NKVD

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe, pogledajte NKVD (višeznačna odrednica).
Amblem NKVD-a

Narodni komesarijat unutrašnjih poslova (rus. Народный комиссариат внутренних дел, НКВД) je naziv za bivšu javnu i tajnu policiju Sovjetskog Saveza[1] koja je direktno izvršavala naredbe Sovjeta, uključujući političke progone. NKVD je u početku bio samo ministarstvo u okviru vlade SSSR-a. Kasnije će NKVD postati samostalna policijska agencija odvojena od Komesarijata za unutrašnje poslove. Naslediće je KGB.

Uvod[uredi | uredi izvor]

NKVD je uključivao i redovne, javne policijske službe Sovjetskog Saveza (uključujući saobraćajnu policiju, vatrogasce, graničare i arhive), ali je najpoznatija po svojim aktivnostima u gulazima i Glavnom direktoratu za državnu bezbednost (GUGB)[2], što će na kraju prerasti u Komitet državne bezbednosti (KGB).

NKVD je sprovodio masovna ubista bez sudske presude, rukovodio sistemom prinudnog rada, progonio unutrašnje neprijatelje, sprovodio masovne deportacije kulaka i čitavih naroda u nenaseljene krajeve države, čuvao državnu granicu, vršio špijunažu i politička ubistva u inostranstvu i sprovodio Staljinovu politiku u komunističkim pokretima u drugim državama.[3]

U Drugom svetskom ratu NKVD je uglavnom postavljao političke komesare i bio je zadužen za ubijanje i hvatanje dezertera i izdajnika u okviru armije. Postojale su čitave divizije NKVD-a koje su vršile akcije u pozadini protiv sabotera i špijuna, i takođe učestvovale u direktnim borbama protiv Nemaca.

Prethodne agencije[uredi | uredi izvor]

ČEKA[uredi | uredi izvor]

Po ukazu Saveta narodnih komesara Ruske Socijalističke Federativne Sovjetske Republike, 20. decembra 1917. godine, formirano je specijalno odeljenje Sovjetske bezbednosti pod nazivom Vanredna komisija ili skraćeno ČEKA. Pun naziv ove organizacije je bio Sveruska vanredna komisija za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaže (rus. Vserossiйskaя črezvыčaйnaя komissiя po borьbe s kontrrevolюcieй i sabotažem). Sveruski centralni izvršni komitet RSFSR odobrio je 28. oktobra 1918 promenu su strukturi i povećanja osoblje ČEKE. Zadaci ČEKE su pre svega bili suzbijanje i uklanjanje kontrarevolucionara i sprečavanje sabotaža (ili pravljenje sabotaža u zavisnosti od potrebe). Osim toga ČEKA se bavila sprovođenjem preliminarne istrage i izvođenjem počinioca na suđenje vojnim revolucionarima najčešće u okviru vojske, borbom protiv zavera, nereda, antisovjetske propagande i špijunaže. Uključivala je još i zaštitu železnica i prevoza vozom (od avgusta 1918), zaštitu državne granice (od novembra 1920), izviđanje (od decembra 1920) i kontraobaveštajni rad[4]. Ova organizacija imala je slične treninge kao i vojnici Crvene armije i nastala je još za vreme Lenjina. Kanije će u okviru reorganizacije vojske i obaveštajnih službi, Lav Trocki formirati GPU kao naslednicu ČEKE.

