Međunarodni pokret za zabranu mina

Koordinate: 46° 13′ S; 6° 08′ I / 46.22° S; 6.14° I / 46.22; 6.14
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Međunarodni pokret za zabranu mina
SkraćenicaICBL
Osnovanaoktobar 1992. god.; pre 31 godine (1992-10)
OsnivačDžodi Vilijams
Datum osnivanjaoktobar 1992. god.; pre 31 godine (1992-10)
TipNGO
Pravni statusNeprofitna organizacija
NamenaRadimo za svet bez protivpešadijskih mina i kasetne municije
SedišteŽeneva, Švajcarska
Koordinate46° 13′ S; 6° 08′ I / 46.22° S; 6.14° I / 46.22; 6.14
Veb-sajtwww.icbl.org
Kampanja koja je 1997. dobila Nobelovu nagradu za mir
Takođe pogledajte: Koalicija za zabranu kasetne municije
Takođe pogledajte: Protivpešadijska mina

Međunarodni pokret za zabranu mina, (engl. International Campaign to Ban Landmines (ICBL)) je koalicija nevladinih organizacija čiji je navedeni cilj svet bez protivpešadijskih mina i kasetne municije, gde preživeli od posledica mina i kasetne municije vide da se njihova prava poštuju i mogu da vode ispunjen život. Međunarodni pokret za zabranu mina je dobitnik Nobelove nagrade za mir 1997. godine.

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Koalicija je osnovana u oktobru 1992. godine kada su se šest organizacija sa sličnim interesima (Handicap International sa sedištem u Francuskoj, Medico International sa sedištem u Nemačkoj, Savetodavna grupa za mine sa sedištem u Velikoj Britaniji i Fondacija Lekari za ljudska prava iz SAD i Vijetnamska veteranska američka fondacija ) dogovorile o saradnji na njihovom zajedničkom cilju. [1]

ICBL[2] je bio glas civilnog društva u diplomatskoj areni, podstičući promene u vladinoj politici i praksi u rešavanju patnje uzrokovane nagaznim minama[2]. Kampanja uključuje nacionalne i međunarodne nevladine organizacije, kao i posvećene pojedince iz mnogih oblasti, uključujući ljudska prava, razvoj, pitanja izbeglica i medicinsku i humanitarnu pomoć.[2]

Međunarodna kampanja za zabranu nagaznih mina (ICBL) podiže svest ljudi i zagovara zabranu na nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou[2]. Kroz svoje globalno članstvo ICBL širom sveta radi u duhu saradnje sa svojim vladama i drugim partnerima kako bi osigurali da se zemlje pridruže Sporazumu o zabrani mina i da budu u skladu sa slovom i duhom sporazuma.[2]

ICBL kampanja se proširila i postala mreža sa aktivnim članovima u nekih 100 zemalja - uključujući grupe koje rade sa ženama, decom, veteranima, verskim grupama, na životnoj sredini, ljudskim pravima, kontroli naoružanja, miru i razvoju - radeći lokalno, na nacionalnom i na međunarodnom nivou za iskorenjivanje protivpešadijskih mina. Pristalica Međunarodnog pokreta za zabranu mina bila je Diana, princeza od Velsa.

Organizaciona struktura[uredi | uredi izvor]

Do 2011. godine Međunarodna kampanja za zabranu nagaznih mina (ICBL) je bila samostalna organizacija sa svojim budžetom i kampanjama koje je sprovodila a od 2011. godine ICBL se spaja to jest udružuje sa Koalicijom za kasetnu municiju (CMC), gde su se spojili u jednu jedinstvenu strukturu, koja je sada poznata kao (engl. ICBL-CMC), kako bi se postigla operativna efikasnost i ojačao komplementarni rad. Budžet jedinstvene organizacije ICBL-CMC je postao jedinstven, a ne odvojen kao do tada, i urađena je strukturalna reorganizacija ljudstva, tako da u novoj organizacionoj šemi ne može jedno mesto da popunjavaju dvoje njih, time je došlo do smanjenja ljudstva i uštede u budžetu. Međunarodna kampanja za zabranu nagaznih mina (ICBL) i Koalicija za kasetnu municiju (CMC) su kampanje koje ostaju odvojene i nastavljaju da podsećaju vlade na njihove obaveze da primene i promovišu oba ugovora. Monitor nagaznih mina i kasetne municije nastavlja svoj jedinstveni program praćenja civilnog društva o humanitarnim i razvojnim posledicama nagaznih mina, kasetne municije i eksplozivnih ostataka rata.

Aktivnosti zajedničkih kampanja podržava predstavnik Upravnog odbora iz različitih elemenata MPZM-a koji pruža nadzor nad strateškim, finansijskim i ljudskim resursima. Savetodavni komitet pruža redovniji doprinos osoblju i radu kampanje. Četiri ambasadora služe kao predstavnici kampanje na govornim događajima i drugim konferencijama širom sveta. Trenutno MPZM ima 14 zaposlenih sa sedištem u Ženevi (centralna kancelarija), Lionu, Parizu i Otavi. Pored toga, ova zajednička struktura angažuje nekoliko pripravnika svake godine.

Monitor za nagazne mine i kasetnu municiju[uredi | uredi izvor]

Monitor je deo organizacione strukture ICVL-CMC za nagazne mine i kasetnu municiju kao istraživački i nadzorni ogranak koji nadgleda implementaciju sporazuma za međunarodnu kampanju za zabranu nagaznih mina kao i koaliciju kasetne municije. To je de fakto režim praćenja Sporazuma o zabrani mina kao i Konvencije o kasetnoj municiji iz 2008. godine. Nadgleda i izveštava o sprovođenju sporazuma u državama potpisnicama i poštovanju tih konvencija i procenjuje probleme uzrokovane nagaznim minama, kasetnom municijom i drugim eksplozivnim ostacima rata. Monitor predstavlja primer kako su se nevladine organizacije udružile na koordiniran, sistematičan i održiv način da nadgledaju humanitarno pravo ili sporazume o razoružanju i da redovno dokumentuju napredak i probleme u sprovođenju sporazuma, čime uspešno sprovode u delo koncept verifikacije zasnovane na civilnom društvu. Od svog nastanka 1998. godine, Monitor je činio globalnu mrežu prvenstveno istraživača iz zemlje, od kojih su većina njih iz ICBL-CMC kampanje, a sav sadržaj je podvrgnut rigoroznom uređivanju od strane Monitorovog uredničkog tima pre objavljivanja.

