Miloje Milojević (kompozitor)

Ukoliko ste tražili drugu osobu, pogledajte članak Miloje Milojević (višeznačna odrednica).

Miloje Milojević
Lični podaci
Datum rođenja	(1884-10-27)27. oktobar 1884.
Mesto rođenja	Beograd, Kraljevina Srbija
Datum smrti	16. jun 1946.(1946-06-16) (61 god.)
Mesto smrti	Beograd, FNRJ

Miloje Milojević (Beograd, 27. oktobar 1884 — Beograd, 16. jun 1946) bio je srpski kompozitor, muzikolog, muzički kritičar, folklorista, muzički pedagog i organizator muzičkog života.

Poreklo

Rođen je 27. oktobra 1884. u Beogradu. Milojevićev otac Dimitrije, galanterijski trgovac, rodom je bio iz sela Dedina kod Kruševca. Njegovo prezime bilo je Đorđević, ali je prema ondašnjem običaju uzeo prezime prema očevom imenu. Dimitrije Milojević bio je muzikalan – sam je naučio da svira flautu. Majka Angelina rođena je u Beogradu, kao kćerka Mateje Matića, činovnika, čiji je brat dr Dimitrije Matić. Matići su poreklom iz Raške, prvo su se doselili u Mačvu u Crnu Baru, da bi kasnije prešli u Srem u Rumu, gde su iz zvali i Crnobarić. Otac Mateje, Dimitrija, Đorđa Matića i Stevana Matića, Ilija Matić je učestvovao u ratovima protiv Napoleona u austrijskoj vojsci. Spasenija Matić, majka Mateje Matića je iz porodice Jovanović, kćerka je Petra Jovanovića, čiji je sin Ilija Jovanović otac Vladimira Jovanovića oca Slobodana Jovanovića. Ujak Angeline Matić, kapetan Stevan Matić 1848. boreći se pod komandom Stevana Knićanina, protiv Mađara istakao se hrabrošću kada je zaplenio top, nakon čega je unapređen u kapetana, ali je tom prilikom ranjen i kasnije je od posledica ranjavanja umro u Beogradu. Preko ujaka Angeline Milojević, rođ. Matić, dr Dimitrija Matića, ministra i profesora, Milojevići su u srodstvu porodicama Čolak-Antić, Sondermajer, porodicom generala Dimitrija Đurića i dr.

Majka Miloja Milojevića, Angelina je bila muzički darovita, privatno je učila klavir. Imao je sestru Vladislavu i braću Vojislava, Vladislava, Branka, Milorada i Borivoja, poznatog biologa.

Po njemu je nazvana Osnovna muzička škola „Miloje Milojević” Kragujevac.

Biografija

Violinu je počeo privatno učiti u petoj godini kod Karla Mertla, člana orkestra Narodnog pozorišta u Beogradu. Prvi učitelj klavira bila mu je majka. Iznenadna očeva smrt preokrenula je život porodice. Promenjene materijalne prilike primorale su udovicu da s decom pređe u Novi Sad gde je život bio povoljniji. U Novom Sadu porodica Milojević živela je šest godina. Miloje je tamo počeo školovanje s trećim razredom Srpske pravoslavne velike gimnazije novosadske (maturirao 1904). Ta škola bila je čuvena i sa svoje muzičke delatnosti (Svetosavske besede). Značajne podsticaje u muzičkom razvoju dobio je od kompozitora Isidora Bajića (1878–1915), svoga gimnazijskog nastavnika muzike.

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu studirao je tri semestra (od jeseni 1904. do proleća 1906): germanistiku (Miloš Trivunac), uporednu književnost (Bogdan Popović), srpski jezik i književnost (Aleksandar Belić, Pavle Popović, Jovan Skerlić) i filozofiju (Branislav Petronijević). Istovremeno je, kao i kasnije, a do 1907, bio učenik Srpske muzičke škole (danas Muzička škola „Mokranjac“). Tamo je kod Stevana Mokranjca učio muzičkoteorijske discipline i kompoziciju, a kod Cvetka Manojlovića klavir.

Na muzičkim studijama u Minhenu proveo je pet semestara (od letnjeg semestra akademske 1907/8. do letnjeg semestra 1909/10. godine). Na Filozofskom fakultetu Minhenskog univerziteta studirao je muzikologiju (Adolf Sandberger, Teodor Krojer), književnost i filozofske discipline. Na minhenskoj Muzičkoj akademiji studirao je kompoziciju (Fridrih Kloze), klavir (Rihard Majer-Gšraj) i dirigovanje sa sviranjem partitura (Feliks Motl). Juna 1910. završio je studije na Muzičkoj akademiji u Minhenu.

Od 1. IX 1910. do 1. III 1911. služio je vojni rok u Kraljevini Srbiji u đačkom eskadronu. Još dok je bio u vojsci postavljen je za učitelja pevanja pete klase u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji. Iste godine počeo je da predaje u Srpskoj muzičkoj školi. Godine 1912. osnovao je Kamerno udruženje nastavnika Srpske muzičke škole. Time je otpočelo redovnije negovanje kamerne muzike u Beogradu.

U jesen 1912. izbio je Prvi balkanski rat i on je mobilisan kao vodnik u Dunavskom divizijskom konjičkom puku. Po izbijanju Prvog svetskog rata dodeljen je (sve do 1917) štabu Vrhovne komande. Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju. Godine 1917. stavljen je na raspolaganje Ministarstvu prosvete Kraljevine Srbije i upućen u Pariz, u Kulturni odbor. U Francuskoj je boravio od 1917. do polovine 1919. Sve vreme rata bavio se komponovanjem; u Nici, Monte Karlu, Lionu, Parizu, nastupao je na koncertima srpske muzike (kao klavirski saradnik), a u Parizu je održao javno predavanje o savremenoj srpskoj muzici.

