Morihej Uešiba

Morihej Uešiba 植芝盛平
Morihej Uešiba
Datum rođenja	(1883-12-14)14. decembar 1883.
Mesto rođenja	Tanabe, Japan
Datum smrti	26. april 1969.(1969-04-26) (85 god.)
Mesto smrti	Ivama, Japan

Morihej Uešiba (jap. 植芝盛平; Tanabe, 14. decembar 1883 — Ivama, 26. april 1969) je bio majstor borilačkih veština.

Izrazito sitan i malog rasta, ali se već od desete godine interesovao za borilačke veštine. U osamnaestoj godini otac, član gradske uprave Tanabe, šalje ga u Tokio da postane trgovac. Tamo počinje učiti Kito Ry Ju Jutsu kod Tokasaburo Tokozave, ali posle par meseci se razboleo od beri-beri, pa je morao da se vrati kući.

Bolest ga je podstakla da preduzme nešto da fizički ojača. Prvo je pešačio a zatim i trčao. Upornim fizičkim vežbanjem, iako sićušan, sa dvadeset godina bio je mnogo snažniji od znatno krupnijih vršnjaka. Ali snaga mu je postajala teret i krenuo je u kultivisanje i oplemenjivanje te snage. Nije propuštao priliku da uči borilačke veštine od učitelja prolaznika kroz njegovo mesto, a često je putovao ako bi čuo da u okolini boravi neko od iskusnijih poznavalaca tih veština. Tako je već 1901. u osamnaestoj godini života dobio diplomu o uspešno završenoj školi đu-đice kod učitelja Tokusaburo Tozave iz klana Kito. Dve godine kasnije, ovladao je školom mačevanja Jagju, pod učiteljem Masakacu Nakaijem. Sam Uešiba zjavljuje da su na formiranje osnovnih stavova, kretanja i rada ruku u kasnijim tehnikama koje je on stvorio, presudno uticala saznanja stečena upravo u toj specifičnoj školi japanskog mačevanja. Upoznaje se potom sa Jagyu Ryu Ken Jutsu kod Masakatsu Nakajeme, potomka čuvene loze Jagyu.

Sazrevanje

U Rusko-japanskom ratu, mobilisan je i borio se u iscrpljujućim bitkama u Mandžuriji, koje su obilovale, čak i za njegov utrenirani organizam, veoma napornim marševima. Po povratku je bio stacioniran u Hamaderi, gde nastavlja učenje kod Nakajeme, i stiče majstorsko zvanje u julu 1908. Posle demobilizacije vratio se u Tanabe da kao opštinski lider pomaže Kijoichi Takedi, majstoru džudoa, treći dan, i jedno vreme trenira džudo.

Međutim, zbog posledica rata imao je česte glavobolje, pa je morao da provede pola godine u bolesničkoj postelji. Nošen nemirnim duhom, 1911. prijavljuje se kao kolonista i odlazi na Hokaido (najsevernije japansko ostrvo) gde susreće majstora Sokaku Takedu iz škole aiki-đuce Daito, jedne od najstarijih u Japanu. Koreni veštine su negde u 11. veku, u vremenu cara Seive za čijeg se šestog princa Sadazumija tvrdi da je bio začetnik. Majstor Daito Ryu Aiki Ju Jutsu postao je u maju 1916. Uešiba poziva učitelja Takedu u svoju kuću, učeći od njega i služeći mu pune četiri godine (od 1912. do 1916), i dobija diplomu da je ovladao svim tajnama te veštine. Mnogi zahvati u tehnikama Aikidoa nastali su na osnovu borbenih tehnika te škole. Pred odlazak sa Hokaida on ostavlja svoje imanje zajedno sa kućom učitelju Takedi.