GPU[uredi | uredi izvor]

GPU odnosno Državna politička uprava (rus. Gosudarstvennoe političeskoe upravlenie) je nastala 6. februara 1922. godine nasledivši na tom mestu ČEKU. Dok se ČEKA može smatrati paravojnom formacijom osnovanom isključivo iz političkih razloga, GPU je imao zakonske okvire i formiran je pod pokroviteljstvom Narodnog komesarijata za unutrašnje poslove kao redovna agencija[5]. GPU je imao apsolutno istu funkciju kao i ČEKA u godinama ranije. Već po svom stvaranju agencija je počela da uspostavlja mrežu tajnih doušnika koji su postepeno obuhvatali sve slojeve društva bez izuzetka. Lokalni partijski organi aktivno su pomagali u prikupljanju i prenošenju informacija te davanja dokumenata o licima koja su optužena za "špijunažu, kontrarevoluciju i antisovjetske aktivnosti". Najekstremniji slučajevi i ujedno najveća aktivnost GPU-a, postojala je na teritoriji Ukrajine[6][7]. Već u novembru 1923. godine GPU prestaje da postoji i sada nastaje nova agencija OGPU sa tradicijom svog prethodnika.

OGPU[uredi | uredi izvor]

OGPU odnosno Objedinjena državna politička uprava (rus. Obъedinennoe Gosudarstvennoe Političeskoe Upravlenie) nastaje 15. novembra 1923, skoro 9 meseci nakon formiranja SSSR-a, kako bi se objedinila sva odeljenja i jedinice GPU-a na teritoriji Sovjetskog Saveza. OGPU je formiran pri Savetu narodnih komesara SSSR-a, odlukom Prezidijuma Centralnog izvršnog komiteta Sovjetskog Saveza, kao naslednica Državne političke uprave (GPU)[8]. Prema članu 61, paragraf 9 Ustava Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika: „U cilju objedinjavanja revolucionarnih napora savezničkih republika u borbi protiv političke i ekonomske kontrarevolucije, špijunaže i razbojništva, uspostavlja se Objedinjena državna politička uprava, OGPU“[9]. Takođe prema pravilniku, nadležnosti i zaduženja OGPU-a je mogao da određuje Vrhovni tužilac Sovjetskog Saveza, a organizacija je uglavnom imala sledeća ovlašćenja[10]:

  1. Prikupljanje informacija za državne institucije o stanju stvari u zemlji sa stanovišta borbe protiv kontrarevolucije, kako političke, tako i ekonomske
  2. Tajni nadzor  sumnjivog elementa ne samo u SSSR-u, već i u inostranstvu
  3. Izdavanje dozvola za ulazak i izlazak iz SSSR-a za strance i sopstvene državljane
  4. Sprovođenje deportacija
  5. Gledanje poštanske, telegrafske i druge prepiske kako u zemlji tako i u inostranstvu  
  6. Izvršenje pretresa, hapšenja, zaplene;
  7. Sprovođenje istrage i usmeravanje sudova na obelodanjene slučajeve
  8. Registracija lica osuđenih ili osumnjičenih za vršenje političkih zločina ili drugih krivičnih dela

NKVD[uredi | uredi izvor]

Formiranje[uredi | uredi izvor]

Ukazom Centralnog izvršnog komiteta SSSR-a od 10.07.1934. godine, formiran je Narodni komesarijat unutrašnjih poslova odnosno NKVD i uspostavljen je kao savezno-republičko odeljenje. U okviru svake Sovjetske republike formirano je posebno odeljenje NKVD-a (na primer NKVD SSR Ukrajine, NKVD SSR Kazahstana itd) dok je u okviru RSFSR-a uvedena institucija ovlašćenog NKVD-a SSSR-a na teritoriji svih republika[11].

NKVD-u je bilo povereno: obezbeđivanje revolucije, reda i države, sigurnost i zaštita društva i svojine države i pojedinca, evidencija građanskih dela, obezbeđivanje granica, upravljanje radničkom i seljačkom milicijom, unutrašnja zaštita, uprava logora za prinudni rad i radnih naselja (GULAG), vatrogasne i druge službe.

Vodeće mesto u strukturi NKVD-a pripadalo je GUGB-u (Glavnom direktoratu za državnu bezbednost) koji je praktično predstavljao OGPU u sastavu NKVD-a. Šef GUGB-a je istovremeno bio i 1. zamenik glavnog komesara NKVD-a. U predratnim godinama NKVD se pretvorio u telo koje je vršilo širok spektar ekonomske proizvodnje kroz aktivno angažovanje zarobljenika i ljudi zatvorenih u gulazima[12].

