Moris Ravel

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Moris Ravel
Maurice Ravel 1912.jpg
Moris Ravel 1912. godine
Datum rođenja(1875-03-07)7. mart 1875.
Mesto rođenjaSibur
Francuska
Datum smrti28. decembar 1937.(1937-12-28) (62 god.)
Mesto smrtiPariz
Francuska
DelaBolero
Periodimpresionizam
UticajErik Sati

Žozef Moris Ravel (franc. Joseph-Maurice Ravel; Sibur, 7. mart 1875Pariz, 28. decembar 1937) bio je francusko-baskijski kompozitor i pijanista iz perioda impresionizma.[1] Njegova muzika je suptilna, bogata i oštra. Ravelova klavirska dela kao što su Jeux d'eau, Miroirs i Gaspard de la nuit zahtevaju znatnu veštinu od izvođača, a njegove orkestralne kompozicije kao što su Daphnis & Chloe i njegova obrada dela Modesta Musorgskog Slike sa izložbe, sadrže veliki broj tonova i instrumenata. Širokoj publici, Ravel je najpoznatiji po svom orkestarskom delu Bolero za koje je rekao da je to „delo za orkestar bez muzike“.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Ravel je rođen u baskijskom gradu Sibur. Njegova majka, Mari Deluar, baskijskog je porekla i odrasla je u Madridu, dok je njegov otac, Džozef Ravel, bio švajcarski naučnik iz mesta Gornja Savoja.[2] Oboje su bili katoloci i omogućili su svojoj deci srećno i bezbrižno detinjstvo. Neki od Džozefovih izuma su bili od velike važnosti, uključujući rani motor sa unutrašnjim sagorevanjem i zloglasnu cirkus mašinu koja je sve do smrtonosne nezgode u Barnum i Bejli cirkusu bila veoma uspešna. Džozef je vodio sinove u fabrike da vide najnovija otkrića u industriji, takođe je pokazivao i interes za muziku i kulturu. Ravel je kasnije rekao da je kao dete bio osetljiv na svaku vrstu muzike. Ravel je bio privržen svojoj majci i njeno baskijsko nasleđe je imalo dosta uticaja na njegov život i muziku. Među najranijim sećanjima su izvorne baskijske pesme koje mu je majka pevala. Porodica se preselila u Pariz tri meseca nakon Morisovog rođenja, gde je njegov mlađi brat Eduard rođen. Eduard je postao miljenik oca. U sedmoj godini, Moris je počeo da svira klavir kod Anrija Gisa i dobio je prve instrukcije vezane za harmoniju, kontrapunkt, i kompozicije kod Čarlsa-Renea. Njegov prvi javni nastup je bio 1889. u četrnaestoj godini.

Muzički počeci[uredi | uredi izvor]

Pre nego što je stupio na konzervatorijum okušao je sreću u slobodnoj kompoziciji pišući varijacije na jedan Šumanov koral, zatim jednu grotesknu serenadu (koja je izgubljena) i stav jedne sonate. Sa 14 godina je ušao u klasu Anthiome-a na Pariskom konzervatorijumu. Prvi uspeh postigao je 1891. osvajanjem nagradne medalje posle čega biva primljen u viši odsek profesora Šarla de Beria. U 19. godini je već komponovao La Ballade de la Reine morte d'aimer prema poemi Rolana de Mara. Istovremeno ga je inspirisao Verlen za jednu pesmu uz pratnju klavira nazvanu Un grand sommeil noir.[3] They survive only in fragmentary form.[4] U skladu sa njegovim, onda romantičarskim predispozicijama je i Rapsodie espagnole za orkestar. Dok je još bio na konzervatorijumu, on je posvetio najveći deo svog vremena studijama harmonije u kojima ga je rukovodio Emil Pesar,[5] kontrapunkta i fuge u koje ga je uveo Андре Жедалж. Međutim, u njegovo dotadašnje spokojstvo marljivog učenika počeo je da unosi nemir kompozitor, proglašen za paranoika — u stvari jedan od najsmelijih reformatorskih duhova novije francuske građanske muzike — Erik Sati.

Uticaj Satija[uredi | uredi izvor]

Moris Ravel za klavirom na večeri koju je povodom njegovog rođendana 7. marta 1928. organizovala Eva Gotje. Ravel je ovde na američkoj turneji; kompozitor Džordž Geršvin stoji sasvim desno.

