Morfin

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Morfin
(IUPAC) ime
(5α,6α)-7,8-дидехидро-4,5-епокси-17-метилморфинан-3,6-диол
Klinički podaci
Robne marke Mskontin, Oramorf
AHFS/Drugs.com Monografija
Identifikatori
CAS broj 57-27-2
64-31-3 (neutralni sulfat),
52-26-6 (hidrohlorid)
ATC kod N02AA01
PubHem[1][2] 5288826
DrugBank DB00295
ChemSpider[3] 4450907
UNII 76I7G6D29C YesY
KEGG[4] D08233 YesY
ChEBI CHEBI:17303 YesY
ChEMBL[5] CHEMBL70 YesY
Hemijski podaci
Formula C17H19NO3 
Mol. masa 285.34
SMILES eMolekuli & PubHem
Fizički podaci
Rastvorljivost u vodi HCl & sump.: 60 mg/mL (20 °C)
Farmakokinetički podaci
Bioraspoloživost 20-40% (oralno), 36-71% (rektalno),[6] 100% (IV/IM)
Vezivanje za proteine plazme 30–40%
Metabolizam Hepatički 90%
Poluvreme eliminacije 2–3 sata
Izlučivanje Renalno 90%, bilijarno 10%
Farmakoinformacioni podaci
Trudnoća C(AU) C(US)
Pravni status Droga (S8) (AU) Plan I (CA) Plan II (US)
Opojna droga Visoko
Način primene Inhalacija (pušenje), oralno, rektalno, supkutano, intramaskularno, intravenozno

Morfin (ranije i morfijum) je prirodni alkaloid koji se dobija iz opijuma. Ime je dobio po grčkom bogu sna Morfeju. U medicini se koristi zbog snažnog analgetičkog dejstva.[7] Zbog opasnosti od zavisnosti, koristi se retko, samo kod najtežih bolova. Predmet je zloupotrebe a predstavlja i polaznu sirovinu za dobijanje polisintetskih opijata, pre svega heroina.

Istorija[uredi]

Mak se koristio još u neolitu u religiozne i medicinske svrhe. U starom veku su Grci i Asirci znali za opijum, ali i opos – sok dobijen ceđenjem cele biljke i mekonijum – vodeni dekokt (čaj) od cele biljke. U Kini je opijum prvu primenu imao u terapiji dijareje, a tek kasnije i bola. U Kini je bilo jako rasprostranjeno i pušenje opijuma kao vid zloupotrebe[8].

Morfin je prvi alkaloid izolovan u čistom stanju (Fridrih Zertirner, 1804), a sintetisan je 1952[9]. Količina morfina u opijumu varira od 3% do 23%.

Dobijanje[uredi]

Polje maka

Morfin se, zajedno sa drugim alkaloidima, nalazi u maku (Papaver somniferum), i to u svim delovima biljke osim semena, ali se za dobijanje opijuma koristi samo jedan varijetet – P. somniferum var. album (tzv. opijumski mak). Kada biljka uđe u fazu opijumske zrelosti, čaure se zasecaju i iz njih curi mlečnobeli sok koji se na vazduhu zgusne, očvrsne i dobije mrko-crvenu boju. Ovim nastaje sirovi opijum (Opium crudum), koji sadrži najmanje 10% morfina i 2% kodeina. Standardizacijom na 9,8-10,2% morfina dobija se Opium titratum[8].

Zbog moguće zloupotrebe, danas se ređe koristi opijum, a opijumski alkaloidi se najčešće dobijaju ekstrakcijom iz suvih čaura maka nakon odvajanja semena. Moguća je i ekstrakcija iz zelenog dela biljke, ali se ovako prikupljena sirovina mora, zbog nestabilnosti, brzo osušiti, a tek onda se pribegava ekstrakciji[8].

Svetske potrebe za morfinanima (morfin, tebain i kodein) iznose oko 190 tona godišnje, ali 80% ove količine predstavlja kodein[8].