Period od 1934. do 1938.[uredi | uredi izvor]

Početkom decenije vođe partije i OGPU-a sprovodili su kampanje masovne represije protiv klasa koje se smatraju neprijateljskim, posebno malim zemljoposednicima, kulacima i mnogim seljacima. Tokom kolektivizacije i dekulakizacije, masovna represija bila je deo klasnog rata. Sovjetski seljaci masovno su se bunili protiv kolektivizacije jer su na taj način ostajali bez osnova da prežive. Ipak Staljin je bio voljan da izvrši svoje reforme pa je često pribegavao nasilnim metodama upravo pod pokroviteljstvom OGPU-a (kasnije NKVD-a). Otprilike od 1934. NKVD je bio široko angažovan u borbi sa kriminalom i socijalnim poremećajima Kasnije je rukovodstvo multi-etničkog SSSR-a shvatilo da posebnu opasnost predstavljaju etničko i nacionalno pitanje. Masovna represija tada je prvenstveno služila za preraspodelu stanovništva, formiranje politički prihvatljivih nacionalnih identiteta, zaštitu granica i nametanje socijalne i ekonomske discipline sovjetskom društvu. NKVD je počeo da sprovodi nasilno premeštanje mnogih naroda SSSR kako bi se stvorila mogućnost lakšeg upravljanja ali i gubljenja identiteta nekih naroda (poput Čečena i Tatara)[13]. Sa strahom od unutrašnje političke opozicije i neminovnošću rata, brutalnost ove represije povećavala se 1937. i 1938. godine. i taj period danas nazivamo Velikom čistkom.

Mnogi zločini su izvršeni od strane NKVD-a koji je postao osnovni stub moći pre svega Staljina. Takođe NKVD se masovno uvukao u strukture vojske odnosno Crvene armije te su unutar svake jedinice morali biti politički komesari koji su uglavnom nosili značke NKVD-a. Kao osnovna uloga političkih komesara, navođeno je podizanje morala kod pripadnika armije. Ipak realnost je bila da je Staljin preko NKVD-a mogao da prati sve vojne strukture kako bi i Crvenu armiju držao pod svojom kontrolom.

Takođe od 1934. nadležnost nad radnim logorima i GULAG-om je preuzeo upravo NKVD[12]. Sovjetski sistem radnih logora igrao je glavnu ulogu u Sovjetska ekonomija od 1929. do 1953. NKVD je otvorio različite namenske logore poput onih za drvnu građu, rudarstvo i građevinarstvo. Često su to bili logori u udaljenim krajevima zemlje (Sibir, Kamčatka, Ural, srednja Azija) poznati po svojoj surovoj klimi. NKVD je otvorio oko 350 radionica i 18 kolektivnih farmi u kojima su radili logoraši odnosno zarobljenici. Sovjetsko rukovodstvo videlo je Gulag kao sredstvo za sprovođenje države ekonomske politike i izgradnju velikih projekata poput kanala od Baltičkog do Belog mora, Moskovske podzemne železnice, velikih čeličana, autoputeva i dugog. Ipak ovaj sistem je imao svoje značajne mane:

  1. Zatvorenici nisu imali motivaciju da rade
  2. Hrana, odeća i druge potrepštine nisu im bile omogućene
  3. Osoblje i policija su često maltretirali i mučili zatvorenike
  4. U logorima je smrtnost bila velika usred gladi i epidemija
  5. U logorima su bili ljudi od 18 do 80 godina kao i žene što znači da nisu svi mogli da rade (prema procenama 40 do 60 zatvorenika je bilo radno sposobno)

Prvi svesavez Konferencija agencije Narodnih komesarijata unutrašnjih poslova proglasio je "Petogodišnji plan industrijskog razvoja i kolektivizacije poljoprivrede" te je uspostavljena potražnja za velikim brojem niskokvalifikovane radne snage. S obzirom da su radnici morali da budu plaćeni, da imaju mesto za stanovanje i slično, sovjetsko rukovodstvo je odmah uvidelo značaj logorske radne snage za postizanje svih odredbi Petogodišnjeg plana