Uticaj koji je Sati izvršio na Ravela potiskuje interes za konvencionalne forme i u njemu se postepeno formira sklonost za bizaran izraz, za karikaturu i grotesku.[6] U pravi čas spustila se ruka Gabrijel Forea na rame mladog provincijalca da ga zadrži ispred ekstrema.[7]

Uticaj Forea[uredi | uredi izvor]

Čim je Fore 1896. naimenovan za profesora kompozicije na Pariskom konzervatorijumu, Ravel je stupio u njegovu klasu. Dirljiva naklonost vezuje od prvog trenutka učitelja i učenika koji je odmah komponovao jednu uvertiru za orkestar nazvanu Šeherezada, a zatim Pavane pour une Infante defunte, prvu od kompozicija svoje mladosti koju Ravel kasnije priznaje:

„Ironijom slučaja”, pisao je on 1912, „prvo delo o kome treba da dam računa je moja Pavan. Ali ni blaga umerenost Forea nije bila dovoljno moćno oružje da ublaži Ravelovu strast koja sad dobija vid suprotnog ekstrema u težnji za novim.”

On je iznenadio svoga učitelja iznoseći pred njega svoj Jeux d'eau, bujicu novih zvukova neuobičajenih harmonskih sklopova i rafinovanu pijanističku tehniku. Međutim, kritičar Vili je 1899. godine izjavio da je to delo „ogromna bujica, ali sastav idiotski. Početak kolebljiv: levi ogranak ruske škole koji oneraspoložene slušaoce — uznemirene pored ostalog agresivnim odobravanjem jedne šačice golobradih klikaša, goni da protestuju i zvižde. Čemu ovo divljaštvo? — To me žalosti zbog mladog Ravela, početnika doduše srednje nadarenog, ali koji će možda moći kroz dvanaestak godina da postane nešto, ako ne neko, pod uslovom da se mnogo trudi...“

Nerazumevanje[uredi | uredi izvor]

Ovde se očevidno ne radi o kakvom slučajnom nerazumevanju na koje Ravel nailazi, kako kod publike tako i kod kritike (a delimično čak i kod svoga učitelja), već o principijelnom sukobu između konzervativnog ukusa jedne aristokratizovane građanske publike i reformatorskih nastojanja mladog „zanesenjaka“ koji stoji u opoziciji prema njoj. Isto tako, nema nikakve sumnje da je u Ravelovom formiranju došlo do raskrsnice sa koje je on sagledao perspektivu svog umetničkog puta. Ravelov revolt protiv romantičarskog formalizma nije upravljen samo prema ovom shvatanju umetnosti, već dobrim delom i protiv osnova na kojima to shvatanje niče. On predstavlja umetnički vid onog nezadovoljstva koje je sitno građanstvo pred kraj 19. veka ispoljavalo prema plutokratiji, a koje se u literaturi manifestovalo u takozvanom malograđanskom negatorskom realizmu nazvanom naturalizmom. Ugroženo u svojoj egzistenciji, ovo sitno građanstvo naglašavalo je svoju opoziciju prema društvu u čijem sklopu se nalazilo, zadovoljavajući se kritičkom opstrukcijom prema pojavama dnevnog života, ali izbegavajući da zađe u osnovne sukobe društva na kojima i samo počiva.

Impresionizam[uredi | uredi izvor]

Da bi pokrio latentne, žive suprotnosti toga društva, Ravelov impresionizam oživljava mrtve stvari i mitologizira prirodu. To je razlog zbog koga Ravel pribegava pavani, menuetu, valceru, to je uzrok njegove nesposobnosti da stvarnost izrazi drugačije — čak i onda kad ga ona pritiskuje i muči — to je povod onog osnovnog i dubokog sukoba koji odražava njegovo delo Tombeau de Couperin. A taj osnovni sukob, odnosno njegovo objašnjenje, unosi svetlosti i u onu karakterizaciju njegovog stila koja se formuliše sa Tour de force. Iako je Ravel napisao koncert za jednu ruku, napisao kompoziciju u kojoj žonglira sa kičom (Tzigane), napisao Bolero na jednoj jedinoj muzičkoj frazi koju je cizelirao godinama, dao jedinstvene primere najautentičnijeg valcera, ipak je „ostao Ravel”, na visini svoje nedostižne prefinjenosti. Ovo uporno prkošenje naporima da se pobede mrtve sheme i papirni zadaci koje je nazvano Tour de farce predstavlja samo drugu formu onog istog nastojanja da se prikriju latentne suprotnosti društva, prividnom borbom sa elementima za osvajanje istine. I Klod Debisi je imao svoju Kutiju igračaka, i u njegovim kompozicijama vetar priča o onome što je video na Orijentu, a klavirski zvuk dočarava mirise mora, život morskih talasa i sunčanih zrakova koji se u njima kupaju.