Sporazum o zabrani mina[uredi | uredi izvor]

Sporazum o zabrani mina ili Sporazum iz Otave je međunarodni sporazum koji zabranjuje korišćenje protivpešadijskih mina. Zvanično nazvan Konvencija o zabrani, upotrebi, zalihama, proizvodnji i prenosu protivpešadijskih mina, sporazum se ponekad naziva i Otavska konvencija. Sporazum o zabrani mina usvojen je u Oslu u Norveškoj, septembra 1997. godine, a potpisale su ga 122 države u Otavi, Kanada, 3. decembra 1997. Do marta 2018. godine, 164 države su potpisale Otavski sporazum. [3]

Sporazum o zabrani mina sugeriše nekoliko agendi državama članicama:

  1. Nikada ne koristiti protivpešadijske mine, niti ih "razvijati, proizvoditi, na drugi način nabavljati, skladištiti, zadržavati ili prenositi"
  2. Uništiti skladišta sa minama u roku od četiri godine
  3. Očistiti minirana područja u roku od 10 godina
  4. U zemljama pogođenim minama sprovoditi edukaciju o opasnostima od mina i osigurati da preživeli od mina, njihove porodice i zajednice dobiju sveobuhvatnu pomoć
  5. Ponuditi pomoć drugim državama potpisnicama, na primer u pružanju pomoći preživelima ili doprineti u programima raščišćavanja od mina ili drugih neeksplodiranih ubojnih sredstava
  6. Usvojiti nacionalne mere primene (kao što je nacionalno zakonodavstvo) kako bi se osiguralo da se sve tačke sporazuma implementiraju u tim državama

Zašto zabraniti mine? [4][uredi | uredi izvor]

Do 1990-ih, većina oružanih snaga sveta koristila je protivpešadijske nagazne mine, u ovom ili onom obliku, uzrokujući desetine hiljada žrtava godišnje i stvarajući mnoge teškoće pogođenim zajednicama koje više nisu mogle bezbedno da pristupe zemljištu, zgradama i prirodnim resursi.

O užasnom efektu mina na zajednice širom sveta svedočile su organizacije-članice ICBL-a, koje su udružile snage 1992. kako bi se pozabavile ovim problemom. Ubrzo je postalo očigledno da je jedino pravo rešenje za rešavanje krize mina bila potpuna zabrana protivpešadijskih mina. Nikakve tehničke izmene ili izmene pravila o njihovoj upotrebi ne bi mogle da promene činjenicu da je protivpešadijska mina sama po sebi neselektivna. Jednom postavljena nikada neće moći da napravi razliku između vojnika i civila i ostaće pretnja zajednicama decenijama koje dolaze.

ICBL je, u bliskom partnerstvu sa malim brojem država, MKCK-om i UN-om, pokrenuo ono što je kasnije poznato kao „Otavski proces“ koji je doveo do usvajanja Sporazuma o zabrani mina u septembru 1997. godine. Sporazum o zabrani, koji uključuje sveobuhvatnu zabranu svih protivpešadijskih mina, kao i nekoliko mera za nadoknadu štete od prethodne upotrebe, usvojen je u Oslu (Norveška) u septembru 1997. i otvoren za potpisivanje 3. decembra 1997. u Otavi (Kanada).

Iako ostaju brojni izazovi, upotreba mina je dramatično opala zahvaljujući Sporazumu o zabrani mina, kao i globalna proizvodnja i trgovina. Pored toga, desetine miliona protivpešadijskih mina su uništene, velike površine kontaminiranog zemljišta su očišćene i vraćene zajednicama na bezbednu upotrebu, a prava i potrebe žrtava mina dobijaju veću pažnju u pogođenim državama.

Argumenti za zabranu mina[5][uredi | uredi izvor]

Postoji na desetine razloga zašto bi sve države trebalo da se pridruže Ugovoru o zabrani mina i zašto se mora obezbediti puna primena ovog sporazuma o spasavanju života. Ovde su dati neki od moralnih, humanitarnih, socio-ekonomskih i diplomatskih argumenata.

Ljudske žrtve[5][uredi | uredi izvor]

Protivpešadijske nagazne mine i dalje svakog dana sakate i ubijaju obične ljude. Oni svojim žrtvama sakate noge, stopala, prste i ruke. Ispaljuju im gelere u lica i tela.

Civili su najveće žrtve[5][uredi | uredi izvor]

Pošto su protivpešadijske mine neselektivne i ostaju na ili pod zemljom dugo nakon završetka ratova, velika većina žrtava su civili, a ne vojnici. Iz godine u godinu, Landmine Monitor izveštava da civili čine 70 do 85 odsto žrtava. Ovo nije samo tokom sukoba – većina zemalja u kojima se izveštava o žrtvama je nastradalo u miru.

Humanitarno pravo[5][uredi | uredi izvor]

Protivpešadijske mine su neselektivno i nehumano oružje i stoga krše osnovne elemente međunarodnog humanitarnog prava. Ratno pravo nameće određena ograničenja u pogledu delovanja boraca. Kaže da moraju da prave razliku između civilnih i vojnih ciljeva i da nanete povrede treba da budu proporcionalne vojnim ciljevima. Protivpešadijske nagazne mine ne prolaze i test diskriminacije i test proporcionalnosti.

Nagazne mine su neselektivne jer nagaznu minu aktivira žrtva, bilo vojna ili civilna. Nagazne mine su nehumane jer po svom dizajnu nanose brutalnu štetu ljudskom telu koja ubija ili stvara doživotne povrede.

Dugoročni efekti[5][uredi | uredi izvor]

Jednom postavljene, nagazne mine ne nestaju dok se ne uklone. Mine posejane tokom Prvog svetskog rata i dalje izazivaju smrt i razaranja u delovima Evrope i severne Afrike. Nagazne mine ne poštuju mirovne sporazume ili primirje. Jedini način da se spreči dugoročna šteta je da se u potpunosti zaustavi bilo kakva upotreba mina i da se sredstva upotrebe u svrhu čišćenja minskih polja i pomoći žrtvama mina.

Smrtonosne prepreke ekonomskom rastu[5][uredi | uredi izvor]

  • Mine usporavaju repatrijaciju izbeglica i raseljenih lica, ili je čak sprečavaju u potpunosti.
  • Mine ometaju pružanje pomoći i usluga pomoći. One i dalje prete, ranjavaju i ubijaju humanitarne radnike.
  • Medicinski tretman za žrtve mina, tamo gde je dostupan, je jako skup, opterećujući za ionako preopterećen zdravstveni sistemnu tim zemljama.
  • Zajednice su lišene svoje zemlje od koje zavise: poljoprivredno zemljište, voćnjaci, kanali za navodnjavanje, šume i vodeni punktovi možda više neće biti dostupni zbog mina.
  • Mine su takođe prekinule pristup ekonomski važnim oblastima, kao što su putevi, stubovi za struju i brane.
  • Incident sa minama može koštati porodicu hranioca.
  • Stručna obuka i podrška često nisu dostupni, pa se mnogi preživeli bore da prežive nakon nesreće.
  • Sa druge strane, zemlja pogođena minama može dobiti međunarodnu pomoć za uklanjanje mina i pomoć žrtvama kada se pridruže Sporazumu o zabrani mina. Vlade donatora razumljivo nisu voljne da finansiraju razminiranje u zemljama koje još nisu u potpunosti odustale od mina.