Velika čistka (1936—1938)[uredi | uredi izvor]

Velika čistka praktično predstavlja kulminaciju kampanje masovnog terora koju je NKVD sprovodio pod Staljinom. Na neki način možemo reći da je Velika čistkapočela smenom rukovodioca na čelu NKVD-a. Nakon dolaska Nikolaja Ježova (1936) počeće upravo i ova era preterane represije. Nije poznat tačan podatak ali procenjuje se da je u toku Velike čistke stradalo između 750.000 i milion ljudi dok je broj proteranih u radne logore između 500 i 750 hiljada, a po procenama NKVD je u tom periodu ubijao i po 1000 ljudi na dan[14][15][16].

Tokom čistki, mnogi Staljinovi neprijatelji jednostavno su nestali iz svojih domova. Ono što je bila mračna strana jeste to da su i mnogi njegovi prijatelji, junaci revolucije i osobe koje su ga dovele na vlast, takođe stradali. Drugi su pogubljeni u javnosti nakon montiranih sudskih procesa kasnije nazvanih-Moskovska suđenja. Pošto je Staljin znao vrednost fotografija i u istorijskom zapisu i u upotrebi masovnih medija često su ubijene osobe prosto nestajale i sa fotografija putem fotomontaže kao da nikada nisu ni postojale[14].

Neka od najpoznatijih političkih ubistava koje je izvršio NKVD su bila[17]:

  • Ubistvo Sergeja Kirkova u Lenjingradu (decembar 1934)
  • Suđenje (kasnije i ubistvo) Lavu Kamenjevu i Grigoriju Zinovjevu i još 14 članova CK KPSS (jul/avgust 1936)
  • Suđenje (kasnije i ubistvo) Juriju Pjatakovu i drugim ličnostima zaduženim za industrijalizaciju (januar 1937)
  • Suđenje (kasnije i ubistvo) Nikolaju Buharinu i Alekseju Rikovu (februar/mart 1937)
  • Ubistvo Genhrida Jagode i još nekih bivših zvaničnika (mart 1938)
  • Ubistvo Nikolaja Ježova (februar 1940)
  • Ubistvo Lava Trockog (avgust 1940)
  • Ubijeno je više od trećine članova Komunističke partije i više od polovine članova Centralnog komiteta
  • Pogubljeni su 81 od 103 vojnih lidera najvišeg ranga u okviru Crvene armije

Između Drugog i Trećeg Moskovskog suđenja, viši nivo Crvene armije bio je desetkovan hapšenjima i pogubljenjima po kratkom postupku, a ista sudbina zadesila je pokrajinske sekretare stranke, partijsko i državno osoblje među nacionalnim manjinama, menadžere u industriji i druge zvaničnike. Pored toga Politbiro je naredio Ježovu 3. jula 1937. da sprovede „masovne operacije“ radi hapšenja bivših kulaka i drugih kontrarevolucionara. Ježov je u svakom okrugu utvrdio kvote za broj hapšenja, a broj hapšenja i likvidacija je premašio njegove procene[17].

Ipak ono što je možda najgora posledica Staljinovih čistki bila je činjenica da su ljudi preplašeni i psihički slomljeni, što će se pokazati u godinama kasnije kao strašan hendikep. Niko nije imao hrabrosti da preuzme bilo kakvu inicijativu vezanu za promene ili poboljšanja na polju politike, ekonomije i vojske. Svi su živeli u stalnom strahu da i njih može "progutati mrak". Psihičke posledice među preživelima bile su dugotrajne i nesagledive.