Farmakologija[uredi]

U organizmu postoje 3 tipa opioidnih receptora:

  • OP1 (ranije δ) – nalaze se u CNSu, i imaju ulogu u analgeziji, pokretnosti gastrointestinalnog trakta, raspoloženju, ponašanju i regulaciji kardiovaskularnog sistema. Stimulacijom ovih receptora postiže se analgezija, usporava motilitet GITa, menja raspoloženje i ponašanje. Fiziološki se za OP1 receptore vezuju enkefalini.
  • OP2 (ranije ϰ) – nalaze se pre svega u kori velikog mozga i učestvuju u prenošenju signala za bol, regulisanju mokrenja i ishrane. Stimulacijom ovog tipa receptora dolazi do sprečavanja provođenja signala za bol, i poremećaja u mokrenju i ishrani. Fiziološki se za OP2 receptore vezuju dinorfini.
  • OP3 (ranije μ) – raspoređeni duž celog moždanog stabla, sa ulogom u regulaciji bola, disanja, krvotoka, peristaltike creva, raspoloženja, lučenja hormona i imunih funkcija. Fiziološki se za OP3 receptore vezuju endomorfini.

Morfin deluje na sva tri tipa receptora, ali svoja farmakološka dejstva ostvaruje pre svega preko OP3. Glavna mesta delovanja morfina su centralni nervni sistem i gastrointestinalni trakt.

  • Centralni nervni sistem – morfin u nekim delovima CNSa deluje depresivno, a u drugima ekscitatorno:
    • Analgezija je najvažniji terapijski efekat morfina. Morfin je u stanju da ublaži i najjače bolove (infarkt miokarda, terminalne faze raka, prostrelne rane, opekotine, traume), i deluje kao specifični antagonista bola. To znači da se toksični efekti morfina (uključujući i zavisnost) ne ispoljavaju sve dok ima bola, ali ako bol naglo prestane mogu se javiti simptomi akutnog trovanja morfinom[9][10]. Ne menjajući prag za ostala čula, morfin ublažava bol preko najmanje tri faktora:
      • promenom emocionalne reakcije prema bolu, verovatno najznačajnijim pojedinačnim efektom u otklanjanju postojećeg bola. Morfin pre svega deluje na doživljaj bola, uklanjajući panične reakcije i osećaj straha.
      • povišenjem praga osetljivosti bola, što je značajno ako se morfin primeni pre nastanka bola (npr. pred operaciju).
      • sedacijom, tokom koje se povećava i prag draži. U odgovarajućim uslovima, morfin može izazvati i san.
    • Promene ponašanja se javljaju kako kod zavisnika i pacijenata sa bolom, tako i kod zdravih ljudi. Međutim, dok kod zavisnika (i bolesnika) izaziva euforiju, kod zdravih ljudi izaziva disforiju. Kod životinja morfin najčešće izaziva nadraženost (mačka, konj, goveče, svinja).
    • Mučnina se javlja zbog stimulacije hemioreceptorne zone i dopaminskih receptora u produženoj moždini.
    • Morfin, kao i svi opijati, snažno inhibira refleks kašlja.
  • Gastrointestinalni trakt – morfin smanjuje pokretljivost creva, ali i povećava tonus glatkih mišića, čime izaziva opstipaciju. Zbog povećanja tonusa mišića žučnih i mokraćnih puteva, morfin nije dobro sredstvo za otklanjanje žučnih i bubrežnin kolika (osim ako se primenjuje zajedno sa spazmoliticima).
  • Ostala dejstva
    • Mioza se javlja kao posledica aktivacije OP3 receptora i predstavljaju značajnu karakteristiku za prepoznavanje trovanja opioidima, uključujući i morfinomaniju.
    • Hipotenzija, bronhokonstrikcija i drugi efekti se javljaju samo posle unošenja velikih doza morfina i nisu od značaja, tako da se morfin može davati i kod srčanih oboljenja, uključujući infarkt miokarda

Indikacije[uredi]

Glavna terapijska indikacija za primenu morfina je bol. Mada morfin nema neželjenih dejstava niti izaziva zavisnost ako se primenjuje u dozama koje nisu veće od potrebnih za suzbijanje bola, primena morfina se izbegava zbog mogućih zloupotreba. Zato se morfin koristi samo kod najjačih bolova, gde primena drugih analgetika nije dovoljna: kod teških postoperativnih bolova, akutnog infarkta miokarda, opekotina, teških fraktura i terminalnih stadijuma malignih oboljenja[10][11].

