NIN-ova nagrada
 | Ovaj članak možda zahteva čišćenje i/ili prerađivanje kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta Vikipedije. Problem: Nedostaju kategorije ili unutrašnje veze, prisutne su pravopisne i gramatičke greške, tekst nije razlomljen na odeljke i slično. |
| NIN-ova nagrada | |
|---|---|
| Dodeljuje se za | najbolji roman |
| Dodeljuje | NIN |
| Lokacija | Beograd |
| Zemlja | Srbija |
| Predstavlja | NIN |
| Prvo dodeljivanje | 1955. god. |
| Trenutni dobitnik | Stevo Grabovac |
NIN-ova nagrada (zvanični naziv: Nagrada kritike za roman godine) dodeljuje se za najbolji roman objavljen u prošloj godini. Nagradu je ustanovio i dodeljuje NIN. Prvi put je dodeljena 5. februara 1955. i jedna je od najstarijih aktivnih književnih nagrada u Srbiji. Sastoji se od diplome i novčanog iznosa.
Istorijat[uredi | uredi izvor]
NIN-ova nagrada kritike za roman godine dodeljuje se od 1954. godine.[1] Tokom tog perioda dodeljivana je piscima sa prostora cele bivše Jugoslavije, a posle raspada države srpskim piscima. Prvobitna namera redakcije nedeljnika NIN bila je da se ovom nagradom obuhvate dva književna roda – roman i drama, ali je žiri u svom prvom sastavu sugerisao redakciji da se dodeljivanje nagrade ograniči samo na roman.[2] Ustanovljenje NIN-ove nagrade za roman bio je veliki događaj u književnoj kulturi toga doba.
U redakciju obnovljenog NIN-a, čiji je glavni urednik bio Antonije Isaković, ušao je najveći deo redakcije prvog posleratnog omladinskog lista Mladi borac: književni kritičar Borislav Mihajlović Mihiz, likovni kritičar Miodrag B. Protić i najugledniji pisci najmlađe generacije. NIN toga doba bio je sa slovenačkom Mladinom najslobodoumniji list jugoslovenske štampe i predvodnik borbe za slobodu stvaralaštva u Jugoslaviji i Srbiji. Nagrada je imala jugoslovenski karakter, pa su i članovi žirija bili najugledniji kritičari i predstavnici književnosti srpskohrvatskog jezika.[3]
Statistika[uredi | uredi izvor]
Prvi dobitnik NIN-ove nagrade bio je Dobrica Ćosić za roman Koreni.
Jedini trostruki laureat bio je Oskar Davičo, koji je ujedno i jedini laureat koji je nagradu dobio dve godine za redom: Beton i svici (1956), Gladi (1963) i Tajne (1964).
Dvostruki laureati bili su Dobrica Ćosić, Živojin Pavlović, Dragan Velikić i Svetislav Basara.
Sedam spisateljica je do sada dobilo NIN-ovu nagradu: Dubravka Ugrešić (1988), Svetlana Velmar-Janković (1995), Grozdana Olujić (2009), Gordana Ćirjanić (2010), Ivana Dimić (2016), Milena Marković (2021) i Danica Vukićević (2022).
Najmlađi laureat ove nagrade bio je Vladimir Arsenijević koji je 1994. godine, sa 29 godina, nagrađen za roman U potpalublju.[2]
Nagrada nije dodeljena jedino 1959. godine, kada je napravljen presedan radi stimulisanja kvaliteta. Bez nagrade je tada ostao Miodrag Bulatović sa romanom „Crveni petao leti prema nebu“. Bulatović je kasnije, 1975. godine, dobio NIN-ovu nagradu za roman Ljudi sa četiri prsta.
Nagradu su vratila dva laureata:
- Danilo Kiš je 1978. vratio nagradu dobijenu 1972. za roman Peščanik zbog optužbi da je njegova zbirka pripovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča plagijat.