To je osobenost Ravelovog impresionizma, a istovremeno jedna od najtipičnijih odlika muzičkog impresionizma uopšte.

Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor]

Ratni drugovi[uredi | uredi izvor]

Pišući Preludijum, Fugu, Forlanu, Rigodon, Menuet i Tokatu — stavove ove kompozicije — Ravel se odužio senima svojih u ratu palih drugova čija imena se nalaze u začelju pojedinih stavova. Ova činjenica nesumnjivo unosi svetlosti u karakter umetnika. Ona je, izraz jednog posebnog, naročitog sukoba koji se u Ravelovom ideološkom naziranju odigrao. Nesumnjivo je, kompozicijom Le Tombeau de Couperin Ravel hteo da saopšti komadić svog životnog iskustva, svog odnosa prema neposrednoj stvarnosti.

Le Tombeau de Couperin[uredi | uredi izvor]

Le Tombeau de Couperin je adaptacija stare muzičke forme koja je negovana u 17. veku, a u kojoj se niz od nekoliko muzičkih komada spaja u celinu posvećenu jednom majstoru, učitelju ili umrlom prijatelju. U svome delu on je modernom tonskom jeziku prilagodio i samu unutrašnju arhitektoniku kompozicije. Svaka od pomenutih pijesa iz njegovog albuma otkriva jedan strastan interes prema nestalim formama, jednu pasiju prema oživljavanju mrtvog.[3][8]

Balet[uredi | uredi izvor]

Skica likova za premijeru opere L'heure espagnole (1911)

U odnosu na ostala Ravelova ostvarenja, ova sklonost ne samo što nije izuzetna, nego je naprotiv redovna pojava. Balet Adelaide ou le langage des fleurs ima fantastičnu fabulu u kojoj se kao akteri pojavljuju najraznovrsniji cvetovi, učestvujući u razvoju radnje. Forma je inspirisana bečkim valcerom (oživljavanje prošlosti sadržano i formalno). Bufo opera L'Heure espagnole značila je za Ravela jednu privlačnu mogućnost da u prvoj sceni prikaže, svojstvenim humorom, život jedne male sajdžinice prepune minijaturnih živih organizama (oživljavanje mašina). Forma je reinkarnacija opere bufo iz 18. veka (obnavljanje nestale forme).[9]

Bolero[uredi | uredi izvor]

U njegovom lirskom delu L'enfant et les sortileges, nasloni sofe odvajaju se, sedišta nestaju, a fotelja tromo hramlje kao kakva ogroma krastava žaba, udaljuje se ... klupa, kanabe, stolice od trske dižu, ko ruku ko nogu, pevajući snažno u horu: „Nema više deteta” (Oživljavanje upotrebnih predmeta). U svojoj jedinstvenoj Sonatini iz 1905. godine, koja je i kao celina obnavljanje Klementijevog oblika iz 18. veka, Ravel osvežava stari francuski menuet. U baletu Ma mere l'Oye, on reinkarnira formu Pavane iz 16. veka. U proslavljenom Boleru vaskrsava prototip današnje oboe, Hautbois d'amoure. U baletu koji je pisao po narudžbini Sergija Dijagljeva, obnavlja mitološku fabulu o Dafnisu i Cloe, коју Пан, сећајући се нимфе Сиринкс, ослобађа из ропства пирата.

Референце[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Maurice Ravel | Biography, Music, & Facts”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-02. 
  2. ^ Nichols 2011, стр. 1.
  3. ^ а б Kelly, Barbara L. "Ravel, Maurice", Grove Music Online, Oxford University Press, Retrieved 26 February 2015
  4. ^ Orenstein 1967, стр. 475.
  5. ^ Lesure & Nectoux 1977, стр. 9
  6. ^ Nichols 1987, стр. 183.
  7. ^ Kelly 2000, стр. 7
  8. ^ Sackville-West and Shawe-Taylor. pp. 611–612; and Goddard. pp. 292
  9. ^ Nichols, Roger. "Heure espagnole, L'", The New Grove Dictionary of Opera, Oxford Music Online, Oxford University Press, retrieved 14 March 2015

Литература[uredi | uredi izvor]

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]