Nasa

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa НАСА)
Nacionalna vazduhoplovna i svemirska administracija
National Aeronautics and Space Administration
Grb Nase
Logo Nase
Zastava Nase
SkraćenicaNasa (engl. NASA)
Moto„Za dobit svih” (engl. "For the Benefit of All")
Osnovana29. jul 1958.
Datum osnivanja29. jul 1958.
Tipvladina agencija
SedišteVašington
Koordinate38° 52′ 59″ N 77° 0′ 59″ W / 38.88306° S; 77.01639° Z / 38.88306; -77.01639
Područje delovanja SAD
AdministratorBil Nelson
Zamenik
administratora		Pamela Melroj
Međunarodno članstvoKOPUOS
BudžetRast 19,5 milijardi dolara (2017)[1]
Broj zaposlenih> 17.345[2]
Veb-sajtwww.nasa.gov

Nacionalna vazduhoplovna i svemirska administracija (engl. National Aeronautics and Space Administration — NASA), verb. skr. Nasa (od engl. NASA — akr. skr. NASA), agencija je, odgovorna za civilni deo svemirskog programa SAD. Agencija je takođe odgovorna za dugoročna civilna i vojna istraživanja u oblasti vazduhoplovstva.

Nasa je osnovana 1958. godine, a osnivač je tadašnji predsednik SAD, Dvajt Ajzenhauer. Agencija je orijentisana sa izrazito više zaposlenih civila nego vojnika, kako bi se podsticala miroljubiva primena u nauci o svemiru. Dana 29. jula 1958. je usvojen Nacionalni aero-nautički i svemirski akt, koji je bio preteča i najava za osnovanje Nacionalne vazduhoplovne i svemirske administracije (Nasa). Agencija je počela sa radom dva meseca kasnije, 1. oktobra 1958.

Od tada, gotovo sva američka istraživanja svemira su predvođena Nasom, uključujući program Apolo sletanja na mesec, svemirsku stanicu Skajlab, kao i kasnije Spejs-šatl. Nasa trenutno podržava rad Međunarodne svemirske stanice i nadgleda razvoj letelice Orion i Sistem svemirskog lansiranja.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Trka za svemir[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Svemirska trka
5. maj 1961. Lansiranje rakete Redstoun i Nasine kapsule Merkur 3 Sloboda 7 sa Alanom Šepardom Juniorom, u prvoj misiji SAD, sa ljudskom posadom (za lansiranje Merkurovih misija u orbiti, korišćene su rakete Atlas)

Kada je sovjetski svemirski program lansirao prvi veštački satelit (Sputnjik 1) 4. oktobra 1957. godine, odmah je na sebe skrenuo pažnju SAD i ubrzao njihove napore ka osvajanju svemira. Kongres SAD ovaj uspeh Sovjetskog Saveza doživeo je kao veliku pretnju za sigurnost SAD (ovo je poznato kao engl. Sputnik Shock) i odmah je zatražio hitnu i brzu akciju.[3]

Predsednik Dvajt Ajzenhauer i njegovi savetnici pažljivo su razmotrili više promišljenih akcija i posle višemesečne debate doneta je odluka da se stvori nova federalna agencija za sve civilne aktivnosti u svemiru.

Predsednik Ajzenhauer 29. jula 1958. potpisuje Nacionalni aero-nautički i svemirski akt (engl. National Aeronautics and Space Act) kojim je 1. oktobra 1958. godine osnovana Nacionalna Vazduhoplovna i Svemirska Administracija (Nasa).[4]

Nasa počinje sa radom i tada je nju sačinjavalo četiri laboratorije sa oko 8.000 zaposlenih koje je ona nasledila od 46 godina stare istraživačke agencije za aero-nautiku (engl. National Advisory Committee for Aeronautics - NACA). Možda najvažniji doprinos razvoju raketnog programa imali su korene u nacističkoj Nemačkoj, u vidu nemačkog naučnika Vernera fon Brauna, koji se danas smatra ocem raketnog programa SAD i koji je u to vreme bio jedan od vođa raketnog programa u okviru vojne agencije za projektile i rakete (engl. Army Ballistic Missile Agency), koja je bila pridružena Nasi.