Deca su žrtve[5][uredi | uredi izvor]

Deca koja su povređena od nagaznih mina suočiće se sa mesecima oporavka... ako ne umru i ako se leče na vreme. Mnogi stradaju na licu mesta usled gubitka krvi, šoka ili oštećenja vitalnih organa. Dete koje raste sa protetskim udom će ga morati ponovo ugraditi svake godine. Neka deca se nikada ne vrate u školu nakon nesreće. Mnogi se suočavaju sa socijalnom isključenošću, na primer, ne smatraju se sposobnima za brak. Poput odraslih žrtava, oni će se suočiti sa ogromnim praktičnim, ekonomskim, socijalnim i psihološkim izazovima u procesu rehabilitacije i reintegracije.

Vojni argumenti za i protiv[5][uredi | uredi izvor]

Vojni argumenti za upotrebu protivpešadijskih mina su duboko pogrešni. Studija Međunarodnog komiteta Crvenog krsta iz 1996. Protivpešadijske nagazne mine - prijatelj ili neprijatelj? zaključio da protivpešadijske mine nisu neophodno oružje, da nemaju veliku vojnu vrednost i da ne nude nužno nikakvu vojnu prednost. U stvari, „njihova upotreba u skladu sa vojnom doktrinom je dugotrajna, skupa i opasna i retko se dešavala u uslovima borbe“, zaključila je grupa vojnih eksperata.

Nagazne mine nisu potrebne modernoj vojsci . Dok su u prošlosti možda štitile granice i usporavale napredovanje trupa, sada je većina armija mobilna i može proći kroz minsko polje za manje od 30 minuta. Moderna oprema za detekciju pokreta, tehnologija noćne detekcije i strateški postavljeni topovi mogu zaštititi vojne instalacije, granice i druga područja bolje od nagaznih mina. Takođe, nagazne mine ranjavaju i ubijaju vojnike - upravo one ljude koje treba da štite. Na primer, u Zalivskom ratu 1991. godine, nagazne mine su izazvale 34% američkih žrtava.

U svakom slučaju, dugoročni humanitarni troškovi mina daleko nadmašuju bilo kakvu ograničenu vojnu korist. Zbog toga mnoga bivša vojna lica podržavaju zabranu protivpešadijskih mina i odbacuju upotrebu mina, kao na primer u ovom članku general-potpukovnika Roberta G. Garda mlađeg (SAD, u povlačenju), objavljenom u Huffington Postu 2009. godine. vojska zemlje insistira da su protivpešadijske nagazne mine i dalje neophodne sa vojne tačke gledišta, predlaže da pogledaju gore pomenutu studiju MKCK-a. Takođe, podstaknite ih da urade sopstvenu studiju kako bi preispitali svoju politiku mina i njen uticaj, uključujući i njihove vojnike.

Zabrana mina stvarno funkcioniše![5][uredi | uredi izvor]

Zabrana nagaznih mina čini razliku. Napravili smo veliki napredak od stupanja na snagu Sporazuma o zabrani mina u martu 1999. Globalna stigma vezana za ovo oružje dovela je do praktičnog zaustavljanja globalne trgovine protivpešadijskim mina, oštrog pada broja proizvođača i drastično smanjenje broja vlada koje postavljaju mine, čak i među državama koje i dalje odbijaju da se zvanično pridruže sporazumu. Ogromni delovi zemlje su očišćeni i vraćeni u produktivnu upotrebu; došlo je do rasprostranjenog i obimnog uništavanja zaliha mina; prava i potrebe žrtava mina su stekle veće priznanje; i što je najvažnije, sada je svake godine sve manje novih žrtava mina.

Mir i sigurnost[5][uredi | uredi izvor]

Zabrana nagaznih mina povećava mir i bezbednost i može biti dragoceno sredstvo za izgradnju mira. Na primer, Grčka i Turska, dugoročni rivali sa graničnim sporovima, iskoristile su zajedničku posvećenost pridruživanju Sporazumu o zabrani mina kao meru za izgradnju poverenja. Neke države su se pridružile Sporazumu o zabrani mina uprkos tekućem unutrašnjem sukobu, kao što su Avganistan, Kolumbija i Demokratska Republika Kongo. Neke države, poput Kipra, pridružile su se sporazumu iako nemaju potpunu kontrolu nad područjem za koje kažu da potpada pod njihovu jurisdikciju.

Zaštita granice: postoje alternative[5][uredi | uredi izvor]

Mine su uglavnom neefikasne u zaštiti pograničnih regiona, na primer od krijumčara, ilegalnih imigranata ili nedržavnih naoružanih grupa. Zamolite svoju ciljnu vladu da pruži informacije o tome da li su i kako nagazne mine bile efikasno sredstvo odvraćanja za određenu navedenu svrhu (npr. za zaustavljanje krijumčarenja). Vlade obično ne mogu dokazati efikasnost. Umesto zaštite, minska polja terorišu i osiromašuju zajednice koje žive u ovoj oblasti. Alternative postoje i uključuju: uključivanje u dijalog sa susedom, mobilnu i fiksnu graničnu patrolu, opremu i barijere za detekciju pokreta.

Svaka država je dužna da:[5][uredi | uredi izvor]

Podrška svih je potrebna na putu ka svetu bez mina – bez obzira da li je zemlja pogođena minama ili ne i nebitno je da li je zemlja velika ili mala. Pridruživanje Sporazumu o zabrani mina je u interesu zemalja pogođenih minama jer će podstaći međunarodnu podršku njihovom problemu sa minama. Za zemlje koje nemaju mine u svojim zalihama ili u zemlji, pridruživanje Sporazumu o zabrani mina je takođe u njihovom interesu jer će steći viši moralni položaj u diplomatskom svetu i demonstrirati svoju podršku pogođenim zajednicama širom sveta.

Sve vlade treba da slušaju svoje građane i međunarodnu zajednicu koji zahtevaju da zauzmu stav, inače rizikuju da postanu moralno izopšteni. Čak su i privremeni koraci koji nisu u mogućnosti da pristupe Sporazumu o zabrani mina vredni, kao što je moratorijum na upotrebu i prenos protivpešadijskih mina, pružanje informacija o zalihama nagaznih mina i njihovom uništavanju, ili glasanje u korist godišnje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija rezoluciju o sporazumu.