Godine 1919. vratio se u Beograd i razvio izuzetno bogatu muzičku delatnost kompozitora, muzikologa, muzičkog kritičara, folkloriste, muzičkog pedagoga, dirigenta i organizatora muzičkog života. Najpre se vratio na svoje nastavničko mesto u gimnaziji i u muzičkoj školi. Paralelno je, od 1920. do početka 1922, bio dirigent Akademskog pevačkog društva „Obilić“. Ujesen 1922. izabran je za asistenta za istoriju muzike na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Ubrzo se okrenuo dovršetku muzikoloških studija. Na Karlovom univerzitetu u Pragu doktorirao je iz muzikologije 1925. Vrativši se u Beograd, delovao je, do 1939, kao docent i vanredni profesor istorije muzike na Filozofskom fakultetu. Paralelno je, i sve do 1946, bio profesor, a od 1943. do 1945. i direktor Muzičke škole u Beogradu (nekadašnja Srpska muzička škola, a danas Muzička škola „Mokranjac“). Godine 1939. prešao je za redovnog profesora kompozicije i teorijskih disciplina na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Za vreme Drugog svetskog rata bio je (1941) hapšen od okupatora. Prilikom teškog američkog bombardovanja Beograda, o Uskrsu 1944, njegova kuća u Nemanjinoj 16 teško je demolirana, a Milojević povređen. Oronulog zdravlja, od februara 1945. nije bio u stanju da drži nastavu u Muzičkoj akademiji. Zato je posle oslobođenja bio formalno dodeljen Muzičkonaučnom institutu Muzičke akademije, kojim je rukovodila muzikolog i pijanistkinja Stana Đurić-Klajn (to je potonji Muzikološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti). Umro je 16. juna 1946. u Beogradu.

Bio je (od 1907) oženjen Ivankom Milutinović (1881–1975), solo pevačicom i muzičkim pedagogom. Imali su kćerku Gordanu (1911–2003), pijanistkinju i muzičkog pedagoga. Sinovac Đorđe (1921–1986), Borivojev sin, bio je violončelista i kompozitor. Milojevićev unuk bio je kompozitor i akademik Vlastimir Trajković (1947-2017), profesor kompozicije i orkestracije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.

Kompozitor

Miloje Milojević, kao student u Minhenu, oko 1908. godine

Zajedno s Petrom Konjovićem i Stevanom Hristićem predstavlja generaciju kompozitora koja je u srpsku muziku unela moderne stilove i visok kompozicionotehnički nivo. U početnoj fazi svoga umetničkog razvoja Milojević je pošao od srpske romantičarske nacionalne škole (Stevan Mokranjac, Josif Marinković). Studije u Minhenu otkrile su mu nemački novoromantizam i muziku Riharda Štrausa, koja će mu postati veoma bliska. Još je snažnije dejstvo proizveo boravak u Francuskoj. Uticaj francuskog impresionizma bio je presudan u Milojevićevom stilskom razvoju. Boravak u Pragu, za vreme izrade doktorske disertacije, doveo ga je u kontakt s avangardnim češkim kompozitorima. U pojedinim delima okrenuo se ekspresionizmu. Ipak, tokom čitavog života nije ga napuštala sklonost prema nacionalnom stilu – za muzički folklor kao osnovu umetničke muzike. Njegova poslednja stvaralačka faza upravo je obeležena primenom narodne melodije u okruženju stilskog amalgama koji su činili elementi neoromantizma i impresionizma.

Miloje Milojević je poglavito liričar, majstor malih formi. Dva su glavna područja njegovog rada solo pesma i klavirska minijatura, a dao je značajne priloge i horskoj i kamernoj muzici.

U solo pesmama okrenuo se domaćoj, francuskoj, nemačkoj i japanskoj lirskoj poeziji. Stihove je tumačio gipkom melodikom i bogatom harmonskom paletom u klavirskom partu. Među njegovim ostvarenjima za glas i klavir vredno je istaći sledeće naslove:

Pred veličanstvom prirode, zbirka od deset pesama, nastala je između 1908. i 1920. U tom ciklusu mogu se uočiti sve stilske nijanse koje karakterišu Milojevića kao kompozitora ovoga žanra (srpski romantičarski lid, Štrausov uticaj, impresionizam). Među najuspelije dolaze: Jesenja elegija, Pesma orla, Japan, Nimfa i Zvona.

Petnaestak solo pesama komponovanih 1917. u Francuskoj, na stihove francuskih pesnika, nastale su pod uplivom impresionizma, a najpoznatija među njima jeste izvrsna Tužna uspavanka. Iz kasnijeg stvaranja ističu se Tri pesme za visoki glas (najznačajnija: Vrlo topli dan, 1924), na nemačke stihove, i ciklus Hai-kai na poeziju japanskog pesnika Bašoa, 1942). U tim delima sustižu se elementi impresionizma i ekspresionizma.

Gozba na livadi, lirska simfonija za glas i orkestar (1939), prvi je primer simfonijskog lida u srpskoj muzici.

Milojević je negovao i horsku muziku. Njegovo stvaranje u toj oblasti kreće se od nepretencioznih dečjih i omladinskih horova do složenih dela. U najznačajnije dolaze: Dugo se polje zeleni (1909), minijatura za mešoviti hor, na stihove Vojislava Ilića; dramatična balada Slutnja (1912), obeležena neoromantičarskom hromatikom i polifonijom, ubraja se u vrhunska ostvarenja srpske horske literature; i ciklus Pir iluzija (1924), na tekstove Miroslava Krleže (Večernje dekoracije, Triptih, Crno sumorno popodne), delo modernog izraza i visokih tehničkih zahteva u pogledu horske fakture. Najpopularnija Milojevićeva horska kompozicija jeste Muha i komarac (1930), duhoviti skercando na narodni tekst, obeležen tonskim slikanjem. Ta efektna kompozicija s razlogom je upoređivana s Kozarom Stevana Mokranjca. Milojević se s uspehom ogledao i u crkvenoj muzici (dve liturgije, tri opela; posebno je uspelo Kratko opelo u b-molu za muški hor, 1920).

