Narandžasta revolucija
Narandžasta revolucija (ukr. Помаранчева революція) je naziv za niz protesta i političkih događaja koji su se odvijali u Ukrajini krajem 2004. i 2005. godine neposredno nakon drugog kruga predsedničkih izbora na kojima je zvanično pobedio tadašnji premijer Viktor Janukovič. Njegov protivkandidat Viktor Juščenko je te rezultate osporio, tvrdeći da su posledica izborne prevare, a njegove pristalice započele seriju uličnih demonstracija u Kijevu. Njegove zahteve je prihvatio Vrhovni sud Ukrajine naredivši ponavljanje izbora, a na kojima je pobedio Juščenko.
Narandžasta revolucija se smatrala jednom od obojenih revolucija, a s obzirom da je Juščenko bio zagovornik ulaska Ukrajine u NATO i nedvosmisleno pro-zapadne orijentacije Ukrajine, njen rezultat se smatrao velikom pobedom SAD i EU, odnosno porazom Putinove Rusije koja je podržavala Janukoviča. Nakon pet godina predsednikovanja Viktor Juščenko je napustio vlast, ostvarivši 2010. godine istorijski najgori izborni rezultat za bilo kojeg predsednika koji se nalazio na vlasti[1][2].
Izbori[uredi | uredi izvor]
Izbori su održani u izrazito usijanoj političkoj atmosferi u kojoj je proruski kandidat Janukovič imao podršku trenutnog predsednika i Rusije dok je Juščenko imao podršku SAD i zapadnih zemalja.
Prvi krug glasanja, 31. oktobra, završio je sa minimalnom prednošću Juščenka koji je osvojio 39,87%, dok Janukovič osvaja 39,32% glasova.
Drugi krug glasanja se održao 21. novembra 2004. godine. Na njemu je za pobednika proglašen Viktor Janukovič s osvojenih 49,42% glasova dok ih je Viktor Juščenko, prema zvaničnim rezultatima, osvojio 46,69%.
Protesti[uredi | uredi izvor]
Viktor Juščenko i njegov izborni partner Julija Timošenko su pozvali na proteste još pre nego što su izborni rezultati bili poznati što je kasnije bilo osuđeno od sada bivšeg predsednika Leonida Kučme rečima „da su bili sigurni u izborni pobedu tada ne bi unapred zvali na demonstracije“.
Izlazne ankete koje su građanska udruženja i mediji sprovodili nad biračima kod izlaska s birališta su davale prednost Juščenku od 11% glasova, dok su zvanični rezultati dali prednost Janukoviču od 3%. Janukovičeve pristalice su izjavile da su mediji, od kojih je većina stala na Juščenkovu stranu, krivi za nepodudarnost rezultata. S druge strane, Juščenkov tim izašao je u javnost s tvrdnjama o nizu izbornih nepravilnosti s Janukovičeve strane.
| Oblast | Izlaznost (I krug) |
Izlaznost (II krug) |
Promena |
|---|---|---|---|
| Donjecka | 78,08% | 96,64% |  18,56
|
| Luganska | 75,60% | 89,49% | 13,89
|
| Aut. Rep. Krim | 65,94% | 78,14% | 12,20
|
| Sevastopolj | 70,27% | 81,86% | 11,59
|
| Dnjipropetrovska | 70,28% | 77,75% | 07,47
|
| Odeška | 64,84% | 72,19% | 07,35
|
| Zaporiška | 69,71% | 76,80% | 07,09
|
| Dijaspora* | 23,69% | 30,30% | 06,59
|
| Harkovska | 71,81% | 78,13% | 06,32
|
| Mikolajivska | 71,47% | 77,77% | 06,30
|
| Cela Ukrajina | 74,54% | 80,40% | 05,86
|
Posmatrači iz Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju i Saveta Evrope izvestili su o nizu nepravilnosti u izbornom procesu tokom drugog kruga.[4] Iako su posmatrači zabeležili najveće gužve na severu zemlje (12% glasačkih mesta), prema zvaničnim rezultatima najveća izlaznost bila je u dve oblasti na istoku zemlje, gde su posmatrači zabeležili gužve na samo 4% glasačkih mesta.[4] U Donjeckoj oblasti, najvećem Janukovičevom uporištu, izlaznost je bila najveća i iznosila je preko 96%,[4] što je povećanje od 18,5% u odnosu na prvi krug, kada je izlaznost bila 78,08%, odnosno blizu nacionalnog proseka od 74,54%.[3][4] Druga anomalija koja je zabeležena u istočnim oblastima je znatno veći procenat glasača koji su glasali izvan glasačkih mesta (na tzv. mobilnim glasačkim mestima). U većini oblasti taj broj se kretao oko 4%, dok je u Donjeckoj, Luganskoj i Harkovskoj oblasti na istoku bio duplo veći, oko 8%.[4]
Na stranu Juščenka su prešle Evropska unija, SAD i NATO dok je na stranu Janukoviča došla samo Rusija.
