Narodni muzej (Beograd)

Koordinate: 44° 49′ 00″ SGŠ; 20° 27′ 35″ IGD / 44.81666° SGŠ; 20.45980° IGD / 44.81666; 20.45980
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Narodni muzej u Beogradu
National Museum of Serbia (DSC04612).jpg
Narodni muzej u Beogradu (2019)
Osnivanje10. maj 1844.
LokacijaBeograd
 Srbija
Vrstamuzej
DirektorBojana Borić-Brešković
AdresaTrg Republike 1a
Veb-sajtNarodni muzej

Narodni muzej u Beogradu osnovan je 1844. i najstarija je muzejska ustanova u Srbiji. Nalazi se u centralnom jezgru Beograda na prostoru između Trga Republike i ulica Čika Ljubine,[1] Vasine i Laze Pačua, na kvadratnoj parceli koja se svojom čeonom stranom „oslanja“ na Trg Republike.[2]

U sastavu Narodnog muzeja su i Galerija fresaka, Vukov i Dositejev muzej i Spomen-muzej Nadežde i Rastka Petrovića. Najveća vrednost koja se čuva u Narodnom muzeju je Miroslavljevo jevanđelje - najstariji i najdragoceniji ćirilički rukopis, nastao oko 1190.

Pored bogate arheološke, numizmatičke, umetničke zbirke srpske i jugoslovenske umetnosti, Narodni muzej poseduje i dela svetski značajnih umetnika kao što su: Botičeli, Boš, Direr, Ticijan, Tintoreto, El Greko, Peter Paul Rubens, Utamaro, Kunisada, Hirošige, Pisaro, Dega, Sezan, Sisli, Mone, Renoar, Meri Kasat, Rjepin, Gogen, Vinsent van Gog, Anri de Tuluz-Lotrek, Kandinski, Matis, Mondrijan, Pikaso, Šagal i drugi.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Zgrada Uprave fondova, odn. Državne hipotekarne banke, sada zgrada Narodnog muzeja. Razglednica od pre Prvog svetskog rata.

Ukazom Ministra prosvete Jovana Sterije Popovića, 10. maja 1844. godine osnovan je Narodni muzej pod imenom Muzeum serbski. Pre njenog podizanja na ovom mestu bila je čuvena beogradska kafana „Dardaneli“ u kojoj je odsedala kulturna i umetnička elita tog doba. Rušenjem stare kafane ujedno je započeta transformacija Trga Republike.[3]

Sadašnja zgrada muzeja podignuta je 1903. godine za Upravu fondova, u koju se kasnije uselila Hipotekarna banka, jedne od najstarijih bankarskih ustanova u Beogradu. Ova zgrada je, od 1952. godine, kuća Narodnog muzeja u Beogradu. Realizovana je prema projektu arhitekata Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića posle konkursa na kojem su dobili prvu nagradu.[3] Na ovoj zgradi je za fundiranje temelja prvi put upotrebljen izvestan oblik armiranog betona. Zapravo, prilikom prvih radova naišlo se na razne jame, bunare i podrume zbog blizine nekadašnje Stambol kapije. Novosagrađeni dvospratni objekat predstavljao je pravu palatu svoga vremena kako po koncepciji volumena projektovanog u vidu dugog masivnog bloka sa kupolama nad centralnim i bočnim rizalitima tako i akademskom rešenju fasada baziranom na principima neorenesanse sa elementima neobaroka na kupolama. Najveća pažnja u objektu posvećena je monumentalnom stepeništu dok je šalter sala, kao osnovni prostor jedne banke, dobila sekundaran značaj. Nepune tri decenije kasnije, sa razvojem Hipotekarne banke, pojavila se potreba za temeljnom rekonstrukcijom objekta. Dogradnja je izvršena bez konkursa prema projektu arhitekte Vojina Petrovića, kojim je dograđeno krilo i atrijum prema ulici Laze Pačua. Kako je novi deo u sebi sadržao iste elemente kao i stari objekat, pojavila su se dva monumentalna stepeništa i dve šalter sale, dok su tek na spratovima prostori objedinjeni u vidu neprekidnog niza prohodnih kancelarija. Tokom Drugog svetskog rata zgrada Hipotekarne banke je bombardovana kada joj je porušen centralni deo sa kupolom.[3] Posle rata, zgrada je dobila potpuno novu namenu kada se u nju uselila jedna od najznačajnijih državnih institucija kulture.[4]