Rani istraživački program o slanju čoveka u svemir bili su pokrenuti pod uticajem Hladnog rata i konkurencije između SAD i Sovjetskog Saveza i trajala je sve do završetka Hladnog rata. Merkuri program pokrenut je 1958. godine sa ciljem istraživanja čovekovog leta u svemir. Astronaut Alan Šepard postao je 5. maja 1961. godine prvi Amerikanac u svemiru pilotirajući letelicom Sloboda 7 (engl. Freedom 7), kojom je 15 minuta proveo u suborbiti Zemlje. Džon Glen postao je prvi Amerikanac u Zemljinoj orbiti, 20. februara 1962. godine, kada je 5 sati leteo u Prijateljstvu 7 (en: Friendship 7).[5]

Projekat Džemini je pokrenut kada je projekat Merkuri dokazao da je moguć čovekov let u svemir, sa ciljem vršenja niza eksperimenata nevezanih za misiju na Mesec. Prvi let Džeminija sa ljudskom posadom bio je u Džeminiju 3 (Gas Grisom i Džon Jang). U ostalim misijama Džeminija dokazano je da je moguć duži ostanak čoveka u svemiru, kao i mogućnosti spajanja letelica u svemiru. Ovaj projekat je prikupio i puno medicinskih podataka o uticaju bestežinskog stanja na čoveka.

Program Apolo[uredi | uredi izvor]

Baz Oldrin šeta površinom Meseca tokom misije Apolo 11

Povedeni uspehom Merkuri i Džemini programa, pokrenut je program Apolo sa ciljem istraživanja Meseca, ali ne i slanjem čoveka na Mesec. Smernice Apolo programa su radikalno izmenjene za vreme predsednika Džona Kenedija, kada je on 25. maja 1961. godine objavio da SAD žele poslati čoveka na Mesec i potom ga uspešno vratiti na Zemlju, i kao godinu do koje bi to Amerikanci postigli uzeo 1970. Tako je Apolo postao program koji će poslati čoveka na Mesec. Projekat Džemini je nedugo zatim startovao i za vreme tog programa kreirane su tehnike koje su omogućile bezbedno izvršavanje misije Apolo.

Posle osam godina probnih misija, gde su se desile prve ljudske žrtve u misiji Apola 1 kao i misija kruženja letelice oko Meseca u Apolu 8, Apolo program dostiže cilj sa misijom Apola 11 kada su astronauti Nil Armstrong i Baz Oldrin sleteli na mesečevu površinu 20. jula 1969. i bezbedno se vratili na Zemlju 24. jula. Armstrongove prve reči posle silaska iz letelice su "Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo". Samo je 12 astronauta sletelo na Mesec, kada je program Apolo ugašen u decembru 1972.

Program Apolo je bio uspešan u osvajanju Meseca i postojali su vrlo ambiciozni planovi osvajanja Marsa do 1990. godine ali je gubljenjem interesovanja javnosti za ovako skupe projekte i skretanjem interesovanja na druge probleme koji su se u to vreme pojavili u SAD (Vijetnamski rat), došlo je do smanjenja budžeta i novih planova ka kreiranju jeftinijeg putovanja u svemir. Misija Apola 13 bila je upamćena po incidentu koji je nekako uspešno prebrođen, kada je eksplodirao rezervoar sa kiseonikom i pretila je opasnost da sva tri člana posade stradaju. Misija Apola 17 je bila poslednja misija u kojoj je čovek sleteo na Mesec.