Hronologija događaja[6][uredi | uredi izvor]

1. 1991. godine - Nevladine organizacije koje podržavaju zabranu mina počinju saradnju.[6]
  • oktobar 1991. godine - Kambodžanski princ Sihanuk poziva na zabranu nagaznih mina.
  • novebar 1991. godine - Američka nevladina organizacija (NVO) Vijetnamska fondacija veterana Amerike (VVAF) i nemačka nevladina organizacija Medico International (MI) saglasne su da zajednički pokrenu kampanju zagovaranja zabrane mina, kako bi okupile nevladine organizacije u koordinisanim naporima da rade zajedničku kampanju za zabranu nagaznih mina; VVAF angažuje Džodi Vilijams da predvodi kampanju.
2. 1992. godine - Osnovana je organizacija ICBL.[6]
  • oktobar 1992. godine - Šest nevladinih organizacija (HI, HRV, MI, MAG, PHR i VVAF) sastaju se u Njujorku i složili su se da koordiniraju napore u kampanji i sponzorišu prvu Međunarodnu konferenciju NVO o nagaznim minama u Londonu 1993. Koordinator kampanje Džodi Vilijams je zadužena za izradu zajedničke kampanje ICBL-a, nadgledanje i planiranja konferencije.
  • oktobar 1992. godine - Predsednik Buš potpisuje zakon o jednogodišnjem moratorijumu na izvoz protivpešadijskih mina, inicijativi koju su sponzorisali senator Patrik Lihi i kongresmen Lejn Evans, a za koju je Senat glasao sa 100 glasova za. Tokom naredne dve godine, proizvođači iz Belgije, Francuske, Nemačke, Grčke, Holandije i Južne Afrike uvode zabranu izvoza mina.
  • decembar 1992. godine - Evropski parlament donosi rezoluciju kojom poziva države članice da ratifikuju Konvenciju o konvencionalnom oružju (CCW) i učine je primenljivom, da proglase petogodišnji moratorijum na izvoz protivpešadijskih mina i obuku za njihovo postavljanje i dati prioritet uklanjanju mina i obezbediti potrebna sredstva za to.
3. 1993. godine - U Londonu održan prvi međunarodni sastanak NVO.[6]
  • februar 1993. godine - Francuska upućuje zvaničan zahtev generalnom sekretaru UN za reviziju (CCW).
  • april 1993. godine - Međunarodni komitet Crvenog krsta (ICRC) je domaćin trodnevnog simpozijuma o nagaznim minama u Montreu, u Švajcarskoj, sa 60 predstavnika vlada, vojske, proizvođača mina, stručnjaka za čišćenje i nevladinih organizacija.
  • maj 1993. godine - ICBL održava svoju prvu međunarodnu konferenciju nevladinih organizacija o nagaznim minama u Londonu, sa 50 predstavnika iz 40 nevladinih organizacija. Donet je osnivački akt organizacije gde je u Upravni odbor je ušlo šest nevladinih organizacija i tako je osnovan ICBL i postavnjena Džodi Vilijams kao ICBL koordinator.
  • septembar 1993. godine - Američki Stejt department objavio je izveštaj „Skrivene ubice: Globalni problem sa neočišćenim nagaznim minama“.
  • oktobar 1993. godine - Prvi komitet Generalne skupštine UN donosi rezoluciju kojom poziva generalnog sekretara da podnese izveštaj o problemima izazvanim nagaznim minama i drugim neeksplodiranim ubojitim sredstvima. Takođe usvaja rezoluciju koju je predložila Francuska kojom se poziva na reviziju (CCW) i rezoluciju koju su predložile SAD kojom se poziva na međunarodni moratorijum na trgovinu protivpešadijskim minama.
4. 1994. godine - MKCK (ICRC) Međunarodni komitet Crvenog krsta daje izjavu podrške ovom cilju.[6]
  • januar 1994. godine - Nedeljni časopis Njujork Tajms objavljuje glavni članak o problemu nagaznih mina, naporima u deminiranju i kampanji za zabranu mina. MKCK održava seminar za vojne stručnjake.
  • februar 1994. godine - Predsednik MKCK-a izjavljuje da sa „humanitarne tačke gledišta verujemo da je zabrana nagaznih mina u celom svetu jedino zaista efikasno rešenje“.
  • mart 1994. godine - Direktor UNICEF-a Džim Grant poziva na zabranu mina.
  • april 1994. godine - Na seminaru Saveta za spoljne odnose o nagaznim minama, generalni sekretar UN Butros Butros Gali poziva na potpunu zabranu nagaznih mina.
  • maj 1994. godine - ICBL održava svoju drugu međunarodnu konferenciju nevladinih organizacija o nagaznim minama u Ženevi, sa predstavnicima više od 75 nevladinih organizacija.
  • jun 1994. godine - Senator Lihi održava saslušanje o nagaznim minama u prilog zabrani sa svedočenjima od Kena Rutherforda, Crvenog krsta i drugih. Lihi potom uvodi zakon za uspostavljanje moratorijuma na proizvodnju nagaznih mina sa 55 kosponzora Senata.
  • jun 1994. godine - Radnici italijanskih kompanija koje se bave proizvodnjom nagaznih mina pozivaju italijansku vladu da podrži hitnu zabranu proizvodnje i trgovine mina, kao i humanitarne akcije za žrtve. Dva dana kasnije italijanski ministar odbrane najavljuje da „Italija više neće proizvoditi i izvoziti nagazne mine“.
  • septembar 1994. godine - U UN, predsednik Klinton poziva na „eventualno eliminisanje“ mina. U svom prvom izveštaju o uklanjanju mina, generalni sekretar UN napominje da je „najbolji i najefikasniji način“ za rešavanje globalnog problema mina potpuna zabrana.
  • oktobar 1994. godine - Vlada Holandije pristaje da uništi svoje zalihe mina i podržava poziv na potpunu zabranu.
5. 1995. godine - Prvi nacionalni zakon o zabrani protivpešadijskih mina.[6]
  • mart 1995. godine - Belgija postaje prva zemlja koja je usvojila nacionalni zakon o zabrani nagaznih mina.
  • maj 1995. godine - Papa Jovan Pavle II poziva na „definitivno okončanje proizvodnje i upotrebe“ protivpešadijskih mina.
  • jun 1995. godine - Kambodžanska kampanja za zabranu nagaznih mina i Forum NVO o Kambodži domaćini su Treće međunarodne konferencije nevladinih organizacija o nagaznim minama, trodnevnog događaja kojem je prisustvovalo više od 400 ljudi iz 42 zemlje.
  • septembar 1995. godine - Na Prvoj revizijskoj konferenciji Konvencije o konvencionalnom oružju (CCW) u Beču, ICBL aktivno promoviše svoj poziv na potpunu zabranu i kao rezultat toga broj vlada koje podržavaju zabranu raste na 14. Konferencija se ne završava i pregovori se prekidaju do januara 1996. godine.
  • novembar 1995. godine - Međunarodni komitet Crvenog krsta (MKCK) pokreće međunarodnu medijsku kampanju za mobilizaciju podrške za zabranu nagaznih mina.
6. 1996. godine - Kanada pokreće Otava proces za zabranu nagaznih mina.[6]
  • januar 1996. godine - Tokom nastavljenih pregovora (CCW), ICBL saziva sastanak zemalja koje podržavaju zabranu, gde postoji saglasnost da se radi na trenutnoj zabrani nagaznih mina, a ne na njihovom „eventualnom eliminisanju“.
