Nacionalna bezbednosna agencija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nacionalna bezbednosna agencija
National Security Agency
Amblem NSA
Zastava NSA

Sedište agencije u Fort Midu
Pregled
Datum osnivanja4. novembar 1952.[1]
Prethodne administracije
  • Armed Forces Security Agency
SedišteFort Mid, Merilend, SAD
39° 6′ 32″ N 76° 46′ 17″ W / 39.10889° S; 76.77139° Z / 39.10889; -76.77139
Zaposlenitajna (30,000-40.000 procena)[2][3][4][5]
Godišnji budžettajna (10,8 milijardi američkih dolara procena za 2013)[6][7]
Rukovodioci
Nadređena agencijaMinistarstvo odbrane Sjedinjenih Američkih Država
Veb-sajtwww.nsa.gov

Nacionalna bezbednosna agencija (engl. National Security Agency), poznata po svom akronimu NSA (od engl. NSA), smatra se najvećom američkom vladinom obaveštajnom agencijom. Odgovorna je za sakupljanje i analizu stranih komunikacija i za bezbednost američkih vladinih komunikacija od napada sličnih agencija iz ostatka sveta. Zvanično je uspostavljena 4. novembra 1952, kao deo ministarstva odbrane. Njen direktor je uvek bio visoki mornarički oficir, ili general sa tri zvezdice. NSA je ključna komponenta Obaveštajne zajednice Sjedinjenih Država kojom upravlja Direktor nacionalnog obaveštavanja.

Prisluškivačke misije NSA uključuju radio transmisiju raznih pojedinaca i organizacija, internet, telefonski saobraćaj i druge presretnute vidove komunikacija. Njene misije obezbeđivanja komunikacija uključuju vojne, diplomatske, i sve ostale osetljive, poverljive ili tajne vladine komunikacije. Uprkos činjenici da je opisuju kao najvećeg pojedinačnog poslodavca matematičara [8], vlasnika najveće pojedinačne grupe superraučnara, NSA je bila u iznenađujućoj anonimnosti sve do početka 21. veka. Dugo vremena vlada SAD čak nije ni priznavala njeno postojanje. Često se, napola u šali, govorilo da NSA akronim predstavlja reči "No Such Agency" (Ne postoji takva agencija), i takođe "Never Say Anything" (Nikad ništa ne govori), prvenstveno za svoje zaposlene.

Zbog svojih prisluškivačkih zadataka, NSA/CSS je duboko umešana u razvoj kriptoanalize, nastavljajući rad svojih agencija-prethodnika, odgovornih za razbijanje mnogih šifara tokom Drugog svetskog rata (na primer, videti Ljubičasti kod, Venona i JN-25).

Sedište NSA je u Fort Džordž Dž. Midu, Merilend, približno 16 km severoistčno od grada Vašingtona. NSA ima sopstveni izlaz sa puta Baltimor-Vašington, na kome piše „Samo za zaposlene u NSA“, koji obično čuvaju dva vozila državne policije Merilenda. Razmere operacija NSA je teško utvrditi iz neklasifikovanih podataka, ali određena predstava se može steći iz podataka o potrošnji struje u sedištu NSA. Budžet NSA za električnu energiju prelazi 21 milion dolara godišnje, što NSA čini drugim najvećim potrošačem struje u državi Merilend. Na fotografijama se može videti 18.000 parking mesta ispred zgrade NSA, mada neke procene ističu da ukupan broj zaposlenih u NSA iznosi dvostruko toliko širom sveta.

Rad NSA sa tajnim bezbednim vladinim komunikacijama je učinio da NSA bude umešana u razne tehnološke oblasti, uključujući razvoj specijalizovanog komunikacionog hardvera i softvera, proizvodnju poluprovodnika (postoji fabrika za proizvodnju čipova u Fort Midu), i istraživanje napredne kriptografije. Agencija ugovara poslove sa privatnim sektorom u poljima istraživanja i opreme.