Jedan je od najznačajnijih srpskih kompozitora klavirske muzike. Četiri komada za klavir (1917) označavaju prekretnicu u istoriji srpske klavirske literature po svojim umetničkim vrednostima. Visokouspele zbirke Kameje (1937–42) i Moja majka (1943) karakteriše sadejstvo impresionizma i neoromantizma. Ciklusi Melodije i ritmovi sa Balkana, Kosovska svita i Povardarska svita (sve iz 1942), zasnovani su na folkloru, najviše na melografskim zapisima samog Milojevića. U tim delima susreću se impresionistička rešenja, ali i robustniji pristup folkloru blizak Beli Bartoku. Na izdvojenom mestu stoje Ritmičke grimase (1935), Milojevićev iskorak u ekspresionizam. U tom delu klavir se povremeno tretira kao udaraljka, na pojedinim mestima nema oznake za vrstu takta, a harmonski aspekt odlikuje napuštanje tonaliteta i pojava klastera.

Manje je obilan Milojevićev rad na polju orkestarske muzike. Treba pomenuti simfonijsku poemu Smrt majke Jugovića (1921), u kojoj se naziru uticaji R. Štrausa. U tom delu zapažaju se nedostaci na planu tematske razrade i orkestarskog zvuka. Mnogo je uspelija Intima (1939), svita za gudački orkestar prema motivu re-la-do-mi-la. U šest stavova oslikana su nekolika raspoloženja (što je sugerisano naslovima stavova). U toj kompoziciji ostvarena je celovitost strukture, kao i zvučne i kolorističke vrednosti.

Milojević je dao i niz kamernih dela. Napisao je dva gudačka kvarteta (G-dur, 1905. i c-mol, 1906); Kvartet u G-duru prvo je delo toga žanra u srpskoj muzici. Komponovao je dve sonate za violinu i klavir (h-moll, 1924; d-moll, 1943), Sonatu u fis-molu za flautu i klavir (1944), Sonatu za violu solo in g (1944) i dr. Najkrupnije je među tim delima Sonata za violinu i klavir u h-molu, kompozicija čvrste strukture i velike ekspresivnosti koja se kreće od diskretne lirike do strastvene dramatičnosti.

Muzičkoj sceni pripada jedno od Milojevićevih najapartnijih ostvarenja – Sobareva metla (1923), baletska groteska na nadrealistički tekst Marka Ristića.

Zastupljen je u Antologiji srpske klavirske muzike (I knjiga, I sveska, izbor dela: Dejan Despić, Vlastimir Peričić, Dušan Trbojević i Marija Kovač; redakcija i korektura Milojevićevih kompozicija: Vlastimir Trajković; Udruženje kompozitora Srbije, Beograd 2005, str. 30–96): „Četiri komada”, op. 23; „Kameje”, impresije za klavir, op. 51. i „Vizije”, op. 65.

Predstavljen je i u Antologiji srpske solo pesme (I sveska, izbor i predgovor Ana Stefanović, Udruženje kompozitora Srbije, Beograd 2008, pp. 49–101): iz ciklusa Pred veličanstvom prirode: „Nimfa”, op. 9. br. 1; „Jesenja elegija”, op. 5. br. 1; „Molitva majke Jugovića zvezdi Danici”, op. 31. br. 1; Zanosni čas, op. 21. br. 1; Bdenje, op. 22. br. 1; Dal' se sećaš i ti, op. 46. br. 1; Dva Al-Gazalijeva katrena, op. 46. br. 2; Dve Dučićeve plave legende, op. 34: „Mala princeza” i „Ljubav”; iz ciklusa Tri pesme za visoki glas i klavir, op. 67: „Vrlo topli dan”, op. 67. br. 1; Flauta od žada, dve pesme za tenor, sopran, flautu, violu i klavir, op. 39: „Od kada je otišla”, „U senci narandžina lista”; Prolećna kiša, op. 45. br. 2).

Važnije kompozicije

Solo pesme i simfonijski lid

• Pred veličanstvom prirode, deset solo pesama za glas i klavir (1908–1920)
• Pesme na stihove francuskih pesnika za glas i klavir: La lettre, Berceuse triste, Prière, Hymne au soleil, L’heure exquise, La chanson du vent du mer (Pismo, Tužna uspavanka, Molitva, Himna suncu, Zanosni čas, Pesma vetra s mora, 1917)
• Tri pesme za visoki glas i klavir, op. 67 (1924–1942)
• Gozba na livadi, ciklus za glas i orkestar (1939)

Klavirska i kamerna muzika

• Četiri komada za klavir, op. 23 (1917)
• Ritmičke grimase, za klavir, op. 47 (1935)
• Kameje, za klavir, op. 51 (1937–1942)
• Melodije i ritmovi sa domaka Šare, Drima i Vardara, za klavir (1942)
• Kosovska svita, za klavir (1942)
• Melodije i ritmovi sa Balkana, za klavir, op. 69 (1942)
• Povardarska svita, za klavir (1942)
• Motivi sa sela, za klavir (1942)
• Sonata za violinu i klavir u h-molu, op. 36 (1924)

Horske i crkvene kompozicije

• Dugo se polje zeleni, mešoviti hor, op. 1. br. 1 (1909)
• Slutnja, mešoviti hor, op. 1. br. 2 (1912)
• Pir iluzija, op. 35 (1924)
• Muha i komarac, mešoviti hor, op. 40 (1930)
• Kratko opelo u b-molu, za muški hor (1920)
• Vidovdanska pričest za dva hora (1929)

Scenska dela:

• Sobareva metla, opera-balet (1923)

Orkestarska dela

• Smrt majke Jugovića, simfonijska poema (1921)
• Intima, svita za gudački orkestar, op. 56 (1939)

Muzikolog, muzički kritičar, folklorista i organizator muzičkog života

Predavanje Dr Miloja Milojević u Zadužbini Ilije M. Kolarca 1932. godine.

