Monaštvo

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Monaštvo (grč. μοναχος [monachos — monahos] — „samotnik“) je način života posvećen isključivo duhovnosti (molitvi, kontemplaciji i podvižništvu) u potpunom povlačenju od sveta. Sve velike svetske religije imaju neku vrstu monaške tradicije.[1]

Neki od naziva za monaha su: redovnik (koji pripada monaškom redu), kaluđer (grč. kalógeros — „dobri starac“; naziv korišten u Vizantiji za stare monahe) i crnorizac (stsl. чръноризьць; po crnoj odeždi koju nosi), črnci... dok je naziv za mirjane, svetovnjake bio bjelci. Ivan Jastrebov citira Hrisovulju cara Dušana po kojoj svetovnjacima nije dozvoljeno da žive u manastiru zajedno s monaima: Dvorjane bjelci da ne stoe u dvor, no da im se da stan izvan manastira.[2]

Mesto na kome monasi zajednički žive se naziva manastir (ili monastir).

Budističko monaštvo[uredi]

Sanga je budistička monaška zajednica koju je osnovao lično Gotama Buda, osnivač budizma.[1] Reč sangha na paliju znači skupština ili sabor i taj termin je u Budino vreme korišćen za okupljanja na kojima su plemenski savezi razmatrali svoje poslove.[3]

Članovi sanghe su postajali oni koji prihvataju dhamu, napuste porodični život i postanu lutajući prosjaci (bhikui). Bhiku je bio poznat i kao pabađaka, onaj ko je otišao (vidi: otšelnik). Prelazak sa lutalačkog života na uređene monaške zajednice izgleda je bio povezan sa praksom zajedničkog okupljanja lutalica tokom tri meseca monsunskih kiša (od jula do septembra) u javnim skloništima[3].

Japanski monah prosi hranu.

Pripadniku sanghe bilo je dopušteno posedovanje tek najpotrebnijih ličnih predmeta: odore i zdele za milodare (u koju je primao hranu); to su bila spoljašnja obeležja njegovog posvećenog verskog života, po kojima se razlikovao od običnih lutalica; pored toga bilo mu je dopušteno da ima i iglu (za krpljenje odore), brojanice (za meditaciju), brijač za brijanje glave, i filter za ceđenje pitke vode, kako bi spasao živote svih sitnih insekata koji mogu da se zadese u njoj[3].

Pravila i propisi u pogledu uređenja i života sanghe čine Vinaju, ili disciplinu; ta pravila su prikupljena u tradicionalnom spisu poznatom kao Vinaja-pitaka. Do prvih neslaganja u okviru sanghe došlo je oko kršenja monaške discipline, što je bilo povod za održavanje dva budistička sabora: njihov ishod ogledao se u odvajanju mahasanghika od sthavira u sanghi. Danas je u zemljama teravade sangha podeljena u više škola (nikaja).

Sangha ima važnu ulogu u društvu budističkih zemalja, koja se zasniva na uzajamnim odnosima između monaha i svetovnjaka. Prvi su čuvari i prenosioci Budinog učenja (dhame) i učitelji svetovnjaka; drugi se, zauzvrat, staraju o njihovim materijalnim potrebama snabdevajući ih hranom, odećom i podižući im manastirska zdanja[3].

U nekim teravadinskim zemljama prisutan je običaj da dečaci provedu nekoliko godina u sanghi pre no što dostignu punoletstvo; oni koji to čine stiču veći ugled od drugih, koji ne upražnjavaju ovu praksu[3]. Takvo kratkotrajno pristupanje sanghi često se preduzima tokom tri meseca Vase, kišnog razdoblja, ili „budističkog Velikog posta“.

Hrišćansko monaštvo[uredi]

Hrišćansko monaštvo se oslanja na ona Isusova učenja koja savetuju siromaštvo, celibat i potpuno posvećivanje Bogu. Monasticizam u hrišćanstvu uključuje izdvajanje od društva, isposništvo, fizički rad, molitvu, recitovanje Svetog pisma i traganje za savršenstvom u mističkom iskustvu.[1]

Glavni moto monaštva je ljubav, prema Bogu više nego prema ičemu drugom. Monasi na svoje spasenje ne misle iz egoističnih pobuda, nego iz ljubavi prema Bogu. Duša čovečija pripada Tvorcu, i podvižnik hoće da je Bogu oda u dostojnom stanju.[4]

Istorija hrišćanskog monaštva[uredi]

U periodu ranog hrišćanstva nije bilo manastira niti monaštva. Ili, kako neki smatraju, svi hrišćani su bili monasi jer su sebi postavljali one moralne zadatke (sve osim celibata) koji će kasnije postati zadaci prvenstveno monaštva.[4] Promene koje su se zbile krajem 3. veka prihvatanjem hrišćanstva za zvaničnu religiju Rimskog carstva, sastojale su se u menjanju hijerarhije vrednosti i postepenom podređivanju vere praktičnom životu, a monaštvo se javilo kao reakcija na tu promenu.[5] Pošto se Crkva uvećavala po članstvu, sve je više pronicao u nju svetski, hrišćanstvu tuđ duh. To je počelo da opterećuje najrevnosnije hrišćane, koji nisu hteli da posvetove Crkvu, već su počeli da kidaju spoljnu vezu sa svetom.[4]

Avgustinovski monah.