Istorija agencije[uredi | uredi izvor]

Počeci NSA datiraju od organizacije prvobitno uspostavljene unutar ministarstva odbrane, Bezbednosne agencije oružanih snaga (AFSA), 20. maja, 1949. AFSA je trebalo da bude odgovorna za upravljanje elektronskim obaveštajnim aktivnostima, i aktivnostima vezanim za komunikacije, vojnoobaveštajnih jedinica - Vojna sigurnosna agencija, Mornarička sigurnosna grupa i Vazduhoplovna sigurnosna služba. Međutim, agencija je imala malo moći i nedostajao joj je centralizovani koordinacioni mehanizam. Stvaranje NSA je bilo rezultat jednog memoranduma koji je 10. decembra, 1951, poslao direktor CIA, Volter Bedel Smit Džejmsu B. Laju, izvršnom sekretaru Nacionalnog bezbednosnog saveta. U ovom memorandumu je izneto zapažanje da se „kontrola nad, koordinacija, sakupljanje i obrada komunikacionih obaveštajnih podataka okazala neefikasnom“, i preporučeno je ispitivanje komunikacionih obaveštajnih aktivnosti. Ovaj predlog je prihvaćen 13. decembra, 1951, a studija je odobrena 28. decembra, 1951. Izveštaj je završen do 13. juna, 1952. Opštepoznat kao „Izveštaj Braunvelovog komiteta“, po predsedniku komiteta, Herbertu Braunvelu, ovaj izveštaj je ispitivao istoriju američkih komunikacionih obaveštajnih aktivnosti, i nalazio je potrebu za mnogo većim stepenom koordinacije i upravljanja na nacionalnom nivou. Kako je i promena imena bezbednosne agencije govorila, uloga NSA je bila proširena izvan vojnih poslova.

Stvaranje NSA je odobreno u pismu koje je napisao američki predsednik Hari S. Truman u junu 1952. Agencija je formalno uspostavljena kroz reviziju Obaveštajne direktive Nacionalnog bezbednosnog saveta (NSCID) 9, 24. oktobra 1952, i zvanično je počela da postoji 4. novembra 1952. Trumanovo pismo je bilo klasifikovano kao poverljivo, i ostalo je nepoznato javnosti tokom više od jedne generacije.

Učešće u ne-vladinim kriptografskim aktivnostima[uredi | uredi izvor]

NSA je bila umešana u debate o javnim politikama, i iza zavesa kao savetodavac drugim telima, i direktno tokom i nakon direktorovanja viceadmirala Bobija Reja Inmana.

NSA se zapetljala u kontroverzu koja se ticala njene umešanosti u stvaranje Standarda za enkripciju podataka (DES), standarada i javne blok šifre koju je koristila američka vlada. Tokom 1970-ih, dok je IBM razvijao ovaj standard, NSA je predložila izmene u algoritmu. Postojala je sumnja da je agencija namerno oslabila algoritam dovoljno da omogući prisluškivanje u slučaju potrebe. Sumnjalo se da je ključna komponenta – takozvane S-kutije – bila izmenjena kako bi se umetnuo „tajni prolaz“; i da je dužina ključa smanjena, što bi za NSA olakšalo pronalaženje ključa upotrebom masivne računarske snage.

Međutim, kada je više decenija kasnije iznova (ovaj put javno) izumljena tehnika poznata kao diferencijalna kriptoanaliza, ispostavilo se da je jedna od izmena (u S-kutijama) u stvari bila načinjena kako bi se algoritam ojačao protiv ovog -- tada javnosti nepoznatog -- metoda napada. Sa druge strane, skraćivanje kriptografskog ključa sa 128 bitova, kako je predložio IBM, na efektivnu dužinu ključa od samo 56 bitova, može se razumeti samo kao namerno slabljenje algoritma, što je omogućilo napad metodom grube sile onima sa dovoljno računarske snage i finansija.

Moguće zbog prethodne kontroverte, umešanost NSA u izboru algoritma-naslednika DES-a, Naprednog standarda za enkripciju (AES), je bilo ograničeno na hardversko testiranje performansi.

NSA je bila jedan od glavnih učesnika u debatama koje su trajale od sredine do kasnih devedesetih, a ticale su se izvoza kriptografije. Kriptografski softver i hardver je dugo bio klasifikovan zajedno sa borbenim avionima, tenkovima, topovima, i atomskim bombama.

NSA/CSS je ranije pokušavala da zabrani objavljivanje akademskih kriptografskih istraživanja; primer su Kufu i Kafr blok šifre.

