Milan Smiljanić (sveštenik)

Ova stranica je zaključana od daljih izmena anonimnih korisnika i novajlija zbog sumnjivog doprinosa istih, koji treba da se raspravi na stranici za razgovor
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Milan Smiljanić.
milan smiljanić
Prota Milan Smiljanić
Lični podaci
Datum rođenja(1891-00-00)1891.
Mesto rođenjaRavni, kod Užica, Kraljevina Srbija
Datum smrti24. avgust 1979.(1979-08-24) (87/88 god.)
Mesto smrtiBeograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija
Profesijasveštenik
Delovanje
Učešće u ratovimaBalkanski ratovi
Narodnooslobodilačka borba
Činpotpukovnik u rezervi
Odlikovanja
Zlatna Medalja „Miloš Obilić”
Zlatna Medalja „Miloš Obilić”
 Orden Svetog Save petog reda Orden Jugoslovenske krune četvrtog reda
Orden Republike sa zlatnim vencem Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem
Orden Republike sa srebrnim vencem

Milan Smiljanić (Ravni, kod Užica, 1891 — Beograd, 24. avgust 1979) bio je protojerej Srpske pravoslavne crkve, učesnik Balkanskih ratova i Narodnooslobodilačke borbe i društveno-politički radnik Narodne Republike Srbije.

Nakon završene bogoslovije u Beogradu, učestvovao je kao narednik Četvrtog pešadijskog puka Drinske divizije u Balkanskim ratovima tokom 1912. i 1913. godine. Potom je od 1914. do 1944. službovao kao sveštenik, a jedno vreme i učitelj, u Ljubišu i Ravnima. U međuratnom periodu bio je član Narodne radikalne stranke, odnosno njenog krila predvođenog Acom Stanojevićem. Učestvovao je u zadružnom pokretu, a tokom 1935—1937. bio je aktivan u borbi protiv Konkordata.

U toku Drugog svetskog rata 1941—1945. aktivno je sarađivao sa Narodnooslobodilačkim partizanskim pokretom, a kao partizanski borci pogunili su njegov sin Manojlo i braća Milutin i Momčilo. Nakon oslobođenja Srbije, u jesen 1944. izabran je za predsednika Narodnooslobodilačkog odbora u Čajetini, kao i za većnika ASNO Srbije i AVNO Jugoslavije. Nakon oslobođenja biran je narodnog poslanika Narodne skupštine NR Srbije i Narodne skupštine FNRJ. Bio je poverenik za poljoprivredu u Narodnoj vladi Srbije 1945—1946, potpredsednik Prezidijuma Narodne skupštine NR Srbije 1947—1953, potpredsednik Narodnog fronta Srbije i predsednik Komisije za verska pitanja pri Predsedništvu Vlade NR Srbije.

Bio je dugogodišnji predsednik Saveza udruženja pravoslavnih sveštenika Jugoslavije 1953—1967, a potom do smrti njegov počasni predsednik. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u porti crkve Svetih apostola Petra i Pavla u Sirogojnu.

Biografija

Poreklo

Smiljanići sa Zlatibora potiču od udovice Cmiljane, koja se sa tri sina Đurom, Ivanom i Nedom, nakon pogibije supruga u sukobu sa Turcima, doselila na Zlatibor iz oblasti Has iz Metohije. Porodica se brzo razvijala pa su se njeni potomci vremenom naselili u Kragujevcu, okolini Požege i Valjevu, ali ih je najviše ostalo u selima Ljubišu i Ravnima. Potomci Cmiljaninog sina Đure koji su ostali na Zlatiboru, su se sve do 1860. prezivali Cmiljanić, nakon čega im je prezime izmenjeno u Smiljanić. Jedno od najprisutnijih zanimanja u porodici bio je sveštenički poziv još od protopopa Đurđa, Cmiljaninog unuka.[1]