- Milisav Savić je 1992. vratio nagradu dobijenu 1991. za roman Hleb i strah zbog objavljivanja u NIN-u teksta „Strava” Momčila Selića, u kojem je jedan od negativnih junaka pisac koji je upravo dobio NIN-ovu nagradu.[2]
Žiri[uredi | uredi izvor]
O dodeli nagrade odlučuje žiri većinom glasova svojih članova. Sve do 1971. godine činili su ga manje-više stalni članovi. Prvih desetak godina žiri je funkcionisao na veoma komplikovan način: članovi su se u tom periodu sastajali i po desetak puta, diskutovali o svakoj knjizi, da bi posle mnogih odabira najpre napravili uži izbor, a potom odabrali jedan roman. Takav model je, i pored toga što je bio iscrpljujući za žiri, obezbeđivao donesenoj odluci jednu dozu ozbiljnosti i validnosti. Ovakav način rada bio je moguć pre svega zato što je romaneskna produkcija pisana na srpskohrvatskom jeziku u čitavoj SFRJ sve do osamdesetih godina brojala na godišnjem nivou od petnaestak do četrdesetak romana. Međutim, bez obzira što se početkom šezdesetih godina romaneskna produkcija tek neznatno uvećala, 1963. godine odlučeno je da se zbog njenog povećanja stalni žiri proširi i u njega su ušli predstavnici mlađe generacije: Muharem Pervić, Petar Džadžić i Miloš Bandić). Dotadašnji model rada zamenjen je sistemom Akademije Gonkur. Od tada je svaki član žirija trebalo samostalno da nađe svog kandidata i na poslednjem sastanku da izađe pred kolege sa svojim odabirom. U slučaju da u prvom suočavanju nijedan kandidat nije dobio potrebnu većinu glasova, automatski je otpadao onaj koji je imao najmanje glasova. Sistemom selekcije jedan kandidat je naposletku morao da obezbedi većinu glasova žirija.[4]
Kontroverze[uredi | uredi izvor]
S obzirom na nesumnjivi značaj NIN-ove nagrade, gotovo svake godine podiže se buka već kada bude objavljena lista romana i autora koji konkurišu. Šire se, pritom, razne spekulacije o tome da na odluke žirija utiču neknjiževni faktori. Nekada su se za to sumnjičila partija i razni centralni i gradski komiteti, a potom književni klanovi, pritisak izdavača, ideološki okviri, pa se pominju i navodne lične, prijateljske i druge veze. Odluke su retko bile jednoglasne, dešavalo se i da se deo žirija ogradi od odluke o laureatu, čak i da napusti žiri.[5] Nagradu su vratila dva autora: Danilo Kiš i Milisav Savić. Kiš je nagradu vratio bez obrazloženja. Nesumnjivo je i da NIN-ova nagrada nije uvek dodeljivana najboljim romanima.[3] Tako je, na primer, 1955. nagrađen je slabo upamćeni Mirko Božić za roman Neisplakani, a 1957. priznanje je pripalo Aleksandru Vuču za roman Mrtve javke, a u najužem izboru bili su Proljeća Ivana Galeba Vladana Desnice i Lelejska gora Mihaila Lalića, dela koja su ušla u školsku lektiru.
1954.[uredi | uredi izvor]
Već je prva dodeljena nagrada dovedena u sumnju. Naime, Andrićev roman Prokleta avlija 1954. godine povučen iz konkurencije jer nije odgovarao po obimu, i shvaćena je kao novela, a ne kao roman. Navodno je presudno bilo stanovište Borislava Mihajlovića Mihiza, iako ga je on u kritici u NIN-u nazivao „kratkim romanom“ i „kapitalnim delom“. Prvu Ninovu nagradu, jednu od svoje dve, dobio je tada Dobrica Ćosić, inače Mihizov prijatelj.
1959.[uredi | uredi izvor]
Godine 1959. nagrada jedini put nije dodeljena i tada je promenjen NIN-ov žiri zbog nekompetentnosti. Te godine objavljeno je 36 romana, ali je žiri smatrao da „pored velikog broja nema tog kvaliteta koji bi bilo kom piscu mogao zaslužno doneti nagradu”, što je uzrokovalo kontroverze u javnom i književnom životu Jugoslavije.[3] Kategorični u tom stavu bili su Milan Bogdanović, Velibor Gligorić i Borislav Mihajlović, dok su Zoran Mišić i Eli Finci smatrali da je nagrada ipak mogla da bude dodeljena Miodragu Bulatoviću za roman Crveni petao leti prema nebu.[2] Miodrag Bulatović je figurirao kao laureat, ali je jedan deo žirija smatrao da to „nije zgodno” i da treba da „sazri”. Milan Vlajčić, književni kritičar i sedam puta član žirija za Ninovu nagradu, od čega je četiri godine predsednik za roman Crveni petao leti prema nebu kaže da je to bio jedan od najboljih romana u toj deceniji.
1963/64.[uredi | uredi izvor]
Oskar Davičo je jedini laureat koji je nagradu dobio dve godine za redom. Za njega se veruje da je bio veliki moćnik, partijski čovek, pozivao se na svoju revolucionarnu prošlost, a u žiriju su glasali njegovi ljudi. Danas su ta dva njegova romana gotovo zaboravljena. Kasnije je NIN doneo pravilo, kasnije narušeno, da jedan pisac ne može dvaput da dobije nagradu, što je važilo sve do sredine devedesetih kada je, možda iz straha da neće biti dovoljno knjiga, ponovo vraćeno to da mogu pisci da dobiju Ninovu nagradu i dva puta.