,,Liturgija" Dr Miloja Milojevića u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 12. aprila 1933. godine.

Prvi je doktor muzikologije kod Srba. Njegova disertacija, odbranjena 1925. na Karlovom univerzitetu u Pragu, bila je iz sistematske muzikologije – Smetanin harmonski stil (izd. Grafički institut „Narodna misao A. D.”, Beograd 1926). Od muzikoloških radova pažnju zavređuje i monografija Smetana – život i dela (S. B. Cvijanović, Beograd 1924). To je pionirsko delo i u tematskom i u žanrovskom smislu u srpskoj muzikologiji. U studiji Muzika i Pravoslavna crkva (objavljeno u: „Godišnjak i kalendar Srpske pravoslavne patrijaršije za prostu godinu 1933”, Sremski Karlovci 1932, str. 115–135), otvorio je proučavanje srpske crkvene muzike prema uporednim studijama (muzička vizantologija i orijentalistika).

Veoma je značajan njegov pedagoški rad u oblasti muzikologije. Između 1922. i 1939. predavao je istoriju i teoriju muzike na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta (asistent od 1922, docent od 1927, vanredni profesor od 1934). To su pionirska, do danas jedina predavanja iz tih disciplina na toj ustanovi. Milojević nije imao samostalne Katedre, njegova disciplina bila je deo Seminara za klasičnu arheologiju i istoriju umetnosti, potom Seminara za uporednu književnost i teoriju književnosti i, na kraju, Srpskog seminara. Istorija muzike izučavala se kao pomoćni predmet na studijskim grupama za opštu istoriju i uporednu književnost i teoriju književnosti. Činjeni su pokušaji da se na Fakultetu otvori katedra za muzikologiju, ali to se nije dogodilo. Milojevićevi univerzitetski tečajevi bili su veoma raznovrsni u hronološkom i tematskom pogledu, i privlačili su ogroman broj slušalaca. Miloje Milojević je bio izvanredan govornik i predavač.

U Biblioteci Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu sačuvana su njegova nedovršena skripta iz istorije muzike. To je prvi opsežniji rad jednog srpskog autora na istoriji muzike, posle udžbenika Ljubomira Bošnjakovića, Istorija muzike (1921).

Najznačajniji je srpski muzički kritičar i esejista prve polovine XX veka i jedan od najznačajnijih kritičara i muzičkih pisaca u istoriji srpske muzike. Između 1908. i 1942. objavio je preko hiljadu muzičkih kritika, studija, ogleda, prikaza, nekrologa i beležaka na stranicama velikog broja dnevnih listova, književnih i drugih časopisa. Od 1908. do 1941. bio je muzički kritičar „Srpskog književnog glasnika”, najznačajnijeg srpskog književnog časopisa u prvoj polovini XX veka. Od 1921. do 1941. bio je i muzički kritičar „Politike”, najuticajnijeg srpskog dnevnog lista. Višestruk je značaj njegovog muzikografskog rada. On je srpskoj i jugoslovenskoj kulturi doneo u svojim esejima i kritikama kritička obaveštenja o velikom broju pojava, ličnosti i problema evropske muzike starijeg i novijeg vremena. Prosvetitelj i popularizator muzičke umetnosti i njene istorije, Milojević se nije zaustavljao na zadatku prenosnika znanja i obaveštenja – u svojim tekstovima uvek je zastupao određenu kritičku poziciju.

U brojnim ocenama savremene produkcije domaćih kompozitora pružio je objektivne ocene koje su najvećim delom prihvaćene u kasnijoj srpskoj muzikologiji. Vatreni sledbenik slovenofilske i jugoslovenske ideologije, Milojević nije dopuštao da ideologija bude iznad estetike. U njegovim spisima autonomija umetnosti i primat estetske vrednosti nikada nisu bili dovedeni u pitanje.

Široko obrazovan, izuzetno obavešten o kretanjima u evropskoj muzici, i o onoj avangardnog dejstva, poznavalac nemačke, francuske, češke i engleske muzikološke literature, Miloje Milojević je pisao jarkim, egzaltiranim, pa i plakatskim stilom koji, međutim, nije bio na uštrb stručnog i činjeničnog sloja u njegovim sastavima. Posleratna srpska muzikologija nije s odobravanjem gledala na stilsku stranu njegovih radova i može se reći da je on kao muzički pisac posle svoje smrti donekle, a nepravedno, bio potcenjen, a svakako nedovoljno čitan. To je, uostalom, bio slučaj i s odnosom posleratne srpske muzikologije prema istoriji muzikografije kao oblasti muzikoloških istraživanja i proučavanja. Ta oblast bila je u dubokoj senci ondašnjeg prioriteta domaće muzikologije – analize kompozicija. Tek u novije i najnovije vreme, na prvom mestu u radovima dr Roksande Pejović, dr Slobodana Turlakova i dr Aleksandra Vasića Milojevićevi tekstovi uzimaju se u podroban pretres i sugeriše se rad na Milojevićevoj bibliografiji, te potrebi minuciozne analize njegovih tekstova.

U napisima Miloja Milojevića zapaža se sukob tradicije i inovacije. To je najviše došlo do izražaja u radovima o savremenoj muzici. Putanja Milojevićevog gledanja na savremenu muziku nije pravolinijska. On je pokazivao kolebanje u prihvatanju radikalnih, avangardnih praksi. Ali domaćoj sredini nije uskraćivao obaveštenja o pojavama s kojima se intimno nije slagao. Pažnje je vredan podatak da je već 1912. u „Srpskom književnom glasniku” pisao o Arnoldu Šenbergu. Ostao je odan ideji nacionalnog muzičkog stila i modernizovanog muzičkog romantizma.

