Mihailo Živković

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Mihailo Živković
Mihailo Živković.jpg
General Mihailo Živković
NadimakGvozdeni
Datum rođenja(1856-08-29)29. avgust 1856.
Mesto rođenjaBeograd
Kneževina Srbija
Datum smrti28. april 1930.(1930-04-28) (73 god.)
Mesto smrtiBeograd
Kraljevina Jugoslavija
Godine službe18741918.
Čingeneral
Bitke/ratoviSrpsko-turski ratovi
Srpsko-bugarski rat
Prvi balkanski rat
Drugi balkanski rat
Prvi svetski rat
OdlikovanjaOrden Karađorđeve Zvezde
Orden Belog orla
Orden Takovskog krsta
Orden Svetog Save
Fksimil vesti u kojoj je opisan odgovor generala Mihajla Živkovića, komandanta odbrane Beograda, 1914. godine, na ultimatum austougarske vojske o predaji

Mihailo Živković — Gvozdeni (Beograd, 29. avgust 1856. — Beograd, 28. april 1930) bio je srpski general i vojni ministar, učesnik Srpsko-turskih ratova, Srpsko-bugarskog rata, Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata.

Biografija[uredi]

Rođen je 29. avgusta 1856. godine u Beogradu, od oca Jovana, beogradskog trgovca i majke Stanke. Po očevoj i majčinoj liniji bio je potomak Milenka Stojkovića i Hajduk Veljka Petrovića. Osnovnu školu, dva razreda gimnazije i četiri razreda Realike završio je u Beogradu. U vojsku je stupio kao pitomac 11. klase Artiljerijske škole (2. u rangu),[1] 20. septembra 1874. Tokom školovanja ubrzano je napredovao. Kaplar je postao 6. septembra 1875, podnarednik 4. maja 1876. a narednik 1. jula 1876. godine. Rat ga je zatekao tokom školovanja i po ratnom principu vanredno proizveden u čin pešadijskog potporučnika 5. novembra 1876. godine. Školovanje je završio krajem 1880. godine, kao drugi u rangu. Kao državni pitomac, decembra 1887. poslat je na školovanje u Rusiju. Tamo je bio na praksi u 145. carskom puku u Petrogradu. Učestvovao je u velikim manevrima koji su 1889. vršeni u Rusiji. Na ovom školovanju bio je do oktobra 1889. godine. Bio je oženjen Darinkom, kćerkom Ranka Gođevca, trgovca iz Valjeva. Imao je sinove Miodraga, Jovana i Milana.[2][3]

Oficirsko napredovanje[uredi]

Tri godine posle završetka Artiljerijske škole unapređen je u čin pešadijskog poručnika 20. oktobra 1882. godine. Kapetan 2. klase je postao 22. februara 1887, kapetan 1. klase 1. januara 1891, major 22. februara 1893, potpukovnik 22. februara 1897, pukovnik 6. aprila 1901. i general 29. juna 1907.[2][3]

Dužnosti u aktivnoj službi[uredi]

Po završetku druge godine školovanja na Artiljerijskoj školi, a posle objave Prvog srpsko-turskog rata 1876, kao kadet narednik stupio je u rat. Rasporedom je određen za ordonansa generalu Zahu, komandantu Javorske vojske. Po proizvođenju u čin pešadijskog potporučnika, određen je za komandanta Račanskog bataljona Užičke brigade 2. klase. Po završetku rata, za vreme primirja, služio je u Čačku, kao ađutant Čačanske brigade 1. klase. U ratu 1877—1878. godine bio je komandant Dragačevskog bataljona Čačanske brigade 1. klase. Učestvovao je pri oslobođenju Prokuplja i Kuršumlije. Kao komandant prethodnice Čačanske brigade, prešao je Prepolac i došao do Prištine. Završetak ratnih operacija 1878. godine doneo mu je promenu rasporeda. Za vodnika u 7. bataljonu Stajaće vojske određen je 3. aprila 1878. Krajem novembra 1879. vraćen je na završetka školovanja, u trajanju od godinu dana. Zatim je određen za vodnika u 6. bataljonu Stajaće vojske. Komandir čete u 8. bataljonu stalnog kadra psotao je 12. oktobra 1883. Zatim je, od 27. marta 1885. na istoj dužnosti u 7. bataljonu, a od 13. septembra na istoj dužnosti je u 2. bataljonu 10. pešadijskog puka.[2][3]

Srpsko-bugarski rat i period primirja[uredi]

U Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, od kraja oktobra, komandovao je najpre četom u 2. bataljonu 11. pešadijskog puka, a zatim je postao i komandant 2. bataljona, sa kojim je osvojio tri bugarska položaja kod sela Aldomirovci. Od marta 1886. bio je komandir čete u 11. gardijskom bataljonu, a od aprila od decembra 1887. ađutant načelnika Glavnog generalštaba. Po povratku sa školovanja u Rusiji, oktobra 1889, postavljen je za vršioca dužnosti komandanta 3. gardijskog bataljona. Istovremeno, na Velikoj školi vodio je nastavu gađanja i borbu puškom. Od oktobra 1890. bio je komandir Pitomačke čete Vojne akademije. Na toj dužnosti ostao je do 12. juna 1891, kada je određen na službu u Đeneralštabni odsek Opštevojnog odeljenja Ministarstva vojnog. Zatim se vratio komnandnim dužnostima. Od oktobra 1891. do avgusta 1893. bio je vršilac dužnosti, a zatim i komandant 6. pešadijskog bataljona. Potom, do juna 1894. postavljen je za komandanta 3. gardijskog puka. Za vršioca dužnosti načelnika Štaba komande Šumadijske divizijske oblasti postavljen je 1. juna 1894, a 9. septembra iste godine za načelnika Štaba Pešadijske inspekcije. Već 10. decembra 1894. premešten je, po drugi put, u Đeneralštabni odsek Opštevojnog odeljenja Ministarstva vojnog. Komandant pešadijske Podoficirske škole bio je od 22. marta 1895. do 18. marta 1897. Od tada do decembra 1897. bio je komandant 14. pešadijskog puka i komandant mesta u Knjaževcu. Od 25. decembra 1897. određen je referenta pešadije Trupnog odeljenja u Komandi Aktivne vojske.[2][3]

