Milutin Bojić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Milutin Bojić
Milutin Bojic.jpg
Fotografija Milutina Bojića
Datum rođenja(1892-05-19)19. maj 1892.
Mesto rođenjaBeograd,  Kraljevina Srbija
Datum smrti8. novembar 1917.(1917-11-08) (25 god.)
Mesto smrtiSolun,  Kraljevina Grčka
Potpis

Milutin Bojić (19. maj 1892 — 8. novembar 1917) bio je srpski pesnik, dramski pisac, književni kritičar, pozorišni recenzent i srpski vojnik u Prvom svetskom ratu.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 1892. godine u Beogradu, u porodici koja se doselila iz Bosne neposredno pre Prvog srpskog ustanka.[1] Otac Jovan bio je po profesiji zanatlija a doselio se pre braka sa porodicom iz Zemuna u Beograd. Bojić je bio zanatlija[2] i trgovac, čak jedno vreme i posednik male manufakture cipela.[3] Njegov brat Dragoljub bio je profesor geologije, a bratanac Mirko Bojić novinar. Porodica Bojić je živela u Hilandarskoj ulici broj 24, gde su imali prostrano imanje.[2]

Godine 1904. Bojić prati svečane događaje koji su obeležili tu godinu, proslavu stogodišnjice Prvog srpskog ustanka i krunisanje kralja Petra Karađorđevića, kada priređuje prvu jugoslovensku izložbu slika i skulptura.[2]

Pohađao je Osnovnu školu „Vuk Karadžić“ u Beogradu (tada se zvala „Palilulska škola“).[2]

Kao učenik “Realke“ prvu pesmu je objavio u beogradskom časopisu „Delo“. Godine 1910. završava srednju školu sa odličnim uspehom i biva oslobođen ispita zrelosti.[2]

Ušao je u rat kao student filozofije istrošenog zdravlja. Mobilisan je kao obveznik iz činovničkog reda. Radio je kao pisar u Ministarstvu unutrašnjih dela Kraljevine Srbije.[4]

Milutin Bojić je učesnik balkanskih ratova 1912. i 1913. godine[5], kao i Prvog svetskog rata. On putuje u krajeve oslobođene stare Srbije i piše putopise, beleške, recenzije, prikaze i istorijsku dramu „Kra­lje­va jesen“ o kojoj se veoma pozitivno izrazio Jovan Skerlić.[2]

Bista Milutina Bojića, ugao istoimene ulice i Palmotićeve

Po objavi rata Milutin Bojić otišao je u Niš, gde je pri Vrhovnoj komandi obavljao dužnost cenzora.[2] Prilikom odstupanja preko Albanije nalazio se u sastavu jedne telegrafske jedinice sa specijalnim zadatkom. Po dolasku na Krf jedno vreme je proveo u Obaveštajnoj službi Vrhovne komandi, da bi nešto kasnije bio prekomandovan za Solun.[2] Dramu „Uroševa ženidba“ koju je preneo preko Albanije i 1915. godine je štampao na Krfu, a zbirku pesama „Pesme bola i ponosa“ objavio je u Solunu. Iz ove zbirke je i pesma „Plava grobnica“, posvećena stradanju srpskih ratnika. I sam pesnik lično je gledao kako saveznički brodovi odvoze gomile leševa koje uz zvuke vojničkih truba spuštaju u more. Godine 1916. u Draču piše pesmu „Singidunum“ posvećenu voljenom rodnom gradu.

Kao svedok masovnog umiranja na ostrvu Vidu, on je napisao svoju najupečatljiviju pesmu Plava grobnica, koja predstavlja svojevrsnu tvorevinu Bojićevog nadahnuća. Prelaskom u Solun stigao je da objavi zbirku pesama pod naslovom Pesme bola i ponosa. U ovoj zbirci se nalaze 34 pesme koje je napisao na Krfu i Solunu, za sobom ostavljajući nezaboravne stihove u jednom tragičnom delu srpske istorije. U Solunu je avgusta 1917. godine izbio veliki požar koji je uništio polovinu varoši. Prilikom ovog požara do temelja je izgorela i štamparija Akvarione u kojoj je bila štampana njegova zbirka Pesme bola i ponosa.[1]

Dana 8. novembra 1917. godine Milutin Bojić je preminuo posle dugog i teškog bolovanja od milijarne tuberkuloze u Solunu u bolnici „Prestolonaslednik Aleksandar“.[6] Sahranjen je na vojnom groblju na Zejtinliku.[7] Oproštajni govor na sahrani je čitao književnik Ivo Ćipiko.[8] Krajem leta 1922. godine preneseni su posmrtni ostaci Milutina Bojića u Beograd, gde je sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju[9] (parcela 29, grobnica 39, trećeg reda).

