Miroslavljevo jevanđelje

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Miroslavljevo jevanđelje
Narodni muzej, Beograd, Srbija
Miroslav's Gospel 002.jpg
Miroslavljevo jevanđelje, strana 1.
Tip Jevanđelistar
Datum nastanka 12. vek
Mesto nastanka Pretpostavlja se Bijelo Polje
Jezici Staroslovenski jezik srpske redakcije i raške ortografije
Pisari Nepoznat, pogrešno se verovalo da se zvao Varsamelon
Iluminirao/la Gligorije dijak
Patron Humski knez Miroslav
Materijal Pergament; tekst pisan perom, mrkom i crnom bojom, naslovi crvenom; iluminacije crtane perom, bojene četkicom crvenom, zelenom, žutom i belom bojom, ukrašene zlatom
Veličina 41,8 cm x 28,4 cm; 181 folio (362 strane)
Format 2 stubca po strani
Stanje Nedostaje 166. list, koji se nalazi u Ruskoj nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu, zaveden kao „List iz Miroslavova evangelia F.p.I.No.83“
Pismo Ćirilica
Sadržaj Bogoslužbena knjiga u kojoj su tekstovi raspoređeni prema čitanjima u toku crkvene godine
Iluminacija Najčešći ukrasi su inicijali, zatim minijature, dok su zastavice upotrebljene retko. Minijature su uglavnom dekorativne i retko ilustruju tekst
Primerci Prevodu grčkog jevanđelistara carigradske crkve Sv. Sofije
Ranije posedovanje Episkopska crkva sv. Petra i Pavla u Bijelom Polju; Manastir Hilandar
Otkriven zima 1845/46.
Pristupni broj inv. br. 1536
Ostalo Potpis Gligorija dijaka na kraju teksta "Ja grešni Gligorije dijak nedostojan da se nazovem dijakom zastavih ovo Jevanđelje zlatom knezu velikoslavnomu Miroslavu sinu Zavidinu a mene gospodine ne zaboravi grešnoga no me sačuvaj sebi"

Miroslavljevo jevanđelje kodeks, odnosno rukopisna knjiga. To je najznačajniji ćirilični spomenik srpske i južnoslovenske odnosno srpsko-slovenske pismenosti iz 12. veka. [1]U junu 2005. godine, Miroslavljevo jevanđelje je upisano u listu Pamćenje sveta (Memory of the World), o čemu je Narodni muzej u Beogradu dobio sertifikat UNESKA. Upis u ovu listu potvrda je izuzetnog značaja i vrednosti Miroslavljevog jevanđelja, a ujedno i obaveza njegovog očuvanja za dobrobit čovečanstva.[2][3]

Miroslavljevo jevanđelje danas se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu pod inventarskim brojem 1536,[4] dok se 166. list ove knjige nalazi u Ruskoj nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu, zaveden kao „List iz Miroslavova evangelia F.p.I.No.83“.[1][a]

Sadržaj kodeksa[uredi]

Naziv Miroslavljevo jevanđelje potiče s kraja 19. veka, kada je taj naziv ovom kodeksu (rukopisu) dao Stojan Novaković, tadašnji upravnik Narodne biblioteke u Beogradu.[5] Radi se zapravo o prevodu grčkog jevanđelistara carigradske crkve Sv. Sofije. (Jevanđelistar je bogoslužbena knjiga u kojoj su tekstovi raspoređeni prema čitanjima u toku crkvene godine.)[1] Prepisano je sa predloška koji vodi poreklo od makedonskih glagoljskih jevanđelja.[6]

Miroslavljevo jevanđelje pokazuje razvijen sistem knjižnog ukrasa, zasnovan na zapadnjačkoj i vizantijskoj tradiciji. Stil minijatura u osnovi je romanički, a sadrži i vizantijske uticaje. U njemu su zastupljeni inicijali karakteristični za romaničku minijaturu, često poreklom iz ostrvske (insularne) i pre-karolinške umetnosti, kao i jednostavniji inicijali vizantijskog porekla.[4] Ovo delo zapravo predstavlja jedno od najvažnijih svedočanstava o tadašnjim umetničkim uticajima Zapada na Istok i obratno.[2]

Izgled kodeksa[uredi]

Miroslavljevo jevanđelje, strane 1 i 2.