NKVD pod Berijom[uredi | uredi izvor]

Berija je bio jedan od Staljinovih najboljih izvršitelja i čovek koji je organizovao neke od najkrvavijih ubistava tokom Staljinove ere. On se jednom zakleo: „Svako ko pokuša da digne ruku protiv volje našeg naroda, protiv volje stranke Lenjina i Staljina, biće nemilosrdno slomljen i uništen“[18].

U avgustu 1938. godine doveden je u Moskvu sa Kavkaza (gde je aktivno radio na čistkama stekavši veliku moć) i postavljen je za zamenika šefa NKVD-a te je sa ovom funkcijom dodatno pomogao Staljinovu čistku uz pomoć svoje moći nad sovjetskim policijskim snagama[19]. U septembru 1938. imenovan je za šefa Glavne uprave državne bezbednosti (GUGB) NKVD-a, da bi već u novembru 1938. postao glavni šef NKVD-a nasledivši Nikolaja Ježova.

Po dolasku na čelo NKVD-a, Berija je ublažio Staljinove čistke i čak iz zatvora pustio oko 100,000 ljudi koje je Ježov prethodno zatvorio. Berija je krivio Ježova za "Velike čistke" i bio je slepo i verno odan Staljinu do samog kraja. Ono što se razlikovalo od njegovih prethodnika, bilo je to što ga Staljin nije ubio. Ipak Berija je lično ubijao ljude u periodu od 1934. do 1938. a takođe je odgovoran za zločin u Katinjskoj šumi.

Naime u martu 1940. godine Berija je naredio likvidaciju odo 25,700 Poljaka sa teritorije današnje Belorusije i Rusije, a od toga veliki broj intelektualaca, "protivnika sovjetskog režima". Među ubijenima je bilo i oko 14,700 zatvorenika. Svi su streljani i zakopani u Katinjskoj šumi nedaleko od grada Smolenska[20].

Berija će na čelu NKVD-a ostati sve do 1946. kada je NKVD i rasformiran.

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

NKVD se uvukao u sve pore života te tako i u Crvenu armiju. Svaka jedinica morala je da ima barem jednog političkog komesara, obično člana NKVD-a. Ovim potezom svi oficiri i vojnici su posmatrani i špijunirani te sprečavani na bilo kakve "antisovjetske aktivnosti". Ipak ovo je hendikepiralo Crvenu armiju tog 22. juna 1941. godine, kada je počela operacija Barbarosa. Mnogi oficiri nisu mogli da preuzmu inicijativu za pravilno vođenje vojske pod pretnjom da će biti streljani. Svi su morali strogo da poštuju naređenja iz Moskve koja su bila besmislena poput konstantnog napada što je dovelo do opkoljavanja više pripadnika Crvene armije i njihovog uništavanja i zarobljavanja.

Takođe upravo je NKVD bio zadužen za hvatanje svih dezertera i paničara, a ukoliko bi neko dezertirao najčešće bi bio streljan na licu mesta, a potom bi bila ubijena kompletna njegova porodica. Takođe postoji popularna priča, kao u filmu "Neprijatelj pred vratima" da je NKVD bio zadužen po Staljinovom naređenju da puca u svakog vojnika koji pokuša da se povuče. Dokaz za ove navode nisam našao.

Takođe NKVD kao (u okviru svojih funkcija) granična policija, često je patrolirao i štitio granična područja te je u periodu od 1943. do 1946. bio zadužen za masovne deportacije i odmazde nad čitavim narodima. Tako su Krimski Tatari raseljeni i masovno streljani zbog "saradnje sa okupatorom", Ukrajinci, koji su nakon Velike gladi (Golodomora) mahom dočekali Nemce sa slavljem, takođe su bili streljani i bešeni uz natpise "Ja sam izdao domovinu" dok je NKVD sve nemačke ratne zatvorenike koji su uspeli da prežive ili pobegnu uglavnom streljao ili zatvorio u GULAG zbog sumnje da su špijuni[21].