Monaški pokret je nastao u Nitrijskoj pustinji u Egiptu krajem 3. i početkom 4. veka, a njegovi osnivači su bili hrišćanski Kopti i egipatski Grci. Ocima monaštva se smatraju sveti Antonije Veliki, Pavle Tivejski, sveti Pahomije i Ava Amun. Antonije se smatra osnivačem otšelničkog monaštva, a Pahomije manastirskog opštežitija. Zbirke izreka slavnih pustinjskih otaca i priče o njihovim životima su postavili osnovne norme monaštva. Iz Epipta se monaštvo brzo proširilo u Palestinu, Siriju, Mesopotamiju, Malu Aziju i dalje u Italiju. Monaštvo nije započelo kao ustanova ili institucija Crkve, već je bilo stihijna i sporadična pojava. Monaštvo je započelo kao laički i privatan pokret, a osnivači monaštva nisu imali činove u crkvenoj jerarhiji, smatrajući da je to nespojivo s monaškim zvanjem. U monaškim zajednicama Istoka je postojala jaka težnja ka napuštanju svetovnih dobara.[6] Manastiri su u početku od strane crkvenih i svetovnih vlasti smatrani za pojavu koja deluje izvan zvaničnih institucija i postojala je tenzija između crkvenog klera i monaških zajednica.

Monaške zajednice, koje su se razvile od pustinjskih otaca, su tokom 4. i 5. veka preplavile urbane centre Istoka, posebno Konstantinopolj i Antiohiju.[7] Ovi „slobodni“ monasi nisu potpadali pod bilo kakav vid crkvenog ili episkopalnog nadzora, već su lutali ulicama upražnjavajući nerad, propovedajući, pa čak i šikanirajući ljude.[7] Crkva je reagovala tako što je osudila ovakav način života kao mesalijansku jeres, čime su uspostavljeni temelji tradicionalnog oblika monaštva koji se razvio u srednjem veku, sa manastirima i njihovim starešinama (igumanima, opatima).[8] Nastankom kenovijskog (ili cenobitskog) oblika monašta, opštim monaškim pravilima je dodato i pokoravanje starešini.[1] Ali pojedini podvižnici su odlazili i iz manastirskih zajednica, zato što su opštežiteljni manastiri ipak živeli u dodiru sa svetom.[4] To su bili otšelnici, pustinjaci, anahorete, stolpnici, zatvornici. Međutim, bez obzira li su živeli osamljeno ili u zajednici, monasi su težili da zadobiju vrlinu poniznosti, koja je značila odvajanje od svetovnih želja i gubitak egocentričnog pogleda na svet.[1]

Iako zapovest o stalnoj molitvi nije u hrišćanstvu bila nešto novo[9], bila je nova ideja molitve kao jedinog sadržaja života, radi čega je bilo potrebno izdvajanje od sveta i svih njegovih obaveza. Anahoreza (izdvajanje) je bila osnovna novina monaštva, pojava u životu Crkve koja nije imala presedana. Monaštvo nastaje iz iskustva neuspeha, iz nemogućnosti da se pomire dva stava hrišćanske antinomije - „ne od ovoga sveta“ i „u svetu ovome“. Odatle i „anahoreza“, odlazak iz sveta, povlačenje u pustinju ili manastir, povlačenje fizičke granice između sebe i sveta. Ipak, vremenom dolazi do povratka monaštva u crkvenu zajednicu i postepeno prerastanje u crkvenu instituciju. Taj proces se izražavao i u fizičkom vraćanju monaštva, to jest podizanju manastira i u gradovima, u samom centru „sveta“.

Vidovi hrišćanskog monaštva[uredi]

U toku istorije, hrišćansko monaštvo se razvijalo u dva oblika:

  • anahoretsko monaštvo (gr. αναηοπειν - otići, udaljiti se), pustinjsko odnosno potpuno usamljeno povlačenje od sveta.
  • kinovijsko monaštvo (gr. κοινος + βιος, coenobium) u opštežitiju, to jest u organizovanoj zajednici ili manastiru.

Po uzoru na jerusalimsku crkvu, kinovijsko monaštvo osnovao je sveti Pahomije u 4. veku u Gornjem Nilu. Nešto kasnije i sveti Vasilije Veliki napisao je Velika i Mala pravila na temelju kojih su uređivani vizantijski manastiri. Monasi žive u svojim ćelijama, ali se zajednički mole i obeduju. Monah mora upražnjavati tri zaveta: poslušnost, siromaštvo i devstvenost (celibat).

Manastira ima muških i ženskih. U pravoslavnom hrišćanstvu nema razlike između muških i ženskih manastira. Pravoslavni monasi i monahinje vode jednak duhovni život. Pravoslavno monaštvo nema monaških redova, kao u rimokatoličkoj crkvi.[10] Bogomajka se smatra zaštitnicom monaha.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Monasticizam, Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3.
  2. ^ Jastrebov, Ivan (2018). Stara Srbija i Albanija, pp. 120., 121. Beograd: Službeni glasnik. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Valentin Svencicki, O monaštvu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (mart 5, 2008) (na jeziku: engleski), Pristupljeno 13. april 2013.
  5. ^ Aleksandar Šmeman, Monaštvo i liturgija Arhivirano na sajtu Wayback Machine (novembar 14, 2007) (na jeziku: engleski), Pristupljeno 13. april 2013.
  6. ^ Asceticism, Encyclopædia Britannica, Pristupljeno 13. april 2013.
  7. 7,0 7,1 Frank, Georgia. 2000. The Memory of the Eyes: Pilgrims to Living Saints in Christian Late Antiquity. Transformation of the Classical Heritage. Los Angeles: University of California Press (pp. 13-14)
  8. ^ Dunn, Marilyn. The Emergence of Monasticism. Oxford, Blackwell Publishers (pp. 58-89), 2000.
  9. ^ „Molite se bez prestanka“ - kaže apostol u prvoj poslanici Solunjanima 5,17.
  10. ^ Archpriest Seraphim Slobodskoy, The Law of God (Printshop of St. Job of Pochaev, Jordanville, NY, ISBN 0-88465-004-8). str. 618.)

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]