Multimodalnost

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Multimodalnost predstavlja teoriju komunikacije i socijalne semiotike. Multimodalnost opisuje komunikativne prakse u smislu tekstualnih, auditivnih, jezičkih, prostornih i vizuelnih resursa, ili modova (eng. modes) koji se koriste za kreiranje poruka. [1] Skup ovih modova ili elemenata doprinosi tome kako multimodalnost utiče na različite retoričke situacije ili mogućnosti za povećanje percepcija ideja i koncepta publike.[2]

Modovi i mediji[uredi | uredi izvor]

Iako diskusija o multomodalnosti uključuje medije i modove, ova dva pojma ne predstavljaju sinonime.

Ganter Kres (Gunther Kress) definiše modove na dva načina. U prvom smislu, mod je „društveno i kulturno oblikovan resurs za kreiranje smisla. Slika, pisanje, izgled, govor, pokretne slike su primeri različitih modova“.[3] U drugom smislu, „semiotički modovi, slično, oblikuju se pomoću unutrašnjih karakteristika i potencijala medija, kao i prema zahtevima, istorijama i vrednostima društava i njihovih vrednosti“.[4]

Dakle, svaki mod ima različit modalni resurs, koji se nalazi u istorijskom i kulturološkom položaju, i koji ga deli na manje celine jer „svaki mod ima različite potencijale (i ograničenja) za značenja.[5]  Na primer, pisanje se može podeliti na modalne resurse nalik sintaktičkim, gramatičkim, leksičkim i grafičkim resursima. Grafički resursi se mogu raščlaniti na veličinu i vrstu slova. Međutim, ovi resursi nisu determinisani. U Kresovoj teoriji „mod je značajan: oblikovan je i vođen „dubokom“ onotološkom i istorijskom/društvenom orijentacijom društva i njegovih kultura. Mod imenuje materijalne resurse oblikovane u često dugim istorijama društvenog napora.[6]  Modovi oblikuju, ali su i oblikovani od strane sistema u kojima učestvuju. Modovi se mogu objediniti u multimodalne grupe, vremenom se oblikovati u poznate kulturne forme, kao što je primer filma koji kombinuje vizuelne modove, načine dramske akcije i govora, muzike i drugih zvukova.

Medij je sredstvo u kome se značenje ostvaruje i putem kojeg ono postaje dostupno drugima. Mediji uključuju video, sliku, tekst, zvuk i tako dalje. Društveno, medij uključuje semiotičke, sociokulturne i tehnološke prakse poput filma, novina, bilborda, radija, televizije, pozorišta, učionice, itd. Multimodalnost koristi elektronski medij kreiranjem digitalnih modova sa preplitanjem slike, pisanja, izgleda, govora i videa. Mediji su postali načini isporuke koji uzimaju u obzir trenutni i budući kontekst.

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Multimodalnost se kao teorija razvila kroz istoriju pisanja. Ideja multimodalnosti proučava se od 4. veka pre nove ere, kada su klasični retoričari na to aludirali svojim naglaskom na glasu, gestu i izrazima u javnom govoru.[7] [8]  Međutim, termin nije definisan sve do 20. veka. Za to vreme, eksponencijalni uspon tehnologije stvorio je mnoge nove načine prezentacije. Od tada je multimodalnost postala standard u 21. veku, primenjujući se na različite mrežne oblike kao što su umetnost, literatura, društveni mediji i oglašavanje. Monomodalnost ili pojedinačni režim koji je korišćen za definisanje predstavljanja teksta na stranici zamenjen je složenijim i integrisanim izgledima. Džon A. Bateman (John A. Bateman) kaže u svojoj knjizi Multimodalnost i žanr (Multimodality and Genre), „Danas... tekst je samo jedan pravac u složenom prezentacijskom obliku koji neprimetno uključuje vizuelni aspekt„ oko“, a ponekad čak i umesto samog teksta“.[9] Multimodalnost je vrlo brzo postala „normalno stanje ljudske komunikacije“.[3] 

Ekspresionizam[uredi | uredi izvor]

Tokom 1960-ih i 1970-ih, mnogi pisci su gledali fotografije, filmove i slušali audiokasete kako bi otkrili nove ideje o stvaralaštvu.[10] To je dovelo do ponovnog pokretanja fokusa na čulnu, samo-ilustraciju poznatu kao ekspresionizam. Ekspresionistički načini razmišljanja ohrabrili su pisce da pronađu svoj glas izvan jezika stavljajući ga u vizuelni, usmeni, prostorni ili vremenski medij.[11] Donald Marej (Donald Murray), koji je često povezan sa ekspresionističkim metodama podučavanja pisanja, jednom je rekao: „Kao piscima, važno je da se krećemo od onoga što je u nama prema onome što vidimo, osećamo, čujemo, mirišemo i osećamo ukusom sveta oko nas. Pisac uvek koristi iskustvo. „Marej je učio studente da „vide sebe kao kamere“ zapisujući svako pojedinačno vizuelno zapažanje koje su snimili tokom jednog sata.[12]  Ekspresionistička misao je naglasila lični rast i povezala umetnost pisanja sa vizuelnom umetnošću nazivajući obe vrste kompozicijama. Takođe, čineći pisanje rezultatom senzornog iskustva, ekspresionisti su pisanje definisali kao multisenzorno iskustvo i zatražili da ono ima slobodu kako bi bilo kreirano putem svih modova, prilagođenim za sva pet čula.