Ministar vojni[uredi]

U periodu od marta 1900. do postavljenja za ministra vojnog, decembra 1908. godine, obavljao je brojne dužnosti. Od 23. marta 1900. bio je vršilac dužnosti komandanta Timočke, a zatim od 30. oktobra 1901. komandant Drinske pešadijske brigade. Kratko od 19. aprila 1902. do 11. oktobra 1902. bio je na mestu komandanta Niša, da bi zatim bio postaljen za komandanta Timočke divizijske oblasti. Uz komandne dužnosti, od maja do oktobra 1902. predavao je taktiku na Vojnoj akademiji. Od jula 1903. postavljen je i za člana Višeg vojnog saveta. Krajem marta 1908. postavljen je za upravitelja Vojne akademije, a već sledećeg meseca za inspektora pešadije. Rekonstrukcijom kabineta Petra Velimirovića, 23. decembra postavljen je za ministra vojnog, zamenivši na ovoj dužnosti generala Stepu Stepanovića. U novom kabinetu Stojana Novakovića, od 11. februara 1909, zadržao je ovaj resor. Na tom položaju ostao je do 1. oktobra 1909, kada je razrešen dužnosti, a za zastupnika postavljen Ljubomir Stojanović. Već 9. oktobra 1909. ponovo je na položaju upravitelja Vojne akademije, gde je ostao do 1912. Uz upravničke poslove, 1910—1911. obavljao je i dužnost predsednika Vojnodisciplinskog suda.[2][3]

Balkanski, Prvi svetski rat i poslednje godine[uredi]

Svečani ulazak generala u Mitrovicu
Štab generala Mihaila Živkovića u Odesi

Po, objavi rata, septembra 1912, postavljen je za komandanta Ibarske operativne vojske. Sa ovom jedinicom dejstvovao je na pravcu Novog Pazara i Raške. U ratnim operaciama 1913. godine bio je komandant trupa na Albananskom frontu. U Prvom svetskom ratu, 1914. godine bio je komandant Odbrane Beograda. Na čelu ove vojne formacije bio je i 1915, sve do povlačenja vojske na Krf, gde je ova komanda rasformirana 1916. godine.

Juna 1916. postavljen je za komandanta Srpskog dobrovoljačkog korpusa u Rusiji. Pošto je već pre njegovog dolaska u Odesu bila formirana 1. divizija, preuzeo je poslove na formiranju 2. divizije. Kada je buknula revolucija u Rusiji, 1917. godine, korpus dobrovoljaca upućen je na Solunski front, a sa njima i Živković. Pošto se na putu razboleo, ostao je u Parizu. Lekarskim pregledom konstatovano da je nesposoban za dalje aktivno vršenje vojne dužnosti Penzionisan je 1. juna 1918. godine.[2][3]

U novoformiranoj državi Kraljevini SHS nije nastavio vojnu službu ni kao rezervni oficir.[2][3]

Preminuo je 28. aprila 1930. godine.[4]

Odlikovanja[uredi]

Domaća odlikovanja[uredi]

  • Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima 3. i 4. reda
  • Orden Karađorđeve zvezde 3. reda
  • Orden belog orla 3, 4. i 5. reda
  • Orden Takovskog krsta sa mačevima 5. reda
  • Orden Takovskog krsta 2. i 3. reda
  • Orden Svetog Save 2. reda
  • Medalja za vojničke vrline
  • Spomenice ratova: 1876-1878, 1885, 1912-1913 i 1914—1918.
  • Albanska spomenica

Inostrana odlikovanja[uredi]

  • Orden Svetog Stanislava sa mačevima 2. reda, Rusija
  • Orden Legije časti 4. reda, Francuska

Reference[uredi]

  1. ^ Opačić 2008, str. 405.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 Milićević & Popović 1998, str. 157-161.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 Milićević & Popović 2003, str. 93-97.
  4. ^ „† General Mihailo Živković”. Politika. 28. 4. 1930. Pristupljeno 17. 8. 2013. [mrtva veza]

Literatura[uredi]

  • Milićević, Milić; Popović, Ljubodrag (1998). Ministri Vojni Kneževnine i Kraljevine Srbije 1862—1918. Vojnoizdavački zavod. ISBN 978-86-335-0035-7. 
  • Milićević, Milić; Popović, Ljubodrag (2003). Generali Vojske Kneževnine i Kraljevine Srbije. Vojnoizdavački zavod. ISBN 978-86-335-0142-2.  Pronađeni su suvišni parametri: |author= i |last= (pomoć)
  • Opačić, Petar (2008). Vojvoda Živojin Mišić (Drugo izdanje izd.). Beograd: BeoSing. ISBN 978-86-87187-00-9. 

Spoljašnje veze[uredi]


Prethodnik:
general
Stepa Stepanović

Ministar vojni
19081909.
Naslednik:
Ljubomir Stojanović