Druge ranije misije[uredi | uredi izvor]

Pored više misija sa ljudskom posadom gde je Nasa potrošila ogromna sredstva, bilo je i više misija bez ljudske posade, koja su započeta od strane svemirske agencije. 1962. lansiran je Mariner 2, ovo je bila prva letelica koja je proletela pored neke planete, tačnije pored Venere. Rendžer, Survejor i Lunarni orbiter su bile važne misije koje prethodile programu Apolo, i bile su neophodne za ispitivanje uslova na Mesecu pre konačnog spuštanja čoveka. U projektima koji su kasnije usledili bili su slanje dve Viknig sonde na površinu Marsa odakle su one poslale prve kolor snimke njegove površine nazad na Zemlju, misije Vojadžera i Pionira su bile veoma impresivne, oni su posetili Jupiter, Saturn, Uran i Neptun i odatle su poslali vrlo važne informacije i snimke.

Kako su izgubili trku za Mesec, Sovjetski Savez je zajedno sa SAD promenio svoj pristup svemirskoj politici. 17. jula 1975. godine, letelica Apolo se spojila sa sovjetskom letelicom Sojuz 19 u Apolo-Sojuz test projektu. Iako će Hladni rat trajati još dugo godina, ovo je bila važan trenutak kako za istoriju Nase tako i za međunarodnu saradnju u istraživanjima svemira.

Era šatlova[uredi | uredi izvor]

Lansiranje šatla Kolumbija, 12. april 1981. godine

Kasnih ’70-ih i početkom ’80-ih Nasa je svu pažnju skoncentrisala na ideju spejs-šatla. Planiran da spejs-šatl bude upotrebljavan u više misija i lansiranja, do 1985. napravljeno ih je četiri. Prvi lansirani šatl bio je Kolumbija koji je poleteo 12. aprila 1981. godine.

Spejs šatl je od početka bio problematičan za Nasu — letovi su bili skuplji nego što je planirano, a nesreća Čalendžera 1986. godine je donela dodatna odlaganja i poskupljenja. Spejs šatl je korišćen u lansiranju mnogih projekata kao na primer svemirski teleskop Habl. Budžet projekta svemirskog teleskopa Habl bio je veoma skroman, iznosio je svega 2 milijarde dolara, i ovaj projekat je zdušno prihvaćen i od strane naučnika i od javnosti. Projekat teleskopa Habl je zajednički projekat Nasa i ESA, kojim pokrenuta buduća zajednička saradnja ovih agencija.

Saradnja između SAD i Rusije u svemiru je 1995. godine ponovo nastavljena projektom Šatl–Mir, kada je došlo do spajanja šatla sa ruskom svemirskom stanicom. Ova saradnja nastavljena je do današnjih dana i danas su Rusi i Amerikanci najvažniji i najveći partneri u izgradnji najveće svemirske stanice koje do danas sagrađena – Međunarodne svemirske stanice. Jedan od dokaza uspešnosti ove saradnje može se ogledati i u odluci Nasa da se koristi ruskim lansirnim sistemom za potrebe Međunarodne svemirske stanice, posle nesreće njihovog šatla Kolumbija 2003. posle čega je prizemljena američka flota šatlova na više od dve godine.

Troškovima od preko 100 milijardi dolara za izgradnju Međunarodne svemirske stanice, službenicima Nase bilo je teško da nađu opravdanje. Javnost i novinari nisu impresionirani eksperimentima u svemiru, jer ih više interesuju grandiozni projekti na egzotičnim lokacijama. Čak i danas Međunarodna svemirska stanica ne može da ugosti sve naučnike koji su bili planirani.

Tokom 90 -ih došlo je do smanjenja budžeta Nase odlukama Kongresa SAD. Kao odgovor na to, deveti administrator Nase Danijel Goldin smislio je novi pristup "brže, bolje, jeftinije", koji je omogućio da smanji troškove, a pritom sačuva što više programa.

Flota šatlova je dva puta doživela katastrofu. Šatl Čalendžer je stradao pri poletanju 1986. godine, a letelica Kolumbija je uništena pri povratku u atmosferu 2003. godine. Ceo program je obuhvatio let 135 misija a poslednji šatl, Atlantis, je prizemljen 21. jula 2011. godine. Za 30 godina trajanja više od 300 astronauta je prevezeno u svemir ovim letelicama.

