Mir-Jam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Mir-Jam
Mir-Jam.jpg
Mir-Jam, srpska književnica
Puno imeMilica Jakovljević
Datum rođenja(1887-04-22)22. april 1887.
Mesto rođenjaJagodina,  Kraljevina Srbija
Datum smrti22. decembar 1952.(1952-12-22) (65 god.)
Mesto smrtiBeograd,  Federativna Narodna Republika Jugoslavija
ŠkolaViša ženska škola u Beogradu

Milica Jakovljević (Jagodina, 22. april 1887Beograd, 22. decembar 1952), poznata pod pseudonimom Mir-Jam, bila je srpska novinarka i književnica. Novinarsku karijeru je započela u beogradskim „Novostima”, a nastavila u „Nedeljnim ilustracijama”. Pod pseudonimom Mir Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Jedna je od samo tri žene, među sto najznačajnijih srpskih novinara, uvrštene u monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791-1991).

Biografija[uredi | uredi izvor]

Milica Jakovljević rođena je u Jagodini, u velikoj porodici Jakova Jaše Jakovljevića, državnog činovnika. Jakov Jakovljević bio je udovac sa osmoro dece. Kako je deci bila potrebna majka ili zamena za majku, rođaci i prijatelji su mu savetovali da se oženi izvesnom Simkom, udovicom bez dece. U to vreme, kada u braku nije bilo dece, smatralo se da je ženina krivica, pa ako Simka nije imala dece do sada, neće ih imati ni u ubuduće. Ali već posle prve godine braka Simka Jakovljević rodila je kći Milicu. Kako su se državni činovnici su često, zbog potrebe službe, selili iz mesta u mesto, Simka je tri godine kasnije, 1890. u Knjaževcu rodila sina Stevana, a u Kragujevcu najmlađu ćerku Zoru. Stevan Jakovljević, brat Milice Jakovljević, takođe je postao poznati srpski pisac, autor prvog srpskog bestselera "Srpska trilogija".[1][2]

Prema sećanjima glumice Nevenke Urbanove, Milica Jakovljević je bila "lepa, raskošna plavuša koja je na plaži čitala Rablea u originalu." Govorila je ruski i francuski jezik.[3] Iako je u svojim delima pisala uglavnom o ljubavi i braku, sama se nikada nije udavala.[4]

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu. Završila je Višu žensku škola u Beogradu,[5] gde se školovala za učiteljicu. Od 1906. do 1919. godine radila kao seoska učiteljica.[6][7] Prvu službu dobila je u selu Krivi Vir, ispod Rtnja.[3]

Novinarska karijera[uredi | uredi izvor]

Posle Prvog svetskog rata, preselila se u Beograd i započela novinarsku karijeru u dnevnim novinama „Novosti”, zatim pisala u „Nedeljnim ilustracijama”, a po oslobođenju bila kratko i novinar večernjeg lista „Glas”. Prema sopstvenim rečima (u pismu upućenom Udruženju novinara Srbije) Milica Jakovljević započela je novinarsku karijeru 1. juna 1921. i radila neprekidno do 6. aprila 1941. godine. Prvih 5 godina provela je u „Novostima” a narednih 15 u „Nedeljnim ilustracijama”.[7]

Pod okupacijom, koju je provela na ivici siromaštva i bede, Milica Jakovljević je 1941. godine odbila poziv da sarađuje u okupacionim dnevnim listovima „Novo vreme" i „Obnova", pod izgovorom da je umorna i stara, kako ne bi okaljala svoj i obraz brata Stevana, majora kraljevske vojske u zarobljeništvu.[7][2]

Međutim, 1945. godine, uprkos iznurenosti i godinama, pokušala je da nastavi novinarsku karijeru u „Glasu" koji je posle ilegalnog ratnog perioda (od 1942), nastavio izlaženje u oslobođenom Beogradu 7. novembra 1944. Uoči aprilskog sloma Kraljevine Jugoslavije 1941. godine, Udruženje novinara Srbije imalo je 264 člana, među kojima je bilo svega 12 žena. Drugi svetski rat je prepolovio članstvo. Ništa bolje nisu prošle ni njegove članice. Tri nisu dočekale oslobođenje, jedna je osuđena na robiju zbog saradnje sa okupatorom, tri su prestale da se bave novinarstvom, a samo ih je pet obnovilo članstvo 1945. godine, među njima i Milica Jakovljević.[7]

U monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791-1991), među sto najznačajnijih novinara uvrštene su samo tri žene - Maga Magazinović, Desa Glišić i Milica Jakovljević - Mir Jam.[6]

Posleratne godine[uredi | uredi izvor]

Prema tadašnjim pravilima Udruženja, novinar koji šest meseci bude nezaposlen gubi status novinara. Milica Jakovljević nije uspela da se održi u „Glasu". Od pet novinarki ona je bila najstarija i nije mogla da izdrži preveliki novinarski napor, koji u tadašnjim uslovima („nema odmora dok traje obnova") nije imao ograničene ni normu ni vreme. Udruženje je 1945. godine izbrisalo iz članstva 22 novinara. Među njima je izbrisana i Mir-Jam. Po okrutnom slovu pravila, brisana je iz članstva Udruženja 14. decembra 1945. godine.[7] Legendarna Mir-Jam, iskusni novinar i publicista, 1945. uzaludno je pokušavala da se zaposli. Na sednici Saveza književnika Jugoslavije Oskar Davičo potpisao joj je profesionalnu osudu: „Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir Jam”. Molba za zaposlenje Mir Jam odmah je odbijena s obrazloženjem da je imala prekid u radu deset meseci, zbog čega je izgubila status novinara. Prećutano je da je „prekid” nastupio jer je Milica odbila da radi u okupacionoj štampi.[2]

Uprkos izrazima lojalnosti i svom angažovanju u novoj vlasti Stevan Jakovljević nije mogao da spase svoju sestru Milicu. Uspeo je samo da joj obezbedi malu penziju. Posle rata, do kraja života, živela je vrlo bedno. Nova vlast odbacila ju je bez zvaničnog objašnjenja.[1] „Rehabilitovana” je tek 1972. postavljanjem predstave „Ranjeni orao” po njenom romanu na scenu Ateljea 212.[2]

Godine 1972. rodbinu, koja je mislila da ima autorska prava, iznenadio je tada bivši beogradski knjižar Ivan Veselinović, koji se pojavio s ugovorom iz 1946. kojim mu je Milica Jakovljević prenosi sva autorska prava. Na pozadini dokumenta Mir-Jam se zahvaljivala „anđelu čuvaru” Veselinoviću jer joj je „dao novac da kupi nešto uglja” da se ne smrzne. U raspravu o autorskim pravima se umešala opština Stari grad, podsećajući da je svojevremeno, Zakonom o nacionalizaciji Veselinoviću oduzeto preduzeće, uključujući i sve ugovore. Tako se opština deklarisala kao naslednik Mir-Jam i njenih autorskih prava, od kojih je rodbina dobijala zagarantovani deo.[2]

Javnosti nije poznato kako je Mir-Jam provela poslednje godine života. Početkom zime 1952. godine dobila je zapaljenje pluća koje je za nju imalo koban ishod. Umrla je 22. decembra, okaljanog imena i dela. Vest o njenoj smrti nisu objavile ni jedne tadašnje novine.[4] Za razliku od Džejn Ostin, sa kojom su je svojevremeno poredili, a čija je kuća pretvorena u muzej posvećen ovoj spisateljici, kuća u Molerovoj ulici u Beogradu, u kojoj je Milica Jakovljević živela, umrla, ali i napisala sva svoja dela, srušena je. Nigde nema njene spomen ploče, njene biste, niti ulice sa njenim imenom.[8]

Književni rad[uredi | uredi izvor]