Miroslavljevo jevanđelje je pisano na staroslovenskom jeziku, srpske redakcije i raške ortografije.[4] Po pravopisu predstavlja prvi i jedini primerak zetsko-humske škole. Dokaz je razvijene pisarske, odnosno kaligrafske tradicije u Zahumlju. Predstavlja spomenik koji svedoči o poreklu ukupne ćiriličke pismenosti.[6]

Kodeks je pisan u dva stubca po strani, na tankom, belom[1] pergamentu formata 41,8 puta 28,4 cm. Sadrži 181 list, odnosno 362 strane.[6] Tekst Jevanđelja je pisan perom u dve kolumne, mrkom i crnom bojom, a većina naslova crvenom. Knjiga sadrži 296 minijatura crtanih perom, a zatim bojenih četkicom. Minijature su bojene crvenom, zelenom, žutom i belom bojom i ukrašeneh zlatom. Minijature su u obliku zastavica i inicijala.[4]

Kodeks je povezan u drvene korice presvučene kožom. Povez nije prvobitan, već je verovatno iz 14. (prema drugim izvorima 15-16.) veka, a pretpostavlja se da je preuzet sa nekog drugog rukopisa, što potvrđuje njegova veličina, kao i tehničke i stilske odlike. Ukrašen je monogramima, floralnim ornamentom i koncentričnim krugovima na ukrsnicama linija. Na osnovu monograma se pretpostavlja da potiče iz nekog od svetogorskih manastira.[4][6][3]

Nastanak Miroslavljevog jevanđelja[uredi]

Zapis na poslednjem, 181. listu Jevanđelja govori da ga je poručio humski knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje. Miroslavljevo jevanđelje je, verovatno, bilo namenjeno njegovoj zadužbini – episkopskoj crkvi sv. Petra i Pavla u Bijelom Polju na Limu, a pretpostavlja se da je tamo moglo biti ispisano i ilustrovano.[4]

Odgovor na pitanje ko je pisao Miroslavljevo jevanđelje još nije opšte prihvaćen. Na kraju teksta nalazi se zapis koji glasi: "ja pisah alilujare Gligorije", a ispod ovoga sledi i čuveni zapis:

Ja grešni Gligorije dijak nedostojan da se nazovem dijakom zastavih ovo Jevanđelje zlatom knezu velikoslavnomu Miroslavu sinu Zavidinu a mene gospodine ne zaboravi grešnoga no me sačuvaj sebi...

Sasvim na kraju Jevanđelja, ispod Grigorijevog zapisa, napisana je samo jedna reč - "Varsamelon".

Iz ovog zapisa proizilazi da je Gligorije pisao alilujare i naslove (crvenim mastilom), a glavni pisar tekstove jevanđelja (crnim mastilom). U drugom zapisu naznačeno je da je Gligorije "zastavio zlatom" odnosno ukrasio Jevanđelje (staroslovenski: zastaviti - ukrasiti). Srpska nauka smatra da je najveći deo teksta Miroslavljevog jevanđelja pisao anonimni glavni pisar, koji je ranije neosnovano nazvan Varsameleon. Reč "varsameleon" je zapravo slavinizirana grčka složenica βάλσαμελαιον i znači "balsamovo ulje". Ova reč, napisana rukom glavnog pisara, bila je pogrešno tumačena kao ime.[6]

Iluminacije[uredi]

Iluminacije u Miroslavljevom jevanđelju.

Minijature, inicijali i zastavice Miroslavljevog jevanđelja spadaju u najlepše srpske srednjovekovne knjižne ukrase. U njima su prisutni elementi zapadnog, romanskog stila. Naročito u načinu crtanja motiva i primene boja. Najčešći ukrasi su inicijali, zatim minijature, dok su zastavice upotrebljene retko. Minijature su uglavnom dekorativne i retko ilustruju tekst.