Planovi za budućnost[uredi | uredi izvor]

Sleva nadesno: Raketa Saturn V, koja je poslednja nosila čoveka na mesec, spejs-šatl i dve predložene rakete za lansiranje šatlova

Misija koja je u poslednjih par godina najviše uzburkala javnost je slanje robota na Mars (Mars Pathfinder) 1997. Skoro svi svetski mediji su objavljivali fotografije, koje je sa površine crvene planete slao maleni rover. Boravak rovera i istraživanje površine Marsa je prva misija koja je izvedena na ovako nedostupnim lokacijama. Manje pažnje javnosti privukla je misija Marsovog globalnog pretraživača (engl. Mars Global Surveyor orbiter). Od 2001. u orbiti Marsa kruži Marsova Odiseja sa ciljem traženja dokaza postojanja voda i vulkanskih aktivnosti na crvenoj planeti. Nasa planira da nastavi istraživanje Marsa slanjem većeg broja letelica, kao što je Marsov Izviđač, koji je ušao u orbitu Marsa marta 2006.

Nesreća šatla Kolumbija u 2003, u kojoj je stradala posada od 6 Amerikanaca i jednog Izraelca, izazvala je 29-mesečni zastoj u letovima šatla i dovelo do preispitivanja prioriteta u agenciji. Američka vlada, nekolicina naučnika i javnost su razmatrali budućnost svemirskog programa.

14. januara 2004. godine, deset dana nakon sletanja Mars Exploration Rover Spirit, predsednik Džordž V. Buš objavio je nove planove za budućnost, plan je nazvan Vizija za Svemirska Istraživanja. Prema ovom planu čovečanstvo će se vratiti na Mesec do 2020, i tu sagraditi prve postaje za buduće misije. Po ovom planu šatl odlazi u penziju 2010. i biće zamenjen sa Crew Exploration Vehicle do 2014. Ova nova letelica imaće mogućnosti da se spaja sa Međunarodnom svemirskom stanicom kao i sposobnost da napusti zemljinu orbitu. Budućnost Međunarodne svemirske stanice je neizvesna. Ona će najverovatnije biti dovršena ali šta će biti posle toga je nejasno. Mada je plan dočekan sa skepticizmom od strane Kongresa, krajem 2004. on ipak odobrava početna sredstva za realizaciju ovog plana.

U nadi da će podstaći inovacije u privatnom sektoru, Nasa 2004. kreira program Vekovnih izazova (engl. Centennial Challenges), za koje će dodeljivati nagrade nevladinim timovima za uspešnu realizaciju nekih od izazova svemirskih tehnologija. Ti izazovi uključuju zadatke koji bi se mogli uspešno implementirati u vladinom planu Vizije za svemirska istraživanja, kao na primer pravljenje boljih astronautskih rukavica.

Kritika[uredi | uredi izvor]

Florida, SAD, slikano iz Spejs šatla, tokom misije STS-95, 31. oktobara, 1998

Neki kritičari, kao Mark Vejd, primetili su da Nasa pati od "stani – kreni“ pristupa u letovima sa ljudskom posadom. Apolo letelice i rakete iz klase Saturn su prihvaćene 1970. posle milijardi dolara uloženih u njihov razvoj. 2004. Američka vlada predlaže plan zamene šatla sa Crew Exploration Vehicle, što bi trebalo da omogući ponovno slanje čoveka na Mesec. Smanjenje budžeta agenciju prati od projekta Apolo, ali tu istu agenciju vodi birokratija koja joj novim planovima pravi nove dodatne troškove i ograničava je sredstvima.

Trenutno se Međunarodna svemirska stanica oslanja na flotu šatlova za isporuku konstrukcionih delova. Flota je imala dva gubitka 1986. i 2003. u kojima je stradalo 14 astronauta. Kada je 1986. izgubljen šatl, vrlo brzo je napravljen novi sa ciljem da zameni izgubljeni, ali Nasa ne namerava da napravi novi šatl koji će zameniti drugi izgubljeni šatl.