Patenti[uredi | uredi izvor]

NSA ima mogućnost da patentira otkrića u patentnom zavodu u Americi pod tajnim patentima. Za razliku od normalnih patenata, patenti NSA se nikad ne objavljuju, i ne ističu. Međutim, ako patentni zavod primi identičnu prijavu od treće strane, tada on otkriva patent NSA, i zvanično ga predaje NSA kao patent punog roka upotrebe od tog datuma.

Domaća aktivnost[uredi | uredi izvor]

Povelja NSA, izvršno naređenje 12333 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. avgust 2006), ovlašćuje NSA da sakuplja informacije koje čine „strane obaveštajne ili protivobaveštajne aktivnosti“, dok se zabranjuje „prikupljanje informacija koje se tiču domaće aktivnosti osoba i Sjedinjenih Država“. Tradicionalno, NSA je tvrdila da se oslanja na FBI (koji je odgovoran za domaće obaveštajne aktivnosti), u sakupljanju informacija o stranim obaveštajnim aktivnostima koje se odvijaju unutar granica SAD, ograničavajući svoje delovanje unutar SAD na ambasade i misije stranih država.

Aktivnosti opisane dalje u članku, posebno javno priznato prisluškivanje telefona u Americi i programi domaće baze podataka poziva, su uzrokovali opštu zabrinutost za privatnost, i pitanja koja se tiču dometa i moći NSA.

ECHELON[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: ECHELON

Veruje se da je NSA/CSS, u saradnji sa sličnim agencijama u Ujedinjenom Kraljevstvu (Vladin glavni štab za komunikacije), Kanadi (Ustanova za bezbednost komunikacija), Australiji (Odbrambeni direktorat za signale), i Novom Zelandu (Vladin biro za bezbednost komunikacija), u grupi poznatoj pod imenom UKUSA, odgovorna, između ostalog, za funkcionisanje sistema ECHELON. Sumnja se da je ovaj sistem u stanju da nadzire veliki procenat svetskog civilnog telefonskog, faks i saobraćaja podataka. Jedna od najvažnijih baza ovog sistema je u nominalno RAF-ovoj stanici na Menvit Hilu 54° 00′ 58″ S; 1° 40′ 57″ Z / 54.0162° S; 1.6826° Z / 54.0162; -1.6826 blizu Harogejta, Jorkšir. Druga postaja, u Šugar Grouvu, Zapadna Virdžinija 38° 30′ 54″ S; 79° 17′ 03″ Z / 38.514997° S; 79.28421° Z / 38.514997; -79.28421, presreće sve međunarodne komunikacije koje ulaze u istočne SAD, dok postaja blizu Jakima, Vašington 46° 40′ 55″ S; 120° 21′ 28″ Z / 46.681965° S; 120.357810° Z / 46.681965; -120.357810 presreće saobraćaj u zapadnim SAD, po podacima iz članka koji je objavio Njujork tajms 25. decembra 2005.

Tehnički, skoro sve moderne telefonske, internet, faks i satelitske komunikacije se mogu presretati usled skorašnjih napredaka u tehnologiji i difuzne prirode većine radio-komunikacija širom sveta. Operacije sakupljanja informacija, za koje se sumnja da ih NSA sprovodi, su podigle buru kritika u SAD, usled strahovanja da NSA krši prava na privatnost američkih državljana. Međutim, Signalna obaveštajna direktiva 18 Sjedinjenih Država (USSID 18) strogo zabranjuje NSA presretanje ili sakupljanje informacija o "... američkim osobama, entitetima, korporacijama ili organizacijama..." bez eksplicitne pismene pravne dozvole od Vrhovnog tužioca Sjedinjenih Država. Vrhovni sud SAD je presudio da obaveštajne agencije ne smeju da sprovode nadzor nad američkim državljanima. Postoji nekoliko ekstremnih okolnosti kod kojih je sakupljanje podataka o američkim entitetima dozvoljeno uprkos USSID 18, kao što su civilni pozivi u pomoć, ili iznenadne hitne situacije (kao što su bili teroristički napadi 11. septembra; međutim, Patriotski zakon je značajno promenio zakonske odredbe u vezi privatnosti).