Inicijali su uočljivi i zahvataju po nekoliko redova teksta. Ima ih naslikanih i između stubaca. Svi su bogato ukrašeninornamentima, pletenicom sa dve ili više međusobno upletenih traka, ili se u spletu lišća lako prepoznaju konture slova. Pored ovih ima i inicijala ukrašenih životinjama, maskama, kao i ljudskim likovima. Sve zastavice, osim prve na kojoj su prikazani jevanđelisti Jovan, Marko i Luka pod arkadama, jednostavnog su izgleda i crtane su perom. Najpoznatije minijature, uz pomenutu zastavicu sa jevanđelistima, jesu inicijal “V” – jevanđelista Marko, inicijal “V” – Aleksandar Veliki, inicijal “V” – Marija Magdalena. Treba pomenuti i inicijal “P” sa dve ptice, koji je upotrebljen za logo Narodnog muzeja. Među najlepše minijature svrstavaju se "Dijak za pultom" i "Dijak među lavovima".[6][3]

Osnovna sredstva izražavanja iluminatora Miroslavljevog jevanđelja su linija i boja. Paleta je svedena a odnosi boja zvučni. Pri obradi ljudske figure volumen je uglavnom postignut crtežom. Inkarnati su svetlo-ružičasti ili je ostavljeno da se vidi boja pergamenta, a plastičnost je postignuta nanošenjem rumenila na istaknute površine lica. Proporcije su zdepaste a draperije slede i naglašavaju oblike tela.[4]

Nesvakidašnje putešestvije Miroslavljevog jevanđelja[uredi]

Razdaljina između Bijelog Polja, gde je nastalo i Beograda, gde se danas čuva, je 332 km. Na svom sedam i po vekova dugom putu do Beograda Miroslavljevo jevandjelje je prešlo više od 15 hiljada kilometara. Zahvaljujući ovom viševekovnom putešestviju, kao nemi svedok srpske istorije, izbeglo je sudbinu mnogih drugih ukradenih i spaljenih knjiga.[1]

Miroslavljevo jevanđelje u Hilandaru[uredi]

Ne zna se kada je tačno jevanđelje preneto iz manastira Svetog Petra u Hilandar. Pretpostavlja se da je se to desilo u 17. veku, zajedno sa manastirskim poveljama.[6]

Za Miroslavljevo jevanđelje srpska nauka je saznala relativno kasno, tek u drugoj polovini 19 veka. Ljubomir Stojanović, svojevremeno vodeći stručnjak za staroslovenski jezik i književnost, posetio je 1891. godine Hilandar. Cilj njegove posete bio je proučavanje Miroslavljevog jevanđelja. Uprkos ometanjima bugarskih monaha, profesor Stojanović je uspeo da dođe do Jevanđelja, da ga delimično prouči i napravi prve ispise.[1]

Folio 166[uredi]

Za to što je ovaj rukopis, posle 7 vekova mirovanja, privukao pažnju stručne javnosti možemo zahvaliti arhimandritu, kasnije vladici kijevskom, Porfiriju Uspenskom. Uspenski je u zimu 1845/46. godine posetio Hilandar. Opčinjen lepotom knjige, u samoći manastirske biblioteke, Uspenski nije odoleo iskušenju, već je krišom isekao jedan list (folio 166; po našoj paginaciji 330-331) i preneo ga u Rusiju, gde se i danas čuva.

Tokom narednih 28 godina o "listu srpskog jevanđelja iz 12. veka" napisano je nekoliko prikaza u kojima su se o vrednosti i lepoti njegovih ukrasa izricale najpohvalnije reči. U javnosti se, pod imenom "petrogradski list", prvi put u novijoj istoriji pojavljuje na arheološkoj izložbi u Kijevu 1874. godine, gde ga fotografiše Stojan Novaković, tadašnji upravnik Narodne biblioteke u Beogradu, koji i čitavom rukopisu daje ime Miroslavljevo jevanđelje.[5]

Na listu se nalaze čtenija (čitanja) za 7. (20.) januar, praznik Svetog Jovana Krstitelja, ukrašena inicijalom sa likom Vavilonske bludnice – metaforom za zlu Irodijadu, ženu cara Iroda, koja od muža zahteva glavu svetog Jovana. To je bio jedini nagi ženski lik u knjizi.[1]

Od tada do danas ovaj list je samo jedan put boravio u Srbiji. Tokom proleća 2015. bio je izložen u Muzeju Vuka i Dositeja u Beogradu.[7][8]

Povratak u Srbiju[uredi]

