Mišel Fuko

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Mišel Fuko
Lični podaci
Puno imePol Mišel Fuko
Datum rođenja(1926-10-15)15. oktobar 1926.
Mesto rođenjaPoatje, Francuska
Datum smrti25. jun 1984.(1984-06-25) (57 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
ObrazovanjeLicej Anri IV, Viša normalna škola, Univerzitet Sorbona
Filozofski rad
Škola filozofije
Uticaji odImanuel Kant, Fridrih Niče,[2], Klages[3] Gaston Bachelard, Martin Hajdeger, Georges Bataille, Georges Canguilhem, Karl Marks, Maurice Blanchot, Jean-Toussaint Desanti, Louis Althusser, Pierre Hadot, Zigmund Frojd, Klod Levi-Stros, Gayle Rubin

Mišel Fuko (franc. Michel Foucault;[4] Poatje, 15. oktobar 1926 — Pariz, 25. jun 1984), francuski filozof.[5] Držao je katedru na College de France koju je nazvao „Istorija sistema mišljenja“. Njegova djela su imala ogroman uticaj na društvene nauke druge polovine 20. veka. Njegov rad se odnosi na oblasti filozofije istorije, kulturnih studija, sociologije, obrazovanja, teorije književnosti, filozofije nauke kao i na mnoge druge.[6]

Fuko je poznat po svojim kritikama društvenih ustanova svih vrsta, ponajviše psihijatrije, medicine i kaznenog sistema, kao i po svojim idejama istorije seksualnosti. Njegove opšte teorije koje se tiču moći kao i odnosa znanja i moći, kao i ideje o govoru u odnosu na istoriju zapadne misli su široko primjenjivane i raspravljane.

Komentatori i kritičari savremenici često su opisivali Fukoov rad kao postmodernistički ili post-strukturalistički. U toku šezdesetih, često je dovođen u vezu sa strukturalizmom. Iako je u početku prihvatao ovaj opis, Fuko je kasnije isticao svoju udaljenost od strukturalističkog pristupa, ističući da, za razliku od strukturalista, on nije usvojio formalistički pristup umetnosti. Nije prihvatao čak ni svrstavanje u postmodernizam, govoreći da bi radije raspravljao o definiciji „modernosti“.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Fuko je rođen 1926, u Poatjeu, u Francuskoj, kao Pol Mišel Fuko, u poznatoj provincijskoj porodici. Otac mu je bio poznat hirurg. Kasnije iz nepoznatih razloga izbacuje Pol iz svog imena. Pohađa jezuitski univerzitet “Sveti Stanislav“. Nakon rata Fuko se uključuje u prestižnu Višu normalnu školu iz Ulma, koja tradicionalno uvodi na široka vrata u akademsku karijeru u Francuskoj.

Fukoov život u “Višoj normalnoj školi“ je bio težak — patio je od akutne depresije, čak je pokušavao samoubistvo. Posjećivao je psihijatra. Možda je ovo jedan od uzročnika njegovog kasnijeg bavljenja psihologijom. Čak uz filozofsku diplomu dobija i diplomu iz oblasti psihologije, koja je u to vrijeme bila novitet kao zanimanje u Francuskoj.

Fuko je bio član Komunističke partiji Francuske od 1950. do 1953. Sa partijom ga upoznaje Luj Altiser, koji mu je u to vrijeme mentor. Napušta partiju zabrinut Staljinovim postupcima u Sovjetskom Savezu. U njenom radu nikada nije aktivno učestvovao.

Rana karijera[uredi | uredi izvor]

Posle kratkog perioda predavanja u Višoj normalnoj školi, prima se položaja na Univerzitetu u Lilu u gdje od 1953. do 1954. predaje psihologiju. Godine 1954. objavljuje prvu knjigu Mentalne bolesti i ličnost, koje se kasnije odriče. Ubrzo postaje jasno da Fuko nije zainteresovan za karijeru profesora, tako da se seli iz Francuske na jedan dug period. 1954. je delegat za kulturu pri Univerzitetu u Upsali u Švedskoj. 1958. napušta Upsalu da bi na kratko zuzeo poziciju u Varšavi i Univerzitetu u Hamburgu.

