Milovan Nedić
| Milovan S. Nedić | |
|---|---|
 Milovan S. Nedić | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 26. april 1866. |
| Mesto rođenja | Knić, Kneževina Srbija |
| Datum smrti | 1. septembar 1913. (47 god.) |
| Mesto smrti | Niš, Kraljevina Srbija |
| Vojna karijera | |
| Čin | pukovnik |
| Učešće u ratovima | Prvi balkanski rat, Drugi balkanski rat |
Milovan S. Nedić (Knić, 26. april 1866 — Niš, 1. septembar 1913) bio je srpski vojskovođa i oficir. Nedić je bio pukovnik, đeneralštabni oficir ,komandant Moravske divizije drugog poziva Kraljevine Srbije u Balkanskim ratovima (1912—1913) i komandant Bregalničke granične divizije.
Školovanje i Vojna akademija[uredi | uredi izvor]
Nedić je rođen u Kniću 26. aprila 1866. godine. Posle završene Vojne akademije u Beogradu, osim svakodnevnih dužnosti, predavao je istoriju ratne veštine na Vojnoj akademiji, pisao za časopis „Ratnik" i preveo s nemačkog jezika Prusko-austrijski rat 1866. godine. Stekao je mnoga odlikovanja, a u balkanskim ratovima i Karađorđevu zvezdu[1]. Ratna mobilizacija, pred Prvi balkanski rat 1912. godine, ga je zatekla na dužnosti komandanta 14. puka u Knjaževcu.
Prvi balkanski rat (1913)[uredi | uredi izvor]
Pukovnik Milovan i njegovi Moravci Frka divizije[uredi | uredi izvor]
Neposredno pred dolazak štaba Vrhovne komande u Niš, ministar vojske Radomir Putnik, naložio je svome pomoćniku, pukovniku Živojinu Mišiću, da podnese predloge za komandante Dunavske, Moravske i Timočke divizije drugog poziva. Mišić je za Moravsku predložio Milovana Nedića, ali je Putnik teška srca prihvatio predlog, smatrajući Milovana tvrdoglavim i nepokorenim čovekom.
Kišovitog 6. oktobra, u Nišu je Vrhovna komanda potpisala naređenje o početku ratnih operacija protiv Turske. Međutim, još dva dana pre objave rata u sukobu sa neprijateljem kod sela Merdare, učestvovala je Nedićeva divizija. Turci su istiskivani borbom prsa u prsa i zato je tek trećeg dana borbe, neprijatelj morao biti tučen artiljerijom. Nedić je za sve vreme sukoba delovao samoinicijativno, a komandiri četa, mahom rezervisti, uletali su u prve jurišne ešalone i svojim primerom bodrili vojnike. To je bila prva pobeda Nedićevih „Moravaca“.
Umešnost komandovanja ovaj pukovnik je ispoljio i u borbama pred Prištinom, gde je njegova divizija dala presudan doprinos u oslobađanju ovog grada.U jeku istorijske Kumanovske bitke, Moravci drugog poziva su po hladnom i kišovitom vremenu potukli neprijatelja i ovladali Uroševcem i Kačaničkom klisurom koju su branili ostaci Prištinskog turskog odreda i desetak hiljada kolaboracionista. Potom su, krajem oktobra i početkom novembra, oslobodili Tetovo i Gostivar i razbili ostatke turskog Sedmog korpusa kod Kičeva.
U Bitoljskoj bici, Nedić je, pod izuzetno teškim okolnostima, komandovao zauzimanjem strateški najvažnijeg visa Oblakovo. U višednevnoj dramatičnoj borbi, bez ikakve pomoći drugih divizija, Moravci su opkolili 25 turskih bataljona, ovladali Oblakovom i odbili više neprijateljskih kontranapada turske vojske predvođene Džavid-pašom. Međutim, u tom neopisivom uzajamnom izlivu mržnje dveju vojski, dogodilo se i nešto neočekivano. U gomili turskih leševa, Moravci su zatekli ranjenog neprijateljskog oficira kako prkosno čeka da bude ubijen. Poručnik Milan Đorđević ga je sproveo kod pukovnika Nedića, a kada je komandant čuo da zarobljenik nije hteo da se povuče već je ostao na položaju da pogine kraj svojih vojnika, nije prihvatio od njega ponuđenu sablju u znak predaje, već mu je čestitao na hrabrosti. Nedić ga je i upitao da li želi da, uz obezbeđenje, bude vraćen svojoj vojsci. Međutim, zarobljenik je želeo da ostane kod Srba i da bude lečen u njihovoj bolnici. Slučaj je hteo da istog dana i Đorđević bude ranjen. Uveče su dva oficira suprotnih vojski u previjalištu ležali jedan pored drugog[1].