Potomci popa Đurđa, među kojima je uvek bilo nekoliko sveštenika živeli su Ljubišu, kada je oko 1858. jedna delegacija iz sela Ravni zatražila da jedan od sveštenika pređe u njihovo selo, jer oni nisu imali sveštenika, a oni će mu zauzvrat pokloniti imanje. Sin sveštenika Tome Smiljanića — Mihailo Smiljanić (Milanov deda) takođe je bio sveštenik i narodni poslanik, počasni član Velikog duhovnog suda i autoritivan starešina svoga kraja. Imao je jednog sina Dragomira, koji je bio sveštenik i učitelj i učesnik Balkanskih ratova 1912—1913. godine. U braku sa suprugom Katom imao je petnaestoro dece — jedanaest ćerki i četvoricu sinova, od kojih je najstariji bio Milan Smiljanić rođen 1891. godine. Ostali Dragomirovi sinovi bili su — Miloje Smiljanić (1892—1953), jedan od 1300 kaplara, solunski borac, francuski đak i pomoćnik ministra inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije; Milutin Smiljanić (1902—1941) gimnazijski profesor koji je službovao u Beogradu, Čačku, Užicu i Zemunu, bio je član Komunističke partije, a uhapšen je od Nemaca 22. juna 1941. nakon čega je streljan 17. decembra iste godine kao zatočenik logora Banjica; Momčilo Smiljanić (1916—1942) poručnik Jugoslovenske vojske stupio je 1941. u Zlatiborsku četu Užičkog partizanskog odreda i bio teško ranjen u borbama sa Nemcima kod Kosjerića, nakon čega su ga zarobili četnici i ubili 22. marta 1942. kod Gornjeg Milanovca.[2]

Učšće u ratovima

Milan Smiljanić kao najstariji sin sveštenika Dragomira Smiljanića nastavio je porodičnu tradiciju, pa je nakon osnovne škole upisao i završio Bogosloviju u Beogradu. Kao nadareni bogoslov dobio je preporuke za dalje školovanje u Rusiji, ali je ono odgođeno zbog izbijanja Prvog balkanskog rata 1912. godine. Naime Milanov deda stari sveštenik Mihailo Smiljanić oštro se usprotivio njegovom putovanju u vreme opšte mobilizacije septembra 1912. godine. Uprkos činjenici da je već bio mobilisan njegov otac Dragomir, kao i brojni rođaci iz Ljibiša i Ravni, on se priključio Četvrtom pešadijskom puku „Stefan Nemanja”, pod komandom Dragomira Dimitrijevića, koji je pripadao Drinskoj diviziji, pod komandom Pavla Jurišića, a u sastavu Prve armije, pod komandom Petra Bojovića. Kao svršeni bogoslov dobio je čin narednika, a u istom puku služio je i njegov otac, koji je bio pukovski sveštenik.[3]

Posle mobilizacije, pripadnici Četvrtog puka su pešice krenuli u Kragujevac, odakle su vozom prebačeni u Vranje, gde je skoncentrisana čitava Drinska divizija, koja je potom upućena prema Kumanovu. Već od 10. oktobra učestvovali su borbama protiv turske vojske na liniji Četirce—Nikuljane. Četvrti pešadijski puk nastupao je prema Zebrnjaku, gde su vođene teške borbe i odbijani napadi turske vojske, koja je dolazila u neposrednu blizinu srpskih položaja i odbijana uz velike gubitke. u ovim borbama ranjen je i komandant Četvrtog puka potpukovnik Dimitrijević. Nakon pobede u Kumanovskoj bitci, Drinska divizija je zauzela Skoplje, a potom produžila za Veles i posle pet dana zauzela Prilep, gde su potom vođene teške borbe na Bakarnom guvnu. Početkom novembra 1912. učestvovao je u borbama za Bitolj, nakon čega je okončana prva faza rata.[4]

Nakon što su nezavisne države Srbija, Bugraska, Grčka i Crna Gora uspele da proteraju Turke sa Balkana, došlo je do sukoba između Srbije, Bugarske i Grčke oko podele Makedonije, što je bio povod za izbijanje Drugog balkanskog rata juna 1913. godine. Pod uticajem Austrougarske, Bugarska je napala Grčku i Srbiju, ali je pretrpela poraz. Najpre od grčke vojske u bitci kod Kukuša, a potom i od srpske vojske u bitci na Bregalnici, jula 1913. godine. U borbama na Bregalnici, učestvovo je i Smiljanićev Četvrti pešadijski puk, u kome se on nalazio u činu poručnika, a za iskazanu hrabrost u ovim borbama odlikovan je zlatnom Medaljom za hrabrost.[5]

Kada je završen rat Smiljanić se vratio u rodno selo, gde se zapopio i oženio. Pored svešteničkog posla, jedno vreme je usled nedostatka učitelja, obavljao učiteljski posao u selima Ravni i Sirogojno.[6] U braku sa suprugom Zorkom dobio je petoro dece. Ćerke Rosu i Bosu i sinove — Mihaila (1916—1988), Manojla (1918—1941) i Dragoša (1924). Kao sveštenik trudio se da pomogne narodu koji je osiromašio u ratovima, ali i aktivno radio na njegovom prosvećivanju i opismenjavanju. Kada je nakon Sarajevskog atentata, juna 1914. proglašena mobilizacija u Srbiji, učestvovao je kao sveštenik i ratnik u njenom sprovođenju. Porodičnim dogovorom, određeni su muškarci iz porodice Smiljanić, koji su pošli u rat, uključujući i njegovog mlađeg brata Miloja Smiljanića, studenta prava i jednog od 1.300 kaplara iz skopskog Đačkog bataljona. Istim dogovorom odlučeno je da prota Smiljanić ostane u selu sa narodom, što mu kao starom ratniku nije baš najlakše palo.[7]