Vraća se u Francusku 1960-te godine kako bi završio doktorat i počeo sa radom na katedri za filozofiju na Univerzitetu “Klemon – Fernan“. Tamo upoznaje Danijela Deferta, sa kojim živi u vezi do kraja života. 1961. doktorira prilažući dvije teze kako je to uobičajeno u Francuskoj: glavna teza nazvana Folie et déraison: Istorija ludila klasičnog doba i sekundarnu tezu koja je uključivala prevod i komentar Kantove antropologije sa pragmatičke tačke gledišta. Folie et déraison (Istorija ludila) veoma je dobro prihvaćena. 1963. objavljuje Rođenje klinike, i reizanje dijela iz 1954 (sad nazvano Mentalne bolesti i psihologija) kojih se kasnije po drugi put odriče.

Nakon što je Defert poslat u Tunis u vojnu službu, Fuko se premješta na Univerzitet u Tunisu 1965. Godine 1966. objavljuje Riječi i stvari, koja stiče ogromnu popularnost uprkos težini. Ovo se odigrava u jeku interesa za strukturalizam pa Fuko biva svrstan sa posljednjim talasom mislilaca kakvi su Klod Levi Stros pa i Žan-Pol Sartr. U jesen 1968. vraća se u Francusku, gdje objavljuje L'archéologie du savoir (Arheologija poznanja) kao odgovor kritičarima – 1969.

Posle 1968: Fuko aktivista[uredi | uredi izvor]

Nakon 1968, francuska vlada pravi eksperimentalni univerzitet u Vensenu. Fuko postaje prvi dekan filozofske katedre u decembru te godine, postavljajući većinom mlade ljevičarske akademike, a radikalizam jednog od njih (Džudit Miler) dovodi do povlačenja akreditacije katedri. Fuko takođe učestvuje u studentskim protestima i tučama studenata sa policijom.

Godine 1970, biva izabran u najprestižnije francusko akademsko tijelo Univerziteta Francuske kao profesor na Istoriji sistema mišljenja. Politički je sada više angažovan. Pomaže da se osnuje Zatvorska informaciona grupa, kao način da se čuje glas zatvorenika. Dijelo Nadzirati i kažnjavati rezultat je takvih interesovanja.

Pozni Fuko[uredi | uredi izvor]

Sedamdesetih godina politički aktivizam u francuskoj opada, i većina Maoista (među kojim a je bio i Defert) okreću se suprotnoj ideologiji, postajući takozvani Novi filozofi, često citiraući Fukoa kao najveći uticaj na njih. U ovom periodu Fuko počinje pisati Istoriju seksualnosti, koju nikad ne završava.

Počinje da provodi dosta vremena u SAD, budući univerzitetski angažovan na Berkliju, dok u San Francisku aktivno učestvuje u homoseksualnoj kulturi. Na taj način, najvjerovatnije, obolijeva od HIV-a, prije nego što bolest dobija svoj zvanični opis. Umire od bolesti vezane sa HIV-om u Parizu 1984.

Istorija izgradnje seksualnosti: znanje i moć[uredi | uredi izvor]

Prvi deo Fukoovog trotomnog rada, naslovljen sa Volja za znanjem, pojavio se 1976. godine. Javnost ga je toplo primila, ali su intelektualni krugovi ostali mlaki. Fuko je smatrao da se njegova kritika hipoteze o represiji nad seksualnošću ne razume najbolje[7], a ona, ukratko, glasi:

„Devetnaesti vek i ovaj naš više su vreme umnožavanja: vreme rasipanja seksualnosti, potkrepljivanja njenih raznolikih formi, višestrukog usađivanja ’perverzija’. Naše je doba bilo začetnik seksualnih raznorodnosti.“[8] 

Fuko smatra da je devetnaesti vek – ozloglašen upravo po striktnim pravilima seksualnog morala viktorijanske epohe – u stvari doba proliferacije seksualnosti, dok godina objave dela sugeriše i kritiku tzv. seksualne revolucije, koja se dogodila nekoliko godina ranije: ono od čega smo se oslobađali, od represije nad seksualnošću, u stvari je proizvelo savremeno stanje seksualnosti. Karakterističan za oba veka, po Fukou, jeste „nagovor na govor“, podsticanje da se o seksualnosti priča, proizvodnja specifičnog diskursa o seksualnosti i rađanje nauke o njoj koja u svojoj devetnaestovekovnoj varijanti nalazi prostora unutar medicinske i psihijatrijske sfere, da bi se kasnije prenela na psihologiju, sociologiju i krajem devedesetih godina XX veka obrazovala i tzv. kvir teoriju.[7]

