NATO bombardovanje Jugoslavije

Ova stranica je zaključana od daljih izmena anonimnih korisnika i novajlija zbog sumnjivog doprinosa istih, koji treba da se raspravi na stranici za razgovor
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije
Deo rata na Kosovu i Metohiji

Dejstvovanje protivvazduhoplovne odbrane iznad Novog Sada
Vreme24. mart — 10. jun 1999.[3][4]
(78 dana)
Mesto
SR Jugoslavija
UzrokSlučaj Račak i neuspeh pregovora u Rambujeu
Ishod
Teritorijalne
promene		 SR Jugoslavija defakto gubi svu kontrolu nad Kosovom i Metohijom, ali je Rezolucijom 1244 SB OUN, potvrđen njen suverenitet i teritorijalna celovitost
Sukobljene strane
Ustupile vazdušni prostor
  SR Jugoslavija
Komandanti i vođe

NATO Vesli Klark
NATO Rupert Smit
NATO Havijer Solana

Sjedinjene Američke Države Džon V. Hendriks[5]
Sjedinjene Američke Države Džejms O. Elis[6]		 Savezna Republika Jugoslavija Slobodan Milošević
Savezna Republika Jugoslavija Pavle Bulatović
Savezna Republika Jugoslavija Dragoljub Ojdanić
Savezna Republika Jugoslavija Svetozar Marjanović
Savezna Republika Jugoslavija Spasoje Smiljanić
Savezna Republika Jugoslavija Nebojša Pavković
Savezna Republika Jugoslavija Vladimir Lazarević
Jačina
NATO Više od 1031 aviona[7]i 30 brodova i podmornica[8]
Sjedinjene Američke Države Operativna grupa Hok		 114.000 vojnika
20.000 policajaca
1270 borbenih tenkova
825 borbenih vozila[6]
1400 artiljerijskih oruđa
100 raketa zemlja-vazduh
14 savremenih borbenih aviona[9]
Žrtve i gubici
3 lovačka aviona uništena
2 helikoptera uništena
46 bespilotnih letelica uništeno
3 lovačka aviona oštećena
2 vojnika poginula (pad neborbenog helikoptera)
3 vojnika zarobljena

Ministarstvo odbrane Srbije 2013:
1008 ubijenih (659 vojnika i 349 policajaca)
5173 ranjenih[10]
Fond za humanitarno pravo:
285 vojnika i policajca[11]
Srpska procena iz 2005.
29,6 milijardi $ ekonomskih gubitaka[12]
Materijalni gubici:
prema NATO:
uništeno 120 tenkova, 220 borbenih vozila, 450 artiljerijskih oruđa i 112 letelica[13][14]
Jugoslovenske procene:
uništeno 13 tenkova, 6 borbenih vozila i 6 artiljerijskih oruđa[14]
Procena treće strane:

uništeno 14 tenkova, 18 borbenih vozila i 20 artiljerijskih oruđa[14][15]

Procena Human Rights Watch: poginulo 489—528 civila (60% na Kosovu i Metohiji)[16]
Jugoslovenske procene: 1200—2000 poginulih[16] i oko 6000 ranjenih civila[17]
Fond za humanitarno pravo: 447 poginulih civila[11]

3 kineska državljanina poginula tokom bombardovanja kineske ambasade u Beogradu

NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime: operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force); u SAD: operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil);[18] u Srbiji poznato i kao NATO agresija ili pogrešno Milosrdni anđeo)[19] bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala od 24. marta do 10. juna 1999. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO posle bombardovanja Republike Srpske u operaciji Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata.

Države članice NATO su probale da dobiju odobrenje od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija za vojnu intervenciju, ali su se time usprotivile Kina i Rusija, koje su nagovestile da će staviti veto na takvu meru. Kao rezultat toga NATO je započeo akciju bez odobrenja UN, a kao razlog je naveo da je u pitanju humanitarna intervencija. Povelja UN zabranjuje upotrebu sile osim u slučaju odluke Saveta bezbednosti ili samoodbrane od napada u skladu sa Glavom VII pri čemu ni jedan ni drugi uslov nisu bili ispunjeni u ovom slučaju.[20] Neposredan povod za akciju bila su dešavanja u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše sporazum iz Rambujea.

NATO je 24. marta 1999. u 19.45 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SR Jugoslaviji da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ kreću se od trideset do sto milijardi američkih dolara. Konačan broj izgubljenih života zvanično nije usaglašen. Nezvanično se procenjuje da je poginulo između 1200 i 4000 civila i da je ranjeno više od 12.000 lica.[21] Tokom rata sa Kosova i Metohije je izbeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Napadi su prekinuti 10. juna posle potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244 po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom s tim da pokrajina postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a. Sa vojskom i policijom u centralnu Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugog nealbanskog stanovništva. Računajući ovaj i protekle ratove tokom raspada Jugoslavije, Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi.[22]

Kosovski Albanci su 17. februara 2008. u Skupštini Kosova jednostrano proglasili nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije što Srbija i okvirno polovina država članica UN ne priznaju.

Procene o gubicima NATO veoma variraju. Izvori iz alijanse, sa kojima se kasnije saglasila i jugoslovenska strana, zvanično navode da su tokom bombardovanja oborena svega dva NATO aviona (F-117 i F-16), 47 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i četiri velika projektila[23] dok je veliki broj letelica oštećen ili se nakon dejstava srušio. Nezvanične procene navode znatno veći broj (do oko sto letelica različitih tipova).[24]

Pozadina

NATO bombardovanje SRJ
Hronologija
Glavni članci: Velika Albanija i Rat na Kosovu i Metohiji

Sukobi OVK i srpskih snaga bezbednosti

Već sredinom juna 1998. vojni ministri članica NATO-a zatražili su da se „obustavi nasilje” na Kosmetu, a u protivnom, zapretili su vojnim napadom.[25] Istovremeno Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata po Kosovu.

Srbija je podršku tražila od Rusije, ali nije dobio podršku i posle susreta Miloševića i Jeljcina 16. juna 1998. u Moskvi, Milošević je morao udovoljiti zahtevima Kontakt grupe.[25] Još dok je Milošević bio na putu, 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao”.[25] Kao odgovor na ovo, narednog dana je Vojska Jugoslavije na aerodromu u Batajnici organizovala aeromiting.

Ohrabrena političkom intervencijom Zapada, OVK je počinjala ofanzivu krajem proleća i početkom leta 1998.[26] U julu 1998. prema procenama OVK je imala 20.000 do 25.000 pripadnika i uspela da ovlada sa oko 40 % teritorije, uglavnom sela i manja varošice na Kosovu i Metohiji, dok su veća naseljena mesta u kojima je bilo većih policijskih odreda bila u blokadi.[27] Iz sela u kojima je delovala OVK je napadala komunikacije kako bi zaustavila saobraćaj i tako paralisala pokrajinu. MUP Srbije je odgovorio postavljanjem punktova i patrola na putevima, pa su zasede i gerilski napadi na policajce bili svakodnevni. Posebno dramatično bilo je u mestu Dečani, odsečeno od teritorije pod nadzorom srpskih snaga, pretrpano srpskim izbeglicama, bez električne struje i telefonskih veza. Deblokada Dečana je počela u junu 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije.[27] U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca.

Veliki preokret u dotadašnjim borbama se desio nakon Napad na Orahovac od strane OVK u drugoj polovini jula 1998. godine, nakon čega je VJ morala pomoći MUP Srbije da oslobode naselje.[28] Snage MUP-a Srbije i VJ od jula do oktobra 1998. izbacile su OVK iz nekoliko desetina sela, Drenice, ali i glavnog uporišta OVK u Mališevu.[29] Svako nastupanje oružanih snaga prate i konvoji izbeglica i dramatični izveštaji zapadnih medija.

SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim izgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji.[30]

Eskalacija krize

Kao zvaničan razlog za rat 1999. godine predstavljena je zaštita Albanaca na Kosovu i Metohiji od etničkog čišćenja, kako navodnog dugoročnog tako i akutnog često opisivanog terminom „humanitarna katastrofa”. Međutim, masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo tek nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.[31]

Od septembra 1998. NATO je zahtevao oružanu intervenciju preko Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, ali nisu uspeli da izdejstvuju odluku za oružanu intervenciju protiv SRJ zbog protivljenja Narodne Republike Kine i Ruske Federacije, stalnih članica sa pravom veta.[32] Iz tog razloga, NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu. Razlozi za to su, navodno, neke od tačaka sporazuma koje su dovodile u pitanje suverenitet SR Jugoslavije: zahtevan je ulazak NATO trupa na Kosovo i Metohiju i njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom SRJ, i predviđan referendum o samoopredeljenju na Kosovu i Metohiji kroz 3 godine čiji bi rezultati bili „značajan faktor” u odluci o konačnom statusu. Mnogi posmatrači su ovaj sporazum ocenili kao ultimatum za koji se unapred znalo da ga delegacija Jugoslavije ne može potpisati.[33]

Sporazum Holbruk-Milošević

Glavni članak: Sporazum Holbruk-Milošević

Kada je propao pokušaj da Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija odobri napad NATO-a na SRJ, u dogovoru sa Ričardom Holbrukom Savet NATO-a izdao je naredbu 12. oktobra 1998. koja je davala ovlaštenje Generalnom sekretaru NATO-a Havijeru Solani da naredi vojni napad na SRJ. Da ukloni opasnost od vojnog napada Slobodan Milošević je pristao da pregovara sa Ričardom Holbrukom. Nakon razgovora predsednika SRJ Slobodana Miloševića sa izaslanikom SAD Ričardom Holbrukom sklopljen je 13. oktobra 1998. godine Sporazum Holbruk-Milošević o prekidu sukoba na Kosmetu i smanjenju broja vojnika VJ na Kosovu na broj sa početka 1998. godine, a za nadgledanje primene sporazuma određena je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).[34]