Široj javnosti Milica Jakovljević ostala je poznata po svojoj pitkoj prozi koja je obeležila domaću književnost između dva svetska rata. Pod pseudonimom Mir-Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Laki, ljubavni sadržaji, kao i jednostavan, često sladunjav i iznad svega slikovit stil, obezbedili su njenim romanima stalnu popularnost. Stvarnu vrednost njenih romana predstavlja detaljno i autentično dočaravanje života i vrednosti građanske klase u međuratnoj Jugoslaviji, koje joj je donelo nadimak Džejn Ostin srpske književnosti.[6]

Godine 1939. odvažila se da napiše i pozorišnu dramu „Tamo daleko”, koja je, sa Žankom Stokić u glavnoj ulozi, trijumfalno izvedena.[8]

Bila je najpopularnija i najčitanija spisateljica u Kraljevini Jugoslaviji ali je posle oslobođenja odbačena, bez zvaničnog objašnjenja. Nije bila jedina, ali mnogi su se prilagodili novom poretku i „stvaranju novog čoveka”. Ona nije, iako je imala vremena da to uradi.[1]

Objavljena dela[uredi | uredi izvor]

Romani[uredi | uredi izvor]

Zbirke pripovedaka[uredi | uredi izvor]

  • Dama u plavom
  • Devojka sa zelenim očima
  • Časna reč muškarca
  • Sve one vole ljubav

Pozorišni komadi[uredi | uredi izvor]

  • Tamo daleko
  • Emancipovana porodica

Ekranizovani romani[uredi | uredi izvor]

Pozorišne predstave[uredi | uredi izvor]

  • Tamo daleko (1939.)
  • Ranjeni orao (Atelje 212, 1972.)

Feminističko angažovanje[uredi | uredi izvor]

Mir-Jam se zalagala i za ženska prava. U vreme kada je većina dama još bila neobrazovana i potlačena, ona se borila za rodnu ravnopravnost, baveći se suštinskim problemima ženskog pola. Izdvojila se tekstom „Treba li podići ženi spomenik”, zalažući se da se damama prizna svako umeće.[9]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 Laketić, Miljana (22. januar 2009). „Dece nikad dosta”. Večernje novosti. Pristupljeno 26. 6. 2016. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Subašić, Boris (1. 12. 2013). „Komunisti ucenjivali pisca „Srpske trilogije“ i Mir Jam”. Večernje novosti. Pristupljeno 26. 6. 2016. 
  3. 3,0 3,1 „Mir-jam - Obožavana, ismevana, ponižena”. Vesti online. 23. 12. 2009. Pristupljeno 26. 6. 2016. 
  4. 4,0 4,1 „Godine sjaja i bede”. STIL Magazin. 109. 26. januar 2009. Arhivirano iz originala na datum 05. 08. 2016. Pristupljeno 26. 6. 2016. 
  5. ^ Cvekić, Mirjana (2014). „Život je bajka – Katarina Đorđević Milovuk”. Politikin zabavnik. 3243. Pristupljeno 15. 9. 2016. 
  6. 6,0 6,1 6,2 Graf, Manuela (21. 3. 2009). „Nepoznate ljubavi Milice Jakovljević”. Blic. Pristupljeno 26. 6. 2016. 
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 Nedeljković, Mile (18. 01. 2009). „Tužna sudbina "Ranjenog orla". Press online. Pristupljeno 26. 6. 2016. 
  8. 8,0 8,1 Bukumirović, Dragana. „Žal za čednošću”. SRBIJA - NACIONALNA REVIJA. Pristupljeno 26. 6. 2016. 
  9. ^ Loš, Tatjana (19. 11. 2014). „Milica Jakovljević Mir Jam - novinarka i spisateljica”. Večernje novosti. Pristupljeno 26. 6. 2016. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Laketić, Miljana (2008). Mir Jam, obožavana i unižena. Beograd: Aleksandrija. ISBN 978-86-7900-018-7. 
  • Avramović, Miodrag (1992). dva veka srpskog novinarstva. Beograd: Institut za novinarstvo. ISBN 978-86-81371-04-6. 
  • Jakovljević, Milica (2009). Izdanci Šumadije. Beograd: Štampar Makarije. ISBN 978-86-87019-42-3. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]