Od svog osnivanja za vreme ustavobranitelja pa sve do završetka Drugog svetskog rata Narodni muzej se selio više puta. Prvobitno je bio u prostorijama Kapetan Mišinog zdanja (1863) pa je premešten u susedne dve zgrade koje su u Prvom svetskom ratu porušene, a zbirka zaplenjena i opljačkana od strane okupatora. U međuratnom periodu nije dobio svoju zgradu već je za njegove potrebe, zakupljena jedna privatna kuća u ulici Kneza Miloša 58, sve do 1935. godine kada je u zgradu Novog dvora otvoren Muzej kneza Pavla[5], nastao spajanjem Istorijskog muzeja i Muzeja savremene umetnosti. Kada je Novi dvor adaptiran za potrebe Skupštine Srbije, 1948. godine Muzej je prebačen u zgradu nekadašnje Berze na Studentskom trgu, a jednim delom u Konak kneginje Ljubice gde je privremeno bio smešten Apelacioni sud. Prvi konkurs za zgradu Muzeja, planiran da bude na Tašmajdanu raspisan je naredne godine. Projekat je izradio arhitekta Miladin Prljević ali odlukom Kominforma od ove ideje se odustalo, a Muzej je ponovo premešten, ovaj put u zgradu Hipotekarne banke na Trgu Republike gde je zvanično zauzeo svoje centralno mesto, a banka iseljena. Prvu obnovu zgrade posle rata, uradio je arhitekta Dobroslav Pavlović 1950. godine. Najveća rekonstrukcija objekta, ujedno i adaptacija za potrebe budućeg nacionalnog muzeja je izvršena 1965.66 godine prema projektu arhitekata Aleksandra Deroka, Petra Anagnostija i Zorana Petrovića. Tada je obnovljena centralna kupola i izvršeno podizanje središnjeg trakta sa kancelarijama i radnim prostorima. Prilikom adaptacije prvobitna šalter sala je pretvorena u Biblioteku čime je glavni ulaz sa monumentalnim trokrakim stepeništem, ulaz sa Trga Republike, dobio interni karakter, a drugi iz Vasine ulice dobio funkciju glavnog ulaza u Muzej koji je vezan direktno sa šalter salom. U funkcionalnom aranžmanu, zgrada je dogradnjom doživela udvajanje prostora i komunikacija, dok je u oblikovnom smislu zadržala karakteristične elemente iz 1902. godine pa se u likovnom pogledu prihvata kao integralna celina. Unutrašnja dogradnja iz šezdesetih godina 20. veka izvedena je tako da spolja nije vidljiva, a ne remeti unutrašnji tok muzejske postavke.

U jednom delu Narodnog muzeja je 2013. godine otvorena izložba povodom 900 godina od rođenja Stefana Nemanje. Pre toga je muzej bio više godina zatvoren zbog renoviranja.[6] Muzej je zvanično otvoren za posetioce na Vidovdan 2018. godine.[7]

Muzej danas[uredi | uredi izvor]

Amblem muzeja

Zgrada Narodnog muzeja predstavlja reprezentativni javni objekat koji karakteriše monumentalnost kako gabaritom i volumenom tako i svojim oblikovnim rešenjem. Posebno se izdvajaju ulazna partija sa udvojenim stubovima i raskošne kupole. Sve fasade odlikuje polihromija sa dekorativnom plastikom neorenesansnog porekla. Reprezentativnost se ogleda i u enterijeru sa bogatom dekoracijom koju su radili čuveni umetnici tog vremena: Domeniko d'Andrea, poznat kao slikar dekorativnog zidnog slikarstva koji je učestvovao u uređenju enterijera zgrade Starog dvora, Franja Valdman i Bora Kovačević.

Zbog svojih arhitektonsko-urabanističkih i kulturno-istorijskih vrednosti zgrada Narodog muzeja je utvrđena za kulturno dobro od velikog značaja za Republiku Srbiju (Službeni glasnik SRS br. 14/79).