Kosovska verifikatorska misija

Glavni članak: Kosovska verifikaciona misija

Kosovska verifikaciona misija kao organ Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) bila je sastavljena od velike grupe nenaoružanih mirovnih posmatrača od oktobra 1998. godine i trebala je nadgledati prestanak sukoba na Kosovu i Metohiji između policije Republike Srbije i Vojske Jugoslavije sa jedne, a pripadnika OVK sa druge strane, koji je dogovoren sporazumom Holbruk-Milošević. Vlada SRJ potpisala je 16. oktobra 1998. sporazum sa predsedavajućim OEBS-a da bude primljeno 2.000 pripadnika tzv. Kosovske verifikacione misije (KVM) OEBS-a, ali nije došlo svih 2.000 posmatrača.[35]

Produbljivanje krize i neuspeli pregovori početkom 1999

Slučaj Račak

Glavni članak: Slučaj Račak

Kao neposredan povod za napad NATO-a iskorišćena je akcija policije 15. januara 1999. godine u selu Račak, gde se nalazilo uporište OVK, odnosno pripadnici bataljona „Sadik Šalja”.[36] Policija Srbije pokušala je da uhapsi pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova, koji su imali ukopane rovove, automatske puške i mitraljez, ali došlo je do većeg oružanog sukoba u kome je razbijeno uporište OVK, ubijeno oko 40 Albanaca i zaplenjeno oružje, ali nadležni organi nisu uspeli da završe uviđaj nad stradalima.[37] Tokom noći 15. na 16. januar policija nije bila u selu a 16. januara dolaze pripadnici Verifikacione misije na čelu sa Vilijamom Vokerom kao i veći broj novinara i zatiču leševe po selu, a najveći njihov broj u jarku nedaleko od centra sela. Vilijam Voker to odmah proglašava masakrom,[38] a snimci i izveštaji sa ovakvom konstatacijom odmah obilaze svet. Jugoslovenski zvaničnici demantuju da je bilo masakra. Formira se zajednički forenzički tim jugoslovenskih i finskih forenzičara. Iako rade zajedno autopsije nad telima, Helena Ranta na konferenciji za štampu 17. marta 1999. godine u Prištini kaže, kako je kasnije priznala pod pritiskom Vilijama Vokera,[39] da je došlo do „zločina protiv čovečnosti” čime se potvrđuje da je došlo do masakra.[40] Ovakav zaključak, kao i medijska kampanja, navode zvaničnike članica NATO-a da započnu vazdušne udare na SRJ kako bi sprečili dalju „humanitarnu katastrofu”.[41][42]

Pregovori u Rambujeu

Glavni članak: Pregovori u Rambujeu
Dvorac Rambuje u kojem su vođeni pregovori.
Generalni sekretar NATO pakta Havijer Solana razgovara sa američkim sekretarom za odbranu Vilijamom Koenom šta raditi ako jugoslovenska delegacija odbije da potpiše sporazum iz Rambujea, 15. marta 1999.

Pregovori u Rambujeu (kod Pariza) o predloženom mirovnom sporazumu između Jugoslavije i kosovskih Albanaca su počeli 6. februara i trajali sve do 19. marta 1999. godine, uz posredovanje Kontakt grupe. Motivi i ciljevi svih pregovarača i danas predstavljaju kontroverznu temu, te ostaju nedorečeni.[43]

Jugoslavija je na Konferenciji izrazila spremnost da Albancima pruži široku autonomiju u sastavu Srbije, ali su je oni ponovo odbili. „Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja”, rekao je Milošević na sastanku sa delegacijom kiparskog parlamenta.[44]

Mnogi izvori navode da je jugoslovenska strana bila ucenjena ratnim pretnjama, o čemu svedoči i stepen upornosti kojom je američki državni sekretar Madlen Olbrajt poslednja dva dana ubeđivala Albance da prihvate principe, kao i navodi britanskog šefa diplomatije Robina Kuka — koji je glavni razlog za albanski potpis na dokument našao u mogućnosti da se kazni Beograd.[33]

U godinama posle bombardovanja, neki autori su navodili i postojanje dodatnih delova sporazuma, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, a koji pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, već cela Jugoslavija.[45] Ovo je odbacio ne samo Milošević, već i jugoslovenski parlament, koji je predložio da UN snage nadgledaju mirovno rešenje. Klinton i Bler su takav predlog ignorisali. Smatra se čak i da je Bler bio veći zagovornik bombardovanja nego američki predsednik Klinton.[46] Pregovori su se završili tako što je albanska delegacija sporazum potpisala, dok je jugoslovenska odbila.

Poslednji razgovori Miloševića i Holbruka

Kada su već postojali svi izgledi da diplomatija neće uroditi plodom, u Beograd je 22. marta ponovo doputovao američki izaslanik, Ričard Holbruk. U „poslednjem pokušaju da donese mir…jer vremena više nema”, on je nastojao da ubedi Miloševića da potpiše sporazum iz Rambujea.[47] Kada su razgovori završeni, on se obratio medijima izjavom da nije postignut suštinski napredak. Mediji su preneli da su pregovori propali.[48] Bio je to poslednji pokušaj diplomatskog rešavanja krize, pre otpočinjanja vazdušnih udara.[49]

Propaganda

Glavni članak: NATO propaganda i agresija na SRJ

Pre i tokom bombardovanja SRJ NATO je primenjivao određene propagandne aktivnosti, u cilju ostvarivanja uticaja na javno mnjenje u cilju dobijanja podrške za sprovođenje agresije na SRJ. Najviše je tokom propagandnih aktivnosti NATO-a i zapadnih medija korišćen Slučaj Račak, ali i tzv. Operacija Potkovica.

Letak koji su izbacivali NATO avioni tokom bombardovanja SRJ

NATO je započinjanjem agresije započeo i psihološka dejstva na vojna i civilna lica. Masovna psihološka kampanja (engl. psychological operations) je uključivala radio obraćanja, bacanje propagandnih letaka i TV emitovanja. Sadržina propagandnih letaka je najčešće vezana za pretnje od upotrebe modernog naoružanja, pokušaj stvaranja zabune u pozadini i u drugim vojnim jedinicama kao i pokušaj stvaranja razdora između Vojske Jugoslavije i Policije Srbije.[50]

Bombardovanje

Lansiranje krstarećih raketa tipa Tomahavk

Odnos snaga

Strane u sukobu Broj zemalja Površina
(km²) 		Broj stanov.

(miliona)

BND
(milijarda $) 		BND
po stanovniku ($) 		DB
(milijarda $)
NATO 19 22.327,24 743,83 11.731,15 13.532 3.311,94
SRJ 1 102,00 11,5 21,94 1.980 3,85
Odnos 19:1 228,7:1 67,3:1 518,3:1 5,83:1 860,3:1

Izvor:[51]

Početak

Dana 23. marta, Havijer Solana je izdao naređenje o početku napada na SRJ. Istog dana, Momir Bulatović, premijer Jugoslavije, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja. Narednog dana sve institucije su otpočele pripremu, radi povećanja javne bezbednosti (štampanje pamfleta o ponašanju građana u slučaju opasnosti itd.). Oko 19:45 začule su se prve detonacije u Prištini, a u 20 časova i 20 minuta[52] bombardovano je područje Kosova i Metohije. Tokom narednih dana bombardovani su i veći gradovi Srbije i Crne Gore: Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Užice, Podgorica, Sombor, Subotica,[53] Herceg Novi, Pančevo itd. Bombardovani su i radiotelevizijski predajnici i vojni objekti u celoj zemlji.

Snage u sukobu

NATO snage

U napadima na SR Jugoslaviju NATO snage koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni itd.), odnosno skoro ceo NATO savez (osim Islanda i Luksemburga — koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije učestvovala iz političkih razloga). U spisak ne ulaze niti Mađarska, Češka i Poljska koje su se tek pridružile NATO-u i nisu još činile deo vojnog aparata, mada je pred kraj rata na Kosmet poslata npr. i češka poljska bolnica.

Najveće prisustvo imale su snage SAD, mada i ostale članice nisu imale malu ulogu u agresiji.

NATO se oslonio na poznatu dvofaznu taktiku, primenjenu u Zalivskom ratu, koja podrazumeva brzu neutralizaciju vojnih objekata u prvoj, odnosno uništenje drugih objekata u drugoj fazi. Pre rata, Remzi Klark je prilikom posete Srbiji pomenuo i treću fazu, koja podrazumeva napad i na civilnu infrastrukturu, ukoliko se ne ispuni politički cilj.

Učestvovanje SAD

U skoro svim prethodnim vojnim sukobima Sjedinjene Države sudelovale su u najvećem broju, mada ne kao tokom Zalivskog rata. SAD su jedine od članica NATO-a koje su sposobne pokriti sve što sukob zahteva (lovci, lovci-bombarderi, radarski avioni, kao i strateški bombarderi, avioni za logističku potporu, krstareće rakete, CSAR-spasilačke ekipe itd.).