Iako je živeo samo 25 godina, ostavio je trag u srpskoj književnosti. U svom kratkom životu ipak je stigao da opeva patnje i stradanja srpskog naroda kroz tragično povlačenje preko Albanije i na takav način ovekovečio je jezivu viziju plave grobnice kod ostrva Vida – ostrva smrti.[1] Povlačenje vojske i naroda preko Albanije Bojić je opisao u članku „Sr­bi­ja u po­vla­če­nju“.[2]

Po njemu se zovu Biblioteka „Milutin Bojić“ i Nagrada Milutin Bojić.[10]

Dela[uredi | uredi izvor]

Fotografija originalnog rukopisa „Plave grobnice”

Zbirke pesama[uredi | uredi izvor]

  • Pesme (1914)[11]
  • Kain:poema u tri dela, spev (1915)
  • Pesme bola i ponosa (1917)[12]

Drame[uredi | uredi izvor]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Fotografija Milutina Bojića

  • Milutin Bojić i Nikola Bešević, srpski slikar, u Rimu 1916. godine.

  • Milutin Bojić i Stanislav Vinaver

  • Spomen-soba Milutina Bojića u Biblioteci „Milutin Bojić”

  • Spomen-soba Milutina Bojića u Biblioteci „Milutin Bojić”

  • Rukopisi i knjige Milutina Bojića

  • Petar Lubarda - Plava grobnica (sećanje na Milutina Bojića)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v „Milutin Bojić - život i delo”. Biblioteka MILUTIN BOJIĆ (na jeziku: srpski). 2013-01-08. Pristupljeno 2020-12-29. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z „MI­LU­TIN BO­JIĆ Pe­snik, dram­ski pi­sac, knji­žev­ni i po­zo­ri­šni kritičar” (PDF). Novine Beogradskog čitališta. 25: 3—16. 2007.  soft hyphen character u |title= na poziciji 3 (pomoć)
  3. ^ Slobodanka Vladiv-Glover: "Lirska drama slovenskog modernizma", Beograd 1997.
  4. ^ "Velika Srbija", Solun 26. oktobar 1917.
  5. ^ „Milutin Bojić”. Biografija.org. Pristupljeno 23. 1. 2019. 
  6. ^ "Ratni dnevnik", Solun 27. oktobar 1917.
  7. ^ I danas bi Bojić zagrmeo: Stojte, galije carske! („Večernje novosti“, 26. oktobar 2013)
  8. ^ „I danas bi Bojić zagrmeo: Stojte, galije carske!”. NOVOSTI (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2020-12-29. 
  9. ^ „Godišnjica smrti Milutina Bojića, pesnika koji je napisao Plavu grobnicu”. Nova Ekonomija (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2020-12-29. 
  10. ^ „Biblioteka”. Grad Beograd - Zvanična internet prezentacija | Biblioteka (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2020-12-29. 
  11. ^ Maribor, IZUM-Institut informacijskih znanosti. „Pesme :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2020-12-29. 
  12. ^ Maribor, IZUM-Institut informacijskih znanosti. „Pesme bola i ponosa :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2020-12-29. 
  13. ^ „Lanci | Digitalni repozitorijum biblioteke "Milutin Bojić"”. milutinbojic.digitalna.rs. Pristupljeno 2020-12-29. 
  14. ^ Marković, Olga (1992). „Drame Milutina Bojića na srpskim scenama” (PDF). Muzej pozorišne umetnosti Srbije. 
  15. ^ Maribor, IZUM-Institut informacijskih znanosti. „Kraljeva jesen : dramat u jednom činu :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2020-12-29. 
  16. ^ Marković, Olga (1992). „Drame Milutina Bojića na srpskim scenama” (PDF). Muzej pozorišne umetnosti Srbije. 
  17. ^ „NAJTUŽNIJE JE OPEVAO STRADANjE SRBA”. svetinjebraniceva.rs. Pristupljeno 2020-12-29. 
  18. ^ Ilic, Marija. „SEMINARSKI RAD - GOSPODJA OLGA” (na jeziku: engleski). 
  19. ^ Marković, Olga (1992). „Drame Milutina Bojića na srpskim scenama” (PDF). Muzej pozorišne umetnosti Srbije. 
  20. ^ Maribor, IZUM-Institut informacijskih znanosti. „Uroševa ženidba : komedija u tri čina :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2020-12-29. 
  21. ^ Marković, Olga (1992). „Drame Milutina Bojića na srpskim scenama” (PDF). Muzej pozorišne umetnosti Srbije. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милутин_Бојић&oldid=24018905”