Smatralo se da je u proteklom vremenu bilo navodniih kršenja USSID 18. Osim toga, građani država izvan saveza UKUSA, gaje opštu indignaciju prema ovom sistemu, i sumnju da ga vlada Sjedinjenih Država koristi za motive koji nemaju veze sa državnom bezbednosti, uključujući političku i industrijsku špijunažu. Namene NSA/CSS, deklarisane u njenoj povelji, su isključivo sakupljanje značajnih stranih obaveštajnih podataka, koji imaju veze sa državnom bezbednosti, ili vojnoobaveštajnim operacijama.

Program Tanka nit (Thin Tread)[uredi | uredi izvor]

Prema informacijama lista Baltimor Sana (Baltimore Sun) iz 2006. godine, program prisluškivanja pod nazivom Tin Tred (en:Thin Tread na srpskom Tanka nit) testiran je krajem devedesetih godina 20. veka. Ovaj program je možda predstavljao osnovu za tehnologiju primenjenu u kasnijim sistemima, ali su njegova ograničenja uslovljena poštovanjem privatnosti građana SAD u potpunosti odbačena nakon terorističkog napada na Svetski trgovinski centar, 11/9.[9]

Prisluškivanje telefona[uredi | uredi izvor]

Dana 16. decembra 2005. god. Njujork tajms je objavio priču u kojoj se tvrdi da je pod pritiskom Bele kuće i po izričitom naređenju američkog predsednika Džordža V. Buša, NSA započela prisluškivanje telefonskih razgovora bez sudskog naloga. U sklopu borbe protiv terorizma, NSA prisluškuje međunarodne razgovore pojedinaca u SAD.[10]

Prema Njujork tajmsu:

Bela kuća zatražila je od Njujork tajmsa da ne objavio ovaj članak, tvrdeći da bi njegovo objavljivanje moglo da ugrozi istrage koje su u toku i da upozori potencijalne teroriste na činjenicu da su pod prismotrom. Nakon sastanka za visokim predstavnicima državne administracije, list je odlučio da na godinu dana odloži objavljivanje članka i da u tom periodu obavi dodatna istraživanja. Neke informacije koje bi po mišljenju predstavnika državne administracije mogle da budu korisne teroristima, izostavljene su iz teksta.

Vest o prisluškivanju izazvala je reakciju među članovima Kongresa i drugih organizacija koje ovakve postupke smatraju zloupotrebom zakona i kršenjem ustavnih prava. Senator Arlen Spekter (Arlen Specter), član Republikanske stranke i predsedavajući Zakonodavnog komiteta Senata SAD, izjavio je da „nema sumnje da je ovakvo postupanje neprimereno“ i da je „jasno i nesporno pogrešno“ i da će inicirati raspravu na tu temu početkom 2006. godine. Njegov poziv na istragu je naišao na podršku kongresmena Roba Simonsa (Rob Simmons), predsedavajućeg Obaveštajnog podkomiteta Komiteta za nacionalnu bezbednost američkog kongresa. Da li je prisluškivanje bilo usko usmereno na lociranje potencijalnih terorostičkih pretnji u SAD ili je ono bilo mnogo, mnogo šire? pitao je u svojoj izjavi. Kao i u slučaju ECHELON-a, mnogi smatraju da je politika Bele kuće u direktnoj suprotnosti sa SAD Signalnom direktivom br. 18 koja kaže: „Komunikacije od, ka ili u vezi sa građaninom SAD (jedan red je redigovan), ne mogu se namerno prikupljati bez dodatnih ovlašćenja“. Nadgledanje u cilju prevencije terorizma obuhvaćeno je drugim delom Patriotskog akta SAD.

Sekretar za štampu Bele Kuće, Skot Meklelan (Scott McClellan) odbio je da komentariše priču objavljenu 16. decembra tvrdeći da „sa razlogom se ne se upuštamo raspravu o tekućim obaveštajnim aktivnostima zato što bi na taj način ugrozili naše napore da se spreče napadi."[11] Sledećeg jutra, 17. decembra, predsednik se umesto u svom redovnom nedeljnom radio obraćanju, obratio naciji preko televizije, u nastupu koji je trajao skoro 8 minuta i tom prilikom je potvrdio da je odobrio obavljanje pretresa i prisluškivanje telefona bez sudskog naloga. Vidljivo ljut, definisao je svoje postupke kao „izuzetno značajne za našu nacionalnu bezbednost“ i izjavio da američki narod od njega očekuje da „učinim sve što je u mojoj moći, u skladu sa zakonima i ustavom, da zaštitim njih i njihove građanske slobode“ sve dok postoji „konstantna pretnja“ od Al Kaide. Predsednik je takođe upotrebio grube reči za one koji su provalili priču, tvrdeći da su postupali nezakonito. „Neovlašćeno razotkrivanje ovih napora nanosi štetu našoj nacionalnoj bezbednosti i dovodi naše građane u opasnost“, izjavio je.[12]