Kognitivni razvoj[uredi | uredi izvor]

Tokom 1970-ih i 1980-ih, multimodalnost se dalje razvijala kroz kognitivna istraživanja učenja. Džejson Palmeri (Jason Palmeri) navodi istraživače poput Džejmsa Berlina (James Berlin) i Džozefa Harisa (Joseph Harris) kao važne za taj razvoj; Berlin i Haris proučavali su alfabetsko pisanje i njegovu kompoziciju u poređenju sa umetnošću, muzikom i drugim oblicima kreativnosti.[13]  Njihova istraživanja su imala kognitivni pristup koji je proučavao kako pisci razmišljaju i planiraju svoj proces pisanja. Džejms Berlin je izjavio da se postupak pisanja teksta može direktno uporediti sa procesom dizajniranja slike i zvuka. [14] Dalje, Džozef Haris (Joseph Harris) je istakao da je alfabetsko pisanje rezultat multimodalne spoznaje. Pisci često svoje delo konceptualiziraju nealfabetskim značenjima, vizuelnim slikama, muzikom i kinestetičkim osećanjima.[15] Ova ideja se odrazila u popularnom istraživanju Nila D. Fleminga (Neil D. Fleming), poznatije kao neurolingvistički stilovi učenja. Flemingova tri stila auditivnog, kinestetičkog i vizuelnog učenja pomogla su da se objasne načini na koje su ljudi najbolje mogli da uče, stvaraju i tumače značenje. Drugi istraživači, kao što su Linda Flauver (Linda Flower) i Džon R. Hejs (John R. Hayes) teoretisali su da se alfabetskim pisanjem, kao glavnim modalitetom, ponekad nisu mogli preneti nealfabetske ideje koje je pisac želeo da izrazi.[16]

Uvođenje interneta[uredi | uredi izvor]

Devedesetih godina 20. veka, multimodalnost se razvijala sa pojavom interneta, ličnih računara i drugih digitalnih tehnologija. Pismenost novih generacija se menjala, navikavajući se na tekst koji cirkuliše u delovima, neformalno i kroz više medija, boje i zvuka. Promena je predstavljala fundamentalni pomak u načinu na koji je pisanje predstavljeno: od štampanog do pisanja na ekranu.[17]  Pismenost se razvijala tako da su učenici dolazili na časove usvajajući video, grafiku i računarske veštine, ali ne i alfabetsko pisanje. Predavači su morali da promene svoju nastavnu praksu da bi uključili multimodalne lekcije sa ciljem da pomognu učenicima da postignu uspeh u pisanju za novi milenijum.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Murray, Joddy (2013). Lutkewitte, Claire (ed.). "Composing Multimodality". Multimodal Composition: A Critical Sourcebook. Boston: Bedford/St. Martin's.
  2. ^ Lutkewitte, Claire (2013). Multimodal Composition: A Critical Sourcebook. Boston: Bedford/ St. Martin's. ISBN 978-1457615498.
  3. ^ a b Kress, Gunther (2010). Multimodality: A Social Semiotic Approach to Contemporary Communication. New York: Routledge. str. 79. ISBN 978-0415320603. .
  4. ^ Kress, Gunther; van Leeuwen, Theo (1996). Reading Images : the grammar visual design. . London: Routledge. pp. 35. ISBN 978-0415105996. .
  5. ^ Kress, Gunther (2010). Multimodality: A Social Semiotic Approach to Contemporary Communication. New York: Routledge. str. 1. ISBN 978-0415320603. .
  6. ^ Kress, Gunther (2010). Multimodality: A Social Semiotic Approach to Contemporary Communication. New York: Routledge. str. 114. ISBN 978-0415320603. .
  7. ^ Wysocki, Anne Frances (2002). Teaching Writing with Computers: An Introduction, 3rd Edition Teaching Writing with Computers: An Introduction. (3rd изд.). Boston: Houghton-Mifflin. pp. 182–201. ISBN 9780618115266. .8. Welch, Kathleen E. (1999). Electric
  8. ^ Rhetoric (1999). Classical Rhetoric, Oral ism, and a New Literacy. Cambridge, MA: MIT Press. ISBN 978-0262232029. 
  9. ^ Bateman, John A. (2008). Multimodality and Genre: A Foundation for the Systematic Analysis of Multimodal Documents. New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0230302341. 
  10. ^ Williamson, Richard (1971). „The Case for Filmmaking as English Composition”. College Composition and Communication. 22 (2): 131—136. JSTOR 356828. doi:10.2307/356828. .
  11. ^ Palmeti, Jason (2007). "Multimodality and Composition Studies, 1960–Present": 45.
  12. ^ Palmeti, Jason (2007). "Multimodality and Composition Studies, 1960–Present": 31.
  13. ^ Palmeti, Jason (2007). "Multimodality and Composition Studies, 1960–Present": 90.
  14. ^ Berlin, James A. (1982). „Contemporary Composition: The Major Pedagogical Theories”. College English. 44 (8): 765—777. JSTOR 377329. doi:10.2307/377329. .
  15. ^ Harris, Joseph (1997). A Teaching Subject: Composition Since 1996. Upper Saddle River, NJ: Prentice Hall. ISBN 978-0135158005. 
  16. ^ Flower, Linda; Hayes, John R. (1984). „Images, Plans, and Prose”. Written Communication. 1: 120—160. S2CID 145300268. doi:10.1177/0741088384001001006. .
  17. ^ Kress, Gunther (2003). Literacy in the New Media Age. London: Routledge. ISBN 978-0415253567. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Kress, Gunther (2010). Multimodality: A Social Semiotic Approach to Contemporary Communication. New York: Routledge. str. 79. ISBN 978-0415320603. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мултимодалност&oldid=27675905”