  • F-16C Fajting falkon; najmanje 78 u službi vazduhoplovstva SAD na početku rata, na kraju verovatno preko stotinu. Svi američki F-16 bili su bazirani u Italiji, najveći broj u vazdušnoj bazi Avijano. F-16 je činio glavninu napadnih strana NATO-a. Takav jedan avion srušen je prema zvaničnim informacijama od strane jugoslovenske PVO 2. maja 1999. kraj Beograda.
Američki F-15 poleće iz Avijana
  • F-15E Strajk igl; oko četrdeset na početku rata, na kraju verovatno više od 65, svi bazirani u Avianu. Ovi lovci-bombarderi imali su najrazličitije misije napada na tlo. Korišćeni su i u napadima grafitnim bombama koje su izazvale nestanak električne energije u Srbiji. Poznato je da su bili mnogi slučajevi prisilnog sletanja ovih aviona u Sarajevu.
  • A-10 Tanderbolt II; oko 44 pri kraju rata, sudelovali su u otkrivanju ciljeva. Jedan pogođeni A-10 od strane rakete „SA-13” uspeo je da prisilno sleti kraj Skoplja.
  • Ф-117 Noćni soko; 12 ovakvih „nevidljivih” bombardera stiglo je u Avijano pre rata. Kasnije se dešava neočekivano. Jedan od tih aviona (koji su u Zalivskom ratu postali poznati kao „nedodirljivi”) srušen je od strane jugoslovenske PVO. Pilot je spašen nekoliko časova nakon obaranja. Ovaj događaj doveo je u ozbiljnu krizu koncept aviona „stelt” tehnologije.
  • B-52; korišćeno od 8 do 20 aviona, baziranih u UK. Prenosili su krstareće projektile AGM-86C i CALCM do ciljeva.
  • B-2 Spirit; još jedan „nevidljivi” bombarder, prvi put korišćen u ovom ratu. Njegovo naoružanje brojalo je 8 JDAM bombi na satelitsko upravljanje.
  • F-15 Igl; jedan od retkih običnih lovaca koji je poslat na SRJ. Korišćeno od 24 do 32 aviona. NATO objavio kako su ti avioni oborili 4 jugoslovenska MiG-29.

Bilo je i drugih aviona, ako se dodaju i transportni (C-17, C-141, C-5 i C-130), i ostali potporni i avioni za nadgledavanje. Takođe, letjele su i bespilotne letelice (RK-1 Predator).

Pomorske snage SAD činile su jedan nosač aviona, USS Teodor Ruzvelt, 2 broda za amfibijsku potporu (USS Nasau i USS Inčon) kao i mnogi razarači koji su dejstvovali ispaljivanjem krstarećih raketa „Tomahok”.

Učestvovanje Belgije
  • F-16C fajting falkon; 16 aviona stacioniranih u Italiji.
Učestvovanje Kanade
  • F/A-18 Hornet; 12 aviona stacioniranih u Avianu, Italiji. Učešće u misijama vazduh-zemlja.
Učestvovanje Danske
  • F-16C fajting falkon; 6 aviona.
Učestvovanje Francuske

Pomorske snage Francuske činile su 1 fregatu, 1 podmornicu i 1 patrolni brod.

Učestvovanje Nemačke

Pomorske snage Nemačke činile su 1 fregatu. To je bilo prvo borbeno sudelovanje Nemačke od Drugog svetskog rata.

Učestvovanje Italije

Pomorske snage Italije uključivale su jedan nosač aviona i fragatu.

Učestvovanje Ujedinjenog Kraljevstva

Pomorske snage Ujedinjenog Kraljevstva činile su nosač aviona HMS Invinsibl, 1 podmornica, 1 fregata i jedan pomoćni brod. Kasnije se govorilo da je učešće UK bilo razočaravajuće, zbog kašnjenja ulaska Tornadoa u sukob i neefikasnosti Herjera.

Učestvovanje Norveške
  • F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji.
  • C-130 Herkules; 1 transportni avion.
Učestvovanje Holandije
  • F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. Saopšteno je da je jedan ovakav avion u holandskoj službi uspeo da obori jednog jugoslovenskog MiG-29, postignuvši tako prvu i jedinu evropsku vazdušnu pobedu.
  • Foker 60; 1 avion
  • KDC-10; 2 aviona-cisterne stacioniranih u Holandiji.

Pomorske snage Holandije činile su 1 fregatu.

Učestvovanje Portugala
Učestvovanje Španije

Pomorske snage Španije činile su 1 fregatu.

Učestvovanje Turske
  • F-16 fajting falkon; 11 aviona stacioniranih u Italiji.

Pomorske snage Turske činile su 1 fregatu.

OVK

Snage VJ

Vojska Jugoslavije je nastala 20. maja 1992. godine od onih delova Jugoslovenske narodne armije koji su se nakon raspada SFRJ (i završetka vojnih povlačenja iz bivših jugoslovenskih republika) zatekli na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije. U svom sastavu je imala najveći deo naoružanja i vojno opreme nasleđene od raspuštene JNA, ograničena dogovorima o kontroli naoružanja 14. juna 1996, nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 14. decembra 1995.[54] Tim sporazumom tadašnja Savezna Republika Jugoslavija obavezala se na ograničavanje broja tenkova, borbenih vozila pešadije, artiljerijskih oruđa, borbenih aviona i helikoptera. Dozvoljeni broj borbenih efektiva bio je:[55][56]

Tip borbenog sredstva Dozvoljeni broj
Tenkovi 1025
Oklopna borbena vozila 850
Artiljerijska oruđa 3750
Borbeni avioni 155
Borbeni helikopteri 53

Ukupno je u periodu od 1992. do 1999. rashodovano 1 T-55, 33 PT-76, 1 JVBT, 7 oklopna transportera M-60, 2 BRDM-2, 2 borbena oklopna vozila M-86, 26 samohotki M36 i 1 2S1 Gvozdika i 424 T-34.[57]

Kopnena vojska

Glavni članak: Kopnena vojska Vojske Jugoslavije

Vojska Jugoslavije je u svom sastavu, pred početak bombardovanja, imala oko 1000 tenkova, oko 800 oklopnih borbenih vozila i preko 3700 artiljerijskih oruđa. U redovnom sastavu bilo je preko 100.000 vojnika a po potrebi mogla je računati na preko 400.000 rezervista.[58] Vojska je bila podeljena na tri armijske oblasti koje su u svom sastavu imale oko 70 brigada raznih tipova (pešadijskih, mehanizovanih, motorizovanih, oklopnih itd.).[59] Oklopne jedinice Vojske Jugoslavije bile su opremljene mešavinom starih sovjetskih T-55 i modernijih M-84 tenkova jugoslovenskog porekla. Takođe, u svom sastavu oklopne jedinice su imale i određen broj starih tenkova T-34-85, M4 Šerman i samohodnih oruđa M36 Džekson. Određen broj ovih vozila je korišćen tokom dejstava i pri redovnoj obuci ali većina je bila u skladištima, predodređena za uništavanje u skladu sa potpisanim međunarodnim protokolima. Kopnena vojska je raspolagala sa preko 500 borbenih vozila pešadije M-80 i oko 200 oklopnih automobila i transportera. Artiljerijsku podršku pružali su minobacači kalibra 60, 82 i 120 mm, topovi i haubice kalibra 105, 122, 130, 152 i 155 mm kao i višecevni bacači raketa kalibra 128 mm.

Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana

Glavni članak: Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije

Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana (RV i PVO) je potpuno nasledila materijalno-tehničke resurse JNA. Ukupno je pred početak bombardovanja u inventaru bilo oko 240 aviona i oko 128 helikoptera. Protvvazduhoplovna odbrana je uključivala kombinaciju raketa velikog dometa za pokrivanje i odbranu većih formacija i teritorija, srednjeg i kratkog dometa kao i artiljerijskih jedinica namenjenih trupnoj PVO. Vojska Jugoslavije je nasledila i radarske i izviđačke komponente bivše JNA, inkorporirane u centar VOJIN. Svaka armijska oblast je imala vojne aerodrome a po potrebi, u slučaju ratnih dejstava koristili su se i civilni aerodromi. Lovačka avijacija je do početka bombardovanja bila u izuzetnom lošem stanju, sa isteklim resursima i u neophodnosti generalnog remonta. Takvo stanje se naročito odrazilo na uspeh u borbenim dejstvima tokom NATO bombardovanja. U inventaru protivvazdušne odbrane nalazili su se topovi 20, 30 i 40 mm, prenosni lanseri Strela i Igla, samohodni lanseri Strela-1, Strela-10 kao i sistemi S-125 Neva i 2K12 Kub.

Vazduhoplov Zemlja porekla Tip Brojnost Ukupno
MiG-29  Sovjetski Savez Lovac/Trenažer 14+2 16
MiG-21  Sovjetski Savez Lovac/Trenažer/Izviđač 54+8+4 66
J-22 Orao  SFRJ Jurišnik/Trenažer/Izviđač/Trenažer-izviđač 35+10+10+2 57
G-4 Super Galeb  SFRJ Laki jurišnik/Trenažer/Tegljač meta/Prototip 48+8+4+1 61
G-2 Galeb  SFRJ Laki jurišnik/Trenažer oko 20 oko 20
Antonov An-2  Poljska Transportni avion 4 4
Antonov An-26  Sovjetski Savez Transportni avion 12 12
Jakovljev Jak-40  Sovjetski Savez Putnički avion 4 4
Mil Mi-8  Sovjetski Savez Transportni i višenamenski helikopter 44 44
Mil Mi-14  Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 3 3
Kamov Ka-25  Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 4 4
Kamov Ka-28  Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 2 2
SA-342 Gazela  Francuska/ SFRJ Višenamenski/izviđački/jurišni helikopter 30+3+42 75

Ratna mornarica

Glavni članak: Ratna mornarica Vojske Jugoslavije

Vazdušni udari

Glavni članak: Hronologija NATO bombardovanja SRJ
Savezni MUP

Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana je 24. marta 1999. godine u oko 19:30 časova, samo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz baze NATO-a u italijanskom gradu Avijanu, objavio da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ. Prve večeri su većinom gađani vojni ciljevi, mahom krstarećim raketama „Tomahavk”. Drugog dana su, prema pojedinim medijima, prvi put upotrebljeni „stelt” bombarderi F-117A i B-2. Dana 27. marta u 20.42[60] došlo je do senzacionalnog obaranja jednog aviona tipa F-117A, koji je pao u ataru sela Buđanovci.[60] Srpski radarski položaji su često menjali svoje položaje i vrlo često pravili lažne ciljeve. U uslovima potpune vazdušne nadmoćnosti NATO-a Vojska Jugoslavije je pokušavala da se odbrani uz potencijal na zaštiti ljudstva i borbene tehnike.[61] U aprilskim danima, pogođeno je i uništeno dosta značajnih civilnih ciljeva: sva tri mosta, rafinerija nafte i zgrada televizije u Novom Sadu, toplana na Novom Beogradu, rafinerija nafte u Pančevu itd.