Senator Ras Feingold (Russ Feingold) nazvao je predsednikove izjave „zapanjujuće ekstremnim“ u telefonskom intervju koji je dao Asošijejtid presu (Associated Press). On je takođe dodao, „Ukoliko je to istina, nije mu potreban Patriotski Akt zato što može da ga izmišlja usput. Kažem Vam, on je predsednik Džordž Buš, a ne kralj Džordž Buš. Ovo nije sistem vladavine koji imamo i za koji smo se borili." Feingold je bio istovetno oštar i u intervju koji je dao CNN-u. „Mi imamo predsednika, a ne kralja“, rekao je.[13] Senator Patrik Leahi (Patrick Leahy), demokratski senator u Sudskom komitetu, je kasnije dodao: „Izgleda da Bušova administracija veruje da je iznad zakona."

Kritičari ovakvog postupka Njujork tajmsa tvrde da predsednik ima ovlašenje da naredi ovakve postupke i da mu je to ovlašćenje zagarantovano Izvršnom naredbom 12333 (Executive Order 12333) koju je potpisao predsednik Ronald Regan još 1981. god.

Ministarstvo pravde SAD pokrenulo je istragu krajem decembra 2005. godine u pokušaju da utvrdi odakle je procurela informacija o prisluškivanju koju je objavio Njujork tajms.

Baza podataka telefonskih poziva[uredi | uredi izvor]

Dana 10. maja 2006. godine američki list „SAD Danas“ (USA Today) objavio je da NSA operiše sa „najvećom bazom podataka na svetu“, koja sadrži detaljne snimke svih telefonskih poziva (domaćih i međunarodnih) obaveljenih preko kompanija AT&T, Verizon i BellSouth. Posle priznanja incidenta državna administracija danas tvrdi da nisu sakupljena lična imena, adrese i druge lične informacije. Kao i druge najznačajnije telefonske kompanije i Qwest Communications je dobio zahtev da obezbedi uvid u podatke o korisnicima ali je kompanija odbila ovaj zahtev na pravnoj osnovi, pozivajući se na nepostojanje naloga.[1]

Prethodni slučajevi kada je NSA prisluškivala građane SAD[uredi | uredi izvor]

U godinama nakon ostavke američkog predsednika Niksona, bilo je pokrenuto nekoliko istraga na osnovu sumnja u zloupotrebe CIA i NSA. Senator Frenk Čerč, predsedavao je istražnom komitetu Senata koji je otkrio mnoge do tada nepoznate aktivnosti, kao što je planiranje ubistva kubanskog predsednika Fidela Kastra, koje je po naredbi predsednika Džona F. Kenedija i državnog tužioca Roberta F. Kenedija, trebalo da organizuje CIA. Tokom istrage takođe je ustanovljeno da je NSA aktivno prisluškivala telefone američkih građana.

Osoblje[uredi | uredi izvor]

Direktori[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Direktori NSA
General-pukovnik, Kit B. Aleksander sadašnji direktor NSA (2005. -).

Zamenici direktora[uredi | uredi izvor]

Značajni kriptoanalitičari[uredi | uredi izvor]

NSA sistemi za dešifrovanje[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: NSA sistemi za dešifrovanje

NSA je zaslužna sa šifrantske komponente ovih sistema:

  • EKMS - Sistem za upravljanje elektronskim ključem (Electronic Key Management System)
  • FNBDT - Budući usko-talasni digitalni terminal (Future Narrow Band Digital Terminal)
  • Fortezza - Dešifrovanje zasnovano na prenosnim kripto tokenu u obliku PC kartice.
  • KL-7 ADONIS off-line rotor encryption machine (post-WW II to 1980s)
  • KW-26 ROMULUS electronic in-line teletype encryptor (1960s-1980s)
  • KW-37 JASON fleet broadcast encryptor (1960s-1990s)
  • KY-57 - Vinson, taktiči urećaj za kripto-zaštitu glasa koji se prenosi putem radio veze.
  • SINCGARS - taktički radio sa kriptografskom kontrolom promene frekvencija.
  • STE - Sigurna telefonska oprema (Secure telephone equipment)
  • STU-III - Stariji sigurnosni telefonski aparat.