Veliko zalaganje srpskih sveštenih krugova, kao i srpskih naučnika dovelo je do toga da mladi kralj Aleksandar Obrenović o Uskrsu 1896. godine poseti Hilandar. Tom prilikom on je, želeći da otplati dugove manastira i tako ga vrati pod srpski suverenitet, bogato darivao manastir, koji je bio u veoma teškoj materijalnoj situaciji, a Hilandarci su mu, za uzvrat, poklonili svoje najvrednije relikvije: Miroslavljevo jevanđelje i Osnivačku povelju manastira Hilandara, koju je izdao Stefan Nemanja (Sveti Simeon) (povelja je u međuvremenu izgubljena). Kralju je rukopis lično uručio češki monah i jedan od tada najučenijih ljudi u manastiru Sava Hilandarac. Rukopisi su pod budnim okom kralja i njegove pratnje stigli u Beograd.

Dva dana pošto je kralj napustio Hilandar, u manastir je stigao tajanstveni čovek iz Sankt Peterburga, sa namerom da otkupi Miroslavljevo jevanđelje po bilo kojoj ceni.[5][1]

U Majskom prevratu, u noći 28. na 29. maj 1903. kralja Aleksandra i njegovu suprugu Dragu Mašin ubila je grupa oficira zaverenika. Te noći iz dvorskog sefa nestalo je Miroslavljevo jevanđelje i narednih 11 godina nije se znalo gde se ono nalazilo, a srpska štampa se pomno bavila ovom krađom i potragom za najvrednijom srpskom relikvijom.[1]

Prvi svetski rat[uredi]

Uoči objave rata Srbiji, 1914. godine, glavni deo Trezora Narodne banke Srbije (Državna blagajna), u kome se nalazio državni novac i zlatne rezerve, evakuisan je iz Beograda u Kruševac. U međuvremenu je kraljevski bibliotekar iz Topole, pakujući knjige i dokumentaciju kralja Petra za evakuaciju, u jednom od sanduka pronašao Miroslavljevo jevanđelje i znajući o kakvoj se relikviji radi, predao ga regentu Aleksandru. Ne zna se kako je jevanđelje dospelo u posed kralja Petra.

Miroslavljevo jevanđelje je, sa ostalim dragocenostima, preneto je u Kruševac i zapakovano kao velika dragocenost. Tako je Državna blagajna, a sa njom i Miroslavljevo jevanđelje, pratila kretanje srpske vlade od Kruševca do Niša, Kraljeva i Raške, a potom je 1915. godine sledila povlačenje srpske vojske, preko Peći, Podgorice, Skadra i San Đovani di Medue do Krfa.

Jevanđelje se neko vreme nalazilo na Krfu, u sefu Državne blagajne, a potom je predato na starateljstvo srpskoj vladi, predsedniku Nikoli Pašiću i ministru Stojanu Protiću. Po okončanju rata, 1918. godine, relikvija se sa vladom bezbedno vratila u Beograd.[1][5]

Drugi svetski rat[uredi]

Između dva svetska rata Miroslavljevo Jevanđelje je ostalo u posedu porodice Karađorđević, uprkos odluci Ministarstva prosvete iz 1903. godine da se preda na čuvanje Narodnoj biblioteci Srbije. Knez Pavle, koji se u to vreme starao o Miroslavljevom jevanđelju, poklonio ga je 1935. godine sopstvenom muzeju. Tako je u bombardovanju, 6. aprila, 1941. rukopis izbegao sudbinu više stotina srednjovekovnih povelja, rukopisnih knjiga i inkunabula, skoro 50 hiljada kompleta časopisa i novina i oko 350 hiljada knjiga, koje su izgorele u do temelja sravnjenoj zgradi Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu.