Divizije NKVD-a[uredi | uredi izvor]

Snage bezbednosti NKVD-a odnosno Divizije NKVD-a formirane su nezavisno od borbenih jedinica Crvene armije. Još 1941. godine NKVD je bio odgovoran za granične trupe koje su patrolirale duž same granice, a takođe uzimaju i aktivno učešće u borbama u junu i julu 1941. godine. Tokom rata takođe su značajno proširene "unutrašnje trupe NKVD-a" koje su bile organizovane kao pešadijske ili konjičke divizije redovne vojske, a bile su namenjene održavanju unutrašnjeg reda u Sovjetskom Savezu[21].

Početkom rata NKVD je formirao 15 borbenih divizija koje su u vreme krize često bile poslate na sam front kao redovne borbene jedinice Crvene armije. Zapravo, NKVD je neke od tih jedinica kasnije pretvorio u jedinice za posebne namene (Specnaz), a jedna od njih je korišćena tokom proboja na Krimu. Međutim, ovo nije primarna uloga jedinica NKVD-a. Nameravali su im da spreče bilo kakav otpor u redovima Crvene armije, a tokom velikih operacija često su se formirali u "blokadni odredi" koji su prikupljali rasipnike i sprečavali povlačenje.

Njihova sekundarna uloga je bila lov na antisovjetske partizanske grupe i izvođenje kaznenih ekspedicija protiv etničkih grupa osumnjičenih za saradnju sa Nemcima (poput gore pomenutih Tatara i Ukrajinaca). Specijalne trupe NKVD proširene su u poslednjim godinama rata, te su na kraju ukupno imale 53 divizije i 28 brigada, ne računajući pogranične trupe[21]. To je bilo približno desetini od ukupnog broja redovnih borbenih divizija Crvene armije.

Ove jedinice su korišćene u produženim partizanskim ratovima protiv Sovjetske vlasti u Ukrajini i baltičkim republikama koji su trajali do početka pedesetih godina 20. veka. Takođe su ove jedinice sprovodile deportacije na veliko osumnjičenih etničkih grupa u periodu 1943-45. U nekim aspektima, formacije NKVD-a podsećale su na nemački SS u pogledu nezavisnosti od vojne strukture. Međutim, trupe NKVD-a su korišćene uglavnom za unutrašnju bezbednost i nisu bile dovoljno naoružane za borbu u prvoj liniji za razliku od SS-a koji je posedovao ogromne mehanizovane, oklopne i pešadijske divizije na prvim linijam fronta.

Kraj NKVD-a[uredi | uredi izvor]

NKVD je 3. februara 1941. godine podeljen na Narodni komesarijat državne bezbednosti (rus. Narkomat gosudarstvennoй bezopasnosti) odnosno NKGB i NKVD. NKGB je obuhvatio GUGB (Glavni direktorat za državnu bezbednost) i druge vojne divizije dok se NKVD koncentrisao na špijunažu, unutrašnju kontrolu i represiju na nivou stanovnika SSSR-a. Ipak ovakva podela se pokazala kao nepraktična te je već u julu iste godine ponovo ujedinjen NKVD[22].

Ipak NKVD 14. aprila 1943. usred najžešćih borbi na frontu (Staljingrad, Kursk) biva ponovno podeljen na NKVD i NKGB. Kasnije, NKVD menja ime u Ministarstvo unutrašnjih poslova (rus. Ministerstvo vnutrennih del) odnosno MVD, 22. marta 1946. čime NKVD prestaje da postoji[22].

Dana 5. marta 1953. godine osnovano je jedinstveno Ministarstvo unutrašnjih poslova SSSR-a (rus. Ministerstvo vnutrennih del SSSR) na osnovu Ministarstva unutrašnjih poslova (MVD) i Narodnog Komesarijata državne bezbednosti (NKGB)[23]

Direktori NKVD-a[uredi | uredi izvor]