Pokretač je i jedan od urednika časopisa „Muzika” (Beograd, januar 1928 – mart 1929). Jedan od najboljih muzičkih časopisa u Srbiji i Jugoslaviji pre Drugog svetskog rata, „Muzika” je mnogo učinila na kritičkom približavanju evropske muzike domaćoj čitalačkoj publici. Tome su posebno doprinele tematske sveske o čehoslovačkoj muzici, Francu Šubertu, poljskoj i engleskoj muzici i Ludvigu van Betovenu. „Muzika” je učestvovala o raspravi o nacionalnom stilu, kritički je beležila događaje u jugoslovenskoj, slovenskoj i zapadnoevropskoj muzičkoj umetnosti kulturi.

Dugo je, u međuratnom periodu, bio u upotrebi Milojevićev udžbenik osnovne teorije muzike (Osnovi muzičke umetnosti I–II, 1922–1927; kasnije pod naslovom Osnovna teorija muzike; 13 izdanja do 1940. godine), kao i skripta iz harmonije, sastavljena prema poznatom udžbeniku Rudolfa Luja i Ludviga Tila (Nauka o harmoniji, 1934). Milojević je i prevodilac operskih libreta (A. S. Puškin / P. I. Čajkovski, Evgenije Onjegin, 1920; Ž. Barbije – M. Kare / Žak Ofenbah, Hofmanove priče, 1921; Anri Melak – Filip Žil / Žil Masne, Manon, 1924).

Milojevićevi izabrani spisi izdati su u tri knjige – Muzičke studije i članci (I: Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd 1926; II: isti izdavač, 1933; III: sredila za štampu Gordana Trajković-Milojević, sopstveno izdanje, Beograd 1953).

Milojevićev ogled Umetnička ideologija Stevana St. Mokranjca, objavljen 1938. u „Srpskom književnom glasniku”, uvršćen je u antologiju srpske muzičke esejistike: Eseji o umetnosti, za štampu pripremili: Jovan Ćirilov (dramska umetnost), Stana Đurić-Klajn (muzička umetnost) i Lazar Trifunović (likovna umetnost), Matica srpska – Srpska književna zadruga (Biblioteka „Srpska književnost u sto knjiga”, knj. 91), Novi Sad – Beograd 1966, str. 251–262.

Godine 1925–1926. osnovao je, zajedno s grupom univerzitetskih nastavnika, Univerzitetsko kamerno muzičko udruženje „Collegium musicum”. To Udruženje odigralo je krupnu ulogu u muzičkom životu međuratnog Beograda. Od 21. aprila 1926. do 15. marta 1940. „Collegium musicum” održao je 67 koncerata na kojima je izvedeno 417 kompozicija od baroka i rokokoa do dela Paula Hindemita i Igora Stravinskog. Na tim koncertima Milojević je nastupao kao organizator, predavač, dirigent i klavirski saradnik. U okviru navedenog Društva Milojević je pokrenuo i uređivao notnu izdavačku delatnost od velikog značaja. „Collegium musicum” je objavio niz dela savremenih srpskih, slovenačkih i hrvatskih kompozitora, pored Milojevićevih kompozicija (hronološkim redosledom: Predrag Milošević, Slavko Osterc, Lucijan Marija Škerjanc, Anton Nefat, Jakov Gotovac, Petar Konjović, Božidar Širola, Milenko Živković, Bogomir-Bogo Leskovic, Vojislav Vučković). Petar Konjović je o tom poduhvatu primetio: „U delatnosti Milojevića, Collegium musicum svojim izborom, redakcijom, štampom i spoljašnjom tehničkom opremom, predstavljala je i opet jedan krupan korak u evropeizaciji srpske i jugoslavenske muzičke kulture” (up. Petar Konjović, Miloje Milojević, kompozitor i muzički pisac, Srpska akademija nauka /Posebna izdanja, knj. CCXX, Odeljenje likovne i muzičke umetnosti, knj. 1/, Beograd 1954, str. 177).

Milojević je bio stalni klavirski saradnik na koncertima svoje supruge Ivanke, prve srpske koncertne solo pevačice.

Kao folklorista istraživao je, beležio i tumačio muzički folklor Kosova i Metohije, Makedonije i Crne Gore. O tome je dao čitav niz radova i zabeležio blizu 900 narodnih melodija i igara. Njega je folklor privlačio i kao istraživača i kao kompozitora, budući da je bio privržen ideji komponovanja umetničke muzike na osnovi folklora. Nedavno su objavljeni njegovi zapisi folklora Kosova i Metohije: Miloje Milojević, Narodne pesme i igre Kosova i Metohije, prir. Dragoslav Dević, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva – Karić fondacija, Beograd 2004.

Muzička škola u Kragujevcu nosi ime Miloja Milojevića.

Zaostavštinu Miloja Milojevića sredili su i katalogizovali njegov unuk, kompozitor i akademik Vlastimir Trajković, profesor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, i muzikolog Slobodan Varsaković. Zaostavština se čuva u porodičnoj arhivi akademika Vlastimira Trajkovića.

Notna izdanja

Bez oznake godine, azbučnim redosledom:

