Mitko Madžunkov

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mitko Madžunkov
Lični podaci
Datum rođenja(1943-03-19)19. mart 1943. (81 god.)
Mesto rođenjaStrumica, Kraljevina Bugarska

Mitko Madžunkov (Strumica, 19. mart 1943)[1] makedonski je romansijer, pripovedač, dramski pisac i esejista koji je ostavio značajan trag u srpskoj književnosti i kulturi.[2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mitko Madžunkov je rođen u Strumici 19. marta 1943. godine. Osnovnu i srednju školu je završio u rodnom gradu, a Filološki fakultet u Beogradu, grupa svetska književnost sa teorijom književnosti. Nakon diplomiranja na univerzitetu, ostao je da živi u Beogradu i dugo je radio kao bibliotekar-savetnik u Biblioteci grada Beograda,[1] gde je i penzionisan.

Godine 1970. postao je član Udruženja književnika Srbije, a 1986. član Društva makedonskih pisaca, a takođe je član Udruženja nezavisnih književnika. Madžunkov se 2006. preselio u Makedoniju. Izabran je 2003. godine za vanrednog člana Makedonske akademije nauka i umetnosti, a 2007. postaje redovni član MANU.[3][2]

Rad[uredi | uredi izvor]

Svoj proboj na književnu scenu Madžunkov je postigao u Beogradu i dugo vremena nije bio dovoljno cenjen u Makedoniji. Međutim, kasnije je ova nepravda ispravljena i, kao priznanje visokog kvaliteta njegove proze, Madžunkov je izabran za člana Makedonske akademije nauka i umetnosti. Osnovna odlika Madžunkovljevog stvaranja je epski karakter njegovih romana. Njegovi romani su obimni i pri tome su međusobno isprepletani. Stoga se neki glavni i usputni likovi provlače u više romana. Osim toga, u izboru likova i situacija, Madžunkov često ubacuje autobiografske elemente. On piše u maniru bliskom južnoameričkom magičnom realizmu, to jest, u njegovim delima provejavaju čudni događaji, neobjašnjivi slučajevi, neobični likovi itd. Ipak, vrlo često u svoja dela umeće likove, lokacije i legendi strumičkog kraja.[4]

Madžunkov je autor zbirki pripovedaka:[3]

  • Čudan susret (Beograd, 1970; Skoplje, 2010),
  • Ubij govorljivog psa (Beograd, 1973; Skoplje, 1988. i 2011. godine),
  • Nad troskotot oblaci (Skoplje, 1974),
  • Mirisot na zemjata (Skoplje, 1984)
  • Čudna sredba; Nad troskotot oblaci (Skoplje, 1986).

Pored toga, napisao je nekoliko zbirki kratke proze:[3]

  • Međa sveta (Beograd, 1984; Skoplje, 1985 i 1990),
  • Paradoksalen son (Skoplje, 1987)
  • Begstvoto i povtornoto raѓanje na zografot (Melburn)
  • Drvoto na Narajana (Skoplje, 1998)
  • Darovi neba (Pančevo, 2007),
  • Grabnuvanjeto na Evropa (Skoplje, 2008).

Posebno mesto u njegovom stvaranju imaju romani:[3]

  • Kula na brdu (Beograd, 1980; Skoplje, 1981. i 1999),
  • Aleksandrov dom (Skoplje, 1992; Beograd, 2002; Skoplje, 2005),
  • Kon drugata zemja (Skoplje, 1993, Bitola, 2008),
  • Vremeto na irvasite (Skoplje, 2003, Sofija, 2010),
  • Pticite od lanskite gnezda (Skoplje, 2013).

Madžunkov je autor eseja:[3]

  • Štrkot edinak i negovoto jato (Skoplje, 2000),
  • Čehov ili Tajna pripovedanja (Beograd, 2006),
  • Rodnoto mesto na literaturata (Skoplje, 2008).

Madžunkov je autor više drama izvođenih na pozorišnoj sceni i objavljenih u posebnim knjigama:[3]

  • Golemiot Smok,
  • Senkata
  • Pusta zemja,
  • Pat za Lihnidos
  • Melnica,
  • Čudo golemo.

Konačno, Madžunkov je sastavljač antologije Pripovetke o Beogradu 1-2.[3][2]

Nagrade[uredi | uredi izvor]

Madžunkov je dobitnik niza književnih nagrada, kao što su: "Isidora Sekulić" (za zbirku pripovedaka Ubij govorljivog psa, 1974), "Racinovo priznanie" (za Među sveta), nagrada "Vojdan Černodrinski" (za "Golemiot Smok" i "Senkata"), nagrada "Detska radost" za roman godine (Aleksandrov dom), nagrada Makedonske književne fondacije za knjigu godine (za Kon drugata zemja), nagrada "Roman godine" dnevnika Utrinski vesnik za 2013. godinu (za Pticite od lanskite gnezda), a dva puta je dobio i godišnju nagradu grada Strumice.[4][3]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Milisavac, Živan, ur. (1984). Jugoslovenski književni leksikon (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. str. 445. 
  2. ^ a b v „Akad. Mitko Madžunkov”. manu.edu.mk. Pristupljeno 3. 2. 2022. 
  3. ^ a b v g d đ e ž Mitko Madžunkov, Ubij go zborlivoto kuče, Tri, Skopje, (2011). str. 251.
  4. ^ a b Robert Alaѓozovski, "Posledniot pisatelski bard", Ekonomija i biznis, godina 16, broj 182, avgust (2103). str. 86.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Митко_Маџунков&oldid=26941579”