Mira Alečković

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Mira Alečković

Mira Alečković - Mira Alečković.jpg
Mira Alečković

Informacije
Datum rođenja 2. februar 1924.
Mesto rođenja Novi Sad (Kraljevina SHS)
Datum smrti 27. februar 2008.(2008-02-27)(84 god.)
Mesto smrti Beograd (Srbija)
Dela
Potpis

Mira Aleckovic potpis.JPG

Mira Alečković (Novi Sad, 2. februar 1924 — Beograd, 27. februar 2008) je bila srpska književnica i pesnikinja.

Život[uredi]

Rođena je 2. februara 1924. godine u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao: Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo - Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i druga žena na bežičnoj telegrafiji u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji. Mira Alečković bila je prvo žensko dete koje se rodilo u srpskoj hercegovačkoj porodici Alečkovića.

Mira Alečković kao dete (1933)

U detinjstvu je svako leto provodila na Kosovu kod sestre svoje majke Jelene, učiteljice, koja joj je prenela ljubav za srpsku narodnu poeziju (epsku i lirsku), gde se igrala pored reka Sitnice i Laba. Bila je jedna od najboljih učenica Desanke Maksimović i njena bliska prijateljica, do kraja njenog života, a Branko Ćopić joj je bio venčani kum. Po završetku gimnazije patrijarh Varnava joj je ukazao veliku počast i ponudio se da joj bude pokrovitelj u njenom daljem školovanju, u inostranstvu i o trošku SPC, ali je te planove sprečila njegova iznenadna smrt. Studirala je i završila opštu književnost i slavistiku u Beogradu, kao najbolja studentkinja u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića, a potom i višu Fušeovu školu pri Sorboni. Bila je poliglota i govorila je čak deset (10) stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački...

Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica SKOJ-a, a 1941. godine, od prvog dana narodnooslobodilačke borbe, i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista.

Mira Alečković, Branko Ćopić i Blažo Koneski u partizanima (1944).

Pošla je u rat sa Kraljevskom vojskom u otadžbini, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila narodnooslobodilačkom pokretu (NOB-u), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora. Najveći deo Drugog svetskog rata je provela u ustaničkoj Toplici. U ratu je bila bolničarka, sa završenom bolničkom obukom, i lečila je ranjenike, ali je takođe nosila i pištolj, pa i pušku. U njemu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata.

Grob Mire Alečković u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu

Bila je izraziti humanista, a prijateljstvo i kulturne veze širila je širom sveta, možda ponajviše sa ruskim i francuskim piscima i intelektualcima, ali i sa stvaraocima iz velikog broja zemalja sa svih kontinenata. Zanimljiv je podatak da je, uprkos preležanoj tuberkulozi u detinjstvu i mučenju u beogradskoj Specijalnoj policiji (gde su je tukli volujskim žilama po nogama i grejalicom joj pržili noge), na krosu koji je održan odmah posle završetka Drugog svetskog rata u Beogradu, među 10.000 devojaka stigla druga na cilj, iako se nikada nije bavila atletikom, mada je s ponosom isticala da je bila „sokolica” u velikom slovenskom i evropskom pokretu „Sokol”. Bila je i majka, rodila je troje dece, dve ćerke i sina.

Mira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“.[1]

Delo[uredi]

Stvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) — poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva.

Uredila je prvi broj časopisa „Pionir“, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: „Omladina“, „Mladost“, „Poletarac“, i „Zmaj“. Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik „Zmaja“. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija - Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912 do 1918. godine, itd.

Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama „Zvezdane balade“ izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle. I njena poezija i njena proza prevođene su na više od 20 jezika (ruski, bugarski, rumunski, mađarski, poljski, češki, mongolski, italijanski, i na sve jezike naroda i narodnosti SFRJ (Jugoslavije).

Pesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije, i uvek je protkana humanošću, humanizmom i čovekoljubljem. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka „Zvezdane balade“.

Autor je teksta pesama "Druže Tito mi ti se kunemo", "Svečana pesma" i "Jugoslavijo" (sa refrenom koji je, kako je sama govorila, pozajmila od naroda, srpskih seljanki i seljana na Kozari, koji su oni spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a, i pre nego što su ga, kao uostalom i ona sama, i videli, kao zakletve - svom vrhovnom komandantu u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i fašista).

O svom radu Mira Alečković kaže: Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih.

Zbirke pesama[uredi]

Dodela Jubilarne plakete grada Beograda 1984
  • 1946. Zvezdane balade
  • 1955. Pionirsko proleće
  • 1956. Prijatelji
  • 1957. Lastavica
  • 1963. Srebrni voz
  • 1970. Sunčani soliteri
  • 1972. Da život bude ljubav
  • 1975. Sanjalica
  • 1980. Ne mogu bez snova
  • 1982. Staza srebrom izvezena

Romani[uredi]

  • 1953. Srebrna Kosa
  • 1960. Zbogom velika tajno
  • Zašto grdiš reku?
  • Jutro

Nagrade i priznanja[uredi]

Mira Alečković u francuskoj ambasadi kad joj je bio uručen orden Legije časti, 5. maj 1983.
  • 1950. Republička nagrada za zbirku poezije „Tri proleća“
  • 1953. Nagrada „Dečja knjiga“ za roman „Srebrna kosa“
  • 1964. Nagrada „Kurirček“ za najbolju pesmu za decu
  • 1965. Zlatna medalja za poeziju na međunarodnom poetskom konkursu u Pistoji
  • 1966. Prva nagrada sovjetskog dečjeg časopisa „Pionir“ za „Zvezdanu bajku o Vjazmi“ (sa 2,2 miliona glasova ruske dece)
  • „Partizanski kurir“ za tridesetogodišnji rad u oblasti literature za decu sa tematikom iz narodnooslobodilačke borbe
  • Orden Oficira Legije časti i orden Vitez Legije časti (od generala Šarla De Gola i od Fransoe Miterana
  • Orden „Akademske palme“, najvećeg francuskog odlikovanja koje se dodeljuje za najviše umetničke domete
  • Orden „Senegalskog zlatnog lava“ od Leopolda Sedara Sengora (pesnika i predsednika Senegala)
  • Orden ruskog, tj. sovjetskog Ordena za hrabrost ispoljenu u „Velikom otadžbinskom ratu
  • Oktobarska nagrade grada Beograda i brojnih drugih domaćih i stranih nagrada za stvaralaštvo,
  • „Zlatna medalja Pistoje“ (Firenca, Italija)

Izvori[uredi]

  1. Sahranjena Mira Alečković | Mondo, Pristupljeno 5. 4. 2013.

Spoljašnje veze[uredi]