Lokacije na Kosovu i jugu centralne Srbije na kojima je NATO avijacija koristila zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja 1999. godine

Tokom bombardovanja SRJ izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.[62]

Državnici vodećih zemalja i vojni komandanti NATO-a izjavljivali su da će bombardovati samo vojne ciljeve, pri čemu je najavljivana akcija ne duža od nekoliko dana.[63] Ipak, procenjuje se da je oko 38 % bombardovanih objekata imalo civilnu namenu. U toku bombardovanja poginulo je 462 vojnika i preko 2000 civila, među kojima je bilo dece, bolesnika i starih osoba. Te žrtve je portparol NATO-a Džejmi Šej nazvao „kolateralna šteta”. U početku agresije učestvovalo je na stotine, a krajem rata na hiljade ratnih bombardera i krstarećih raketa ogromne razorne moći. Korišćena je municija punjena osiromašenim uranijumom[64][65], kao i kasetne bombe za bombardovanje civilnih ciljeva,[66][67] što je zabranjeno po Ženevskoj konvenciji. NATO je lansirao ukupno 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi”. Samo od posledica kasetnih bombi, u toku bombardovanja poginulo je oko 200 osoba, a ranjeno više stotina. Jugoslavija je pretrpela ogromnu materijalnu štetu koja se u zavisnosti od izvora procenjuje od 30 pa do čak 100 milijardi dolara. Na teritoriju Srbije je bačeno oko 1.000 kasetnih bombi na 219 lokacija na površini od 23 hiljade km².[68][69] Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[70]

Važni napadi

Mart

  • 24. marta, prve krstareće rakete pale su na kasarnu u Prokuplju u 19.53 kada je stradao prvi vojnik VJ Boban Nedeljković. U 19.55 pogođeni su vojni ciljevi u Prištini. Zatim su u 20.05 3 krstareće rakete pogodile podzemni bunker u Kuršumliji, kada je poginulo 11 vojnika VJ. Zatim su bombe oko 20.10 pale na kasarnu u Vrbici. Vojni ciljevi u Batajnici pogođeni su u 20.38.

April

  • 1, 3, i 26. aprila, NATO je redom srušio Petrovaradinski, Most Slobode i Žeželjev most u Novom Sadu, čime je ovaj grad ostao odsečen od saobraćaja na Dunavu.
  • 2. aprila u 01:30 sa 3 projektila gađano je selo Nogavac, opština Orahovac. Poginulo je 11 lica, a 5 je zadobilo teške telesne povrede. Tokom bombardovanja Kuršumlije, poginulo je 13 civila i oštećeno oko 500 civilnih i religijskih objekata kao što su manastir Presvete Bogorodice i Svetog Nikole iz 12. veka.
  • 12. aprila pogođen je železnički most u Grdeličkoj klisuri kod Leskovca, preko koga je u tom trenutku prelazio voz na liniji Beograd-Solun. Tom prilikom stradalo je na desetine ljudi. Takođe su na ovaj dan uništeni proizvodni pogoni kragujevačke fabrike Zastava automobili.
  • 14. aprila, NATO je bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu Đakovica—Dečani. U četiri odvojena napada NATO avijacija je ubila oko 70 a ranila oko 35 civila albanske nacionalnosti.
  • 15. aprila, NATO je jakim bombama gađao beogradsku naselje Rakovica, što je izazvalo tešku materijalnu štetu u celoj opštini.
  • Istog dana, NATO je bombardovao „Petrohemiju” u Pančevu, izazvavši tešku ekološku katastrofu.
  • 17. aprila u 21:30, u selu Batajnica, za vreme dejstva avijacije NATO, od šrapnela eksplodiranog projektila poginula je trogodišnja Milica Rakić (1996). Njena smrt je postala simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije. Prilikom istog dejstva lakše je povređen i dečak Dražen Janković (1997).
  • 22. aprila Oko 4:00 sa četiri projektila bombardovana je rezidencija predsednika Savezne Republike Jugoslavije — Slobodana Miloševića u Užičkoj 15 u Beogradu. Nije bilo povređenih, ali je zgrada uništena do temelja.
  • 23. aprila, NATO je pogodio tehnički deo zgrade RTS-a u Beogradu, ubivši 16 radnika. Direktor RTS-a, Dragoljub Milanović je kasnije osuđen na višegodišnju zatvorsku robiju, jer znajući da će do gađanja doći nije izmestio tehniku i ljude na lokaciju pripremljenu za slučaj rata.
Zgrada RTS-a u Beogradu, nakon bombardovanja
  • 25. aprila rafinerija nafte u Novom Sadu je bombardovana. To je izazvalo ekološku katastrofu u ovom gradu.
  • 27. aprila između 12:15 i 12:30 bombardovana je Surdulica, poginulo je 20 civila uz veliku materijalnu štetu.
  • 29. aprila, bombarder je sa 2 projektila oštetio televizijski toranj na Avali, koji se kasnije urušio.
  • 30. aprila, NATO je bombardovao centar Beograda: pogođene su zgrade republičkog i saveznog MUP-a, Generalštaba i Ministarstva odbrane. Tokom gašenja požara u zgradama ministarstva odbrane i generalštaba, NATO je ponovio napad, izazvavši teško ranjavanje većeg broja vatrogasaca i već prisutnih novinara i snimatelja.

Maj

  • 1. maja, pogođen autobus na mostu na reci Lab, na magistralnom putu Niš-Priština. U napadu je projektilom pogođen autobus „Niš ekspresa” koji je prelazio most u selu Lužane, 20 km severno od Prištine. U napadu je stradalo 60 ljudi uključujući 15 dece. Istog dana bombardovano je stambeno naselje u beogradskoj opštini Vračar.
  • 3. maja je bombardovan autobus „Đakovica prevoza” kod mesta Savine Vode, na putu Peć—Kula—Rožaje, kada je 20 građana poginulo, dok su 43 lica povređena.
  • Istog dana je bombardovana i Televizija Novi Sad.
  • 7. maja, NATO je gađao centar Niša kasetnim bombama, koje su ubile 15, a ranile 19 civila.
  • 8. maj — dan „Diplomatskog košmara” — američki avion (najverovatnije tipa B-2) je pogodio zgradu kineske ambasade, ubivši veći broj kineskih državljana. Kina je zapretila ulaskom u rat na strani SRJ, ali kompromisom nakon rata, SAD su finansijski obeštetile porodice poginulih i Kinu kao državu.
  • 14. maja, NATO je bombardovao albanske izbeglice na farmi „Koriša” kod Prizrena. Ukupno je u napadu poginulo 87, a ranjeno 70 civila albanske nacionalnosti. Među žrtvama je bilo 10 novorođenčadi i 26 dece uzrasta do 15 godina. NATO je u ovom napadu koristio termovizuelne bombe koje posle udara razvijaju temperaturu visoku i do 2,000 °C.
  • 20. maja bombardovan je Kliničko-bolnički centar „Dr Dragiša Mišović” u Beogradu. Ubijena su tri pacijenta i jedan radnik, a ranjeno više pacijenata i zdravstvenih radnika. Poginulo je i sedam gardista Vojske Jugoslavije koji su se nalazili ispred klinike. Razorena je Neurološka klinika, a od eksplozije demolirane i zgrade Centra za dečje plućne bolesti i tuberkulozu i Ginekološko-akušerska klinika.
  • 23. maja grafitnim bombama je gađana termoelektrana Obrenovac. Došlo je do nestašica struje u ovom delu Srbije.
  • 24. maja bombardovana su elektroenergetska postrojenja kod Kostolca, Novog Sada i Niša, čime je prouzrokovana nestašica električne energije širom Srbije.
Most slobode u Novom Sadu nakon bombardovanja
  • 30. maja bombardovan je most u Varvarinu u dva navrata i tada je poginulo 10 civila, a 30 je ranjeno. (vidi: Masakr u Varvarinu).
  • 31. maja NATO avijacija je u toku noći u Surdulici bombardovala gerontološki centar, sanatorijum za plućne bolesti i paviljon u kome su bile smeštene izbeglice iz Republike Srpske Krajine. Tada je ubijeno 20 civila, a 88 povređeno.[71] Istog dana bombardovana je i stambena zgrada u Novom Pazaru i tada je poginulo 11 ljudi.[72]

[73]

Jun

  • 7. juna bombardovana je farma ovaca i koza u selu Podgorac, vlasništvo „Eko-hrane” iz Boljevca. U tom napadu poginula su 3 radnika i porušeno je 7 objekata.
  • 10. juna oko 13:15 raketirano je selo Kololeč u opštini Kosovska Kamenica. To je bio poslednji vazdušni napad tokom NATO bombardovanja SRJ.

Otpor Jugoslavije

Iako je bila prilično inferiorna u odnosu na NATO, Vojska Jugoslavije je pružila odlučan otpor vazdušnim napadima. NATO bombarderima i krstarećim raketama su se od prvog dana bombardovanja SR Jugoslavije, suprotstavili Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije. Pored oružane defanzive, Vojska Jugoslavije se NATO-u suprotstavljala i maskiranjem svojih položaja i tehnike, kao i postavljanjem lažnih meta (u vidu maketa aviona, tenkova, raketnih jedinica PVO, mostova itd.) koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni.[74]

Iako je glavni cilj NATO-a bio da još na početku bombardovanja SR Jugoslavije uništi ili onesposobi Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu, kao i službu za radarsko osmatranje (VOJIN), a zatim i nanese velike gubitke Kopnenoj vojsci, to se nije desilo. Jedinice PVO i VOJIN, iako su pretrpele određene gubitke u ljudstvu i tehnici, učestvovale su u odbrani zemlje tokom svih 78 dana bombardovanja i uspele da nanesu određene gubitke NATO snagama. Lovačka avijacija je avionima MiG-29 ostvarila određeni broj letova u prvim nedeljama rata i pretrpela je veće gubitke (10 oborenih aviona), ali nije uspela da ostvari nijedno obaranje neprijateljskih aviona.

