Milunka Savić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Milunka Savić
Milunka Savić u uniformi podnarednika
Lični podaci
Puno imeMilunka Savić Gligorević
NadimakSrpska Jovanka Orleanka
Datum rođenja(1892-06-28)28. jun 1892.
Mesto rođenjaKoprivnica, Kraljevina Srbija
Datum smrti5. oktobar 1973.(1973-10-05) (81 god.)
Mesto smrtiBeograd, SFRJ
Vojna karijera
Služba1912 – 1918.
VojskaVojska Srbije
Rodpešadija
ČinNarednik
Učešće u ratovimaBregalnička bitka
Opsada Skadra
Kolubarska bitka ...
OdlikovanjaOrdena Karađorđeve zvezde
Orden Legije časti (dva puta)
Ratni krst sa zlatnom palmom

Milunka Savić Gligorević (Koprivnica, 1890. ili 28. jun 1892 — Beograd, 5. oktobar 1973) bila je srpska junakinja Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, narednik u Drugom puku srpske vojske „Knjaz Mihailo“, kao i žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja.[1][2] Ranjavana je u borbama devet puta, a zbog neizmerne hrabrosti Francuzi su je prozvali „srpska Jovanka Orleanka“.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođena je 1890. godine ili 28. juna 1892. godine kako piše u njenoj članskoj karti udruženja rezervnih vojnih starešina, u selu Koprivnica kod Jošaničke Banje u Staroj Raškoj, od majke Danice i oca Radenka, kao najstarije dete.[3][4][5] Imala je dve mlađe sestre Mionu i Slavku i brata Milana.[6][5] Mada je izrasla u lepu, stasitu devojku, udaja je nije zanimala. Kada je po objavljivanju Ukaza o mobilizaciji 30. septembra / 3. oktobra 1912. godine, i došlo do masovnog odziva, Milunka je odlučila da se prijavi na jednom od mobilizacionih zborišta u Beogradu.[5] Registrovala se pod imenom Milun Savić.[7]

U Balkanskim ratovima 1912. godine i 1913. godine borila se preobučena u muškarca. Njen pol je otkrilo bolničko osoblje, posle ranjavanja u Bregalničkoj bici, skoro godinu dana posle pristupanja srpskoj vojsci.[8]

U Prvom svetskom ratu, takođe se prijavila kao dobrovoljac. Primili su je Vojvoda Putnik i Kralj Aleksandar - koji ju je odredio u Drugi puk.[9] Bila je deo „Gvozdenog puka“, najelitnijeg Drugog puka srpske vojske „Knjaz Mihailo“. U ovom puku, osim nje, borila se i Škotlanđanka Flora Sands. Milunka se istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima.[8] U jesen 1915. godine u Makedoniji je teško ranjena u glavu i tako povređena se povlačila preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavka vratila se na Solunski front, gde je učestvovala u bitkama, na leto i jesen 1916. godine.[10] Tu se istakla u bici na Kajmakčalanu, u okuci Crne reke, kada je „gvozdeni puk“ bio priključen 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji. Tada je zarobila 23 bugarska vojnika.[11]

Mi smo pevali kad' nam je bilo najteže, zapevali smo kada su nas francuske lađe prebacivale iz Albanije na Krf, a bili smo živi leševi. Francuski mornari i oficiri su plakali slušajući nas, i govorili su: Kakav divan narod. Pevali smo kad' smo umirali na ostvu Krfu i Vidu, pevali smo kada smo ginuli na Solunskom frontu...[12]

— Milunka Savić

Dobila je mnoga odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju „Miloš Obilić“. Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom.[13] Nakon rata i formiranje nove države Kraljevine SHS/Jugoslavije boravi sa vojnom službom u Mostaru. Tamo upoznaje u vojsci osam godina mlađeg Veljka Gligorijevića za kojeg se ubrzo udaje. Nakon demobilizacije, 1920. godine, Milunka kao vojni veteran i Solunac dobija od države po zakonu imanje od osam jutara zemlje u Stepanovićevu kraj Novog Sada. Ovo naselje je formirano dodelom zemlje vojnim veteranima. U ovom naselju, Milunka je na svom imanju sazidala kuću a 1924. godine sa suprugom Veljkom dobija kćerku Milenu.