Od 2003. godine muzej nije imao stalnu postavku zbog rekonstrukcije. Posle 15 godina, obnovljena je zgrada Narodnog muzeja i otvorila je vrata za posetioce 28. juna 2018. Svečanom otvaranju prisustvovali su državni zvaničnici, ugledne ličnosti iz sfere umetnosti, kulture i nauke, kao i brojna publika.[8]

Zbirke[uredi | uredi izvor]

Zbirke Muzeja imaju preko 400.000 najreprezentativnijih i vrhunskih arheoloških i istorijsko-umetničkih predmeta[9] - najznačajnijih svedočanstva za poznavanje arheologije i istorije umetnosti, koja predstavljaju razvoj i civilizacijske promene na području današnje Srbije i najbližeg okruženja, od praistorijskih vremena do poznog srednjeg veka, kao i ključne umetničke pravce i stilove, vrhunske umetničke domete u nacionalnoj i evropskoj umetnosti od srednjovekovnog perioda do savremenog stvaralaštva.[10][11]

Zbirke Narodnog muzeja su organizovane u četiri odeljenja:

  • Odeljenje za arheologiju[12][13][14][15]
  • Odeljenje za srednji vek.[16]
  • Odeljenje za noviju umetnost
  • Odeljenje za numizmatiku

Eksponati posebne vrednosti[uredi | uredi izvor]

Među eksponatima izdvajaju se:

Eksponati inostranih autora[uredi | uredi izvor]

Direktori muzeja[uredi | uredi izvor]

Galerija[uredi | uredi izvor]

Odeljenje za arheologiju[uredi | uredi izvor]

Odeljenje za srednji vek[uredi | uredi izvor]

Odeljenje za noviju umetnost[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Čika Ljubina ulica, Savremenici 19. veka (Politika, 7. avgust 2015)
  2. ^ Pozorišni trg (Zvanična prezentacija grada Beograda, 7. avgust 2015)
  3. ^ a b v Pavlović, Marina; Mišić, Biljana; Mihajlov, Saša (2016). „OD VELIKE PIJACE DO TRGA REPUBLIKE – TRAGANjE ZA STALNOM KUĆOM NARODNOG MUZEJA U BEOGRADU”. RECUEIL DU MUSÉE NATIONAL. XXII-2: 365—387. 
  4. ^ Narodni muzej. Beograd: Vuk Karadžić. 1983. 
  5. ^ Muzej kneza Pavla (Vreme, 7. avgust 2015)
  6. ^ Deo Narodnog muzeja počinje sa radom (B92, 2. septembar 2013)
  7. ^ Oko 3.000 eksponata pred posetiocima na Vidovdan („Politika”, 7. februar 2018)
  8. ^ RTS:Otvoren Narodni muzej u Beogradu, 28. jun 2018.
  9. ^ Zbirke Narodnog muzeja, Pristupljeno 3. 9. 2013.
  10. ^ Zvanični sajt Zavoda za zaštitu spomenika
  11. ^ Bendžarević, Tatjana (2018). Uđi u priču. Beograd: Narodni muzej u Beogradu. 
  12. ^ Krstić, Dušan; Veličković, Milivoje; Marjanović Vujović, Gordana (1983). Arheološko blago Srbije. Beograd: Narodni muzej. 
  13. ^ Popović, Ivana. 1992b. Rimski nakit u Narodnom muzeju u Beogradu I: Prstenje = Les Bijoux Romains du Museé National de Belgrade. Antika = Antiquité VI/1. Beograd: Narodni muzej
  14. ^ Veličković, Milivoje. 1959. Olovni okviri antičkih staklenih ogledala iz Na- rodnog muzeja. Zbornik Narodnog muzeja 2-2 (1958–1959): 55–72.
  15. ^ Grbić, Miodrag. 1958. Odabrana grčka i rimska plastika u Narodnom muzeju u Beogradu. Beograd: Naučno delo
  16. ^ P. Špehar, Oruđe od metala sa Beogradske tvrđave, od antike do kraja 18. veka , Beograd 2007
  17. ^ Borić, Dušan i Vesna Dimitrijević. „Apsolutna hronologija i stratigrafija Lepenskog Vira“, Starinar LVII, Beograd, (2007). str. 9-55.
  18. ^ Chapman, John. 1981. The Vinča culture of South-East Europa, B.A.R. International Series 117, Oxford
  19. ^ Srejović, Dragoslav (1997). Arheološki leksikon: Preistorija Evrope, Afrike i Bliskog istoka, grčka, etruska i rimska civilizacija. Savremena administracija. str. 237. ISBN 978-86-387-0536-8
  20. ^ „Direktori muzeja”. Arhivirano iz originala na datum 21. 9. 2013. Pristupljeno 19. 9. 2013. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]