Potraga za opravdanjem

Očeva smrti 1918. ga je duboko potresla. Izazvala potrebu za samoćom, razmišljanjem, za poniranjem u suštinu večite zagonetke – tajne života i smrti. Povlači se u planinu i predaje intenzivnom duhovnom životu. Zainteresovao se za Omotokyo religiju koju je propovedao Deguchi, zatim se seli u Ajabe da bi religiju učio na izvoru, od samog Deguchija. Omotokjo religija je pripovedala jedinstvo sa prirodom, opštu ljubav, mir, humanost, ideje kojima je Uešiba inklinirao, ali tu ih je našao uobličene. Jer tražio je rešenje za jad koji ga je sve više opterećivao. Duboko human, osećao je da nešto nije u redu sa naklonošću prema krajnje nehumano orijentisanim veštinama kojima se bavio sa jedne strane i njegova priroda koja je težila u skladu sa ljubavlju, dobročinstvom i stvaralaštvu za opšte dobro. Borilačke veštine koje je naučio bile su suprotne plemenitosti, sredstvo ubijanja i sakaćenja, usmerene ka neskladu, ne humanosti i destrukciji. Kako nije želio da napusti borilačke veštine tragao je za rešenjem konflikta nastavljajući usavršavanje. Septembra 1922. stekao je zvanje majstora Shinkage Ryu Ju Jutsu, a učio je i Jari Jutsu kada je, iznenada, našao izlaz.

Prosvetljenje

Jedan mornarički oficir, profesor mačevanja, došao je 1925. tražeći da ga Morihej uči. Došlo je do neslaganja oko neke sitnice. Preraslo je u ozbiljan sukob. Oficir je uzeo mač i napao Morihea. Uešiba je uskladio kretanje i oficir ga je promašio. Za zaustavljanje snažnog promašenog udarca potrebna je ogromna snaga. Posle više takvih promašaja oficir je potpuno iscrpljen odustao od borbe. Videvši da je pobedio, a da nije povredio napadača, čak ni dotakao, Uešiba je shvatio da jaz između njegove prirode i životnog opredeljenja ne mora da postoji suprotnost, jer na pravi način koncipirana borilačka veština može da bude konstruktivna i humana. To je ono što je uzalud tražio u raznim religijama (Budizam, Šintoizam, Omotokjo ) i kod raznih drugih majstora borilačkih veština. Tog trenutka shvatio je sledeće, prema njegovom kazivanju: Budo (borilačka veština, borilački sistem, borilački put), nije obaranje protivnika svojom snagom, niti je Budo vođenje sveta u propast silom oružja. Pravi Budo je doživljaj duha univerzuma, čuvanje mira u svetu, ispravno delovanje, čuvanje i kultivisanje svega što postoji u prirodi. Nakon saznanja o smislu borilačke veštine, Uešibi nije bilo teško da iz ogromnog fonda tehnika kojima je raspolagao izdvoji one koje se uklapaju u taj smisao, a da na bazi drugih, u osnovnom obliku etički neprihvatljivim stvori nove koje odgovaraju koncepciji. Sam Uešiba označuje 1925. godinu kao prelomnu. Polazeći od osnovne pretpostavke “Borba je ljubav” pred njim je stajao mukotrpan posao oplemenjivanja krvoločnih tehnika kojima su ga naučili i stvaranje kvalitetne nove veštine koja će biti otelotvorenje tog principa.

Širenje Aikidoa

Može reći da je 1925. aikido kompletno idejno i tehnički koncipiran. Jedino je nedostajao adekvatan naziv, koji je usvojen tek 1942. Uešiba se sa porodicom seli u Tokio 1927. za novu godinu. Već se za njegovu veštinu saznalo u višim krugovima, pa mu princ Šimazu omogućava da u njegovom bilijarskom salonu otvori svoj prvi dodžo. Među prvim učenicima su se našle kćeri Šimazua, admirala Takeshite i grofa Jamamotoa.