  • mart 1996. godine - VVAF sponzoriše dva oglasa na celoj strani u Njujork Tajmsu u kojima se poziva predsednik Klinton da zabrani nagazne mine, uključujući otvoreno pismo penzionisanog generala Normana Švarckopfa i 14 drugih visokih penzionisanih američkih vojnih zvaničnika.
  • april 1996. godine - Novi Zeland se odriče upotrebe mina i obavezuje se da će raditi za potpunu zabranu. Konferencija za pregled (CCW) u Ženevi usvaja slab izmenjeni protokol koji dozvoljava nastavak upotrebe protivpešadijskih mina. Na marginama konferencije, grupa od 14 vlada koje se zalažu za zabranu susreće se sa predstavnicima ICBL-a kako bi izradili strategiju za dalje.
  • septembar 1996. godine - Šest predsednika Centralne Amerike najavljuju da će zabraniti nagazne mine, čime će postati prva regija na svetu bez mina.
  • oktobar 1996. godine - Kanada je domaćin konferencije u Otavi kojoj prisustvuje 75 vlada, kao i ICBL i međunarodne agencije. Završava se izazovom kanadskog ministra inostranih poslova Lojda Eksvortija svim vladama da pregovaraju o sporazumu o zabrani nagaznih mina i da se vrate u Otavu i da ga potpišu u decembru 1997. godine, čime se pokreće „Otavski proces“ za zabranu mina.
  • decembar 1996. godine - Ukupno 155 zemalja podržava rezoluciju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija koju su predložile SAD i koja podržava pregovore o sporazumu o zabrani mina što je pre moguće. Švedski parlament usvojio je jednostranu zabranu protivpešadijskih mina.
7. 1997. godine - Uvojen sporazum o zabrani mina i otvoren za potpis.[6]
  • januar 1997. godine - Princeza Dajana posećuje Angolu pod pokroviteljstvom Britanskog Crvenog krsta i fotografije njenog susreta sa žrtvama mina i posete operaciji uklanjanja mina privlače pažnju globalnih medija.
  • januar 1997. godine - Predsednik Klinton najavljuje nameru SAD da sprovede međunarodnu zabranu prenosa nagaznih mina kroz Konferenciju o razoružanju.
  • februar 1997. godine - ICBL održava svoju Četvrtu međunarodnu konferenciju nevladinih organizacija o nagaznim minama u Maputu, Mozambik. Mozambik i Južna Afrika proglasili su jednostranu zabranu protivpešadijskih mina.
  • februar 1997. godine - Austrija je domaćin prvog pripremnog sastanka Otavskog procesa u Beču, na kojem 111 zemalja raspravlja o elementima sveobuhvatnog sporazuma o zabrani.
  • april 1997. godine - HRV objavljuje izveštaj u kojem identifikuje američke proizvođače nagaznih mina, a američka kampanja pokreće kampanju stigmatizacije proizvođača.
  • maj 1997. godine - Dve desetine afričkih država obećavaju svoju podršku zabrani nagaznih mina tokom konferencije OAU sa sloganom „Afrika bez mina” održanoj u Johanezburgu u Južnoj Africi. Poslednjeg dana konferencije, Južna Afrika počinje uništavanje svojih zaliha mina.
  • jun 1997. godine - Belgija je domaćin drugog sastanka Otavskog procesa u Briselu, gde je 110 zemalja prihvatilo deklaraciju kojom potvrđuju svoju nameru da pregovore i potpisivanje sporazuma o zabrani zaključe pre kraja 1997. godine.
  • septembar 1997. godine - Nakon dve nedelje pregovora u Oslu, SAD povlače predložene amandmane za koje priznaju da nisu uspeli da dobiju dovoljnu podršku i Sporazum o zabrani mina je usvojen 18. septembra 1997. ICBL predstavlja vladama akcioni plan za stupanje na snagu Sporazuma o zabrani mina do 2000.
  • oktobar 1997. godine - ICBL i Džodi Vilijams su nagrađeni Nobelovom nagradom za mir za njihovu ključnu ulogu u pokretanju procesa koji je „u periodu od nekoliko godina promenio zabranu protivpešadijskih mina iz vizije u izvodljivu stvarnost“.
  • decembar 1997. godine - Ukupno 122 zemlje su potpisale Sporazum o zabrani mina u Otavi, Kanada. U isto vreme, Narodni ugovor kojim se podržava sporazum o zabrani potpisano je od strane hiljada ljudi širom sveta.
  • decembar 1997. godine - Upravni odbor ICBL-a od pet prvobitnih organizacija osnivača proširen je kako bi odražavao rastući pokret, posebno u zemljama pogođenim minama.
8. 1998. godine - 40. Ratifikacija ugovora o zabrani mina je obezbeđeno u rekordnom vremenu.[6]
  • februar 1998. godine - Tokom ceremonije otvaranja Zimskih olimpijskih igara u Naganu u Japanu, kris Mun koji je preživeo mine nosi olimpijsku baklju na stadionu.
  • februar 1998. godine - ICBL održava godišnju generalnu skupštinu u Frankfurtu, u Nemačkoj, gde je Upravni odbor ICBL preimenovan u Koordinacioni komitet i njegovo članstvo je prošireno. Liz Bernštajn zamenjuje Džodi Vilijams na mestu ICBL koordinatora.
  • mart 1998. godine - Mađarska je domaćin regionalnog sastanka za promociju Ugovora o zabrani mina u Budimpešti kojem prisustvuje 19 zemalja iz istočne Evrope.
  • maj 1998. godine - IPPNV i ICBL sazivaju međunarodnu konferenciju o nagaznim minama u Moskvi, kojoj prisustvuju nevladine organizacije iz Rusije i 20 susednih zemalja.
  • jun 1998. godine - ICBL stvara inicijativu u vidu projekta Landmine Monitor za verifikaciju pridržavanja nacija sa Ugovorom o zabrani mina i humanitarnog odgovora uopšte.
  • septembar 1998. godine - Prvi globalni sastanak Landmine Monitora održava se u Dablinu u Irskoj.
  • septembar 1998. godine - Burkina Faso postaje 40. zemlja koja je ratifikovala Sporazum o zabrani mina, čime je sporazum stupio na snagu 1. marta 1999.
  • septembar 1998. godine - ICBL saziva prvi sastanak inicijative za verifikaciju Landmine Monitora u Dablinu.
  • oktobar 1998. godine - Filantrop, Džordž Soroš i kanadski ministar inostranih poslova Lojd Eksvorti najavljuju finansijsku podršku ICBL.
9. 1999. godine - Sporazum o zabrani mina postaje zakon.[6]
  • mart 1999. godine - Sporazum o zabrani mina stupa na snagu 1. marta 1999. i postaje obavezujućim međunarodnim pravom. ICBL slavi zvonjavom i drugim akcijama u više od 30 zemalja.
  • maj 1999. godine - Mozambik je domaćin prvog sastanka država potpisnica Sporazuma o zabrani mina u Maputu, gde je predstavljen prvi godišnji izveštaj o praćenju mina.
  • septembar 1999. godine - Prvi sastanci Međusedsijskog Stalnog komiteta Ugovora o zabrani mina održavaju se u Ženevi.
10. 2000. godine - Sporazum o zabrani mina dostigao 100 država članica.[6]
  • jul 2000. godine - Mauritanija postaje 100. zemlja koja je ratifikovala Ugovor o zabrani mina.
  • jul 2000. godine - Tokom godine aktivisti ICBL kampanje i istraživači Landmine Monitora okupljaju se na regionalnim sastancima u Argentini, Belgiji, Džibutiju, Egiptu, Japanu, Togu i Ukrajini, dok se globalni sastanak održava u Holandiji.