• Zračna svila. Državna ženska stručna učiteljska škola, Beograd (b. g.)
• Kratko opelo za muški hor. (B. i., b. m., b. g.)
• Ljubičice. (B. i.) (b, m.) (b. g.)
• Ljubičice, mešoviti hor. Reči Grčić Milenko. Radio hor, Beograd (b. g.)
• Marševske melodije za ansambl pikola ili flauta, podeljenih u dve, tri ili četiri grupe. „Mlada Srbija”, Beograd (b. g.)
• Mélodies, op. 22: La Lettre (sonnet de Edmond Rostand). J. Hamelle, Paris (s. a.)
• Mladost. Tekst V. J. Ilić. Radio hor, Beograd (b. g.)
• M. Milojević, Dođi...dođi, reči Mil. Petrovića; J. Marinković, Ej Kovaču! Tekst: Z. J. Jovanović. Radio hor, Beograd (b. g.)
• Muha i komarac. (B. i.), Beograd (b.g.).
• Muha i komarac (narodni stihovi). F. Zagrebeljni, Beograd (b. g.)
• Pesma u zoru, mešoviti hor. Radio Beograd, Beograd (b. g.)
• Slutnja, op. 1. br. 2, Tekst Vojislav J. Ilić. Prvo beogradsko pevačko društvo, Beograd (b. g.).
• Služba pri venčanju za mešoviti zbor. (B. i., b. m., b. g.)
• Triptih. Krleža: iz ciklusa „Pir iluzija”. Za muški hor (27. VIII 1924). Južnoslovenski pevački savez, Beograd (b. g.)
• Dve sumorne pesme, op. 5, za jedan glas i klavir. Stihovi Vojislav J. Ilić. Knjižara S. B. Cvijanovića, Beograd 1914. (Sadržaj: „Jesenja elegija”: „Pod starim grobnim pločama”.)

S oznakom godine izdanja, hronološkim redosledom:

• Jugosloveni. A. Šantić. (B. i.) Beograd 1919.
• Pesme u jedan, dva, tri ili četiri glasa, za dečji ili ženski hor. (Sv.) 1. Društvo za zaštitu jugoslovenske dece, Beograd 1920.
• Horske pesme, 2. sveska: Pesme za muški ili mešoviti hor namenjene pevačkim zborovima učenika srednjih škola ili univerzitetske Društvo za zaštitu jugoslovenske dece, Beograd 1920.
• Dans mon pays. Airs et danses pour piano, op. 16. Rouart, Lerolle & Cie, Paris 1921.
• La Légende de Yéphimia pour violoncelle et piano, op. 25. Rouart, Lerolle & Cie, Paris 1921.
• Minijature op. 2, za glasovir. Edition Slave, Wien 1921.
• Pred veličanstvom prirode. Deset pesama za jedan glas i klavir. Društvo za zaštitu jugoslovenske dece, Beograd 1921.
• Quatre Morceaux pour piano, op. 23. Rouart, Lerolle & Cie, Paris 1921.
• 9 mélodies pour piano et chant. (Textes français et serbe.) Rouart, Lerolle & Cie (Œuvres des compositeurs Serbs), Paris 1921.
• Četiri komada, op. 23. za klavir. Rouart Lerolle & Cie, Paris 1921.
• Služba pri venčanju za mešoviti zbor. B. i., Beograd 1922.
• Leptir i ruža. Nepoznat pesnik. Izdanje Muzičkog društva „Stanković”, (Beograd) 1925.
• Noć. Reči od V.(ojislava) J. Ilića. Izdanje Muzičkog društva „Stanković”, (Beograd) 1925.
• Vidovdanska pričest za dva hora, mešoviti i muški. (o Uskrsu 1929. god.) Na stihove Trifuna Đukića. Akad. pev. društvo „Obilić”, (Beograd) (1929).
• Leptir i ruža mešoviti hor. Južnoslovenski pevački savez, Beograd 1929.
• Muha i komarac. Narodni stihovi za mešoviti zbor. Akademsko pevačko društvo „Obilić”, Beograd 1930.
• Muha i komarac. Narodni stihovi. Hor „Stanković”, 1930.
• Pesma u zoru za mešoviti hor. (Reči od A. Šantića.) Beogradsko pevačko društvo „Zanatlija”, Beograd 1932.
• Otče naš. Prvo beogradsko pevačko društvo, Beograd 1933.
• Pesme u jedan, dva, tri ili četiri glasa, za dečji ili ženski hor. (Sv.) 1. G. Kon, Beograd 1933.
• Vidovdanska pričest. Zagrebeljni F., Beograd 1934.
• Opelo (broj 2) (u g-moll-u) za muški zbor. A. P. D. „Obilić”, (B. m.) (1934).
• Dugo se polje zeleni, mešoviti hor. (B. i.), Beograd 1935.
• Opelo, op. 43. u d-moll-у за три једнака гласа. Компоновао и Хору гимназије Краља Александра I у Београду посветио Милоје Милојевић. Сопствено издање, Београд 1935.
• Sonata za violinu i klavir, op. 36. Univerzitetsko kamerno-muzičko udruženje „Collegium musicum”, Beograd 1935.
• Miloje Milojević, Ritmičke grimase; Slavko Osterc, Arabeske za klavir. „Collegium musicum”, Beograd 1936.
• Jugoslovenske narodne melodije za jedan glas i klavir. Obradili Miloje Milojević, Anton Neffat... „Collegium musicum”, Beograd 1938.
• Národní písně z Jižnícho Srbska, Op. 37 No. 1 = National Melodies from South Serbia = Mélodies populaires de la Serbie du Sud = Volksmelodien aus Südserbien = Pieśni ludowe z Południowej Serbií. Česki překlad Vaclava Vedrála; Translated in english by M. S. Popović and B. Drašković; version française par Ilya Golénichtchev-Koutouzoff; deutscher Text von Hans von Tuma; przekład polski Wacława Dulemby. „Collegium Musicum”, Beograd (1938?).
• Sedam pesama savremenih jugoslovenskih kompozitora za jedan dubok glas i klavir. „Collegium musicum”, Београд 1938. (од Милоја Милојевића: Сунчев зрак не зари; Испосник на самрти).
• Skaži mi. Psalm 38. iz Liturgije op. 19, za muški hor i tenor solo. Ćirilometodski nakladni zavod, Zagreb 1940. (poseban otisak iz „Ćirilometodski vjesnik”, Zagreb 1940, god. 8, prilog 11–12).
• Мелодије и ритмови са Балкана за клавир, оп. 69. св. 1. „Просвета”, Београд 1946.
• Муха и комарац. Редактор Милан Бајшански. „Рад”, Београд 1948.
• Зборник хорских песама, 4 Одговорни уредник Драгутин Чолић. Савез културно-просветних друштава НР Србије, Београд 1951. (Од М. Милојевића: „Дуго се поље зелени”.)
• Минијатуре за клавир, оп. 2. „Просвета”, Београд 1956.
• Хорске песме за школску омладину. Редакција Јован Бандур. „Просвета”, Београд 1956.
• Миниатуре за клавир, оп. 2. Редакција Гордане Трајковић-Милојевић. „Просвета”, Београд 1965.
• Muha i komarac. (B. i.), Beograd (1971).
• Мелодије и ритмови са Балкана за клавир, оп. 69. Св. 1. „Просвета”, Београд 1972.
• Мелодије и ритмови са Балкана за клавир, оп. 69. Св. 2. „Просвета”, Београд 1972.
• U planini: četiri impresije za violinu i klavir, op. 62. Udruženje kompozitora Srbije, Beograd 1979.
• Tri pesme za visoki glas i klavir, op. 67. Udruženje kompozitora Srbije, Beograd 1980.
• Sobareva metla. Baletska groteska u jednom činu. (Tekst Marko Ristić.) Udruženje kompozitora Srbije, Beograd 1981.
• Solo pesme za visoki glas i klavir, оp. 87, na stihove japanskih pesnika (nemački prepev Paul Lueth, srpskohrvatski prepev Miloje Milojević). Udruženje kompozitora Srbije, Beograd 1983.
• Intima, svita za gudački orkestar po motivu re-la-do-mi-la, op. 56. Udruženje kompozitora Srbije, Beograd 1984.
• Dve pesme na tekst Franza Toussainta, za tenor, sopran, flautu, violu i klavir, op. 39a i op. 39b, Udruženje kompozitora Srbije, Beograd 1985.
• Sonata za obou (ili violinu) i klavir, op. 76. Udruženje kompozitora Srbije, Beograd 1991.
• Kompozicije za violinu i klavir srpskih autora. Karić fondacija, Beograd 1999.