Zbog nesuglasica, njen brak sa Veljkom se raspada i ona se po razvodu 1929. godine seli u Beograd gde dobija posao u jednoj od najmoćnijih finansijskih institucija Kraljevine Jugoslaviji. U pitanju je tadašnja Hipotekarna banka, bivša Uprava fondova Kraljevine Srbije, u čijoj velelepnoj zgradi se danas nalazi Narodni muzej u Beogradu. Pošto nije imala škole i stručne spreme, dobila je jedini posao koji je mogla da obavlja, a to je posao spremačice koga se kao časna žena ne samo nije stidela, već ga je vrlo savesno obavljala. Napredovala je u službi i rukovodila je čistačicama zgrade Hipotekarne banke, dok je imala, odličnu platu za to vreme i za takvu vrstu posla, koja je bila na nivou jednog lekara ili inžinjera. Treba imati u vidu da je Milunka pripadala generaciji žena sa sela koje su od malih noga sticale radnu naviku i kondiciju da obavljaju raznovrsne kućne i poljske poslove kao i poslove oko marve.

Milunka je tada kao samohrana majka bila u stanju da sagradi ponovo vrlo pristojnu kuću na Voždovcu, nedakeko od voždovačke crkve Svetih cara Konstantina i carice Jelene, koja se u to vreme takođe gradi. Tada su se na Voždovcu kupovali placeve i gradili kuće mahom oficiri i državni činovnici.

Milunka ima veliki ljubav prema deci pa se posvećeno odlučuje bavi humanitarnim i hraniteljskim radom. Pored svoje ćerke, usvojila je još tri ćerke: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju (1921—2004), svoju sestru od ujaka, rođenu u poznim godinama i Zorku, uzetu iz sirotišta na dalmatinskoj obali, koja je imala hendikep, pošto je preležala meningitis.[14][6] Veljko je imao posao u pošti. Kasnije je premešten u Banjaluku. Ubrzo je zapostavio porodicu, a brak je bio ugašen.[15]

Početkom 1920-ih godina za zasluge u ratu, od države je dobila imanje u Stepanovićevu, selu kraj Novog Sada, gde je podigla kuću i sa sestrom Slavkom obrađivala imanje, dok je brak sa Veljkom, zapadao u krizu, tako da je sama podizala četvoro dece. Kasnije, u potrazi za boljim životom, zajedno sa ćerkama je otišla za Beograd, gde je mesecima pokušavala da nađe posao. Stanovala je u Skadarskoj 33, usred Beograda sa tri kćerke, sa isključenom strujom, a noću je prela vunu.[16]

Na inicijativu njenih saboraca, od 1929. zaposlili su je kao čistačicu kancelarije direktora, u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo svog radnog veka.[15] Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Umesto toga, izabrala je da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravili njene zasluge. Za sve to vreme iškolovala je i odgajila tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog sela. Početkom 1936. je izveštavano o njenoj nameri da se priključi etiopskoj vojsci u Abisinskom ratu.[17]

Između dva svetska rata su je poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih, a na susrete s ratnim drugovima je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj dobijenim odlikovanjima.[18]

Nakon rata, vlast joj je 1945. godine dodelila penziju.[15] Starost je provela u svojoj kući na Voždovcu, u društvu unuka i u redovnim susretima sa vojnim veteranima. Skupština grada Beograda dodelila joj je, 1972. godine, jednosoban stan u naselju Braće Jerković, na 4. spratu u zgradi bez lifta.[18] Godinu dana kasnije, nakon tri moždana udara, umrla je štrikajući (prema ispovesti njenog unuka) u tom stanu 5. oktobra 1973. godine.[10] Porodična kuća je prodata 1974. godine.[19]

Sahranjena je na Novom groblju, u Beogradu. Njeni posmrtni ostaci preneti su iz porodične grobnice u Aleju velikana, 40 godina nakon smrti, 10. novembra 2013. godine.[20][21][a] Milunka Savić je najodlikovanija žena Prvog svetskog rata.[10][23][24]

Ordenje[uredi | uredi izvor]

Domaća odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Odlikovanja Narednika Milunke Savić [b]
Orden Karađorđeve zvezde
Orden Legije časti Orden Legije časti Ratni krst 1914—1918 sa zlatnom palmom

Inostrana odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Osnovna škola „Milunka Savić“ u Vitanovcu kod Kraljeva

Na njenoj bivšoj kući na Voždovcu, u ulici koja danas nosi njeno ime postavljena je spomen-ploča. U Jošaničkoj Banji je 1995. godine podignut spomenik u prirodnoj veličini, vajara Ljubiše Mančića.[3][18][22][v]

Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912—1918, njihovih potomaka i poštovalaca u Beogradu, Milunku Savić je proglasilo za svog počasnog člana.[22] Radio-televizija Srbije je snimila dokumentarni film posvećen njoj. Autorka filma je Slađana Zarić, a režiserka Ivana Stivens. Film je premijerno prikazan oktobra 2013. godine. U Domu vojske u Beogradu napravljena je i multimedijalna izložba, delo iste autorke, koja je prikazana u septembru i oktobru 2013. godine.[10][23]

Predstava pod nazivom Legija časti — Milunka Savić, u režiji Milenka Pavlova, je premijerno izvedena na sceni Akademije 28 u Beogradu 28. januara 2014. godine. Glavnu žensku ulogu (Milunku) igrala je Zlata Numanagić.