U izveštaju Britanske helsinške grupe za ljudska prava, koja se bavi "kritikom zapadnog uticaja u nametanju demokratije" i koja nije povezana sa poznatijim Helsinškim odborom za ljudska prava, kritikuju se mediji jer nisu posvetili puno pažnje činjenici da je Juščenko dobio 90% glasova u zapadnoj Ukrajini, dok su s druge strane izveštavali o visokom procentu glasova koji je Janukovič dobio u jugoistočnom delu zemlje.[5]
Dan nakon poziva na proteste to jest 22. novembar, oni su započeli u zapadnom i centralnom delu zemlje. Kijevski Trg nezavisnosti, Majdan, privukao je oko pola miliona Juščenkovih pristalica koji su mirno protestovali ispred sedišta Vrhovne rade.
Gradska veća zapadnih i centralnih ukrajinskih gradova simbolično su odbila da priznaju legitimitet zvaničnih izbornih rezultata, a Juščenko je pred članovima svoje stranke u polupraznom parlamentu simbolično položio predsedničku zakletvu. Protivnički tabor ga je odmah optužio za protivzakonito davanje zakletve.
Javne demonstracije u korist promoskovskog kandidata Janukoviča održane su u istočnim i manje u centralnim delovima Ukrajine.
Ponovljeni izbori[uredi | uredi izvor]
.png)
.png)
Iako je Juščenko pokušao da mirnim putem reši problem i postane predsednik razgovarajući s Leonidom Kučmom, predsednikom na odlasku, pregovori su prekinuti 24. novembra, a Centralno izborno poverenstvo je pobednikom proglasilo bivšeg premijera Viktora Janukoviča. Sledeće se jutro Juščenko u Kijevu obratio svojim glasačima, najavivši masovne proteste i štrajkove kako bi vladu prisilio da prizna poraz.
Ukrajinska Vrhovna rada je 1. decembra 2004. donela rezoluciju kojom je izglasala nepoverenje premijeru Janukoviču. Prema ukrajinskom Ustavu to znači da je vlada podnela ostavku, no ona ne može da stupi na snagu bez saradnje s premijerom i predsednikom, odnosno Janukovičem i Kučmom.
Konačno je Ukrajinski vrhovni sud 3. decembra razrešio političku zavrzlamu. Zaključeno je da zbog očigledne izborne prevare nije moguće ustanoviti stvarne rezultate, te su za 26. decembar određeni novi izbori, ali samo za drugi krug u kojem su ostali Juščenko i Janukovič.
Kao deo dogovora o rešavanju izborne krize, Vrhovna rada je usvojila izmene u izbornom zakonu koje je tražila opozicija. Istovremeno je usvojen ustavni amandman kojim su određena ovlašćenja prenesena sa predsednika na parlament, što je tražio Kučma. Kučma je, sa svoje strane, pristao da smeni članove Ukrajinske centralne izborne komisije i da imenuje nove.[6]
Taj 26. decembar dočekan je pod budnim nadzorom zapadnoevropskih posmatrača, a dva je dana kasnije Centralno izborno poverenstvo proglasilo prevremene rezultate: Juščenko 51,99%, Janukovič 44,20% glasova. Zvanični rezultati predsedničkih izbora proglašeni su 10. januara 2005. godine. Za novog predsednika Ukrajine tako je proglašen Viktor Juščenko. Zvanična ceremonija održana je 23. januara u zgradi Vrhovne rade, a nastavljena je na Trgu nezavisnosti pred stotinama hiljada razdraganih građana.