Posle završene bitoljske operacije, Moravci su gonili neprijatelja kroz Albaniju, a potom na poziv generala Mišića, zauzeli Debar i Resen.
Nepobedivi Gazi Neda-paša[uredi | uredi izvor]
Uspeh Nedićevog komandovanja i visok moral njegove divizije nisu promakli Putnikovoj pažnji. Lično je pozvao Nedića u Skoplje i rekao mu da će ga unaprediti u čin generala. Nedić je s razlogom bio sumnjičav, jer su mnogi želeli da pre njega steknu takvo priznanje, iako se njihov doprinos u ratu nije mogao meriti sa Nedićevim. U želji da mu onemoguće dobijanje obećanog čina, služili su se očitim lažima. Nedić se branio i na kraju odbranio od spletki i neistina, ali u čin generala nije unapređen. Međutim, ma koliko to čudno zvučalo, priznanje je dobio od neprijatelja. Zapovednici turske vojske, diveći se njegovom vojničkom talentu i hrabrosti njegovih vojnika, prozvali su ga Gazi Neda - paša, a Moravsku diviziju drugog poziva –„Nepobediva divizija“[2].
Drugi balkanski rat (1913)[uredi | uredi izvor]
Trinaestog juna 1913. godine, bugarske snage u jačini od preko 100.000 vojnika, uz gromko Ura i himnu Šumi Marica, iznenadile su srpske položaje na Bregalnici i Zletovskoj reci. Tada je započeo Drugi balkanski rat. U teškim časovima odbijanja napada, i Moravska divizija jedala sve od sebe. Nešto kasnije, kada su Srbi ovladali situacijom, Putnik je rekao svom pomoćniku: Gospodine Mišiću, da nam je u ovim prilikama još tri-četiri Nedića[1]. Čitavih mesec dana je pukovnik Milovan Nedić vodio bespoštednu borbu sa Bugarima koja se naročito razvila na visovima u blizini Ćustendila. Osvajanjem vrha Crni kamen 4. jula 1913. godine, Nedićevi vojnici su omogućili da se posle šest dana osvoji strateški važan vrh Kiselica i Bugari odbace u pravcu Grljana, čime su ubrzali pobednički završetak Drugog balkanskog rata. U želji da filmski zabeleži herojstvo Treće armije pod komandom generala Bože Jankovića i njene Moravske divizije drugog poziva Milovana Nedića, producent Đoka Bogdanović je sa svoja dva snimatelja zabeležio dvanaest kinematografskih slika sa područja na kojem su one dejstvovale tokom 16. jula 1913. godine.[3] [4]
Ono što metak nije mogao[uredi | uredi izvor]
Posle krvavih borbi na Zletovskoj reci, Orlovom kamenu, Rajčanskom ridu i mnogim drugim poprištima, pukovi ove žilave divizije i njen komandant, sačekali su kraj Drugog balkanskog rata u rovovima na Grljanskom visu. Posle potpisivanja primirja, Nedić je preuzeo komandovanje nad Bregalničkom graničnom divizijom. Međutim, bolest mu nije dozvolila da bude i dalje od koristi svome narodu. Podlegao je napadu kolere 10. septembra 1913. godine u Nišu, gde je i sahranjen.
Grob i spomenik na Starom niškom groblju[uredi | uredi izvor]
Grob i spomenik se nalazi u centralnom delu Starog niškog groblja – parcela IX, prvi red, br. 3. Oblika je masivnog pravougaonog stuba, koji se u gornjem delu sužava. Postavljen je na nižem kvadratnom postolju, iznad koga se uzdiže postament, osnove krsta, visine dva metra, na kome je zapis Pukovnik Milovan Nedić, 1866-1913 – Zahvalna Otadžbina. Iznad zapisa je pričvršćen za spomenik grb Srbije sa mačem i šlemom, načinjen od metala. Na vrhu, sa sve četiri strane, uklesana su četiri krsta većih dimenzija. Spomenik je podignut od strane srpske vlade po završetku Prvog svetskog rata. Kao veliki ratnik i vojskovođa balkanskih ratova, značajna ličnost Srbije u periodu pre Prvog svetskog rata, njegov grob je stavljen 1983. godine pod zaštitu zakona.[2]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v „Pukovnik Milovan i njegovi Moravci Frka divizije”. Pristupljeno 22. 9. 2017.
- ^ a b Andrejević, Borislav A. (1985). Spomenici Niša i okoline. Niš: Zavod za zaštitu spomenika kulture. str. 181.
- ^ „Pukovnik Nedić u borbi”. Europeana Collections. Pristupljeno 22. 9. 2017.
- ^ „Bitka na Crnom kamenu”. Jugoslovenska kinoteka. Pristupljeno 22. 9. 2017.