Diskografija

• Miloje Milojević, Makedonska uspavanka – Dve ljubavne pesme, peva Ivanka M. Milojević, prati na klaviru M. (Miloje) Milojević. Gramofonska ploča, Pathé – France, (19?).
• Horska muzika srpskih autora, (izvodi) Hor Radio televizije Beograd, dirigent Borivoje Simić. Gramofonska ploča. „Helidon”, Ljubljana 1971 (?). (Од Милоја Милојевића: Muha i komarac, horska minijatura.)
• Miloje Milojević, Nimfa – Japan – Molitva majke Jugovića zvezdi Danici, (izvode) Ljiljana Molnar-Talajić, sopran, i Nada Vujičić, klavir. Gramofonska ploča. Radio televizija Beograd (Edicija „Antologija srpske muzike”), Beograd 1977 (?).
• Miloje Milojević, Četiri komada, (izvodi) Andreja Preger, klavir. Gramofonska ploča. Radio televizija Beograd, Beograd 1977 (?).
• Let’s play Classic. (Izvode) Gudači Svetog Đorđa. Zvučna kaseta. Produkcija gramofonskih ploča Radio televizije Srbije, Beograd 1998. (od Miloja Milojevića: Tri minijature).
• Biseri srpske umetničke solo pesme, Slavko Nikolić, tenor, i Miodrag Čolaković, klavir. Kompakt-disk. Bez izdavača, bez mesta, 2001. (Od Miloja Milojevića: Jesenja elegija i Moja draga.)
• Miloje Milojević, Minijature, op. 2, Biljana Gorunović, klavir. Kompakt-disk. Produkcija gramofonskih ploča Radio televizije Srbije, Beograd 2001.
• Muzika srpskih kompozitora za violončelo i klavir, Dušan Stojanović, violončelo, i Radmila Stojanović, klavir. Kompakt-disk. Učiteljski fakultet Univerziteta u Beogradu i Dušan Stojanović, Beograd 2009. (Od M. Milojevića: Nimfa, Božićna pesma i Legenda o Jefimiji).
• Identiteti srpske muzike, XX–XXI vek. Solo pesme i dela za klavir. Kompakt-disk. Srpska akademija nauka i umetnosti – Muzikološki institut SANU, Beograd 2010. (od M. Milojevića: solo pesme Nimfa i Jesenja elegija, u izvođenju Anete Ilić, sopran, i Lidija Stanković, klavir).