Pozadina izbora[uredi | uredi izvor]
Geopolitički stručnjak Vilijam Engdal, prateći borbu oko predsedničkih izbora u Ukrajini, za naslednika proruskog predsednika Leonida Kučme, napominje da je ona mnogo složenija nego što većina zapadnih medija sugeriše. Reč je o borbi između Putina i Buša na geopolitičkom planu, i očigledno je da su obe strane (i Janukovičeva i Juščenkova) na izborima bile i te kako uključene u glasačku prevaru.
No zapadni su mediji, tvrdi Engdal, odlučili da izveštavaju jednostrano. Toj tvrdnji u prilog ide potvrđeni podatak da su Britanska grupa za ljudska prava i Posmatrači iz Helsinkija zabeležili više nepravilnosti na strani opozicije nego kod promoskovskog kandidata Janukoviča. Ipak, mediji su izvestili samo o prevari sa strane Viktora Janukoviča.
'Istina je da je režim Leonida Kučme bio krajnje nedemokratski i nikako nije model za ljudska prava. Međutim, upravo je to faktor koji hrani opoziciju, koju, pak, Zapad podupire. No ono što Zapad, ili, bolje rečeno, obični ljudi slabo razumeju, a upravo se o tome radi, jeste pitanje ko će uspostaviti geopolitičku kontrolu nad Evroazijom. Sve se na to svodi.'
Rusija vs. SAD[uredi | uredi izvor]
Ukrajinski izbori nisu toliko važni zbog demokratskog glasanja koliko zbog uticaja: ko će da kontroliše ruskog suseda, Rusi ili Amerikanci?
Pogled na geostratešku pozadinu razjašnjava mnogo toga. Ukrajina je istorijski, geografski i kulturološki povezana s Rusijom. Slovenska je zemlja i deo je prve ruske države - Kijevske Rusije. Sa 46 miliona stanovnika na drugom je mestu u istočnoj Evropi i smatra se strateškim zidom između Rusije i lanca novih NATO baza koje se protežu od Poljske, preko Bugarske do Kosova. Takođe, Ukrajina je tranzitna zemlja za većinu ruskih sibirskih gasovoda prema Nemačkoj i ostatku Evrope.
Govoreći o predsedničkim izborima, Engdal tvrdi da je Zbignjev Bžežinski, autor Velike šahovske ploče, popularne knjige o svetskoj geopolitici, direktno upleten u događaje u Ukrajini. Bžežinski je otvoreno osudio prve zvanične rezultate predsedničkih izbora u novembru (prema kojima je opozicija izgubila), zajedno s Henrijem Kisindžerom i Kolinom Pauelom. Njegova celokupna karijera, ističe Engdal, vođena je s ciljem da se Rusiji oduzme moć u Evroaziji, i to još otkako je bio predsednik Veća za nacionalnu bezbednost u vreme Džimija Kartera.