Značajnu podršku i pomoć u odbrani zemlje od bombardovanja, Jugoslaviji su pružali i radio-amateri iz zemlje. Jugoslovenskim radio-amaterima podršku su davali i radio-amateri iz zemalja okruženja, ali i iz Italije i drugih zemalja Evrope. Radio-amateri su imali značajnu ulogu prenoseći stotine hiljada informacija sa terena, a najviše o naletima i udarima NATO avijacije i krstarećih raketa, o bespilotnim letelicama, helikopterima, i drugim podacima. Mnogo ljudskih života, ali i materijalnih i tehničkih dobara je spaseno pravovremenom informacijom koju je mreža od oko 2.000 radio amatera prenosila i tako izveštavala građane, službe spasavanja, civilnu zaštitu i druge o nastupajućim opasnostima i dešavanjima na terenu.[75]

Podršku u odbrani zemlje od NATO bombardovanja, Jugoslaviji su pružali mnogi tadašnji hakeri iz zemlje, ali i iz srpske dijaspore, koji su izvršili brojne uspešne hakerske napade na servere NATO pakta i sajtove zemalja koje su učestvovale u bombardovanju. Na početku NATO bombardovanja, odvijao se pravi sajber rat, kada su srpski hakeri na nekoliko dana uspeli čak da potpuno blokiraju servere NATO-a.[76][77]

Sukobi na tlu

Dana 9. aprila 1999. godine počela je Bitka na Košarama. Druga velika operacija u cilju pokušaja proboja granice SRJ iz pravca Albanije je Operacija Strela koja je trajala u periodu 26. maj—10. jun 1999. Tokom vazdušnih udara NATO pakta konstantno su vođene borbe na teritoriji Kosova i Metohije sa pripadnicima OVK.

Vojska Jugoslavije je zbog pritiska vršila konstantna pregrupisavanja i pokrete trupa. Tako su pripadnici 252. oklopne brigade, jedne od najjačih oklopnih formacija u VJ, uspešno izveli prebacivanje celokupne brigade iz Kraljeva u rejon Kline, na Kosovu. U dejstvima protiv OVK korišćeni su mahom stariji tenkovi tipa T-55 dok su moderniji tenkovi čuvani za predviđenu kopnenu invaziju NATO pakta.

Bitka na Košarama

Glavni članak: Bitka na Košarama

Bitka na Košarama, bila je bitka između pripadnika Vojske Jugoslavije i pripadnika OVK, podržavane regularnom Vojskom Republike Albanije i NATO avijacijom. Bitka se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije između 9. aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja SRJ.

Cilj napada sa albanske strane (Operacija strela[78]) bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i u Prizrenu. Takođe, još jedan cilj je bio i zauzimanje šireg područja Metohije tokom tog napada.[79][80] Posle teških borbi VJ uspela je da porazi napadača i spreči njihov ulazak na KiM. Pripadnici OVK uspeli su da zauzmu karaulu Košare zbog artiljerijske podrške Vojske Albanije, podrške NATO avijacije i malog broja vojnika VJ na tome području koji su morali da se povuku, ali su poraženi u njihovom planu kopnene invazije na tom pravcu uprkos podršci koju su imali.

Operacija strela

Glavni članak: Operacija Strela

Operacija Strela je agresivna vojna operacija, sadržana u skupu napadačkih borbenih dejstava OVK, potpomognutih snagama, albanske vojske i NATO, a protiv jedinica Vojske Jugoslavije u periodu od 26. maja do 10. juna 1999. Cilj operacije Strela bio je slamanje otpora, razbijanje i uništenje odbrambenih pograničnih snaga VJ, te otvaranje koridora za dodatno ubacivanje terorista na područje Kosova i Metohije i presecanje komunikacija na liniji Peć—Prizren.[81] U širem planu, ova operacija je trebalo da obezbedi južni koridor, koji bi poslužio za eventualnu invaziju snaga NATO na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije. Ova operacija je trajala paralelno sa intenzivnim bombardovanjem Jugoslavije od strane istih snaga. Operacija Strela je po svojim karakteristikama klasična vazduhoplovno-kopnena operacija.[79][79][82][55] Ova operacija završena je neuspešno, jer je Vojska Jugoslavije i pored velike nadmoći protivnika, odbila sve napade i sprečila probijanje granice.

Okončanje bombardovanja

Novi diplomatski napori

Rusija je angažovala svog diplomatu, Viktora Černomirdina, a SAD Stroba Talbota. S obzirom da nije bilo saglasnosti oko toga kako treba dalje postupati, kao posrednik između ova dva pregovarača, angažovao se finski predsednik Marti Ahtisari. Novi predlog, njih trojica su lično odneli u Beograd Miloševiću. Milošević je na nagovor Černomirdina pristao na taj kompromis, koji je predviđao prekid rata, pod uslovom da se srpske jedinici i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u, jedinicama OUN pod komandom NATO-a i UNMIK-a, međunarodne administracije.[83]

Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244

Glavni članci: Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu i Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244

Kumanovski sporazum je vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR) i vlada Jugoslavije i Srbije.

Strane ovog Sporazuma potvrđuju dokument koji je finski predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Narodna skupština Srbije i Savezna vlada SRJ dana 3. juna 1999, koji uključuje razmeštanje na Kosovu i Metohiji oko 45.000 vojnika, mahom iz zemalja NATO-a pod pokroviteljstvom Organizacije ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva. Strane dalje konstatuju da je Savet bezbednosti spreman da usvoji rezoluciju koja je u postupku, u vezi sa ovim prisustvima.[84]

Savezna skupština, Kontakt grupa, G8 i, konačno, vojne delegacije Jugoslavije i NATO-a, koje su pregovarale u Kumanovu, Makedonija su usvojili predlog, pa su operacije prekinute. Bombardovanje je trajalo ukupno 78 dana.[83] U većini gradova Srbije, pošto je Radio-televizija Srbije javila da je agresija NATO-a protiv SRJ završena, građani su masovno izašli na ulice, pucajući iz pištolja i automatskog oružja, bacajući petarde, a čuli su se i zvuci truba i pištaljki.[85]

Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je u sredu, 10. juna oko 19.35 sati ispaljeno pet projektila. „Nakon toga nije bilo napada, već samo preletanje aviona NATO nad Kosovom”, rekao je dežurni u pokrajinskom centru za obaveštavanje.

Poslanici Srpske radikalne stranke su glasali protiv ponuđenih rešenja. Sporazum je u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojen pre svega glasovima koalicije SPS-JUL i Srpskog pokreta obnove.

Državni organi, Savezna vlada Savezne Republike Jugoslavije i Vlada Republike Srbije su, prema sporazumu, shvatali i bili saglasni da međunarodne bezbednosne snage (KFOR) budu raspoređene po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti OUN 1244 iz tačke 1, da neometano funkcionišu u okviru Kosova i Metohije i da budu ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova i Metohije, kao i da na drugi način obavljaju svoju misiju. Oni su dalje saglasni da poštuju sve obaveze iz ovog Sporazuma i da olakšaju raspoređivanje i funkcionisanje ovih snaga.[84]

Protesti

Tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, građani zemalja širom sveta su protestima i demonstracijama slali podršku Srbima. Među onima koji su pružali podršku Srbima i SR Jugoslaviji, bili su na hiljade građana Francuske, Grčke, Španije, Australije, Austrije, Kipra, Češke, Kube, Belgije, Kine, Brazila, Mađarske, Indije i drugih zemalja.[86] Manji protesti su pored ovih organizovani i u mnogim drugim zemljama, čak i u mnogim članicama NATO-a poput SAD, Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke i drugih zemalja u kojima je bilo veće prisustvo srpske dijaspore.

Masovni protesti protiv bombardovanja su održavani i u samoj Srbiji, kao način prkosa i moralnog otpora agresoru, najčešće u vidu koncerata i mitinga na gradskim trgovima i mostovima, na kojima su učestvovali mnogi poznati pevači, glumci i druge javne ličnosti.[87]

Legitimitet NATO bombardovanja

Džejmi Šej, portparol NATO-a, postao je poznat zbog upotrebe fraze „kolateralna šteta” kojom je objašnjavao ubistva civila.

Bombardovanje SR Jugoslavije je izvršeno bez odluke Organizacije ujedinjenih nacija, čime je prekršena njena Povelja, ali se agresori na to nisu obazirali.

Pojedini državljani Srbije, poput Jevrema Brkovića i Srđe Popovića su podržavali NATO bombardovanje.[88]

Neke države, među kojima i stalne članice Saveta bezbednosti OUN, Rusija i Kina, digle su svoj glas protiv bombardovanja i predložile su da Savet Bezbednosti UN usvoji rezoluciju kojom poziva da se obustave napadi NATO-a, kao kršenje Povelje UN, a nastave pregovori. Pored Rusije, Kina i Namibija su podržale rezoluciju protiv NATO napada na SRJ, ali u SB napad na SRJ su podržavale SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Albanija, BiH, Slovenija, Malezija, Gambija i Bahrein.[89] Ruska Federacija sa Zajednicom Nezavisnih Država izjavom je osudila napad NATO-a i zatražila njegovu obustavu.[90]

Zbog napada NATO-a na SRJ, predsednik Narodne Republike Kine Đang Cemin vojsku Kine upozorio je da mora biti spremna za rat, a Kina je tražila od SAD i NATO-a da obustave napad, ali SAD se nisu obazirale na protest Kine.[91]

Posledice

Vojni gubici

Glavni članak: Vojni gubici u NATO bombardovanju 1999.
13. maja 1999. srušena američka bespilotna letelica „MQ-1 Predator” iznad Uroševca u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu
Ostaci F-117 i kaciga pilota koji se čuvaju u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu

Gubici NATO-a

Prema zvaničnim informacijama, gubici u redovima NATO bili su relativno niski, najviše zbog neispunjavanja pretnje kopnenom operacijom. Osim nekih prisilnih sletanja nekoliko oštećenih aviona F-15, britanskog Harijera i jednog A-10 sa ranjenim pilotom u Sarajevu i Skoplju, gubici su sledeći:

Osim ovih gubitaka, treba dodati obaranja 47 bespilotnih letelica (UAV),[94] 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila. Tadašnje vlasti u Beogradu su govorile o obaranju više desetina aviona, što nikada nije potvrđeno od strane NATO pakta, iako su ruski izvori neke od tih obaranja potvrdili nezvanično. Ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica i krstarećih projektila izloženi su u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu.

