Muhamed Buzizi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Muhamed Buzizi
Grob Muhameda Buzizija, sa natpisom: "Mučenik Muhamed Buzizi. Dao je život za mir. Pokoj duši njegovoj u sledećem životu. ".
Puno imeTarek el-Tayeb Mohamed Bouazizi
محمد البوعزيزي
Datum rođenja(1984-03-29)29. mart 1984.
Mesto rođenjaSidi Buzid
  Tunis
Datum smrti4. januar 2011.(2011-01-04) (26 god.)
Mesto smrtiBen Arus
  Tunis
Zanimanjeulični prodavac voća

Muhamed Buzizi (franc. Tarek el-Tayeb Mohamed Bouazizi, arap. طارق الطيب محمد البوعزيزي) bio je ulični prodavac voća iz Tunisa, čije je javno samoubistvo 17. decembra 2010, nakon pretrpljene policijske brutalnosti, izazvalo talas demonstracija koje su prerasle u Tunisku revoluciju i šire Arapsko proleće protiv autokratskih režima u severnoj Africi i na Bliskom istoku.[1][2][3][4][5][6]

Spomen ploča na trgu Muhameda Buzizija u Parizu

Biografija[uredi | uredi izvor]

Muhamed Buzizi rođen je 29. marta 1984. u siromašnoj radničkoj porodici sa sedmoro dece[7], u gradiću Sidi Buzid[8] u Tunisu.[9] Pošto je već sa 3 godine ostao bez oca, od desete godine počeo je da radi razne poslove, a pre punoletstva napustio je školu i počeo da radi kao ulični prodavac voća i povrća, kako bi prehranio porodicu; mesečno je zarađivao do 140 dolara, od čega je izdržavao majku, ujaka i četiri sestre, školujući jednu od njih na univerzitetu.[10][11]

Iako za prodaju poljoprivrednih proizvoda sa kolica na ulici u Tunisu nije potrebna dozvola,[12] Muhamed je redovno bio izložen maltretiranju lokalne policije, koja mu je plenila robu i iznuđivala mito.[10] 17. decembra 2010. lokalna opštinska inspektorka ponovo mu je zaplenila kolica sa robom vrednom oko 200 dolara, koju je nabavio na veresiju; na njegove proteste, inspektorka ga je javno ošamarila i pljunula u lice, a zatim su ga njeni pratioci oborili i izudarali nogama.[13] Muhamed je bez uspeha zatražio prijem kod gradonačelnika, a zatim je izašao na drum pred opštinom, polio se benzinom i zapalio, manje od sat vremena nakon pretrpljenog poniženja. Umro je od zadobijenih opekotina 4. januara 2011, ne dolazeći svesti.[14][15][16]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Samo nekoliko sati nakon Muhamedovog samospaljivanja, više hiljada njegovih sugrađana izašlo je na ulice i sukobilo sa sa policijom[12]; za nekoliko dana nasilne demonstracije protiv policijske brutalnosti, korupcije i diktatorskog režima proširile su se na prestonicu.[13] Muhamed je sahranjen u rodnom gradu, u pratnji preko 5.000 sugrađana; vest o njegovoj smrti i policijskoj brutalnosti u Tunisu obišla je svet, izazvavši opšte zgražanje i osudu u štampi i zvaničnim krugovima u SAD i zemljama Evropske unije. Pred talasom narodnog gneva tuniski predsednik Ben Ali, koji je vladao autokratski od 1987, 14. januara 2011. izbegao je sa porodicom u Saudijsku Arabiju[17], čime je diktatura u Tunisu konačno srušena.[13]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Fahim, Kareem (22. 1. 2011). „Slap to a Man's Pride Set Off Tumult in Tunisia”. The New York Times. Pristupljeno 1. 2. 2011. 
  2. ^ Noueihed, Lin (19. 1. 2011). „Peddler's martyrdom launched Tunisia's revolution”. UK: Reuters. Arhivirano iz originala 09. 02. 2011. g. Pristupljeno 1. 2. 2011. 
  3. ^ „Arab Spring – Who lost Egypt?”. The Economist. 1. 3. 2011. Pristupljeno 9. 3. 2011. 
  4. ^ Ashley, Jackie (6. 3. 2011). „The Arab spring requires a defiantly European reply”. The Guardian. UK. Pristupljeno 9. 3. 2011. 
  5. ^ Moisi, Dominique (26. 1. 2011). „An Arab Spring?”. Project Syndicate. Pristupljeno 9. 3. 2011. 
  6. ^ Hardy, Roger (2. 2. 2011). „Egypt protests: an Arab spring as old order crumbles”. BBC. Pristupljeno 9. 3. 2011. 
  7. ^ „Tunisia: 'I have lost my son, but I am proud of what he did'”. The Independent. UK. 21. 1. 2011. Arhivirano iz originala 30. 03. 2019. g. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  8. ^ von Rohr, Mathieu (18. 3. 2011). „The Small Tunisian Town that Sparked the Arab Revolution”. Der Spiegel. Pristupljeno 27. 10. 2012. 
  9. ^ Fahim, Kareem (21. 1. 2011). „Slap to a Man’s Pride Set Off Tumult in Tunisia”. New York Times. str. 2. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  10. ^ a b Ryan, Yasmine (16. 1. 2011). „The tragic life of a street vendor”. Al Jazeera English. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  11. ^ Beaumont, Peter (20. 1. 2011). „Mohammed Bouazizi: the dutiful son whose death changed Tunisia's fate”. The Guardian. UK. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  12. ^ a b Thorne, John (13. 1. 2011). „Bouazizi has become a Tunisian protest 'symbol'”. The National. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  13. ^ a b v Abouzeid, Rania (21. 1. 2011). „Bouazizi: The Man Who Set Himself and Tunisia on Fire”. Time. Arhivirano iz originala 22. 01. 2011. g. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  14. ^ Simon, Bob (20. 2. 2011). „How a slap sparked Tunisia's Revolution”. CBS News. str. 1. Pristupljeno 25. 4. 2011. 
  15. ^ „The Arabs by Eugene Rogan”. Arabsahistory.com. Arhivirano iz originala 23. 3. 2012. g. Pristupljeno 18. 6. 2011. 
  16. ^ „Tunisian protester dies of burns”. Al Jazeera English. 5. 1. 2011. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  17. ^ „Ben Ali gets refuge in Saudi Arabia”. Al Jazeera English. Pristupljeno 24. 1. 2011. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мухамед_Бузизи&oldid=27055960”