Morfin se može koristiti i pre operacije, za umirenje pacijenta i sprečavanje bolova; a po potrebi se može davati i tokom operacije (intratekalno ili epiduralno).

Kod akutnog edema pluća mehanizam delovanja morfina nije do kraja objašnjen, ali se pretpostavlja da uključuje smanjenje osećaja otežanog disanja, smanjuje anksioznost, kao i prethodno i naknadno opterećenje srca.

Morfin se može koristiti za ublažavanje upornog kašlja i zaustavljanje dijareje, ali se danas ne koristi u ovu svrhu. Za otklanjanje suvog kašlja je zamenjen antitusicima, a dijareja se leči otklanjanjem uzroka (kauzalno).

Neželjena dejstva[uredi]

Neželjena dejstva morfina se, kao i željena, javljaju usled stimulacije OP3 receptora. Obuhvataju depresiju disanja, opstipaciju, zadržavanje mokraće, povećanje pritiska u žučnoj kesi, a nekad i mučninu i povraćanje, miozu, svrab. Duža primena morfina dovodi do tolerancije i zavisnosti (v. Toksikologija).

Farmakokinetika[uredi]

Morfin se, dobro resorbuje nakon oralne, supkutane, intramuskularne i nazalne primene. Nakon oralne primene se intenzivno metaboliše u jetri, pa do cirkulacije dolazi oko 1/4 unete doze[11]. Morfin slabije prolazi krvno-moždanu barijeru nego heroin, i u glavnom se raspodeljuje u plućima, jetri, bubrezima i slezini. Kod dece krvno-moždana barijera nije dovoljno razvijena, pa su deca posebno osetljiva prema morfinu[10].

U jetri se morfin prevodi u glukuronat i izlučuje najvećim delom preko bubrega, a manjim delom preko žuči. Oštećenja jetre mogu značajno smanjiti metabolizam morfina što dovodi do povećanja njegove koncentracije u krvi[10]. Morfin-6-glukuronid i sam ima analgetički efekat, što je od značaja kod hronične terapije ili poremećaja funkcije bubrega (kada je smanjeno izlučivanje ovog metabolita)[11].

Toksikologija[uredi]

Akutno trovanje[uredi]

Upotrebljavan bez postojećeg bola, morfin deluje toksično. Kod osoba koje nisu koristile morfin, toksične su doze veće od 0,1 grama[10][9]. Deca su još osetljivija na morfin od odraslih, zbog nerazvijene krvno-moždane barijere.

Akutno trovanje može biti samoubilačko ili slučajno (kod predoziranja). Javlja se euforija, koju prati mučnina, žeđ, hipotenzija, hipotermija, halucinacije, mioza, nesavladiva potreba za snom, koma i smrt usled depresije centra za disanje. Smrt nastupa za 1-24 sata.

Kao specifičan protivotrov se koristi nalokson. Zbog kratkog poluživota naloksona, potrebno je ponavljati injekcije više puta, sve dok ne prođe dejstvo morfina. Uz nalokson, daje se i kiseonik i infuzije tečnosti.

Morfinomanija[uredi]

Morfin izaziva opijumski tim zavisnosti, u kome su izražene sve tri karakteristike bolesti zavisnosti: psihička i fizička zavisnost i tolerancija. Do navikavanja dolazi već za 2-3 nedelje, a tolerancija je tolika da morfinomani mogu uneti i do 2 grama morfina bez opasnosti po život[9].

Tolerancija se javlja iz 2 razloga: zbog nishodne regulacije receptora i zbog ubrzanog metabolizma u jetri. Ubrzanje metabolizma se vidi i po tome što se kod zavisnika nalazi mala količina morfina u krvi i nakon uzimanja toksičnih doza. Tolerancija je unakrsna u odnosu na ostale opijate. Nishodna regulacija receptora je uzrok pojave fizičke zavisnosti, jer količina endogenih opioida (enkefalini, endorfini, endomorfini) više nije dovoljna za njihovu stimulaciju.

