Mitina škola

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Mitina škola bila je prva škola u Leskovcu.

Istorija[uredi]

Prva tzv. Velika čkolja bila je podignuta 1854. godine i ova škola se nalazila u dvorištu crkve Odžaklije i postojala je sve do 1922. godine. Škola se zvala još i Mitina škola po popularnom učitelju Miti Nikoliću. Prvi strani jezik koji se učio u ovoj školi i u Leskovcu uopšte, bio je grčki. Sredinom šezdesetih godina 19. veka grčki jezik je predavao istaknuti leskovački učitelj Simeon Sofijanac, Grk koji je došao u Leskovac 1856. godine i tu se zadržao sve do 1868. godine i koji je Leskovčanima ostao u veoma lepom sećanju. Godine 1869. u Leskovac je stigao prvi školovani pedagog učitelj Josif Kostić koji je počeo sa nastavom nemačkog jezika. Istovremeno, on je i prvi učitelj koji je u školu primio i žensku decu.

Mitinu školu izdržavala je crkvena opština, ali su i roditelji plaćali neznatnu sumu novca za školovanje svoje dece. Đak čiji roditelji nisu platili školu obično bi sedeo na najudaljenijem mestu od peći. Školovanje je bilo dobrovoljno i roditelji su mogli u svakom trenutku da upišu dete u školu. Kada bi roditelj prvi put doveo dete u školu, on bi mu kupio bukvar i tablicu, a povrh svega i jedne lepe čarape i sve to bi zamotao kao dar učitelju. Po dolasku u školu dete bi prišlo daskalu, celivalo bi ruku i predalo dar zamotan u maramu. Daskal bi vratio bukvar i tablicu, a čarape bi zadržao. Darivanje učitelja bila je uobičajena praksa i među đacima, naročito među decom dućandžija, pa tako daskali nisu imali potrebe za kupovinom kafe, šećera ili pirinča. Siromašni đaci su pak pomagali daskalu oko kuće ili imanja. U učionicu su istovremeno učila dva daskala, Ča Mita i Bata Đorić koji su učenike podelili tako što je Mita učio onu polovinu do vrata, a Đorđe onu do "čardačeta" i ko je od njih imao više prijatelja u gradu, imao je i više đaka. Razredi nisu postojali, svaki je đak učio za sebe i svaki je saslušavan pre i posle podne i u slučaju neznanja bivao bi kažnjivan. U školu se išlo preko cele godine, samo se u subotu išlo bez knjiga jer se tada učilo pevanje i išlo se u crkvu na večerenje. Mali raspusti su bili vezani za Božić i Uskrs. Nisu postojali mali i veliki odmori, već kako ko uđe u učionicu, morao je da čeka dok se ne pođe kući. U školi se tada učilo čitanje, računanje, pisanje i pevanje. Kao što su ih i upisivali, roditelji su mogli i da ispisuju đake iz škole u svakom trenutku, ali obično oko Đurđevdana ili Mitrovdana kada su majstori primali šegrte i sluge na zanat ili tokom sezone poljoprivrednih radova, kada je bila potrebna pomoć dece u polju.[1]

Reference[uredi]

  1. ^ Dimitrijević N, 2015, Leskovac 101, Đak. Leskovac