  • decembar 2000. godine - Drugi sastanak država članica Ugovora o zabrani mina održava se u Ženevi.
  • decembar 2000. godine - Objavljen je izveštaj Landmine Monitor za 2000. godinu.
11. 2001. godine - Nikaragva domaćin trećeg godišnjeg sastanka ugovora o zabrani mina.[6]
  • septembar 2001. godine - Nikaragva je domaćin Trećeg sastanka država članica Sporazuma o zabrani mina održanog u Managvi, uprkos kašnjenjima u putovanjima zbog terorističkih napada 11. septembra u SAD nekoliko dana ranije.
  • septembar 2001. godine - Objavljen je izveštaj Landmine Monitor za 2001. godinu.
  • decembar 2001. godine - ICBL kampanje i istraživači Landmine Monitora održavaju regionalne sastanke u Jermeniji, Brazilu, Keniji, Libanu, Nepalu, Južnoj Koreji, Južnoj Africi i Tajlandu, dok se globalni sastanak održava u Vašingtonu.
12. 2002. godine - Pogođene države nastavljaju da se pridružuju Sporazumu o zabrani mina.[6]
  • septembar 2002. godine - Minama teško pogođen Avganistan pristupa Sporazumu o zabrani mina, dok Angola završava ratifikaciju.
  • decembar 2002. godine - ICBL kampanje i istraživači Landmine Monitora održavaju regionalne sastanke u Azerbejdžanu, Čileu, Etiopiji i Švajcarskoj, dok se globalni sastanak održava u Parizu.
13. 2003. godine - Prvi rokovi za uništavanje zaliha su ispoštovani.[6]
  • mart 2003. godine - Sve države članice sa zalihama mina ispunjavaju svoje obaveze da unište zalihe do prvog roka za uništavanje, to je četiri godine nakon stupanja na snagu ovog sporazuma.
  • septembar 2003. godine - Velika skladišta nagaznih mina ima Belorusija i ona je pristupa Sporazumu o zabrani mina. Grčka je ratifikovala, a Turska pristupila Sporazumu o zabrani mina istog dana u planiranoj inicijativi da pokaže svoju podršku zabrani.
  • decembar 2003. godine - ICBL i Landmine Monitor kampanje održavaju regionalne sastanke u Kirgistanu, Šri Lanki i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, dok se globalni sastanak održava u Rimu.
14. 2004. godine - Prva pregledna konferencija ugovora o zabrani mina.[6]
  • april 2004. godine - Nakon angažovanja ICBL-a, Turkmenistan je uništio desetine hiljada uskladištenih protivpešadijskih mina koje je prvobitno želeo da zadrži za obuku.
  • septembar 2004. godine - Međunarodni simpozijum o izazovima postizanja sveta bez mina održava se u Otavi, a dokumenti i materijali ICBL kampanje su donirani kanadskom nacionalnom arhivu.
  • decembar 2004. godine - Kenija je domaćin prve konferencije o reviziji Sporazuma o zabrani mina, koja se takođe naziva „Samit u Najrobiju o svetu bez mina“. Više od 350 aktivista ICBL kampanja iz 83 zemlje prisustvovalo je konferenciji promovišući slogan „Traži se: Svet bez mina“. Objavljeno je specijalno petogodišnje izdanje godišnjeg Landmine Monitor izveštaja.
  • decembar 2004. godine - Istraživači i aktivisti ICBL-a i Landmine Monitora održavaju regionalne sastanke u Avganistanu, Burundiju i Kolumbiji, dok se globalni sastanak održava u Sarajevu.
15. 2005. godine - Smanjena je upotreba nagaznih mina.[6]
16. 2006. godine - Delujte sada i odmah sprovodite sporazum o zabrani mina.[6]
  • mart 2006. godine - ICBL kampanje širom sveta koriste šestu godišnjicu od kada je sporazum postao međunarodno pravno obavezujući da pozovu vlade da „Deluju odmah!“ da sprovedu svoje obaveze.
  • april 2006. godine - ICBL kampanje i istraživači Monitora okupljaju se u Kambodži na globalnom sastanku.
  • maj 2006. godine - ICBL učestvuje u ceremoniji uništavanja zaliha i na radionici govore o Sporazumu o zabrani mina u Belorusiji.
  • novembar 2006. godine - ICBL i Senegalska kampanja organizuju radionicu za implementaciju u Senegalu.
  • decembar 2006. godine - ICBL preduzima misije zastupanja i istraživanja u Belorusiji, Kambodži, Indiji, Libanu, Poljskoj, Senegalu, Tajlandu i Vijetnamu.
17. 2007. godine - Uspeh u toku: Prva dekada ugovora o zabrani mina.[6]
  • februar 2007. godine - ICBL se pridružuje Upravnom odboru Koalicije za kasetnu municiju i aktivno će da doprinese procesu u Oslu koji ima za cilj stvaranje novog sporazuma o zabrani kasetne municije koja predstavlja neprihvatljivu štetu civilima.
  • mart 2007. godine - Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom otvorena je za potpisivanje u Njujorku.
  • april 2007. godine - ICBL i Tadžikistanska kampanja organizuju nacionalnu radionicu za implementaciju u Tadžikistanu.
  • avgust 2007. godine - Irak koji je teško pogođen minama ratifikovao je Sporazum o zabrani mina.
  • novembar 2007. godine - Jordan je domaćin Osmog sastanka država potpisnica Sporazuma o zabrani mina na Mrtvom moru, gde je Palau najavio pristupanje sporazumu.
  • novembar 2007. godine - ICBL razmatra zahtev za produženje deminiranja odobren na 8 MSP.
  • decembar 2007. godine - ICBL organizuje nacionalnu radionicu o implementaciji sporazuma u Sani u Jemenu, a globalni sastanak ICBL-a i Landmine Monitora održava se u Adenu, Jemen.
  • decembar 2007. godine - ICBL kampanje održavaju posebne događaje povodom 10. godišnjice u Austriji, Belgiji, Kanadi i Norveškoj.
18. 2008. godine - Prva produženja rokova za čišćenje zemljišta.[6]
  • septembar 2008. godine - ICBL uspostavlja mrežu za pomoć žrtvama da podrži intenzivnije zagovaranje pomoći žrtvama.
  • oktobar 2008. godine - Na Devetom sastanku država članica Ugovora o zabrani mina u Ženevi, ICBL daje kritike na račun prvih petnaest država članica koje su zatražile produženje desetogodišnjih rokova za uklanjanje mina.
19. 2009. godine - „Moguća misija“ - Druga pregledna konferencija Sporazuma o zabrani mina 2010.[6]
  • mart 2009. godine - ICBL pokreće odbrojavanje do Druge pregledne konferencije Sporazuma o zabrani mina pod sloganom „Svet bez mina: misija moguća“.
  • decembar 2009. godine - Kolumbija je domaćin Druge konferencije Sporazuma o zabrani mina, u Kartageni, koja se takođe naziva „Samit u Kartageni u svetu bez mina“. SAD prisustvuju (njihovo prvo učešće na zvaničnom sastanku sporazuma) i potvrđuju da je predsednik Obama naredio reviziju američke politike o zabrani nagaznih mina.
  • decembar 2009. godine - Objavljeno je specijalno desetogodišnje izdanje godišnjeg izveštaja Landmine Monitor-a.
20. 2010. godine - Sjedinjene Države se konsultuju o pregledu politike napadnih mina.[6]