Međuratni period

Smiljanićev otac Dragomir umro je 1923, nakon čega je Milan preuzeo brigu o mnogočlanoj porodici i porodičnom imanju. Nastavljajući političke tradicije svog oca i dede Mihaila, koji je bio narodni poslanik i osnivač Narodne radikalne strane u zlatiborskom kraju, prikljčio se ovoj stranci prilikom obnove njenog rada u užičkom kraju nakon Prvog svetskog rata. Stranci je pored porodične tradicije, pristupio i zbog njene političke orijentacije iz vremena nastanka, kada se pod uticajima Svetozara Markovića i sa elementima socijalističkog učenja, borila protiv narastajuće buržoaske birokratije kralja Milana Obrenovića. U političkom radu sarađivao je sa Milošem Trifunovićem, koji je od 1920. bio predsednik stranačkog odbora u užičkom kraju. Na prvim posleratnim opštinskim izborima, održanim 22. avgusta i parlamentarnim, održanim 28. novembra 1920. Narodna radikalna stranka odnela je ubedljivu pobedu u selima zlatiborskog sreza. Ovaj rezultat ponovljen je i na narednim opštinskim izborima, održanim 1923. i 1925, kao i na parlamentarnim izborima 1923. i 1926. godine.[8]

Spomen-bista prote Smiljanića u Sirogojnu, rad vajara Nandora Glida

Njegovi prijatelji i politički istomišljenici bili su užički pekar Jevđo Ristović i kafedžija Vlako Aleksić, koji su zajedno sa njim učestvovali u svim političkim akcijama i skupovima koje su organizovali radikali. U vremenu nakon Prvog svetskog rata Narodna radikalna stranka dosta je izgubila od svoje nekadašnje orijentacije i bila je opterećena unutrašnjim razdorima i pocepana na više grupacija, koje su zastupale različite političke koncepcije, naročito nakon smrti stranačkog lidera Nikole Pašića. Uvođenje šestojanuarske diktature kralja Aleksandra Karađorđevića 1929. uticalo je na podelu stranke, pošto je jedan deo članova ušao u Vladu Petra Živkovića. Prota Smiljanić pripada je stranačkoj grupi koja je podržavala Acu Stanojevića, predsednika Glavnog odbora, koji se protivio diktaturi i tražio obnovu parlamentarizma i lokalne samouprave. Posle donošenja novog Ustava septembra 1931. dozvoljena je obnova rada ranijih političkih stranaka, ali samo uz odobrenje policijskih vlati. Deo članova radikalne stranke tada je učestvovao u stvaranju prorežimske Jugoslovenske radikalne seljačke demokratije, koja je 1933. preimenovana u Jugoslovensku nacionalnu stranku. Nakon ovoga, radikali Ace Stanojevića prelaze u opoziciju, a među njima su bile i vođe užičkih i zlatiborskih radikala — Arsenije Đenić, Milan Smiljanić i Miloš Trifunović, koji je bio potpredsednik Glavnog odbora i zamenik Stanojevića.[8]

Nakon što je predsednik Vlade Milan Stojadinović 1935. formirao Jugoslovensku radikalnu zajednicu, njeni mesni odbori formirani su u svim mestima zlatiborskog sreza. Ni opozicija nije mirovala pa je na Zlatiboru tokom 1936. održano više opozicionih zborova, kojima su prisustvovali i radikali Trifunović, Đenić i Smiljanić. Pred parlamentarne izbore 1938, Smiljanić je zajedno sa Blagojem Šišakovićem, članom Zemljoradničke stranke izabran za kandidata za narodnog poslanika ispred Ujedinjene opozicije. Uprkos dobro organizovanoj kampanji, usled nedemokratske atmosfere, pobedu je odneo kandidat režimska Jereze. Zbog svoje privrženosti izvornoj Narodnoj radikalnoj stranci i političkoj borbo protiv diktature, protiv njega je 1933. bio pokrenut krivični postupak pred Državnim sudom za zaštitu države.[8]

Nakon Drugog svetskog rata

Bio je prvi ministar poljoprivrede u Vladi NR Srbije (1944—1946) i sprovodio je agrarnu reformu u Srbiji. Smiljanić je izabran i za potpredsednika Przidijuma Narodne skupštine NR Srbije.