  • Genrih Grigorjevič Jagoda (rus. Génrih Grigórьevič Яgóda) je bio prvi šef NKVD-a u periodu od 10. jula 1934. do 26. septembra 1936. Poznat je kao prvi Staljinov veliki egzekutor. Posebno je obraćao pažnju na organizovanje GULAG-a i uopšteno radnih logora NKVD-a. Tokom izgradnje kanala od Baltičkog do Belog mora Jagoda je naredio masovno iscrpljivanje logorske radne snage kako bi kanal bio što pre završen. Kako mu to nije pošlo za rukom naredio je da kanal bude manje dubok čime je učinio plovidbu nemogućom što je razbesnelo Staljina. I pored toga što je dugo bio na njegovoj strani, Staljin je zatvorio Jagodu zbog njegovih veza sa starim trockistima unutar partije. Jagoda je pogubljen 15. marta 1938. godine[24][25].
  • Nikolaj Ivanovič Ježov (rus. Nikoláй Ivanovič Ežóv) je bio šef NKVD-a u pediodu od 26. septembra 1936 do 25. novembra 1938. Poznat je kao "Crveni ili Krvavi patuljak" zbog niskog rasta ali masovnih ubistava koje je sprovodio. Ježov je bio slepo odan Staljinu i u njegovo vreme operacije NKVD-a su stekle svoj najveći obim po broju hapšenja i ubistava. Ježov je lično propisao kvote za hapšenje i likvidaciju koje je često i premašivao. Takođe Ježov je zbog svih ubistava ali i svog privatnog života obeleženog razvratom i sadističkim ispadima postao najneomiljeniji sovjetski političar ikada. I sam Staljin je shvatio da od njegovih hapšenja ima više problema nego koristi te ga je uhvatio. Ježov je ubijen 4. februara 1940. godine[24][26].
  • Lavrentij Pavlovič Berija (rus. Lavrentiй Pavlovič Beriя) je bio šef NKVD-a u periodu od 25. novembra 1938 do 22. marta 1946. Berija je poslednji od Staljinovih šefova tajne službe i ujedno nosi naziv "Sovjetski/Staljinov/naš Himler". Berija je lično ubio na desetine hiljada ljudi, a organizovao je mnoge masakre i ubistva poput onih u Katinjskoj šumi. U njegovo vreme NKVD je postao opasna organizacija koje su se svi plašili. Ulivao je strah u kosti svim Staljinovim neprijateljima i bio mu je odan i veran zauvek. Optužen je za zlostavljanje maloletne dece od 8 do 13 godina mada je nepoznato da li je optužba tačna ili je čisto politička. Kada je Hruščov došao na vlast Berija je ubijen sa svim svojim saradnicima, 23. decembra 1953. godine[24][27].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Semukhina, Olga B.; Reynolds, Kenneth Michael (2013-06-13). Understanding the Modern Russian Police (na jeziku: engleski). CRC Press. ISBN 978-1-4822-1887-9. 
  2. ^ Huskey, Eugene (2014-07-14). Russian Lawyers and the Soviet State: The Origins and Development of the Soviet Bar, 1917-1939 (na jeziku: engleski). Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-5451-6. 
  3. ^ Statiev, Alexander (2010-04-19). The Soviet Counterinsurgency in the Western Borderlands (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-76833-7. 
  4. ^ „VSEROSSIЙSKAЯ ČREZVЫČAЙNAЯ KOMISSIЯ • Bolьšaя rossiйskaя эnciklopediя - эlektronnaя versiя”. bigenc.ru. Arhivirano iz originala 04. 11. 2021. g. Pristupljeno 2021-05-13. 
  5. ^ „GPU”. www.encyclopediaofukraine.com. Pristupljeno 2021-05-13. 