• 1928. Obzirom na sve veći interes za novu veštinu, Uešiba se seli u veći dodžo. U to vreme počinje da trenira kod njega i tadašnji studentski džudo šampion Ivo Kashara, a zovu ga i za predavača na mornaričkoj akademiji. Kod njega i studenti glume i igranja učili su kretanja.
• 1929. Uešiba se ponovo seli u veći dodžo, ali kako i taj ubrzo postaje pretesan, onaj deo članstva koji je bio uticajan na političkom i finansijskom polju, uspeo je omogućiti izgradnju velikog namenskog dodža. Nakon preseljenja posetio ga je Jigoro Kano, (osnivač džudoa) sa Nagaokom i još nekim članovima Kodokana (centralnog instituta za džudo). Kada je Kano video Uešibu u akciji izjavio je: „To je moj ideal Budoa“, a kasnije je rekao: „Voleo bih angažovati Uešibu za moj Kodokan – Ali on je veliki učitelj, pa je to nemoguće. Zato bih voleo poslati nekoliko sposobnih ljudi sa naše strane da uče kod Uešibe.“ Iako nisu zvanično upućeni od strane Kodokana, kod Uešibe dolazi da trenira više nosilaca visokih zvanja u džudou, a među prvima Nagaoka, Minoru Mochizuki i Jiro Takeda.
• 1931. novi Dojo dobija naziv Kobukan. U to vreme je Uešiba već imao oko 40 učenika, među kojima je bilo dosta nosilaca visokih zvanja za džudo ili kendo. Nešto kasnije se uključuje i Kenji Tomiki, Tvorac Goshin – jitsu kate u džudou i šef Aikido sekcij pri Kodokanu.
• 1931. Uešiba izdaje knjigu Budo Renshu. Kada je 13. novembra 1932. Budo Sen Jokai (Asocijacija za unapređenje Budo-a), Uešiba je izabran za njenog prvog predsednika 1935. Napravljen je film o Aiki Budo-u, što je jedini predratni film Uešibe.
• 1940. nova veština stiče sve veću popularnost, 1941. podučava se na policiskoj Akademiji. Iste godine pozvan je da podučava u Mandžuriji, i postaje savetnik borilačkih veština Šimbuden i Kenkoku univerziteta. Kobukan ostaje centralni Dodžo, otvaraju se novi i novi dodži, širom Japana kao ogranci Centralne organizacije. Veliko interesovanje dovodi do reorganizacije Kobukana, koji menja ime u Kobukai i postaje fondacija.

Embargo

Ulaskom Japana u Drugi svetski rat prestaje sa svim aktivnostima. Veliki broj studenata je pozvan u vojsku, tako da rad u Hombu dodžu postepeno zamire. Morihej Uešiba sa tim imprijalističkim ratom nije hteo imati vezu pa odlučuje da se povuče iz Tokija na jedno imanje blizu grada Ivame, gde se posvećuje poljoprivredi i konačnom oblikovanju nove veštine. Daje joj ime Aikido. Njemu su prethodila “Aiki-nomiči” (put ka Aikiju), “Aiki-đu-đicu” i “Aiki budo”. Na imanju je podigao i hram posvećen Aikidou, kuću i mali dodžo u kome i danas veliki broj studenata iz svih krajeva sveta uvežbava ne samo tehnike Aikidoa, već i pokušava da oseti duh kojim odiše ceo taj prostor, gde se oformila jedna do tada nepoznata budo diciplina. U u Ivami (Ibaraki prefektura), koja je danas poznata kao Ibaraki Dodžo nije podučavao nikog osim svojih ranijih učenika koji su ponekad dolazili na konsultacije.

Svetski pokret

Posle rata su sve borilačke veštine bile zabranjene u Japanu, ali već 22. novembra 1945. godine održan je sastanak na kojem je doneta odluka o reorganizovanju aikidoa. Nova organizacija, počela je sa radom 9. februara 1948. godine i dobila je naziv AIKIKAI. Do početka rada aikikaia Uešiba nije primao učenike, izuzev Morihira Saitoa, kojeg je na uporno navaljivanje primio 1946. da mu pomaže na farmi. Saito je tako uporno vežbao da je u roku od dve godine već bio nosilac 3 dana (posle Morihejeve smrti hram u Ivami je nastavio voditi upravo Saito. Uešibin sin Kisshomaru Uešiba postaje tehnički direktor Aikikai Federacije 1958. Američka televizija snimila je dokumentarac – Randevouz vith Adventure 1960. Morihej Uešiba prima medalju časti sa purpurnom trakom od Japanske vlade nastavljajući da podučava aikido, sve do svoje smrti 26. aprila 1969. godine. Do poslednjeg dana on nije prestao sa traganjem za novim oblicima materijalizacije vrhunskih teoretskih principa na kojima aikido počiva. Zato se i danas proučava kao otvoreni sistem sa velikim mogućnostima nadogradnje posle doslednog i temeljnog proučavanja onoga što je veliki učitelj ostavio u nasleđe ne samo svojim neposrednim učenicima i narodu iz kojeg je ponikao, već celom čovečanstvu.

Vidi još

• Kišomaru Uešiba
• Moriteru Uešiba
• Micugi Saotome

Literatura

• Ueshiba, Morihei (1992). The Art of Peace. Boston, Massachusetts: Shambhala Publications, Inc. str. 5—10. ISBN 978-0-87773-851-0. 

Spoljašnje veze

• „Umetnost mira“
• Morihej Uešiba Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. jul 2012)