  • mart 2010. godine - Članovi ICBL-a u 60 zemalja kontaktiraju predstavnike američkih ambasada kako bi ih podstakli na reviziju američke politike i da se pridruže Sporazumu o zabrani mina.
  • april 2010. godine - ICBL učestvuje na konferenciji o pomoći žrtvama u Beču.
  • maj 2010. godine - Pismo koje je potpisalo dve trećine američkog Senata šalje se predsedniku Obami, u kojem se poziva da se američka revizija politike završi odlukom da se pridruže Sporazumu o zabrani mina.
  • novembar 2010. godine - Član ICBL-a Danis Kurc Aid pomaže Albaniji da završi svoje obaveze.
21. 2011. godine - Pokreni napredak od Pnom Pena.[6]
  • januar 2011. godine - ICBL se spaja sa Koalicijom za kasetnu municiju (CMC) i postaje ICBL-CMC, koji se sastoji od jednog upravljačkog tela koje podržava rad dve globalne kampanje. Monitor protiv mina i kasetne municije je takođe uveden u novu organizaciju.
  • mart 2011. godine - ICBL pokreće svoje odbrojavanje do jedanaestog sastanka država potpisnica Sporazuma o zabrani mina pod sloganom „Pnom Pen guraj za napredak“.
  • april 2011. godine - ICBL učestvuje na konferenciji o međunarodnoj saradnji i pomoći žrtvama u Albaniji.
  • novembar 2011. godine - Kambodža je domaćin jedanaestog sastanka država članica Sporazuma o zabrani mina u Pnom Penu.
  • novembar 2011. godine - Južni Sudan i Tuvalu su pristupili Sporazumu o zabrani mina, postajući prve zemlje koje su se pridružile sporazumu o zabrani mina za četiri godine.
  • novembar 2011. godine - Norveška Narodna Pomoć, članica ICBL-a, pomaže Gvineji Bisao da završi svoje obaveze.
22. 2012. godine - Proslavljanje 20. godišnjice postojanja.[6]
  • januar 2012. godine - Finska je pristupila Sporazumu o zabrani mina, obavezujući se da će uništiti svoje zalihe nagaznih mina do 2016. godine.
  • mart 2012. godine - U partnerstvu sa kolumbijskom nevladinom organizacijom Arhangeles i ICBL vode jednomesečnu globalnu akciju „Pozajmi svoju nogu“ u znak solidarnosti sa preživelima od mina širom sveta kao podrška Sporazumu o zabrani mina.
  • maj 2012. godine - Somalija je pristupila Sporazumu o zabrani mina, poslednja zemlja iz podsaharske Afrike koja se pridružila sporazumu o zabrani mina, čime se članstvo u Sporazumu povećalo na 160 država članica.
  • oktobar 2012. godine - ICBL proslavlja svoju 20. godišnjicu događajem u Njujorku na kojem učestvuju veterani ICBL-a, vođe protivminskih akcija i preživeli od mina.
23. 2013. godine - Posudite nogu za svet bez mina.[6]
  • januar 2013. godine - ICBL i partneri za humanitarno razoružanje pozivaju na obnovljeno angažovanje Sporazuma povodom 20. godišnjice pokreta za zabrane mina, u Parizu.
  • februar 2013. godine - Na četrnaestu godišnjicu stupanja na snagu Sporazuma o zabrani mina, ICBL poziva vlade i javnost da „pozajme svoju nogu“ globalnim naporima da se okonča patnja uzrokovana nagaznim minama.
  • maj 2013. godine - U Ženevi se održava sastanak u vezi Sporazuma o zabrani mina.
  • novembar 2013. godine - G-đa Silvie Brigot-Vilain, izvršni direktor ICBL-CMC prima francusku nagradu Legije časti. Orden, ustanovljen 1802. godine, najveće je odlikovanje u Francuskoj i kreiran je posebno da bi se priznali doprinosi civila, kao i vojske.
  • novembar 2013. godine - Delegacija ICBL-a na čelu sa Silvijom Brigot-Vilen posetila je Tajvan kako bi proslavila dostignuća u uklanjanju mina.
24. 2014. godine - Završite posao do 2025.[6]
  • jun 2014. godine - Treća revizijska konferencija Sporazuma o zabrani mina održana u Mozambiku. ICBL poziva države potpisnice da završe svoje glavne ugovorne obaveze do 2025. godine.
  • jun 2014. godine - Sjedinjene Države saopštavaju da neće proizvoditi protivpešadijske mine i nameravaju da se pridruže Sporazumu o zabrani mina u budućnosti. Predsednik Obama priznaje napore ICBL-a i Džodi Vilijams.
  • avgust 2014. godine - Oman se pridružuje Sporazumu o zabrani mina.
  • septembar 2014. godine - SAD najavljuju zabranu američke upotrebe protivpešadijskih mina ali da će poštovati glavne obaveze iz Sporazuma o zabrani mina, sa izuzetkom Republike Koreje.
  • oktobar 2014. godine - Ambasadorka ICBL-a Margaret A. Oreh pridružuje se programu za žene mirovnjake Univerziteta u San Dijegu.
  • oktobar 2014. godine - Republika Koreja usvaja istorijski zakon o pomoći žrtvama mina, 11 godina nakon što je prvi put podnet na glasanje Narodnoj skupštini.
25. 2015. godine - Prvobitni dogovor za čišćenje mina u Kolumbiji.[6]
  • januar 2015. godine - Megan Burke počinje svoj posao kao direktorka Međunarodne kampanje za zabranu nagaznih mina - koalicije za kasetnu municiju (ICBL-CMC).
  • mart 2015. godine - Kolumbijska vlada i nedržavna naoružana grupa FARC slažu se o revolucionarnom sporazumu za uklanjanje mina.
  • avgust 2015. godine - Finska završava uništavanje zaliha protivpešadijskih mina.
  • avgust 2015. godine - Megan Burke, direktorka ICBL-a, sastaje se sa predsednikom Kolumbije Huanom Manuelom Santosom. Predsednik Santos ponavlja posvećenost Kolumbiji bez mina.
  • septembar 2015. godine - Mozambik, jedna od zemalja koje su najviše pogođene minama, završava uklanjanje mina i pokazuje da je moguće postići svet bez mina.
  • decembar 2015. godine - U Ženevi se završava 14. sastanak država članica, sa predstavnicima devedeset devet zemalja, zajedno sa preko stotinu članova civilnog društva, uključujući Njeno Kraljevsko Visočanstvo princezu Astrid od Belgije.
26. 2016. godine - Ostvareni uspesi u implementaciji: Alžir bez mina, a Poljska uništava zalihe.[6]
  • mart 2016. godine - Šri Lanka najavljuje da će se pridružiti Sporazumu o zabrani mina.
  • mart 2016. godine - Prva međunarodna konferencija visokog nivoa o implementaciji Sporazuma o zabrani mina održava se u Ženevi uz učešće Kofija Anana i ministara inostranih poslova Kanade, Čilea i Kolumbije.
  • oktobar 2016. godine - Poljska proglašava završetak uništavanja zaliha nagaznih mina.
  • oktobar 2016. godine - Landmine Monitor izveštava da su žrtve od mina/ERV povećane za 75% u odnosu na poslednji izveštaj.
  • decembar 2016. godine - U Santjagu se završava 15. sastanak država potpisnica Sporazuma o zabrani mina sa naglaskom na zajedničkom radu na dostizanju sveta bez mina do 2025. godine.
  • decembar 2016. godine - Alžir završava uklanjanje mina i postaje zemlja bez mina.
27. 2025. godine - Misija treba da se završi do kraja 2025. godine.[6]