Literatura

• Kovačević, Krešimir (1974). Muzička enciklopedija 2, Gr-Op. Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod. str. 584. 
• Petar Konjović, Miloje Milojević, kompozitor i muzički pisac. Srpska akademija nauka (Posebna izdanja, knj. CCXX, Odeljenje likovne i muzičke umetnosti, knj. 1), Beograd 1954.
• Gavrilo Kovijanić, Nepoznati podaci o životu i radu Miloja Milojevića u izgnanstvu 1916–1918. godine. Godišnjak grada Beograda, Beograd 1968, knj. XV, str. 295–300.
• Vlastimir Peričić, Muzički stvaraoci u Srbiji. „Prosveta”, Beograd b. g. [1969], pp. 282–296.
• Miloje Milojević (1884–1946), Rukopisi kompozicija. Tekstovi. Dokumentacija. Kataloški popis i obrada podataka. Priredili Slobodan Varsaković i Vlastimir Trajković, Beograd 1979. (Neobjavljena, daktilografisana građa; umnoženi primerci u Biblioteci Fakulteta muzičke umetnosti i u Muzikološkom institutu SANU u Beogradu).
• Bibliografija rasprava i članaka, knj. 13–14: Muzika, Struka VI. Glavni urednik Marija Kuntarić. Jugoslavenski leksikografski zavod „Miroslav Krleža”, Zagreb 1984–1986.
• Miloje Milojević, kompozitor i muzikolog. Radovi sa naučnog skupa održanog povodom stogodišnjice umetnikovog rodjenja. Odgovorni urednik: Vojislav Simić. Udruženje kompozitora Srbije, Beograd 1986.
• Slobodan Turlakov, „Collegium musicum” i Miloje Milojević. Godišnjak grada Beograda, Beograd 1986, knj. XXXIII, str. 93–132.
• Đorđe Živanović, Napomene o jednoj spomenici. Dvadeset pet godina od izlaska spomenice „Sto godina Filozofskog fakulteta”. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, Beograd 1989, knj. 53–54, sv. 1–4 (1987–1988), str. 230–234.
• Đorđe Živanović, Miloje Milojević – profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, Novi Sad 1990. br. 6–7, str. 325–348.
• Slobodan Turlakov, Letopis muzičkog života u Beogradu 1841–1941. Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd 1994.
• Ana Stefanović, Srpska vokalna lirika na raskršću tradicija. Magistarska teza odbranjena 1995. na Katedri za muzikologiju i etnomuzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu; mentor: prof. Vlastimir Peričić.
• Ana Stefanović, „Poezija Jovana Dučića u vokalnoj lirici Stevana Hristića i Miloja Milojevića”, u: O Jovanu Dučiću. Zbornik radova povodom pedesetogodišnjice smrti. Urednik Predrag Palavestra. Srpska akademija nauka i umetnosti (Naučni skupovi, knj. LXXXV, Odeljenje jezika i književnosti, knj. 12), Beograd 1996, str. 147–154.
• Kompozitorsko stvaralaštvo Miloja Milojevića. Zbornik radova s naučnog skupa održanog od 25. do 27. novembra 1996. godine, povodom 50. godišnjice kompozitorove smrti. Priredila Melita Milin. Urednik Vlastimir Peričić. Muzikološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd 1998.
• Ana Stefanović, Napisi Miloja Milojevića o solo pesmi. Muzički talas, Beograd 1999, god. 6, br. 1–3, str. 66–75.
• Roksanda Pejović, Muzička kritika i esejistika u Beogradu (1919–1941). Fakultet muzičke umetnosti, Beograd 1999.
• Aleksandar Vasić, Literatura o muzici u „Srpskom književnom glasniku” 1901–1941. Magistarska teza odbranjena 2004. na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, mentor: dr Danica Petrović. Primerak teze u seminarskoj biblioteci Katedre na kojoj je teza odbranjena).
• Dragoljub Katunac, Klavirska muzika Miloja Milojevića. „Clio” (Biblioteka „Ars musica”), Beograd 2004.
• Aleksandar Vasić, Položaj avangarde u srpskoj muzičkoj kritici i esejistici prve polovine XX veka – Srpski književni glasnik. Muzikologija, Beograd 2005, br. 5, str. 289–306.
• Aleksandar Vasić, Recepcija evropske muzike u muzičkoj kritici „Srpskog književnog glasnika” (1901–1941). Naučni sastanak slavista u Vukove dane, Beograd 2005, knj. 34/2, str. 213–224.
• Valentina Radoman, Elementi impresionističkog stila u srpskoj muzici prve polovine 20. veka. Magistarska teza odbranjena 2005. na Katedri za muzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, mentori prof. dr Roksanda Pejović i doc. dr Vesna Mikić. Primerci teze u Biblioteci Akademije umetnosti u Novom Sadu i u Muzikološkom institutu SANU u Beogradu.
• Aleksandar Vasić, „Srpski književni glasnik i poljska umetnička muzika”, u: 110 godina polonistike u Srbiji. Urednik Petar Bunjak. Slavističko društvo Srbije, Beograd 2006, str. 243–256.
• Aleksandar Vasić, Problem nacionalnog stila u napisima Miloja Milojevića. Muzikologija, Beograd 2007, br. 7, str. 231–244.
• Aleksandar Vasić, Starija srpska muzička kritika: kanon, postupak, prosvetiteljska tendencija. Muzikologija, Beograd 2008, br. 8, str. 185–202.
• Valentina Radoman, „French Impressionists and their Others: Impressionistic Works of George Enescu and Miloje Milojević”, [in:] „George Enescu” International Musicology Symposium – 2007. Musical Publishing House, Bucharest 2009, pp. 53–62.
• Katarina Tomašević, Na raskršću Istoka i Zapada. O dijalogu tradicionalnog i modernog u srpskoj muzici (1918–1941). Muzikološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti – Matica srpska, Beograd – Novi Sad 2009.
• Gordana Karan, Pedagoška aktivnost dr Miloja Milojevića. Doktorska disertacija odbranjena 2010. na Katedri za solfeđo i muzičku pedagogiju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu; mentor: prof. dr Dragana Stojanović-Novičić. Primerak disertacije u Biblioteci Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu.
• Aleksandar Vasić, Recepcija avangardne muzike u međuratnom Beogradu: primer časopisa „Muzika” i „Glasnik Muzičkog društva Stanković” / „Muzički glasnik”. Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, Novi Sad 2011, br. 44, str. 133–151.
• Aleksandar Vasić, Recepcija zapadnoevropske muzike u međuratnom Beogradu: primer časopisa „Muzički glasnik” i „Muzika”. Muzikologija, Beograd 2011, br. 11, str. 203–218.
• Valentina Radoman, Empire and Nation in the Field of Culture: Imperial and National Ideology in Compositions of Claude Debussy and Miloje Milojević. Music and Society in Eastern Europe (Idyllwild, California, USA), 2011, vol. 6, pp. 35–50.
• Aleksandar Vasić, Srpska muzička periodika međuratnog doba i pitanje nacionalnog stila. Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, Novi Sad 2012, br. 47, str. 65–77.
• Aleksandar Vasić, Srpska muzikografija međuratnog doba u ogledalu korpusa muzičke periodike. Doktorska disertacija odbranjena 2012. na Katedri za muzikologiju i etnomuzikologiju Akademije umetnosti Univerziteta u Novom Sadu, mentor: dr Danica Petrović. Primerak disertacije u Biblioteci Matice srpske u Novom Sadu.