Prošle i sadašnje aktivnosti SIGINT-a (SIGINT)[uredi | uredi izvor]

U fikciji[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: NSA u fikciji

Otkako je postojanje NSA postalo šire poznato u poslednjih nekoliko decenija, a naročito za vreme devedesetih godina 20. veka, agencija se često pojavljuje u književnim delima i delima filmske umetnosti. U većini ovih dela preuveličava se uloga organizacije u senzacionalnim aktivnostima koje se pripisuju obaveštajnim agencijama. Kao indikator rasta popularnosti agenicije govori i njeno konkretno pojavljivanje u filmu o tajnom agentu Džejmsu Bondu iz 2002. godine pod nazivom "Umri drugi dan" (Die Another Day); Bondovu devojku igra američka glumica Hali Beri koja u filmu radi za NSA. NSA je takođe prikazana i u brojnim drugim filmovima, televizijskim serijama, knjigama i video-igrama.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

NSA računari[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Page 97.http://www.nsa.gov/public_info/_files/cryptologic_histories/origins_of_nsa.pdf
  2. ^ „60 Years of Defending Our Nation” (PDF). National Security Agency. 2012. str. 3. Arhivirano iz originala (PDF) 12. 3. 2014. g. Pristupljeno 6. 7. 2013.  "On November 4, 2012, the National Security Agency (NSA) celebrates its 60th anniversary of providing critical information to U.S. decision makers and Armed Forces personnel in defense of our Nation. NSA has evolved from a staff of approximately 7,600 military and civilian employees housed in 1952 in a vacated school in Arlington, VA, into a workforce of more than 30,000 demographically diverse men and women located at NSA headquarters in Ft. Meade, MD, in four national Cryptologic Centers, and at sites throughout the world."
  3. ^ Priest, Dana (21. 7. 2013). „NSA growth fueled by need to target terrorists”. The Washington Post. Pristupljeno 22. 7. 2013.  "Since the attacks of Sept. 11, 2001, its civilian and military workforce has grown by one-third, to about 33,000, according to the NSA. Its budget has roughly doubled."
  4. ^ "Introverted? Then NSA wants you. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. novembar 2020)" FCW. April 2012. Pristupljeno July 1, 2013.
  5. ^ „Prism Exposed: Data Surveillance with Global Implications”. Spiegel Online International. 10. 6. 2013. str. 2.  "How can an intelligence agency, even one as large and well-staffed as the NSA with its 40,000 employees, work meaningfully with such a flood of information?"
  6. ^ Gellman, Barton (29. 8. 2013). „U.S. spy network’s successes, failures and objectives detailed in ‘black budget’ summary”. The Washington Post. Greg Miller. str. 3. Pristupljeno 29. 8. 2013. 
  7. ^ Shane, Scott (29. 8. 2013). „New Leaked Document Outlines U.S. Spending On Intelligence Agencies”. The New York Times. Pristupljeno 29. 8. 2013. 
  8. ^ Introduction to NSA/CSS, NSA., Pristupljeno 15. 5. 2006.
  9. ^ „NSA killed system that sifted phone data legally”. baltimoresun.com. 17. 5. 2006. Pristupljeno 18. 5. 2006. [mrtva veza]
  10. ^ James Risen & Eric Lichtblau (December 16, 2005), Bush Lets U.S. Spy on Callers Without Courts, New York Times
  11. ^ Press Briefing by Scott McClellan, December 16, 2005, Whitehouse Press Briefing.
  12. ^ "US eavesdropping program 'saves lives': Bush" (December 18, 2005), Sydney Morning Herald
  13. ^ "Executive decision to spy"[mrtva veza] (December 18, 2005), Newsday

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Национална_безбедносна_агенција&oldid=27534719”