Glavni simptomi hroničnog trovanja morfinom su smanjenje lučenja telesnih tečnosti (osim znoja), gubitak apetita, poremećaj varenja, mioza; a kasnije dolazi i do pojave psihičkih simptoma – depresija, aljkavost, socijalne disfunkcije[9].

Lečenje morfinomanije je vrlo teško, i danas se sprovodi u specijalizovanim ustanovama. Prilikom pokušaja odvikavanja, javlja se apstinencijalni sindrom koji se sastoji od simptoma suprotnih onima kod hronične intoksikacije morfinom: nesanica, razdražljivost, midrijaza, proliv[10]. Zbog tahikardije može doći do smrti. Od psihičkih efekata se javljaju halucinacije i paranoja koje mogu dovesti do samoubistava[9]. Zbog ovih opasnosti, lečenju morfinomanije (i heroinomanije) se pristupa pažljivo, kombinacijom psihoterapije i postepenog smanjivanja doze ili zamene metadonom. Cilj uvođenja metadona je da se zavisniku što pre ukine intravenska primena narkotika („skidanje sa igle“), a zatim se sam metadon postepeno ukida. Umesto metadona može da se primenjuje i metadil acetat koji ima duže dejstvo: jedna doza je dovoljna da otkloni simptome apstinencije za naredna tri dana[10]. Međutim, bez obzira na terapiju, broj povratnika na morfin je jako visok.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.“. Drug Discov Today 15 (23-24): 1052-7. DOI:10.1016/j.drudis.2010.10.003. PMID 20970519.  edit
  2. ^ Evan E. Bolton, Yanli Wang, Paul A. Thiessen, Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities“. Annual Reports in Computational Chemistry 4: 217-241. DOI:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Hettne KM, Williams AJ, van Mulligen EM, Kleinjans J, Tkachenko V, Kors JA. (2010). „Automatic vs. manual curation of a multi-source chemical dictionary: the impact on text mining“. J Cheminform 2 (1): 3. DOI:10.1186/1758-2946-2-3. PMID 20331846.  edit
  4. ^ Joanne Wixon, Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG“. Yeast 17 (1): 48–55. DOI:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H. 
  5. ^ Gaulton A, Bellis LJ, Bento AP, Chambers J, Davies M, Hersey A, Light Y, McGlinchey S, Michalovich D, Al-Lazikani B, Overington JP. (2012). „ChEMBL: a large-scale bioactivity database for drug discovery“. Nucleic Acids Res 40 (Database issue): D1100-7. DOI:10.1093/nar/gkr777. PMID 21948594.  edit
  6. ^ Jonsson Torsten, Christian Broen Christensen, Henrik Jordening, Carsten Frølund (April 1988). „The Bioavailability of Rectally Administered Morphine“. Basic and Clinical Pharmacology & Toxicology 62 (4): 203-205. DOI:10.1111/j.1600-0773.1988.tb01872.x Приступљено 12. 4. 2012.. 
  7. ^ Thomas L. Lemke, David A. Williams, ed. (2002). „Chapter 19. Opioid analgesics“. Foye's Principles of Medicinal Chemistry (5 ed.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. ISBN 0781744431. 
  8. ^ a b v g Kovačević, dr Nada, Osnovi farmakognozije, Beograd, 2000.
  9. ^ a b v g d đ Mokranjac, dr Momčilo St., Toksikološka hemija, Beograd, 2001.
  10. ^ a b v g d đ e Vladislav Varagić, Milenko Milošević: Farmakologija, Beograd 2001.
  11. ^ a b v Grupa autora: Farmakoterapijski vodič 3 (glavni urednik Nenad Ugrešić), Beograd 2006.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Morfin


Dobar članak Članak Morfin je izabran u kategoriju dobrih članaka.
Pozivamo Vas da ga unapredite i potom predložite kao kandidata za sjajan članak.


Star of life.svg     Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).