  6. ^ Semystiaha, Volodymyr (2001-04-01). „The role and place of secret collaborators in the informational activity of the gpu-nkvd in the 1920s and 1930s. (on the basis of materials of the Donbass region)”. Cahiers du monde russe. Russie - Empire russe - Union soviétique et États indépendants (na jeziku: francuski). 42 (42/2-4): 231—244. ISSN 1252-6576. doi:10.4000/monderusse.8451. 
  7. ^ BERTELSEN, OLGA (2013). „GPU Repressions of Zionists: Ukraine in the 1920s”. Europe-Asia Studies. 65 (6): 1080—1111. ISSN 0966-8136. 
  8. ^ „OBЪEDINЁNNOE GOSUDARSTVENNOE POLITIČESKOE UPRAVLENIE • Bolьšaя rossiйskaя эnciklopediя - эlektronnaя versiя”. bigenc.ru. Arhivirano iz originala 12. 05. 2021. g. Pristupljeno 2021-05-13. 
  9. ^ „OGPU — informaciя na portale Эnciklopediя Vsemirnaя istoriя”. w.histrf.ru. Arhivirano iz originala 13. 05. 2021. g. Pristupljeno 2021-05-13. 
  10. ^ „Pravozaщitniki Protiv Pыtok”. Pravozaщitniki Protiv Pыtok (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2021-05-13. 
  11. ^ „NARODNЫЙ KOMISSARIAT VNUTRENNIH DEL • Bolьšaя rossiйskaя эnciklopediя - эlektronnaя versiя”. bigenc.ru. Arhivirano iz originala 13. 05. 2021. g. Pristupljeno 2021-05-13. 
  12. ^ a b „NARODNЫЙ KOMISSARIAT VNUTRENNIH DEL — informaciя na portale Эnciklopediя Vsemirnaя istoriя”. w.histrf.ru. Arhivirano iz originala 13. 05. 2021. g. Pristupljeno 2021-05-13. 
  13. ^ Shearer, David R. (2001-04-01). „Social disorder, mass repression, and the NKVD during the 1930s.”. Cahiers du monde russe. Russie - Empire russe - Union soviétique et États indépendants (na jeziku: francuski). 42 (42/2-4): 505—534. ISSN 1252-6576. doi:10.4000/monderusse.8465. 
  14. ^ a b Blakemore, Erin. „How Photos Became a Weapon in Stalin’s Great Purge”. HISTORY (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-05-14. 
  15. ^ „Žertvы stalinskih čistok. Skolьko.. | Эstetika Absurda | VK”. vk.com (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-05-14. 
  16. ^ „Žertvы stalinskih čistok”. Radio Svoboda (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2021-05-14. 
  17. ^ a b „The Great Terror”. Seventeen Moments in Soviet History (na jeziku: engleski). 2015-06-18. Pristupljeno 2021-05-14. 
  18. ^ „HISTORY's Forgotten People: Lavrentiy Beria”. Sky HISTORY TV channel (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-05-14. 
  19. ^ „Lavrentiy Beria”. WW2DB. Pristupljeno 2021-05-14. 
  20. ^ admin. „LAVRENTIJ BERIJA – Staljinov Himmler” (na jeziku: bošnjački). Pristupljeno 2021-05-14. 
  21. ^ a b v MSW (2019-11-18). „NKVD in WWII”. Weapons and Warfare (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 14. 05. 2021. g. Pristupljeno 2021-05-14. 
  22. ^ a b „NKVD – MVD SSSR”. shieldandsword.mozohin.ru. Pristupljeno 2021-05-14. 
  23. ^ „MVD SSSR”. shieldandsword.mozohin.ru. Pristupljeno 2021-05-14. 
  24. ^ a b v „Kto rukovodil NKVD : 1934-1941”. old.memo.ru. Pristupljeno 2021-05-14. 
  25. ^ „Kratkie biografii i poslužnыe spiski rukovodящih rabotnikov NKVD”. old.memo.ru. Pristupljeno 2021-05-14. 
  26. ^ „Kratkie biografii i poslužnыe spiski rukovodящih rabotnikov NKVD”. old.memo.ru. Pristupljeno 2021-05-14. 
  27. ^ „Kratkie biografii i poslužnыe spiski rukovodящih rabotnikov NKVD”. old.memo.ru. Pristupljeno 2021-05-14. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

NKVD na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=НКВД&oldid=27436675”