Nemci su odmah po ulasku u Beograd počeli da tragaju za Miroslavljevim jevanđeljem i drugim vrednim relikvijama. Međutim, Dvor je još 1940. godine predao Jevanđelje Narodnoj banci Srbije na čuvanje. Početkom rata ono je sklonjeno u filijalu u Užicu. U strahu od Nemaca rukopis je predat igumanu obližnjeg manastira Rača koji ga je zakopao u oltaru. Manastir Rača je od 1941. do 1943. nekoliko puta bio pljačkan i paljen, ali Miroslavljevo jevanđelje nije ni pronađeno, ni oštećeno. Plašeći se da neko ipak ne ukrade Miroslavljevo Jevanđelje, iguman ga je vratio u užičku filijalu Narodne banke. Upravnik filijale ga je 1943. kroz okupiranu Srbiju u tajnosti je preneo do Beograda, gde je sklonjeno u zgradi Narodne banke Srbije. Po jednoj priči, Miroslavljevo Jevanđelje je bilo stavljeno u trezor koji su Nemci već pretresli i opljačkali, a po drugoj, bilo je sakriveno među računovodstvene papire koji im nisu bili interesantni.[1][5]

Savremeno doba[uredi]

Posle oslobođenja Beograda Miroslavljevo jevanđelje prešlo je u nadležnost Ministarstva prosvete, sa Vladislavom Ribnikarem na čelu. Godine 1945. osnovana je komisija koja je utvrdila stanje rukopisa i predala ga na čuvanje Umetničkom muzeju – današnjem Narodnom muzeju u Beogradu, gde je zavedeno pod inventarskim brojem 1536. Tu je Miroslavljevo Jevanđelje je bilo izloženo sve do 1966. u vitrini koja nije imala adekvatne uslove za čuvanje takvog rukopisa. Godine 1966. sklonjeno je u fundus Narodnog muzeja. Od 1985. povremeno se izlaže.

Godine 1998. izvršena je konzervacija kodeksa i poveza. Danas se Miroslavljevo jevanđelje čuva u posebnoj komori, u Narodnom muzeju u Beogradu.[1]

Svetska digitalna biblioteka[uredi]

U aprilu 2008. godine potpisan je sporazum između Narodne biblioteke Srbije i Kongresne biblioteke u Vašingtonu o pristupanju projektu Svetske digitalne biblioteke. Radi se o vrlo ambicioznom projektu, digitalnom trezoru svetske kulturne baštine. Odlučeno je da Miroslavljevo jevanđelje i časopis „Zenit” budu prve kolekcije iz Srbije koje će činiti deo Svetske digitalne biblioteke.[9]

Pokušaj prisvajanja[uredi]

U novembru 2012. Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti je organizovala naučni skup „Hrvatska ćirilična baština“ gde je pokušano da se Miroslavljevo jevanđelje predstavi kao delo pisano „hrvatskom ćirilicom“.[10]

Reprinti Miroslavljevog jevanđelja[uredi]

72 sata u hramu - Od 20. do 23. septembra 2007. godine, u okviru manifestacije "Dani evropske baštine" U Hramu Svetog Save izloženo je fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja. Posetioci u Hramu imali su priliku da vide kako knjiga izgleda, da preko velikog ekrana 6 m x 4 m listaju sve stranice knjige sa svim iluminacijama, da čuju kako zvuče reči staroslovenskog jezika zapisane u knjizi. Istovremeno, samo za tu priliku unutrašnjost Hrama preuređena je u nesvakidašnju umetničku radionicu, u kojoj su ambijent kreirali mladi ikonopisci, fresko-slikari, majstori mozaika, kaligrafije i duboreza.[11]

Godine 1896. profesor Ljubomir Stojanović, po nalogu kralja Aleksandra, odnosi Miroslavljevo Jevanđelje u Beč da bi se tamo izradilo fototipsko izdanje. Knjiga je raskoričena, fotografisana i štampana u Carskoj i kraljevskoj štampariji. Knjiga je štampana o trošku kralja Aleksandra I Obrenovića. Godine 1897. Ljubomir Stojanović se vratio u Beograd i kralju predao original Miroslavljevog jevanđelja i sve primerke fototipskog izdanja. Ovo izdanje predstavljalo je vrhunac štampe, u odnosu na mogućnosti tehnike i finansija kojima je Stojanović raspolagao. Štampano je u tiražu od 300 primeraka i sadržalo je 40 strana u koloru i u formatu koji je identičan originalu, a ostalih 320 u dve boje (crna i crvena) i na pola smanjenog formata, postavljane po dve na stranu.[1][5]

