Momo Kapor

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Момчило Капор)
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Momo Kapor
Momo Kapor wiki.jpg
Momo Kapor
Puno imeMomčilo Kapor
Datum rođenja(1937-04-08)8. april 1937.
Mesto rođenjaSarajevo
  Kraljevina Jugoslavija
Datum smrti3. mart 2010.(2010-03-03) (72 god.)
Mesto smrtiBeograd
  Srbija
ŠkolaFakultet likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu
Najvažnija dela

Momčilo „Momo” Kapor (Sarajevo, 8. april 1937Beograd, 3. mart 2010) je bio srpski slikar, književnik, novinar, član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske.

Biografija[uredi]

Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd.

Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“.

Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“.

Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2]

Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3]

U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1]

Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5]

Dela[uredi]

Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS:

Nagrade[uredi]

za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja).

Knjige o Momi Kaporu[uredi]

Nasleđe[uredi]

Fond „Momo Kapor“[uredi]

Njegove kćerke Ana i Jelena Kapor osnovale su Fond „Momo Kapor“ juna 2010. godine.[6][7]

U organizaciji Učiteljskog Fakulteta iz Beograda i uz podršku Fonda „Momo Kapor“ održan je prvi naučni skup u Beogradu posvećen delu Mome Kapora, na temu „Književno delo Mome Kapora u kontekstu srpske (omladinske) književnosti“. Prvi deo skupa održan je u Beogradu 20. maja 2011. a drugi deo 24. maja u Rezidenciji Ambasade Republike Srbije u Rimu.[8]

Zbornik radova sa ovog skupa, pod naslovom Pripovedač urbane melanholije, Književno delo Mome Kapora izdat je maja 2012. kao treća knjiga edicije „Poetika srpske književnosti za decu i mlade“. U okviru zbornika objavljeni su radovi Aleksandra Jovanovića, Ivana Negrišorca, Marka Nedića, Dragana Hamovića, Valentine Hamović, Zorane Opačić, Slađane Jaćimović, Jovana Ljuštanovića, Milana Aleksića, Milice Radović Tešić, Aleksandra Milanovića, Petra Pijanovića, Ljiljane Ž. Pešikan Ljuštanović, Milivoja Mlađenovića, Slobodana Vladušića, Perside Lazarević di Đakomo, Svetlane Šeatović Dimitrijević, Aleksandre Ugrenović, Zorice Turjačanin, Svetozara Koljevića, Vladimira Kecmanovića. Biografiju priredila Valerija Janićijević, a bibliografiju Zdravka Radulović.

Knjiga je predstavljena 29. maja 2012. u maloj sali Zadužbine Ilije M. Kolarca. Tom prilikom o delu Mome Kapora govorili su predsednik Matice srpske dr Ivan Negrišorac, dr Aleksandar Jovanović, dr Petar Pijanović i Ana Kapor, u ime Fonda Momo Kapor.

Ana i Jelena Kapor priredile su knjigu Porodični album, koja je u ediciji „Posebna izdanja“ izdavačke kuće Albatros Plus izašla iz štampe septembra 2013.[9]

U aprilu 2015. godine „Politika“ je pokrenula inicijativu da jedna ulica u Beogradu dobije ime po njemu,[10] što je usvojeno u junu iste godine.[11] U Beogradu je 28. decembra 2016. otvoren Skver Mome Kapora.[12]

Zadužbina „Momo Kapor“[uredi]

Supruga slavnog umetnika, Ljiljana Kapor, osnovala je Zadužbinu „Momčilo Momo Kapor“ u novembru 2010. godine i ustanovila godišnju nagradu iz oblasti književnosti i likovne umetnosti koja nosi njegovo ime, kao i festival „Momin krug“ koji će se tradicionalno održavati svake godine početkom septembra.[13] Zadužbinom upravlja Upravni odbor koji čini 12 članova, čiji je predsednik Matija Bećković. Osnivanje nije tek puko negovanje uspomene na Momu Kapora, koji je svojim umetničkim darom, slikarskim i književnim, predstavljao jedinstven spoj dva talenta koja su ga činila tako posebnim. Tragom te suštine ustanovljena je godišnja nagrada koja nosi njegovo ime. Cilj Zadužbine je i da podrži umetnike koji će u današnjem vremenu biti pojava kakva je šezdesetih godina prošlog veka bio Momo Kapor i kakav je ostao do kraja života. Trajni beleg u umetnosti Mome Kapora jeste njegova suštinska, umetnička pripadnost „velikom svetu“ i njegova emotivna pripadnost narodu iz kojeg je potekao. U tom pogledu, kao malo ko, Momo je svojim slikama i svojim knjigama premrežio svet. Iz tog razloga, kao logičan cilj Zadužbine nameće se i razmena u oblasti kulture i umetnosti i povezivanje sa srodnim kulturnim institucijama iz celog sveta. Osnivanje festivala „Momin krug“ upravo je u skladu sa ovim ciljem Zadužbine. Pored ova dva tradicionalna događaja, Zadužbina „Momo Kapor“ je u toku prve godine svog postojanja organizovala promociju knjige „Legenda Kapor“ u Klubu književnika[14] i organizovala veliku izložbu ulja na platnu pod nazivom „Beogradske priče“ u Domu Vojske Srbije u saradnji sa Medija centrom „Odbrana“.[15] Za organizaciju ove izložbe Zadužbina je početkom 2012. godine dobila priznanje Ministarstva odbrane Republike Srbije;[16]