1975.[uredi | uredi izvor]
Veliki javni skandal izbio je tokom izbora za roman 1975. godine. Za favorita je tada važio Petrijin venac Dragoslava Mihailovića, a još je bilo živo sećanje na skidanje predstave Kad su cvetale tikve istog autora sa pozorišne scene. Malo pre odluke žirija, tada uticajni književni kritičar Dragan Jeremić objavio je u štampi tekst sa tezom da Petrijin venac nije roman nego „pripovedački venac“, a najglasniji u žiriju su se pozvali na taj tekst. Nagradu je dobio Miodrag Bulatović za roman Ljude sa četiri prsta.
1977.[uredi | uredi izvor]
Najveća intriga u istoriji NIN-ove nagrade desila se tokom izbora za najbolji roman 1977. godine i do danas je ostala obavijena velom tajne. Upućeniji u dešavanja smatraju da apokrifna verzija koja se od tada prepričava u delu književne javnosti nije bez osnova. Prema toj verziji, Skenderu Kulenoviću je u gluvo doba noći neko iz žirija javio da je dobitnik NIN-ove nagrade za roman Ponornica, ali mu je tri sata kasnije saopšteno da on ipak nije laureat. Kulenović je preminuo istog dana od srčanog udara. Žiri je, navodno, promenio odluku pod pritiskom tadašnjeg glavnog urednika NIN-a Dragana Markovića, člana republičkog Centralnog komiteta, jer je Kulenović, iako čovek sa jakom biografijom, nosilac Partizanske spomenice 1941. godine, smetao tadašnjem vrhu vlasti u SR Bosni i Hercegovini. Na sajtu NIN-a nema podataka o finalistima. Samo se navodi da je žiri jednoglasno dodelio nagradu Petku Vojniću Purčaru za roman Dom sve dalji.
1981.[uredi | uredi izvor]
Godine 1981. favorit je, do pred sam kraj izbora, bio već tada izuzetno popularan roman Milana Oklopdžića Kalifornija bluz (CA Blues). Međutim, nedelju dana pred dodeljivanje ubedili su jednog člana žirija, profesora Milivoja Solara, da bi bilo bolje da je Pavao Pavličić za Večernji akt. Uprkos tome Oklopdžićeva knjiga postala je kultna i doživela 10 izdanja.
1994.[uredi | uredi izvor]
Veliku senzaciju izazvala je i dodela NIN-ove nagrade 1994. tada 29-godišnjem Vladimiru Arsenijeviću za roman U potpalublju, kada je deo javnosti zamerao žiriju na tome što prestižnu nagradu uručuju debitantu, ali se žiri nije obazirao. Arsenijevićev roman je pozitivne kritike dobijao i u inostranstvu.
1997. i 1999.[uredi | uredi izvor]
Do velikog neslaganja u žiriju i delu javnosti došlo je i 1997. kada je nagrada dodeljena Milovanu Danojliću za roman Oslobodioci i izdajnici. Nikola Milošević, tada član žirija, napustio je prostorije nakon glasanja. Nemalo iznenađenje bilo je i 1999. kada je Ninovu nagradu dobio Maksimilijan Erenrajh Ostojić za roman Karakteristika, do tada nepoznat pisac ne samo široj javnosti, nego i upućenijim ljubiteljima domaće književnosti.[6]
2020.[uredi | uredi izvor]
Grupa od 18 srpskih pisaca u pismu javnosti pod naslovom „Bojkot NIN-ove nagrade“ ukazuje da o ovom književnom priznanju „već preterano dugo i preterano često“ odlučuju „što stručno, što moralno, a najčešće i stručno i moralno nekompetentni ljudi, za koje nije jasno po kom merilu su birani“. Oni smatraju, kako navode u pismu da „od trenutka u kom su nedeljne novine NIN postale vlasništvo jedne inostrane privatne kompanije taj negativan trend primetno raste, da bi do kulminacije proizvoljnosti došlo ove godine... Bilo bi minimalno korektno da odluku o najboljem romanu srpske književnosti donesu kritičari koji sistematski prate savremeni domaći roman. Međutim, ovogodišnji žiri ne ispunjava čak ni te uslove“, smatra osamnaestoro potpisnika pisma. Potpisnici pisma su: Vladimir Kecmanović, Vladimir Tabašević, Dejan Stojiljković, Đorđe Pisarev, Emir Kusturica, Igor Marojević, Laura Barna, Lidija Jelisavčić Ćirić, Ljubica Arsić, Marko Krstić, Milan Ružić, Miro Vuksanović, Muharem Bazdulj, Nikola Malović, Sava Damjanov, Slaviša Pavlović, Slobodan Vladušić i Franka Petrinović.[7]