Godine 1998, gotovo na stogodišnjicu prvog reprinta, objavljeno je fototipsko išdanje Miroslavljevog jevanđelja. Štampa faksimila i pratećih knjiga završena je na Vidovdan, 28. juna, u Johanesburgu, Južna Afrika, a čitav projekat je rezultat sedmogodišnjeg truda jedinstvenog tima internacionalnih eksperata: urednika, istoričara, vizantologa, konzervatora, tehnologa, štamparskih i grafičkih majstora, umetnika i zanatlija. Neposredno po izlasku iz štampe otkupile su ga mnoge od najznačajnijih svetskih nacionalnih i univerzitetskih biblioteka, između ostalih: Kongresna biblioteka, Britanska biblioteka, Berlinsko-Brandenburška akademija umetnosti; Geteov institut u Minhenu, Johan Volfgang Gete Univerzitet u Frankfurtu, Austrijska nacionalna biblioteka, Aleksandrijska biblioteka, Biblioteke univerziteta Harvard, Prinston, Jel; Damberton Ouks; Oksford, zatim manastiri Hilandar, Ostrog, Rača na Drini, Savina, Crkva Svetog Save u Londonu, Crkva Svetog Nikole u Kotoru, Srpska crkva u San Francisku...

U Beogradu je, 29. februara 2000. godine, održana velika promocija ovog izdanja, u svečanoj sali Srpske akademije nauka i umetnosti.[12]

Dokumentarni film[uredi]

Godine 2007. snimljen je film o Miroslavljevom jevanđelju „U početku beše reč“, reditelja Boška Savkovića. film prati istoriju jevanđelja od nastanka do danas. Film je snimljen na originalnim lokacijama u kojima se odvijala priča – od Johanesburga do Peterburga, Hilandara, Dubrovnika, Trebinja, Beča, Budimpešte... Film je dobio devet međunarodnih nagrada.[13][14]

Ceo film može se pogledati na Jutjubu.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 Nikola Giljen, Sonja Jovićević Jov i Jelena Mandić: Miroslavljevo jevanđelje; Tekst je publikovan u reviji „Istorija“ i nastao je kao deo naučno-istraživačkog rada Fonda „Princeza Olivera“ hilandar.info - pristupljeno 11. 01. 2016.
  2. 2,0 2,1 UNESCO: Memory of the World Register: Serbia Pristupljeno 11. 01. 2016.
  3. 3,0 3,1 3,2 Tekst povodom upisa Miroslavljevog jevanđelja u UNESKO-vu listu Pamćenje sveta, Narodna biblioteka Srbije, 2005 Pristupljeno 11. 01. 2016.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 Aleksandra Nitić: Miroslavljevo jevanđelje Narodni muzej - Pristupljeno 11. 01. 2016.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 Мирослављево јеванђеље : историјат и коментари. XXVIII, 172 (2 ed.). Београд: Службени лист : Досије. 2002. ISBN 86-81563-76-9. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 Бараћ, Драган (2008), Кратка историја књиге, 160, Београд: Нолит, p. 49-53, ISBN 978-86-19-02445-7 
  7. „Prvi put u Srbiji: Izložen 166. list Miroslavljevog jevanđelja”. Blic. 08. 03. 2015. Приступљено 12. 01. 2016.. 
  8. List Javanđelja koji nedostaje stigao u Srbiju! („Večernje novosti“, 8. mart 2015)
  9. „Народна библиотека Србије у Светској дигиталној библиотеци”. Народна библиотека Србије. Приступљено 12. 1. 2016. 
  10. HAZU svojata Miroslavljevo jevanđenje („Politika“, 9. decembar 2012), Prvi put pristupljeno 21. 4. 2013.
  11. „Неспоразум око Јеванђеља”. Политика. 02.10.2007.. Приступљено 13. 1. 2016.. 
  12. „МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ - ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ”. miroslavljevojevandjeljefaksimil.com. Приступљено 13. 1. 2016. 
  13. „"Miroslavljevo jevanđelje" - istorijski triler o svetoj knjizi”. rtrs.rs. Приступљено 13. 1. 2016. 
  14. Svetske nagrade za srpski film („Pravoslavlje“, broj 978, 15. decembar 2007), Pristupljeno 8. 4. 2013.

Napomene[uredi]

  1. Ruska nacionalna biblioteka poseduje 370 srpskih srednjovekovnih rukopisa od kojih 160 (među kojima i Vukanovo jevanđelje) u zbirci Uspenskog.[1]

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]