Pored Beograda, u njenu čast, njeno ime nose ulice i u Valjevu, Zrenjaninu, Jagodini, Kraljevu, Kosjeriću, Kruševcu, Mladenovcu, Nišu, Paraćinu, Šapcu, Svilajncu, kao i u Stepanovićevu i Jošaničkoj Banji.[24][25][26][27] Godine 2013, u Vitanovcu, naseljenom mestu grada Kraljeva, osnovna škola dobila je naziv po Milunki Savić.[28][29][30]

Američki sajt „Listverse” uvrstio je Milunku Savić na listu 10 najvećih žena koje su se borile u nekom od ratova tokom novije istorije.[31]

Memorijalni kompleks sa stalnom izložbenom postavkom posvećen Milunki Savić je otvoren u oktobru 2020. u Jošaničkoj Banji.[32][33]

Njen lik se pojavljuje u TV spotu ambasade SAD u Srbiji 2022. godine.[34]

Švedska pauer metal grupa Sabaton posvetila joj je pesmu pod nazivom Lady of the Dark na svom albumu The War to End All Wars iz 2022. godine.[35][36]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Milunka na solunskom frontu
    Milunka na solunskom frontu
  • Fotografija Milunke Savić
    Fotografija Milunke Savić
  • Koprivnica, kuća Milunke Savić
    Koprivnica, kuća Milunke Savić
  • Grob u Aleji velikana
    Grob u Aleji velikana
  • Poštanska markica Srbije iz 2018
    Poštanska markica Srbije iz 2018
  • Spomenik Milunki Savić u Inđiji
    Spomenik Milunki Savić u Inđiji