Kao sveštenik, izabran je za predsednika Glavnog odbora Udruženja pravoslavnih sveštenika Jugoslavije od kraja 1947. godine.[9]

Umro je u subotu 24. avgusta 1979. u Beogradu, na Vojnomedicinskoj akademiji (VMA) u 88 godini.[10] Ispraćaj njegovih posmrtnih ostataka iz Beograda organizovan je narednog dana na beogradskom Novom groblju.[11] Sahranjen je 27. avgusta u Sirogojnu u porodičnoj grobnici u porti Crkve svetih apostola Petra i Pavla. Na njegovoj sahrani posmrtni govor je održao Ivan Stambolić, predsednik Izvršnog veća SR Srbije, dok je opelo održao Vladika žički Stefan. Istog dana u Skupštini SR Srbije održana je komemorativna sednica svih organa i organizacija SR Srbije, kojoj su prisustvovali predstavnici Predsedništva SR Srbije, Skupštine SR Srbije, Izvršnog veća Skupštine, Saveta republike i republičkih društveno-političkih organizacija. O životu prote Smiljanića na komemorativnom skupu govorio je Petar Jovanović, potpredsednik Skupštine.[12]

Njegov sin Mihailo M. Smiljanić (1916—1988) takođe je bio sveštenik i društveno-politički radnik SR Srbije.[13] Mihailo je prevario svog prijatelja ravnogorca i bogoslova iz Čajetine, Ratka Radibratovića, tako što ga je doveo u svoju kuću u Sirogojnu, tobože da bi ga sačuvao od likvidacije od strane komunista. Ubrzo su po Ratka došli partizani, odveli su ga u Užice i nakon mučenja na više lokacija je ubijen.[14]

Odlikovan je sa više odlikovanja Kraljevine Srbije, Kraljevine Jugoslavije i SFR Jugoslavije. Za učešće u Balkanskim ratovima 1913. odlikovan je zlatnom Medaljom za hrabrost.[15] U toku međuratnog perioda za svoj duhovni i društveni rad odlikovan je Ordenom Svetog Save petog reda, 1928. i Ordenom jugoslovenske krune, 1930. godine.[16] Nakon Drugog svetskog rata njegovo društveno angažovanje na ustanoljavanju narodne vlasti nagrađeno je Ordenom zasluga za narod prvog reda i Ordenom bratstva i jedinstva prvog reda.[17] Povodom sedamdesetog rođendana jula 1961. odlikovan je Ordenom Republike sa srebrnim vencem,[18] a povodom osamdesetog rođendana 1971. Ordenom Republike sa zlatnim vencem.[19]

Galerija

  • Crkva u Sirogojnu
    Crkva u Sirogojnu
  • Grob protinog dede Mihajla
    Grob protinog dede Mihajla
  • Grobovi članova porodice Smiljanić
    Grobovi članova porodice Smiljanić
  • Grob protinog sina Mihajla
    Grob protinog sina Mihajla

Reference

  1. ^ Matić 1985, str. 19—21.
  2. ^ Matić 1985, str. 23—25.
  3. ^ Matić 1985, str. 47—49.
  4. ^ Matić 1985, str. 49—53.
  5. ^ Matić 1985, str. 54—55.
  6. ^ Matić 1985, str. 62.
  7. ^ Matić 1985, str. 56.
  8. ^ a b v Matić 1985, str. 61—73.
  9. ^ "Vesnik", Beograd 1. mart 1948.
  10. ^ „Umro prota Milan Smiljanić”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 25. 8. 1979. str. 16. 
  11. ^ „Na vest o smrti prote Milana Smiljanića: Čovek poštenog kova”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 26. 8. 1979. str. 3. 
  12. ^ „Sahranjen prota Milan Smiljanić”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 28. 8. 1978. str. 14. 
  13. ^ Intervju, aprila 1982. („Jugopapir”, januara 2016)
  14. ^ Džomić 1997, str. 242, 243.
  15. ^ Matić 1985, str. 55.
  16. ^ Matić 1985, str. 73.
  17. ^ Ko je ko 1957.
  18. ^ „Milanu Smiljaniću predato odlikovanje predsednika Tita”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 15. 7. 1961. str. 1. 
  19. ^ „Odlikovan prota Smiljanić”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 15. 7. 1971. str. 6. 

Literatura

  • Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957.  COBISS.SR 4864263
  • Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970.  COBISS.SR 4897031
  • Matić, Boško (1985). Prota — krst i petokraka prote Milana Smiljanića. Beograd: Turistička štampa.  COBISS.SR 25914375

Džomić, Velibor (1997). Stradanje srbske crkve od komunista. Svetigora, izadavačka ustanova mitropolije crnogorsko-primorske. 

Spoljašnje veze

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милан_Смиљанић_(свештеник)&oldid=27673792”