Fuko je kritičar psihoanalize, pre svega u domenu „izdavanja uši pod zakup“, kako on kaže, mislivši na naplaćivanje psihoterapijskih usluga. Takođe, Fuko kritikuje i „normalizujuću funkciju psihoanalize“, onu koja gradi nove norme između „zdrave psihe“ i „ludila“, povlačeći relativno jasne distinkcije između neuroza i psihoza, ove druge stavljajući u područje koje možemo opisivati, ali ne možemo lečiti.[7]

Znanje ne treba razumeti kao otkrivanje istine koja korespondira stvarnosti. Ono je pre skup hipoteza postavljen unutar jednog diskursa u čije se važenje veruje u određenom istorijskom periodu, a čije granice uspostavljaju epistemički uslovi mogućnosti da se jedan takav diskurs pojavi, promenljivu u vremenu – to Fuko naziva istorijski apriori.

„Znanje je ono o čemu se može govoriti u okviru jedne diskurzivne prakse, koja time biva specifikovana: oblast obrazovana različitim objektima koji će steći ili ne naučni status (znanje psihijatrije u XIX veku nije zbir onoga što se smatralo istinitim, nego skup ponašanja, osobenosti, devijacija o kojima se može govoriti u okviru psihijatrijskog diskursa).“[9]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Schrift, Alan D. (2010). „French Nietzscheanism” (PDF). Ur.: Schrift, Alan D. Poststructuralism and Critical Theory's Second Generation. The History of Continental Philosophy. 6. Durham, UK: Acumen. str. 19—46. ISBN 978-1-84465-216-7. 
  2. ^ Thiele, Leslie Paul (1990). „The Agony of Politics: The Nietzschean Roots of Foucault's Thought”. The American Political Science Review. 84 (3): 907—925. ISSN 0003-0554. JSTOR 1962772. S2CID 144321527. doi:10.2307/1962772. 
  3. ^ Josephson-Storm, Jason (2017). The Myth of Disenchantment: Magic, Modernity, and the Birth of the Human Sciences. University of Chicago Press. str. 214—215. ISBN 9780226403533. 
  4. ^ Wells, John C. (2008). Longman Pronunciation Dictionary (3rd izd.). Longman. ISBN 978-1-4058-8118-0. 
  5. ^ „Michel Foucault | French Philosopher, Historian & Social Theorist | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2024-01-02. Pristupljeno 2024-02-04. 
  6. ^ Burrell, Gibson (17. 2. 1998). „Modernism, Postmodernism, and Organizational Analysis: The Contribution of Michel Foucault”. Ur.: McKinlay, Alan; Starkey, Ken. Foucault, Management and Organization Theory: From Panopticon to Technologies of Self. 1 Foucault and Organization Theory. SAGE Publications. str. 14. ISBN 9780803975477. 
  7. ^ a b v Maljković, D. Velikani nauke i umetnosti i njihova zanemarena (homo)seksualnost: Mišel Fuko i (homo)seksualnost: filozof „stišnjen“ između Frojda i Markiza de Sada Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. март 2017). Београд: Центар за квир студије. 2017. ISBN 978-86-918149-2-2.
  8. ^ Fuko, M. (2006). Volja za znanjem. Loznica: Karpos. str. 46.
  9. ^ Fuko, M. (1988) Arheologija znanja. Beograd: Plato. str. 196.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Eribon, Didier (1991) [1989]. Michel FoucaultNeophodna slobodna registracija. Betsy Wing (translator). Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-57286-7. 
Halperin, David M. (1997). Saint Foucault: Towards a Gay Hagiography. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-511127-9. 
Macey, David (1993). The Lives of Michel Foucault. London: Hutchinson. ISBN 978-0-09-175344-3. 
Miller, James (1993). The Passion of Michel FoucaultNeophodna slobodna registracija. New York City: Simon & Schuster. ISBN 978-0-674-00157-2. 
Smart, Barry (2002). Michel Foucault. London: Routledge. ISBN 978-0-415-28533-9. 
Stokes, Philip (2004). Philosophy: 100 Essential Thinkers. Kettering: Index Books. ISBN 978-0-572-02935-7. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mišel Fuko na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мишел_Фуко&oldid=27548877”