Pored navedenih oborenih borbenih sredstava, snage PVO i strategijske grupacije RV i PVO, prema oceni uslova i elemenata gađanja su pogodile i još 36 aviona i 2 helikoptera. Ostaci ovih pogođenih letelica nisu pronađeni na prostoru SRJ.[55]

Pripadnici Vojske Jugoslavije, zarobili su krajem marta 1999. u blizini granice sa Makedonijom, 3 američka vojnika, koji su ušli na teritoriju SRJ. Oni su oslobođeni 1. maja po naređenju predsednika SRJ Slobodana Miloševića, nakon što se sastao sa američkim humanitarcem Džesijem Džeksonom.[95]

Nepotvrđeni gubici NATO-a
  • 18. aprila, devet aviona Ratnog vazduhoplovstva VJ (jedan G-4 Super Galeb, šest J-22 Orao i dva MiG-21) poleteli su sa aerodroma „Ponikve” kod Užica i bombardovali aerodrom u Tuzli. Tada je navodno uništeno između 17 i 21 raznih tipova NATO aviona. U ovom napadu navodno je poginulo 11 pripadnika američkih oružanih snaga.[96]
  • 26. aprila, četiri aviona tipa G-4 Super Galeb, od kojih su dva poletela sa aerodroma „Golubovci”, a dva sa aerodroma „Ponikve”, preleteli su granicu sa Albanijom i bombardovali šire područje aerodroma Rinas pored Tirane. Tom prilikom je navodno uništeno 9, a oštećeno 3 helikoptera tipa AH-64 Apač.[96]
  • 20. maja oboren je američki strateški bombarder B-2 Spirit, koji je pao u Spačvanskim šumama u Hrvatskoj. Ovaj avion je oboren od strane 3. diviziona 250. raketne PVO brigade (istog diviziona koji je oborio F-117 i F-16). Prema tvrdnjama komandanta ovog diviziona Zoltana Danija[97] i zamenika komandanta Đorđa Aničića[98], ovaj gubitak je zataškan od strane NATO-a.

Gubici Vojske Jugoslavije i Policije Srbije

Zanimljivo i značajno je to što NATO snage u ovoj operaciji nisu uspele da nanesu velike vojne gubitke Vojsci Jugoslavije, kako u ljudstvu, tako ni u tehnici. Vojska Jugoslavije, iako prilično inferiorna u odnosu na najmoćniju vojnu silu na svetu, pokazala se kao prilično žilav i snalažljiv protivnik. Tokom dvoipomesečne kampanje bombardovanja, poginulo je ukupno 468 vojnika i 114 policajaca, od čega je od dejstava NATO-a poginulo 249 vojnika i 22 policajca, dok su ostali poginuli u kopnenim sukobima sa OVK teroristima. Oko 5.000 hiljada vojnika i policajaca je teže i lakše povređeno. Dok su gubici u borbenoj tehnici bili zanemarljivo niski, kao što je navedeno u tabeli ispod, zato što je izgubljena tehnika predstavljala svega oko 2 % borbene tehnike koju je Vojska Jugoslavije tada posedovala.

Zasluge za ovo su prvenstveno bile u tome što je Vojska Jugoslavije još neposredno pre i na početku bombardovanja povukla gotovo sve svoje snage iz kasarni i vojnih baza, vršila stalnu mobilnost trupa na terenu i primenjivala veoma dobru taktiku skrivanja i maskiranja vojnih ciljeva i pravljenja lažnih meta i mamaca poput maketa tenkova, mostova, snaga PVO, ali i drugih spretnih i dovitljivih tehnika zavaravanja neprijatelja, koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni. Veće gubitke Vojska Jugoslavije pretrpela je samo u nepokretnoj imovini (kasarne, vojne baze, aerodromi i druga vojna infrastruktura).

Nepokretna imovina

Tokom bombardovanja pogođeno je 3.350 objekata infrastrukture i zemljišnih parcela. Uništeno je 1.400 objekata a oštećeno 1.950. Ukupna pričinjena šteta u nepokretnostima iznosi 1.423.816.149 dolara. Usled bombardovanja sredstava naoružanja i vojne opreme, materijalno-tehničkih sredstava i sredstava materijalnih rezervi pričinjena je materijalna šteta u iznosu od 2.859.447.750 dolara. Ukupna šteta u imovini iznosi 4.283.263.899 dolara sa vrednošću na dan 30. jun 1999.

Zgrada Generalštaba VJ, teško oštećena u NATO bombardovanju
Pokretna imovina

Prema zvaničnim podacima VJ uništeno/oštećeno je:

  • tenkovi (T-55 i M-84), 18
  • oklopni transporteri (BVP M-80 i OT M-60), 10
  • izviđačka oklopna vozila (BRDM-2), 5
  • haubica (105 i 122 mm), 4
  • minobacači 120 mm (M-75, M74, M-53), 74
  • razna motorna vozila, 175
  • borbeni avioni
    • MiG-29, 11
    • MiG-21, 33
    • G-4 Super galeb, 46 (23 uništena, 23 oštećena)

Napomena: osim 6 MiG-ova 29 koji su oboreni tokom leta i jednog MiG-a 29 koji je uništen tokom udesa pri sletanju, svi ostali avioni su uništeni na zemlji.

Materijalna šteta

Glavni članak: Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ
Ulica u Beogradu porušena NATO bombama

Prema većoj proceni tadašnje vlasti materijalna šteta naneta SRJ, prvenstveno Srbiji, u vreme NATO bombardovanja iznosi oko 100 milijardi američkih dolara,[99] ali G-17 (grupa od sedamnaest nezavisnih ekonomista, kasnije deo političke opozicije aktuelnoj vlasti) dala znatno manju procenu da je naneta šteta SRJ od oko 30 milijardi dolara.[100][101] U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Treba posebno napomenuti uništenje dve rafinerije nafte (u Pančevu i Novom Sadu), rušenje Avalskog tornja,[102] zgrade Radio-televizije Srbije[103], petrohemije u Pančevu, bombardovanje mostova u Novom Sadu, fabrike automobila Zastava iz Kragujevca[104], Duvanske industrije u Nišu, ambasade Narodne Republike Kine[104] i mnoge druge civilne ciljeve.[105]

Civilne žrtve

Glavni članak: Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ

Broj civilnih žrtava u NATO bombardovanju još uvek nije precizno utvrđen a dosadašnje procene variraju u zavisnosti od izvora. Prema srpskim izvorima od posledica NATO bombardovanja poginulo je između 1200 i 4000 civila (najčešće se navodi oko 2500)[106][107] Prema tvrdnjama Hjuman Rajts Voč-a poginulo je između 489 i 528 civila.[108] Među poginulim civilima bilo je najmanje 81 dete.[109]

Spomenik Večna vatra
Spomenik deci žrtvama NATO agresije u Beogradu
Spomenik herojima sa Košara

Najviše poginulih civila bilo je u napadima na kolone albanskih izbeglica u Koriši kod Prizrena 14. maja (87) i kod Đakovice 14. aprila (75),[110] zatim u napadu na autobus kod mesta Lužane 1. maja (60), u Surdulici 27. aprila (20) i 31. maja (20), u bombardovanju zgrade RTS-a u Beogradu 23. aprila (16), u Nišu tokom bombardovanja kasetnim bombama[111] 7. maja (16), u napadu na putnički voz u Grdeličkoj klisuri[110] 12. aprila (13), u Aleksincu 5. aprila (12), u Novom Pazaru 31. maja (11) i u Varvarinu[112] 30. maja (10).

Teže i lakše je ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.[107]

Napad koji je dobio najveću medijsku pažnju bio je napad 8. maja na ambasadu Narodne Republike Kine u Beogradu, koji je izazvao veliku diplomatsku napetost između vlada te države i SAD. U tom su napadu ubijena tri kineska službenika ambasade. NATO je ovu navodnu grešku opravdao „zastarelim mapama”.

Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[70] Avgusta 2012. na Kopaoniku su poginuli podoficiri Vojske Srbije Slaviša Marković i Nebojša Milić, koji su kod Pančićevog vrha čistili teren od eksplozivnih naprava zaostalih iz NATO bombardovanja.[113] Nepune dve sedmice nakon toga, na istom mestu poginuo je i deminer Rade Alimpijević.[114]

U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva raka, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika.[115]

Godine 2015. objavljeno je da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora. Prof. Dr Slobodan Čikarić, onkolog i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, smatra da je porast broja obolelih i umrlih od raka posledica NATO bombardovanja, tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma.[116][117]

Etničko čišćenje i izbeglice

Izbeglički kamp u Kukešu (Albanija)
Srušena pravoslavna crkva na Kosovu

Prema podacima UNHCR-a i Hjuman Rajts Voča, za vreme bombardovanja je više od 800.000 Albanaca napustilo teritoriju Kosova i Metohije, a pripadnici jugoslovenske vojske, policije i paravojnih formacija su optuženi za sprovođenje sistematskih zločina, progona i masovnih ubistava.[118] Prema navodima iz ovih optužbi, preko 80 % celokupnog stanovništva Kosova i Metohije i oko 90 % Albanaca je bilo primorano da napusti domove.[119]

Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i dolaska KFOR-a, Kosovo i Metohiju je zajedno sa vojskom napustilo više od 200.000 Srba i drugih nealbanaca.[120] Preostali Srbi su ostali da žive na severu Kosova i u izolovanim enklavama. Prema izveštaju Hjuman Rajts Voča, pripadnici nacionalnih manjina su bili lišavani slobode i izloženi nasilju, što je u većini slučajeva imalo političku pozadinu u vidu želje da se ukloni nealbansko stanovništvo, kao i da su jedinice OVK bile odgovorne za nasilje nad civilima tokom i posle 1999.