Nobelova nagrada[uredi | uredi izvor]

Organizacija i njen koordinator za osnivanje, Džodi Vilijams, zajedno su dobili 1997. godine Nobelovu nagradu za njihove napore da postignu Ugovor o zabrani mina (Otavski ugovor). Potpisivanje ovog ugovora (koji zabranjuje upotrebu, proizvodnju, zalihe i prenos protivpešadijskih mina) smatra se najvećim uspehom kampanje. Nagradu su u ime organizacije primili suosnivač Rae McGrath iz Savetodavne grupe za mine i Tunn Channareth, kambodžanska žrtva mina i aktivista MPZM -a.

MPZM nadgleda globalnu situaciju minske i kasetne municije (putem Monitora za nagazne mine i kasetnu municiju, svog istraživačkog i nadzornog ogranka), i sprovodi aktivnosti zagovaranja, lobirajući za sprovođenje i univerzalizaciju Ugovora o zabrani mina, humanitarne programe protivminske akcije usmerene ka potrebama zajednice pogođene minama, podrška preživelima od nagaznih mina, njihovim porodicama i njihovim zajednicama i zaustavljanje proizvodnje, upotrebe i prenosa nagaznih mina, uključujući i nedržavne oružane grupe. MPZM učestvuje na periodičnim sastancima procesa Ugovora o zabrani mina, poziva države koje nisu članice da se pridruže i nedržavne oružane grupe da poštuju normu zabrane mina, osuđuje upotrebu mina i promoviše svest javnosti kroz debate o pitanju mina.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ (jezik: engleski) „20 years in the life of a Nobel Peace Prizewinning campaign”. ICBL website. Pristupljeno 10. 11. 2018. „1992: (...) Six NGOs (HI, HRW, MI, MAG, PHR, and VVAF) meet in New York and agree to coordinate campaigning efforts” 
  2. ^ a b v g d (jezik: engleski) ICBL sajt - Ko su oni i šta rade
  3. ^ (jezik: engleski) AP Mine Ban Convention Implementation Support Unit Geneva International Centre for Humanitarian Demining. „Convention on the Prohibition of the Use, Stockpiling, Production and Transfer of Anti-Personnel Mines and on Their Destruction”. Pristupljeno 2019-09-16. 
  4. ^ (jezik: engleski) Zašto zabraniti mine?
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j k (jezik: engleski) Svi argumenti koji doprinose zabrani mina
  6. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č (jezik: engleski) Hronologija svih događaja od nastanka ICBL i događaji koji su se dešavali do potpisivanja konvencije i posle toga na implementaciji sporazuma

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Међународни_покрет_за_забрану_мина&oldid=25346933”