Nagrada „Momo Kapor“[uredi]

Nagrada „Momo Kapor“ je godišnje priznanje koje dodeljuje Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“ čiji je osnivač supruga Mome Kapora, Ljiljana Kapor. Nagrada se dodeljuje naizmenično za doprinose u književnosti i likovnoj umetnosti, na dan rođenja Mome Kapora, 8. aprila, u Svečanoj sali Skupštine grada Beograda koju dobitniku uručuje predsednik Upravnog odbora Zadužbine, Matija Bećković. Nagrada je prvi put dodeljena 2011. godine za književnost svetski priznatom umetniku Emiru Kusturici za roman „Smrt je neprovjerena glasina“. Drugi dobitnik nagrade je slikar Vladimir Dunjić za celokupno likovno stvaralaštvo.

Momin krug[uredi]

Prvi festival „Momin krug“ održan je u petak, 9. septembra 2011., kod spomenika Dafne, na Adi Ciganliji u Beogradu. Festival je otvorio dokumentarni film „Njujork, grad po meri čoveka“ koji je jedan od poslednjih video zapisa poznatog Beograđanina.[17] Na festivalu su održane predstave „Zoe“, zatim „Ben“ po tekstu dramaturga Beke Savić, a prema motivima bajke „Sanja“, kabare „Halo, Beograd“ koji je priredila Rada Đuričin i koncert „Miško Plavi trio“. U planu je da ovaj kulturni događaj, koji je u tesnoj vezi s umetničkim stvaralaštvom Kapora, narednih godina postane višednevan i tradicionalan.[18]

Skulptura Dafne u spomen Mome Kapora[uredi]

Na inicijativu Gradonačelnika Beograda, Dragana Đilasa, a po idejnom rešenju Ljiljane Kapor, 18. aprila 2011. godine, na Adi Ciganliji je otkriveno spomen-obeležje u čast Mome Kapora, 4,5 m visoka skulptura „Dafne“.[19]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 Otkrivena spomen ploča na kući Mome Kapora („Večernje novosti“, 7. septembar 2013)
  2. ^ Valerija Janićijević: Humor, ironija, nostalgija, melanholija - život i priča Mome Kapora (Pripovedač urbane melanholije, Književno delo Mome Kapora - Zbornik radova, Poetika srpske književnosti za decu i mlade - Knjiga 3., Učiteljski fakultet Beograd. Beograd: 2012. ISBN 978-86-7849-161-0. str. 257-276.). Ovaj izvor odnosi se na sve informacije prenete u pasusu Biografija.
  3. ^ „Zbogom majstore”. Vesti. 6. 3. 2010. Pristupljeno 26. 5. 2011. 
  4. ^ „Preminuo Momo Kapor”, Blic, 3. mart 2010.
  5. ^ „Sahranjen Momo Kapor”. Radio-televizija Srbije. 5. 3. 2010. Pristupljeno 11. 6. 2012. 
  6. ^ Osnovan fond Momo Kapor („Politika“, 2. septembar 2010), Pristupljeno 13. 4. 2013.
  7. ^ Rešenje Ministarstva Kulture Republike Srbije pod brojem 415-00-00078/2010-08 (14. jun 2010)
  8. ^ Skup o delu Mome Kapora održan u Rimu, Pristupljeno 29. 9. 2013.
  9. ^ „Porodični album“ Ane i Jelene Kapor („Večernje novosti“, 15. septembar 2013), Pristupljeno 29. 9. 2013.
  10. ^ Momi Kaporu ulica u Beogradu („Politika“, 17. april 2015)
  11. ^ Usvojena inicijativa „Politike“: Momo Kapor dobio ulicu („Politika“, 23. jun 2015)
  12. ^ Otvoren skver Mome Kapora („Večernje novosti”, 28. decembar 2016)
  13. ^ Momina zadužbina u Karađorđevom parku („Večernje novosti”, 6. jul 2019)
  14. ^ Blic Online | Predstavljena knjiga "Legenda Kapor" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (septembar 20, 2012) (na jeziku: engleski), Pristupljeno 13. 4. 2013.
  15. ^ Blic Online | Izložba slika Mome Kapora u Domu Vojske, Pristupljeno 13. 4. 2013.
  16. ^ Ministarstvo odbrane Republike Srbije
  17. ^ RTS Jutarnji program prilog sa festivala Momin krug - YouTube, Pristupljeno 13. 4. 2013.
  18. ^ Vesti online / Scena / Kultura / Momini krugovi nad Beogradom, Pristupljeno 13. 4. 2013.
  19. ^ sajt ČukaricaNa Adi Ciganliji otkrivena skulptura Dafne urađena po crtežu Mome Kapora

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]