Kultura sećanja

Na teritoriji Srbije postoji 301 spomenik posvećen žrtvama NATO bombardovanja i ratova devedesetih.[121]

Filmovi o NATO bombardovanju

Igrani

Dokumentarni

Vidi još

Reference

  1. ^ Samuelsen, Reidun J. (26. 3. 1999). „Norske jagerfly på vingene i går”. Aftenposten (na jeziku: norveški). Arhivirano iz originala 2. 3. 2017. g. Pristupljeno 24. 3. 2024. 
  2. ^ „Turkish Air Force”. hvkk.tsk.tr (na jeziku: engleski). 26. 6. 2009. Arhivirano iz originala 26. 6. 2009. g. Pristupljeno 24. 3. 2024. 
  3. ^ Logos 2019, str. 316, 332.
  4. ^ „Operation Allied Force”. www.nato.int. NATO. Pristupljeno 24. 3. 2024. 
  5. ^ Lambeth, Benjamin S. (1. 2. 2002). „Task Force Hawk”. Air & Space Forces Magazine. Pristupljeno 24. 3. 2024. 
  6. ^ a b Hickman, Kennedy (28. 4. 2007). „Kosovo War: Operation Allied Force”. thoughtco.com (na jeziku: engleski). ThoughtCo. Pristupljeno 24. 3. 2024. 
  7. ^ Report to Congress Kosovo Operation Allied Force after-action report (na jeziku: engleski). DIANE Publishing. 31. 1. 2000. ISBN 978-1-4289-8107-2. Pristupljeno 24. 3. 2024. 
  8. ^ „NATO Operation Allied Force”. archive.defense.gov. 21. 6. 1999. Arhivirano iz originala 16. 10. 2020. g. Pristupljeno 24. 3. 2024. 
  9. ^ Lambeth, Benjamin S. (16. 11. 2001). NATO's Air War for Kosovo: A Strategic and Operational Assessment (na jeziku: engleski). Rand Corporation. ISBN 978-0-8330-3237-9. Pristupljeno 24. 3. 2024. 
  10. ^ „Stradalo 1.008 vojnika i policajaca”. www.rts.rs. RTS. 11. 2. 2013. Pristupljeno 24. 3. 2024. 
  11. ^ a b „Ljudski gubici bombardovanja Srbije i Crne Gore od strane NATO snaga”. hlc-rdc.org. Fond za humanitarno pravo. 
  12. ^ „Šest godina od bombardovanja”. B92.net (na jeziku: srpski). 23. 3. 2005. Pristupljeno 24. 3. 2024. 
  13. ^ Lambeth, str. 86.
  14. ^ a b v Aubin, Stephen P. (1. 7. 2000). „Newsweek and the 14 Tanks”. Air & Space Forces Magazine. 83 (7). Pristupljeno 24. 3. 2024. 
  15. ^ Macdonald 2007, str. 99: "NATO.. claimed to have destroyed about 120 tanks, 220 APCs and 450 artillery pieces and mortars in the 78-day bombing campaign. In reality, thanks in large part to decoys, NATO only destroyed 14 tanks, 18 APCs and 20 guns and mortars.."
  16. ^ a b „Civilian Deaths in the NATO Air Campaign - The Crisis in Kosovo”. rw.org. Human Rights Watch. Pristupljeno 24. 3. 2024. 
  17. ^ „Šesnaesta godišnjica NATO bombardovanja”. www.rts.rs. RTS. 24. 3. 2015. Pristupljeno 24. 3. 2024. 
  18. ^ Bonnén 2003, str. 188.
  19. ^ Poreklo imena „Milosrdni anđeo”, RTS, 26. mart 2009.
  20. ^ O'Connell, Mary Ellen (2000-02-01). „The UN, NATO, and International Law After Kosovo” [UN, NATO i međunarodno pravo posle Kosova]. Human Rights Quarterly (na jeziku: engleski). 22 (1): 57—89. ISSN 1085-794X. doi:10.1353/hrq.2000.0012. 
  21. ^ Logos 2019, str. 332 “U vreme napada NATO-a ubijeno je najmanje oko 830 lica u VJ i policiji Srbije ... Prema proceni napravljenoj od Human Rights Watch NATO je ubio i oko 500 civila u SRJ, a najviše na Kosovu. Službeno predstavnici Srbije kao predsednik Vlade Mirko Cvetković 24. marta 2009. govorili su da je ubijeno oko 1.000 lica u VJ i MUP-u i oko 2.500 civila, ali i da je ranjeno oko 12.500 lica u SRJ u napadima NATO-a. Broj od oko 1.000 lica u MUP-u Srbije i VJ koja su ubijena izgleda se odnosi na ceo period od 1. januara 1998. do 31. decembra 2000”.
  22. ^ „Srbija ima najviše izbeglica u Evropi”, Danas, 10. jul 2007.
  23. ^ Smiljanić 2009, str. 409.
  24. ^ „RV i PVO vs NATO”. Magacin. Arhivirano iz originala 6. 2. 2014. g. Pristupljeno 6. 2. 2014. 
  25. ^ a b v Logos 2019, str. 306.
  26. ^ Logos 2019, str. 304.
  27. ^ a b Logos 2019, str. 305.
  28. ^ Logos 2019, str. 306. 17. jul 1998 OVK (UČK) je napala i jedno veće naselje Orahovac (Rahovec) i držala veći deo grada do 19.7.1998.
  29. ^ Logos 2019, str. 307. Stotine terorista ubijene su, a sa delom pripadnika UČK, koji su pobegli, i oko 100.000 civila napustilo je kuće i prešlo u Crnu Goru i Albaniju, ili se sklonilo u zbegove u šumovite predele na samom Kosovu..
  30. ^ Logos 2019, str. 307—308.
  31. ^ „ERPKIM Archive | Krvavi okršaj u zatvorskom krugu, 18. april 2004”. Kosovo.net. 18. 4. 2004. Arhivirano iz originala 11. 09. 2012. g. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  32. ^ Logos 2019, str. 308—309. Ministar spoljnih poslova Rusije Igor Ivanov početkom oktobra 1998. rekao je da je Rusija spremna da vetom u SB UN spreči usvajanje odluke o vojnoj akciji protiv SRJ..
  33. ^ a b „Richard Becker: Rambouillet: a Declaration of War Disguised as a Peace Agreement[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 22. 2. 2014. g. Pristupljeno 6. 2. 2014.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  34. ^ Logos 2019, str. 309.
  35. ^ Logos 2019, str. 316.
  36. ^ Telesković, Dušan. „Politika: Akcija Račak primer za „specijalce” i povod za bombardovanje Srbije (Dušan Telesković) 15. januar 2009”. Politika.rs. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  37. ^ Logos 2019, str. 311—312 sa napomenom "Posle sukoba 15. januara istražni sudija iz Prištine nije mogao izvršiti uviđaj. To su sprečili pripadnici UČK, sa obližnjih uzvišenja, koji su pucali prema mestu na kome su bila ubijena lica u Račku. Noću 15. na 16. januar neko je pomerao neka od tela ubijenih Albanaca.
  38. ^ „Vreme: Tragedija u Račku (Zoran B. Nikolić) 23. januar 1999”. Vreme.com. Arhivirano iz originala 27. februar 2013. g. Pristupljeno 27. april 2011. 
  39. ^ „Izjava Helene Ranta u dokumentarnom filmu „Kraj - osuđeni na progonstvo“”. Youtube.com. 26. 1. 2008. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  40. ^ „Recak report finds Serbs guilty (Chris Bird) 18. mart 1999”. Guardian. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  41. ^ Parenti 2002, str. 106–107.
  42. ^ „{Clinton Voices Anger and Compassion at Serbian Intransigence on Kosovo}”. Nytimes.com. 20. 3. 1999. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  43. ^ Logos 2019, str. 312—314.
  44. ^ GLAS JAVNOSTI — 20. februar 1999 — Glavne vesti
  45. ^ MARTI I MADLEN : Miroslav Lazanski : Pogledi : POLITIKA
  46. ^ Kampfner 2003.
  47. ^ www.glas-javnosti.co.yu — arhiva
  48. ^ GLAS JAVNOSTI — 24. mart 1999 — Glavne vesti
  49. ^ NATO bombardovanje SR Jugoslavije
  50. ^ „NATO zgazio sve zakone”. 
  51. ^ Smiljanić 2009, str. 67.
  52. ^ „NATO arhiva, konferencija za štampu 25. mart 1999”. Ls.kuleuven.be. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  53. ^ Agresija na Jugoslaviju, Glas javnosti, 25. mart 1999.
  54. ^ Sporazum o pod-regionalnoj kontroli naoružanja, pp. 1. i 5.
  55. ^ a b v Sporazum o pod-regionalnoj kontroli naoružanja, pp. 5. Greška kod citiranja: Neispravna oznaka <ref>; naziv „autogenerated1” je definisano više puta s različitim sadržajem
  56. ^ Sporazum o subregionalnoj kontroli naoružanja — SSKN[mrtva veza], Pristupljeno 1. april 2013.
  57. ^ Stanje oklopnih vozila vojske SiCG marta 2004[mrtva veza], Pristupljeno 1. april 2013.
  58. ^ Ground Forces — Serbia — Army of Yugoslavia, Pristupljeno 1. april 2013.
  59. ^ Brigades of Army of Yugoslavia, Pristupljeno 1. april 2013.
  60. ^ a b Politika: „Pre 13 godina, na današnji dan, oboren F-117A”, Tanjug, 27. mart 2012, pristup 15. mart 2013