Američka upletenost[uredi | uredi izvor]
Novinar lista Gardijan Ijan Trejnor navodi da postoji povezanost između događaja u Ukrajini i promene režima u Srbiji i Gruziji. Tako su, po njemu, predsednički izbori u Beogradu 2000. kojima je srušen Miloševićev režim organizovani i vođeni od strane Ričarda Majlsa, bivšeg ambasadora u Beogradu a tada američkog ambasadora u Bugarskoj. Majls je zatim, kako navodi Trejnor, odigrao istu ulogu kao ambasador SAD u Tbilisiju, gde je pomogao proameričkom kandidatu Mihailu Sakašviliju da svrgne Eduarda Ševardnadzea. Sakašvili je putovao u Beograd kako bi proučio model, a nakon toga je i stvarno došao na vlast u Gruziji, uz pomoć Kmare i Ružičaste revolucije.[7] Trejnor zaključuje da je slična strategija primenjena i u Ukrajini.[7]
Ukrajinska organizacija demokratske omladina zvana Pora (Vreme je) stvorena po beogradskom modelu (osim što se tamo organizacija mladih zvala Otpor i pomogla je Vojislavu Koštunici da dođe na vlast), dok je čitava kampanja, po Trejnoru, američka kreacija.[7]
Trejnor navodi da je čitav niz organizacija radio na promeni ukrajinskog dotadašnjeg režima. Pritom se najčešće pominju George Soros' Open Society, National Endowment for Democracy američke vlade, Carnegie Endowment i USAID.[7] Pitanje te finansijske i druge američke pomoći Juščenku je u SAD javno pokrenuo kongresmen Ron Pol, ali bez ikakvih konkretnih rezultata [8][9]. Assessing Democracy Assistance koji je finansiran od Ujedinjenih nacija, Velike Britanije, SAD i drugih navodi kako su mnogi ukrajinski i strani posmatrači priznali kako je zapadna potpora išla dalje od obične pomoći, ali da po njihovom mišljenju nije odlučila rezultat. Po podacima iste organizacije SAD je 2004. godine dao 34 miliona dolara Ukrajini za "demokratsku pomoć", a sledeće godine će dati još 60 miliona dolara. Nakon pobede Juščenka sve vrste strane pomoći za "razvoj demokratije" bile su drastično smanjene.[10]
Ključni deo medijske igre na ukrajinskim izborima bila je tvrdnja da je Juščenko pobedio prema izlaznim anketama. Trejnor navodi da su Fridom haus iz Vašingtona i Nacionalni demokratski institut finansirali i organizovali "najveći regionalni građanski izborni monitoring" sa više od 1.000 treniranih posmatrača. Izlazne ankete su bile kritično bitne jer su se pojavile prve i dobile veliku medijsku pažnju, stavljajući pritisak na režim da odgovori, zaključuje Trejnor.[7]
Izlazna anketa po kojoj je Juščenko imao 11% prednosti finansirana je od strane SAD i sedam drugih država (Velika Britanija, Holandija, Švajcarska, Kanada, Norveška, Švedska, Danska) i četiri međunarodne fondacije od kojih se tri finansiraju iz budžeta SAD.[11].
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Komu dostanetsя trezubec // Trud, 19 January 2010
- ^ Ющenko voйdet v mirovuю istoriю so svoim rezulьtatom na vыborah // Regnum, 17 January 2010
- ^ a b Pіdsumki golosuvannя po regіonah Ukraїni. Porіvnяnnя, zvanični rezultati izbora na sajtu centralne izborne komisije Ukrajine
- ^ a b v g d European parliament: Presidential elections Ukraine, Election Observation of Second Round
- ^ Ukraine: Presidential Elections
- ^ Q&A: Ukraine poll crisis, BBC
- ^ a b v g d US campaign behind the turmoil in Kiev
- ^ US Hypocrisy on Ukraine
- ^ Ukraine: The Clockwork Orange Revolution
- ^ Assessing Democracy Assistance:Ukraine str 2 i 3
- ^ U.S. Spent $65M To Aid Ukrainian Groups Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. jul 2014), Fox News, 10. 12. 2004.
Internet[uredi | uredi izvor]
- Američka i britanska intervencija na izborima, Džon Laflend, 10. novembar 2004.
- Kako je Janukovič varao na izborima, Ukrajinska pravda, 24. novembar 2004.
- Javna medijska podrška prozapadnom kandidatu Juščenku, Britiš Helsinki Hjuman Rajts Grup, 24. novembar 2004.
- Hladnoratovska kriza u Ukrajini, Leri Čin, 26. novembar 2004.
- Američka kampanja u Ukrajini, Ijan Trejnor, Gardijan, 26. novembar 2004.
- Uplitanje Vašingtona u predsedničke izbore u Ukrajini, Wilijam Engdal, stalni kolumnist Global Researcha, 20. decembar 2004.
- Predsednički izbori: lekcija Rusiji, Boris Šmelev, 10. februar 2005.
- Obojene revolucije: Ukrajina, Gruzija, Kirgistan, Wilijam Engdal, 25. jun 2005.