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ U nekim medijima stajalo je da je već bila sahranjena u Aleji velikana uz najveće državne i vojne počasti,[18] ali se to nije dogodilo. Sahranjena je najpre u porodičnoj grobnici, a na njenoj sahrani govorili su tada visoki oficiri JNA i predstavnici Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih spomenika i ratova[22]
  2. ^ Spomenice i medalje nisu uključene.
  3. ^ Prema rečima njenog unuka, prilikom postavljanja spomen-ploče, kao i za podizanje spomenika, porodica nije konsultovana, pa spomenik u Jošaničkoj Banji ne liči na Milunku[18]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Milunka Savić na milunkasavic.rs”. 2. 5. 2016. Arhivirano iz originala 2. 5. 2016. g. Pristupljeno 23. 12. 2021. 
  2. ^ Stanković, Branko (20. 10. 2012). „Kvadratura kruga”. rts.rs. RTS. Pristupljeno 10. 11. 2013. 
  3. ^ a b „Jošanička Banja”. srpskoblago.rs. Srpsko Blago. 23. 7. 2012. Arhivirano iz originala 15. 3. 2014. g. Pristupljeno 12. 11. 2013. 
  4. ^ Dom heroine Milunke Savić niče iz korova („Večernje novosti“, 12. novembar 2015)
  5. ^ a b v Pešić, Novica (9. 9. 2013). „Odmena mlađem bratu”. novosti.rs. Večere novosti. Pristupljeno 10. 11. 2013. 
  6. ^ a b Đurić, Antonije (15. 2. 2008). Đakovac, Aleksandar, ur. „Milunkin put do legende - Iz knjige „Žene Solunci govore“”. Pravoslavlje. Beograd: SPC. 982. ISSN 0555-0114. Arhivirano iz originala 10. 11. 2013. g. Pristupljeno 10. 11. 2013. 
  7. ^ Pešić, Novica (10. 9. 2013). „Odziv kao u svatove!”. novosti.rs. Večernje novosti. Pristupljeno 10. 11. 2013. 
  8. ^ a b Pešić, Novica (19. 11. 2007). „Stroj kaplara Milunke”. novosti.rs. Večernje novosti. Pristupljeno 10. 11. 2013. 
  9. ^ "Politika", Beograd 12. februar 1935. godine
  10. ^ a b v g „Milunka Savić, heroina Velikog rata”. rts.rs. RTS. 19. 9. 2013. Pristupljeno 10. 11. 2013. 
  11. ^ „Milan Bogojević: Kako je Milunka Savić zarobila čitav vod Bugara („Nedeljnik”, 17. februar 2018)”. Arhivirano iz originala 16. 10. 2018. g. Pristupljeno 15. 10. 2018. 
  12. ^ Vučinić, Zdravko (2014). Između trube i tišine: ratni slikari 1912-1918. Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja. str. 8. ISBN 978-86-82877-57-8. 
  13. ^ Milunka među bombašima („Večernje novosti“, 20. april 2013), pristupljeno 21. aprila 2013.
  14. ^ Pešić, Novica (19. 9. 2013). „Lekcija oca Radenka”. novosti.rs. Večernje novosti. Pristupljeno 10. 11. 2013. 
  15. ^ a b v Lopušina, Marko (12. 3. 2011). „Milunka Savić: Heroina, pa čistačica”. novosti.rs. Večernje novosti. Pristupljeno 10. 11. 2013. 
  16. ^ "Politika", Beograd 12. feb. 1935.
  17. ^ "Politika", 5. jan. 1936
  18. ^ a b v g d Krivokapić, Branislav (8. 8. 2010). „Pred Milunka su i generali salutirali”. blic.rs. Blic onlajn. Pristupljeno 10. 11. 2013. 
  19. ^ Kuća Milunke Savić izbrazdana pukotinama i nagrizena vlagom („Politika“, 17. novembar 2013)
  20. ^ „Heroina koja liči na svoju zemlju”. rts.rs. RTS. 10. 11. 2013. Pristupljeno 10. 11. 2013. 
  21. ^ Milunka Savić sahranjena u Aleji velikana uz melodiju pesme Tamo daleko („Večernje novosti“, 10. novembar 2013)
  22. ^ a b v Pešić, Novica (22. 9. 2013). „Vlast ogrešila dušu”. novosti.rs. Večernje novosti. Pristupljeno 11. 11. 2013. 
  23. ^ a b „U Domu Vojske otvorena izložba posvećena Milunki Savić”. mod.gov.rs. Ministarstvo odbrane Republike Srbije. 25. 9. 2013. Arhivirano iz originala 11. 11. 2013. g. Pristupljeno 11. 11. 2013. 
  24. ^ a b „Rešenje o promeni naziva ulice Berberska-bolnica đ u ulicu Milunka Savić u Zrenjaninu” (PDF). zrenjanin.rs. Zvanična prezentacija grada Zrenjanina. 4. 2. 2013. Arhivirano iz originala (PDF) 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 11. 11. 2013. 
  25. ^ „Novi i stari nazivi ulica”. krusevac.rs. Grad Kruševac. 10. 9. 2010. Arhivirano iz originala 03. 05. 2016. g. Pristupljeno 11. 11. 2013. 
  26. ^ „Novi nazivi ulica” (PDF). mladenovac.rs. Gradska opština Mladenovac. Pristupljeno 11. 11. 2013. 
  27. ^ „Plan grada”. sabac.org. Grad Šabac. Arhivirano iz originala 20. 10. 2013. g. Pristupljeno 11. 11. 2013. 
  28. ^ Andrić, V. (3. 7. 2014). „Odbijeni i patrijarh Pavle i Novak Đoković”. Danas. Pristupljeno 19. 1. 2019. 
  29. ^ Nježić, Tatjana (22. 11. 2015). „ZABORAVLJENA HEROINA Novi detalji iz života Milunke Savić”. Blic. Pristupljeno 19. 1. 2019. 
  30. ^ „Oni čuvaju ime Milunke Savić”. krug.rs. 20. 5. 2017. Arhivirano iz originala 20. 01. 2019. g. Pristupljeno 19. 1. 2019. 
  31. ^ Kantor & 24. 10. 2016.
  32. ^ „Otvara se spomen soba Milunke Savić”. Kaleidoskop. Pristupljeno 2020-10-09. 
  33. ^ Vojvodine, Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija. „Spomen soba Milunki Savić u Jošaničkoj banji”. JMU Radio-televizija Vojvodine. Pristupljeno 2020-10-09. 
  34. ^ Anđić, Branko (2. 2. 2022). „Mi smo svet”. Politika. Pristupljeno 5. 2. 2022. 
  35. ^ „Sabaton napisao pesmu o Milunki Savić”. b92.net. Pristupljeno 6. 3. 2022. 
  36. ^ „Sabaton objavio pesmu o Milunki Savić: "Moćno, vi ste legende"”. B92. 7. 3. 2022. Pristupljeno 8. 3. 2022. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Milunka Savić na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милунка_Савић&oldid=27703238”