  61. ^ Logos 2019, str. 316—317. Avijacija i protivvazdušna odbrana SRJ bili su malobrojni i tehnološki zastareli. SRJ je imala oko 238 borbenih letelica, ali oko 15 letelica bili su Migovi 29, koji su mogli pružiti značajniji otpor avijaciji NATO-a, a protivvazdušna odbrana mogla je uspešno delovati do oko 3.000 metara iznad tla... Da bi se smanjila mogućnost da protivvazdušna odbrana VJ nanese značajnije gubitke NATO avijaciji, avioni NATO-a leteli su na visinama oko 5.000 metara i iznad toga i sa velike visine gađali su i rušili brojne privredne i civilne objekte, a na sigurnoj udaljenosti bili su i brodovi sa kojih su ispaljivane rakete na SRJ.
  62. ^ Logos 2019, str. 316 u napomeni 1651. Na početku napada je bilo upotrebljeno oko 200 aviona SAD i više od 100 aviona ostalih članica NATO-a. Posle je upotrebljeno oko 700 borbenih aviona i nekoliko stotina neborbenih aviona. Izvedeno je oko 14.000 letova aviona u kojim je vršeno gađanje ciljeva, a oko 26.000 letova ukupno.
  63. ^ NATO's War Against Serbia
  64. ^ „Jugoslavija, NATO i osiromaseni uranijum”. Vreme.com. Arhivirano iz originala 17. mart 2010. g. Pristupljeno 27. april 2011. 
  65. ^ Parenti 2002, str. 174.
  66. ^ Parenti 2002, str. 122.
  67. ^ „NATO Kasetne Bombe Pobile 100 Albanaca Na Kosovu: A Gdje Su Izrazi Gnjeva I Osude?”. Wsws.org. Arhivirano iz originala 5. 7. 2013. g. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  68. ^ „Koje su oblasti zagađene bombama”. B92.net. 26. 9. 2007. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  69. ^ „NATO dao spisak o kasetnim bombama”. B92.net. 25. 9. 2007. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  70. ^ a b „Blic Online | Ostala bez noge, dobila stan na 14 spratu”. Blic.rs. Arhivirano iz originala 20. 7. 2012. g. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  71. ^ „Surdulica, deset godina kasnije”, RTS (27. april 2009)
  72. ^ „Novi Pazar, sećanje na žrtve NATO bombardovanja”, RTS, 31. maj 2015.
  73. ^ „Bombardovanje Srbije — žrtve NATO agresije 1999. godine” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. avgust 2020), RTS, 31. maj 2015.
  74. ^ „Bombardovanje: Kako se vodio rat”, Vreme film, 2009.
  75. ^ „Radio-amateri obeležavaju 20 godina od NATO bombardovanja”, Blic, 24. mart 2019.
  76. ^ „Nekažnjeni hakeri”, NIN, 2. mart 2000.
  77. ^ „Srpski hakeri srušili NATO”, Kurir, 20. septembar 2012.
  78. ^ „Airforce magazin, jun 2000”. Arhivirano iz originala 31. 7. 2012. g. Pristupljeno 31. 7. 2012. 
  79. ^ a b v Nardulli, Perry & Pirnie 2002, str. 56
  80. ^ NATO Gives Air Support To Kosovo Guerrillas; But Yugoslavs Repel Attack From Albania — The Washington Post | HighBeam Research Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. decembar 2016), Pristupljeno 1. april 2013.
  81. ^ NATO's air war for Kosovo: a strategic and operational assessment, Issue (1365). str. 53. i 54.
  82. ^ „NATO Gives Air Support To Kosovo Guerrillas; But Yugoslavs Repel Attack From Albania” (na jeziku: engleski). The Washington Post. 2. 6. 1999. Arhivirano iz originala 20. 12. 2016. g. Pristupljeno 6. 2. 2012. „NATO pomoć OVK” 
  83. ^ a b „JELENA GUSKOVA: ULOGA ČERNOMIRDINA U MILOŠEVIĆEVOJ KAPITULACIJI 1999. GODINE[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 6. 2. 2014. g. Pristupljeno 6. 2. 2014.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  84. ^ a b Vojno-tehnički sporazum
  85. ^ Specijalni dodatak Večernjih novosti povodom 55. godina, 48. str.
  86. ^ „Žestoke demonstracije širom sveta: Oni su pružali podršku Srbima tokom bombardovanja”, Kurir, 24. mart 2017.
  87. ^ „78 dana paralelnog univerzuma”, beforeafter.rs, 24. mart 2016.
  88. ^ Avramović, Zoran (2013). Rodoljupci i rodomrsci: Savremeni srpski patriotizam i nacionalno dezintegrativna misao i praksa. Beograd: Službeni Glasnik. str. 193. 
  89. ^ Logos 2019, str. 317—318 sa napomenom 1656. „Slične zahteve da se obustavi napad na SRJ objavili su i predstavnici Indije, i drugih država”.
  90. ^ Logos 2019, str. 317.
  91. ^ Logos 2019, str. 317—318. „Slučajno” rušenje iz NATO aviona kineske ambasade na Novom Beogradu (7. maj 1999) u kojoj su ubijena 3 državljanina Narodne Republike Kine, prema rečima Đ. Cemina bilo je namerno izazivanje Kine. U junu 1999. Đijang Cemin rekao je: „SAD koje predvode NATO u bombardovanju Jugoslavije i kineske ambasade u Beogradu objasnile su svetu sliku o američkoj demokratiji i ljudskim pravima”.
  92. ^ This story was written by Rob Bardua (20. 9. 2006). „Only stealth fighter pilot shot down during combat to speak at museum”. Nationalmuseum.af.mil. Arhivirano iz originala 5. 8. 2012. g. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  93. ^ „Holloman commander recalls being shot down in Serbia, 7. februar 2007”. F-16.net. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  94. ^ „Unmanned Aerial Vehicles Increase In Numbers”, RIA Novosti, 9. oktobar 2007.
  95. ^ „Oslobađanje američkih vojnika: Beograd počašćen najgorim bombardovanjem” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. februar 2017), AIM, 6. maj 1999.
  96. ^ a b „Lepo zvuči, a da li je bilo: Herojski napadi srpske avijacije na NATO avione u Tuzli i Tirani”, Srbija danas, 24. mart 2015.
  97. ^ „Na nišanu Lazanskog: Zoltan Dani”, Sputnjik Srbija, 2018.
  98. ^ Intervju: Đorđe Aničić — Pokazali smo svetu da američki avion F-117A nije nevidljiv!, Balkan info, 28. septembar 2016.
  99. ^ „Stradanje se ne sme zaboraviti”. Kosovo.net. Arhivirano iz originala 3. 8. 2012. g. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  100. ^ Srbija 2000. — godinu dana posle bombardovanja Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. decembar 2015) — časopis Vreme, broj 494, 24. jun 2000, Pristupljeno 28. mart 2011.
  101. ^ Logos 2019, str. 333. „Prema grubim procenama [vlade Mirka Cvetkovića] pričinjena je materijalna šteta od 30 milijardi dolara”.
  102. ^ „Cetrdeset dana rata”. Vreme.com. Arhivirano iz originala 5. maj 2011. g. Pristupljeno 27. april 2011. 
  103. ^ „GLAS JAVNOSTI – Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  104. ^ a b E.G. „GLAS JAVNOSTI – Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  105. ^ „GLAS JAVNOSTI – Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  106. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom Политика.
  107. ^ a b Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom РТС55.
  108. ^ Izveštaj Hjuman Rajts Voča
  109. ^ „Bili su samo deca”, Jutarnji program RTS-a, 24. mart 2023.
  110. ^ a b „Na licu mesta: Grdelica”. Vreme.com. Arhivirano iz originala 4. april 2013. g. Pristupljeno 27. april 2011. 
  111. ^ „Suze za 16 žrtava kasetnih bombi” Novosti 7. maj 2015.
  112. ^ „Sećanje na žrtve bombardovanja varvarinskog mosta”, Radio televizija Kruševac, 29. maj 2013.
  113. ^ „Poginula dva vojnika na Kopaoniku”, (B92, 1. avgust 2012)
  114. ^ „Bomba ubila deminera i upalila vrh Kopaonika!”, Večernje novosti (13. avgust 2012)
  115. ^ „St. Sava Serbian Orthodox Church of Boston – Archives”. Stsavaboston.org. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  116. ^ "Srbija prva u Evropi po stopi smrtnosti od raka " RTS, (25. mart 2015)
  117. ^ „"NATO nam je otrovao 60 generacija" – žrtva: „Prvo rak kože, a onda limfnih žlezda””. B92. 25. 7. 2022. Pristupljeno 26. 7. 2022. 
  118. ^ „Kosovo emergency” (PDF). UNHCR. Pristupljeno 4. 9. 2015. 
  119. ^ „Po naređenju, ratni zločini na Kosovu” (PDF). HRW-. Pristupljeno 4. 9. 2015. 
  120. ^ „UNHCR: Serbia and Kosovo” (PDF). UNHCR. Pristupljeno 4. 9. 2015. 
  121. ^ Colic, Nina (2019-04-12). „U Srbiji 301 spomenik posvećen ratovima devedesetih i NATO bombardovanju – Društvo – Dnevni list Danas” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-04-08. 

Literatura

Spoljašnje veze

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=НАТО_бомбардовање_Југославије&oldid=27682697”