Milanski edikt

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Car Konstantin

Milanski edikt je zakonski akt koji su doneli carevi Konstantin Veliki i Licinije, a kojim je proglašena verska ravnopravnost i prestanak progona hrišćana koje je trajalo tri stotine godina. Proglašen je u Mediolanu (današnji Milano) 313. godine. Njime hrišćanstvo nije postalo državna religija, niti je bilo privilegovano, ali im je dozvoljeno da mogu javno da ispovedaju svoju veru a da za to ne snose nikakve posledice.[1][2][3][4]

Zakon nije samo zabranio progone hrišćana, već naređuje da se onima kojima je imovina po tom osnovu bila konfiskovana – vrati, što uključuje i imovinu koja je pripadala Crkvi.[5] U njemu se, između ostalog, kaže:

„Pošto smo se nas dvojica, ja Konstantin Avgust i ja, Licinije Avgust, srećno sastali u Milanu i pošto smo razmotrili sve što se odnosilo na javno dobro, među svim stvarima koje su nam se činile korisne u mnogo čemu za sve, odlučili smo da damo prednost i stavimo na prvo mesto ono što se ticalo poštovanja bogova i pobožnosti i da dozvolimo u isto vreme i hrišćanima i svim drugima slobodu da u pobožnosti slede religiju koju žele, tako da sve ono što na nebu postoji bude blagonaklono prema nama i svima onima koji su pod našom vlašću. Danas smo, dakle doneli spasononosnu i pravičnu odluku da apsolutno nikome ne bude uskraćeno pravo da izabere i sledi božju službu hrišćanske religije i da svakome bude slobodno da um svoj okrene onoj religiji za koju smatra da je u skladu sa njegovim stavovm, tako da to božanstvo nama bude blagonaklono, brine o nama i pruži nam svoju brigu i zaštitu. Sledeći taj princip, složili smo se da donesemo ovaj reskript da bi ono što se nalazi u našim prethodnim odlukama koje se tiču hrišćana i koje su upućene tvojoj pobožnosti, a čini se potpuno suprotno i strano našoj blagosti, bude ukinuto i da se u isto vreme svako od onih ko ima spomenuto opredeljenje da čuva hrišćansku religiju, može slobodno i prosto da ga zadrži bez teškoća.[6]

Milanskim ediktom iz 313. godine, Konstantin je zaustavio progone hrišćana i sa otvorenim simpatijama favorizovao hrišćanstvo, i njenu Crkvu kao dominantniju versku silu, u okviru Rimskog carstva, osmislio je i povezao sa Imperijom. „Naravno, trebalo je da prođe nekoliko decenija i tek oko 380. godine, pod carem Teodosijem Velikim, hrišćanstvo je postalo i državna religija Rimskog carstva.“ Time se politička i društvena pozicija Crkve s kraja 4. veka radikalno promenila. Crkva je postala službeni organ Imperije usko povezan sa carskom administracijom i političkom vlašću.[7][1][2][3][4]

Obeležavanje 1700-godišnjice[uredi]

Spomenik Konstantinu Velikom u Nišu, delo vajara Mileta Koceva postavljen 2012. u okviru proslave 17 vekova Milanskog edikta.

Godine 2013. obeležava se 1700 godina milanskog edikta. Konstantin Veliki povezuje tri grada sa raznih krajeva Evrope i Azije, austrijski Karnuntum, srpski Niš i turski Izmit. Fondacija „Art Karnuntum“ proglasila je Srbiju i Niš za veliko svetsko mesto istorije, a Grad kandidat za obeležavanje tog jubileja je Niš, rodni grad Konstantina Velikog, koji je ozakonio edikt.

Mesto antičkog Naisa i carske palate Medijana u staroj istoriji Srbije, evropske civilizacije, mediteranskog i balkanskog sveta dobro je poznato. Svi istraživači su se složili da je Nais mesto sa „slavnom prošlošću” – administrativni, vojni, kulturni i privredni centar šire oblasti. U njemu Medijana sa svojim pokretnim i nepokretnim spomenicima, čije stvaranje je započeo Konstantin Veliki, predstavlja značajno središte na istorijskoj i kulturnoj karti Balkana, u svim razdobljima stare istorije Niša.

Zato u Nišu, u povodu ovog velikog događaja, uveliko teku pripreme za proleće 2013. godine, kada će se u njemu održati centralna proslava obeležavanja 17 vekova od donošenja jednog od najznačajnijih dokumenata u istoriji hrišćanstva, Milanskog edikta, kojim je car Konstantin Veliki dozvolio širenje hrišćanstva na teritoriji Rimskog carstva.[5]

Posebne pripreme za proslavu u Nišu obavljaju se na jednom od najvećih i najznačajnijih arheoloških nalazišta na srpskim prostorima, niškoj Medijani – letnjikovcu cara Konstantina, koja će imati centralno mesto u ovoj proslavi.

Nakon što su s jeseni 2011, u okviru priprema za ovu proslavu, počela nova iskopavanja i istraživanja na Medijani, do jula 2012. istraženo je preko hiljadu kvadratnih metara lokaliteta. Tada je otkrivena i prostorija sa očuvanim mozaikom od 16 m², za koju se do sada nije znalo. Kako kažu arheolozi, ima indicija da se blizu te nalazi još jedna slična prostorija s bogatim mozaikom i drugim sadržajima, o čemu će se više saznati kada radovi na iskopavanjima budu nastavljeni. Tokom narednog leta, uz stručnjake Arheološkog instituta i Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, na Medijani će izvesno vreme boraviti i arheolozi iz Rima, koji će vršiti konzervaciju fresaka i drugog arheološkog blaga starog Naisa.

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 T. Christensen, The So-Called Edict of Milan, Culture Medieval 35 (1984), σ.129-175.
  2. 2,0 2,1 S.Corcoran, The Empire of the Tetrarchs: Imperial Pronouncements and Government AD 284- 324, Oxford 2000, αρ.66, σ.158-160.
  3. 3,0 3,1 A. Cameron, Constantius and Constantine: An Exercise in Publicity, στο E. Hartley, J. Hawkess, M. Henig, Fr.Mee (εκδ.), Constantine the Great. York’s Roman Emperor, York 2006, σ.24-28.
  4. 4,0 4,1 Βλ. και . J. Elser, Imperial Rome und Christian Triumph, New York 1998.
  5. 5,0 5,1 Galerius and Constantine's Edicts of Toleration 311 and 313, from the Medieval Sourcebook, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  6. ^ Radić R, Stoiljković D, Zakarija F. Trijumf Hrišćanstva - Konstantin, Niš i Milanski edikt, JP Zavod za udžbenike, Beograd, 2013
  7. ^ M. Anastos, The Edict of Milan, Revue des Études Byzantines 25(1967), σ.13-41.
  8. ^ Nikolaos Gioles, Graditeljstvo Konstantina Belikog na istoku, Niš, Simpozijum: „1700 godina od proglašenja Konstantina za imperatora, 306-2006“ Zbornik radova, 5 sveska (2007), Pristupljeno 8. 4. 2013.

Spoljašnje veze[uredi]