2021.[uredi | uredi izvor]
U januaru 2021. ponovo je došlo bojkota ove nagrade od strane jednog broja intelektualaca i javnih ličnosti, pošto je nakon privatizacije nedeljnika NIN vremenom došlo do toga da u žiriju nagrade nema književnika ni književnih kritičara.[8]
Dobitnici[uredi | uredi izvor]
Dosadašnji dobitnici NIN-ove nagrade su:
.jpg)
Najboljih deset romana do 2003. godine[uredi | uredi izvor]
Uoči pedesetogodišnjice dodeljivanja NIN-ove nagrade 2003. godine, kritičari koji su u različitim periodima učestvovali u žiriju glasali su za najbolje nagrađene romane. Kao 10 najboljih romana dobitnika NIN-ove nagrade odabrani su:
- Meša Selimović – Derviš i smrt
- Danilo Kiš – Peščanik
- Miloš Crnjanski – Roman o Londonu
- Milorad Pavić – Hazarski rečnik
- Borislav Pekić – Hodočašće Arsenija Njegovana
- Ranko Marinković – Kiklop
- Aleksandar Tišma – Upotreba čoveka
- Radoslav Petković – Sudbina i komentari
- Dobrica Ćosić – Koreni
- Slobodan Novak – Mirisi, zlato i tamjan[3]
Edicija Of NIN[uredi | uredi izvor]
Tokom godina ispostavilo se da su neki od romana koje su nominovani ali nisu dobili nagradu faktički postali deo centralnog kanona srpske književnosti. Zato je početkom 21. veka Zavod za udžbenike štampao ediciju Of NIN (Off NIN), gde je 10 kritičara biralo 10 romana koji je trebalo da budu nagrađeni, a nisu. U toj ediciji nalaze se:
- Prokleta avlija, Ive Andrića,
- Druga knjiga Seoba (1. i 2. deo), Miloša Crnjanskog,
- Dan šesti, Rastka Petrovića,
- Proljeća Ivana Galeba, Vladana Desnice,
- Kad su cvetale tikve, Dragoslava Mihailovića,
- Dorotej, Dobrila Nenadića,
- Sudbine, Miroslava Popovića,
- Pevač, Boška Petrovića i
- Fama o biciklistima, Svetislava Basare.[6]
NIN-ova nagrada za publicistiku[uredi | uredi izvor]
Godine 1975. ustanovljena je NIN-ova nagrada za publicistiku Dimitrije Tucović. Ustanovljena je povodom dvostrukog jubileja: 40 godina od pokretanja NIN-a (1935) i 25 godina od posleratnog izlaženja NIN-a (1950). Prvih godina dobitnici su uglavnom bili političari, a prvi dobitnik bio je Edvard Kardelj. Prekretnica je nastala kada je 1981. nagradu za pubicistiku dobio Gojko Nikoliš za memoare Korjen, stablo, pavetina. Od tada je za nagradu konkurisala prava publicistika, čak svake godine 70-150 naslova i na neki način je postala konkurencija nagradi za roman godine. Početkom devedesetih nagrada je iz nepoznatih razloga ustupljena Politici i nazvana Nagrada Slobodan Jovanović. Prvi dobitnik Nagrade Slobodan Jovanović bio je Vasilije Krestić.[1]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b „Trezor”. RTS. 1. 11. 2013. Pristupljeno 28. 3. 2022.
- ^ a b v g „Šest decenija NIN-ove nagrade”. Sinhro.rs. 16. 1. 2014. Pristupljeno 28. 3. 2022.
- ^ a b v g „Značajan sadržaj postojanja”. NIN. Pristupljeno 28. 3. 2022.
- ^ Dunđerin, Aleksandar (5. 2. 2010). „Ninova nagrada: Od svitanja do sumraka”. Pečat. Pristupljeno 28. 3. 2022.
- ^ „1974. Jure Franičević Pločar "Vir"”. NIN. Arhivirano iz originala 15. 07. 2017. g. Pristupljeno 26. 3. 2022.
- ^ a b Jovandić, Matija (24. 1. 2021). „Najintrigantniji detalji u istoriji Ninove nagrade”. Nova S. Pristupljeno 26. 3. 2022.
- ^ „18 pisaca pozvalo na bojkot NIN-ove nagrade”. Danas. 19. 1. 2020. Pristupljeno 28. 3. 2022.
- ^ Mirković, M. (23. 1. 2021). „Veliki broj uglednih ličnosti svojim potpisom dao podršku bojkotu "Ninove" nagrade za roman godine”. Večernje novosti. Pristupljeno 24. 1. 2021.
- ^ NIN. „Dobrica Ćosić - "Koreni"”. Nin online (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-01-29.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Ilić, Saša (31. 12. 2010). „Trigonometrija NIN-ove nagrade”. Peščanik. Pristupljeno 28. 3. 2022.
- Matijević, Ivana (26. 1. 2022). „Pobeda književnosti”. Danas. Pristupljeno 28. 3. 2022.