Na Međunarodnoj svemirskoj stanici planirano je da od 2005. na njoj bude sedam članova posade, međutim danas na njemu stalno borave samo dva člana, što će uzrokovati kašnjenjem velikog broja planiranih projekata. Anatolij Perimnov, direktor Roskosmos-a, izjavio je ruskoj novinskoj agenciji Itar-TASS, da će od 2009. godine na svemirskoj stanici biti šest stalnih članova posade. Od nesreće šatla Kolumbija 2003. stalnu posadu na stanici čine po jedan Rus i Amerikanac, koji tu provode po šest meseci, ovo znači da evropski i japanski astronauti ne mogu provoditi više vremena na stanice. Smanjenje broja članova posade može se dovesti u direktnu vezu sa kašnjenjima uzrokovanih nesrećom šatla Kolumbija 2003. Mnoge zemlje su uložile velika sredstva u izgradnju svemirske stanice, kao na primer zemlje članice Evropske svemirske agencije i bez obzira na to postoji velika mogućnost da međunarodnu stanicu zadesi ista sudbina koja zadesila američku stanicu Skajlab.

Misije u svemir[uredi | uredi izvor]

Misije sa ljudskom posadom[uredi | uredi izvor]

Misije bez ljudske posade[uredi | uredi izvor]

Instalacije[uredi | uredi izvor]

Štab agencije nalazi se u Vašingtonu.

Istraživački centri

Konstrukcije i lansirne rampe

Probni centri

  • Ejms istraživački centar, Kalifornija
  • Nil O. Armstrong, centar za ispitivanje leta, Kalifornija
  • Glen istraživački centar, Klivlend, Ohajo
  • Godard, centar za ispitivanje svemirskog leta, Grinbelt, Merilend
  • Nezavisno postrojenje za verifikaciju i validaciju, Fermont, Zapadna Virdžinija
  • Langli istraživački centar, Hampton, Virdžinija
  • Valops letačko postrojenje, Ostrvo Valops, Virdžinija

Mreža duboki svemir

  1. Goldston Duboki svemir komunikacioni kompleks, Barstou, Kalifornija
  2. Madrid Duboki svemir komunikacioni kompleks, Madrid, Španija
  3. Kanbera Duboki svemir komunikacioni kompleks, Kanbera, Australija

Turizam i muzeji

Lista direktora[uredi | uredi izvor]

Čarls Bolden, aktuelni direktor Nase.
  1. Kejt Glenan (1958–1961)
  2. Džejms Veb (1961–1968)
  3. Tomas Pejn (1969–1970)
  4. Džejms Flečer (1971–1977)
  5. Robert Froš (1977–1981)
  6. Džejms Begs (1981–1985)
  7. Džejms Flečer (1986–1989)
  8. Ričard Truli (1989–1992)
  9. Danijel Goldin (1992–2001)
  10. Šon O'Kif (2001–2005)
  11. Majkl Grifin (2005–2009)
  12. Čarls Bolden (2009–)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Dreier, Casey (18. 12. 2015). „[Updated] An Extraordinary Budget for NASA in 2016 - Congressional omnibus increases the space agency's budget by $1.3 billion”. The Planetary Society. Pristupljeno 11. 2. 2016. 
  2. ^ „NASA workforce profile”. NASA. 11. 1. 2011. Arhivirano iz originala 14. 02. 2013. g. Pristupljeno 17. 12. 2012. 
  3. ^ The Sputnik Shock, www.theglobalist.com, 3. oktobar 2007. Pristupljeno 11. aprila 2016.
  4. ^ This day in history - NASA created (Tog dana u istoriji Nasa je osnovana), history.com. Pristupljeno 7. januara 2015.
  5. ^ Glenn Orbits the Earth (Glen kruži oko Zemlje), www.nasa.gov, 16. februar 2012. Pristupljeno 11. aprila 2016.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Opšte[uredi | uredi izvor]

Dodatna istraživanja[uredi | uredi izvor]

Na društvenim mrežama[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Наса&oldid=26667091”