Nacionalni istorijski park kulture Čako

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Nacionalni istorijski park kulture Čako
Velika kiva Četra Ketla
Mapa sa lokacijom zaštićene oblasti Nacionalni istorijski park kulture Čako
Mjesto SAD
Površina13,750 ha
Osnovano1987. godine

Nacionalni istorijski park kulture Čako (engl. Chaco Culture National Historical Park) je nacionalni istorijski park koji sadrži najgušću koncentraciju drevnih pueblosa na jugozapadu SAD-a. Park je smešten na severozapadu države Novi Meksiko, između gradova Albukerki i Farmington, u zabačenom kanjonu koji preseca Čako Voš. U njemu se nalazi najveća količina drevnih ruševina severno od Meksika, te predstavlja jedno od najvažnijih predkolumbovskih lokaliteta u SAD.[1] Čako kanjon je između 900. i 1150. godine bilo važno središte kulture drevnih Pueblo naroda.[2]

Čakoanci su vadili blokove peščara i dovlačili drvenu građu sa velikih udaljenosti, konstruišući petnaest velikih kompleksa koji su ostali najveće zgrade ikada izgrađene u Severnoj Americi do 19. veka.[1][3] Predloženi su dokazi postojanja arheoastronomije u Čakou, a popularan primer je petroglif „Sunčev bodež“ na Fahada Bjutu. Smatra se da su mnoge čakoanske građevine bile poređane tako da bi pratili solarni i lunarni ciklusi,[4] što je zahtevalo generacije astronomskih posmatranja i vekove vešto koordinisane izgradnje.[5] Smatra se da su klimatske promene dovele do emigracije Čakoanaca i konačnog napuštanja kanjona, počevši od pedesetogodišnje suše koja je počela 1130. godine.[6]

Ova lokacija Uneskove svetske baštine se nalazi u sušnom i retko naseljenom regionu Četiri ugla. Park kulture Čako je osetljiv na promene, te je zabrinutost zbog erozije koju izazivaju turisti dovela je do zatvaranja Fahad Bjuta za javnost. Narodi Hopi i Pueblo smatraju ove lokacije svetim domovinama predaka, i oni održavaju usmena predanja o svojoj istorijskoj migraciji iz Čakoa i njihovom duhovnom odnosu sa zemljom.[7][8] Iako napori za očuvanje parka mogu biti u sukobu sa urođeničkim verskim uverenjima, predstavnici plemena blisko sarađuju sa Službom nacionalnih parkova kako bi podelili svoje znanje i poštovali nasleđe čakoanske kulture.[7]

Park se nalazi na slikovitim stazama drevnih ljudi, jednoj od označenih slikovitih stranputica Novog Meksika.[9]

Geografija[uredi | uredi izvor]

Kanjon Čako leži u basenu San Huana, na vrhu ogromne visoravni Kolorado, okružen planinama Čuska na zapadu, San Huan na severu i lancem San Pedro na istoku. Drevni Čakoanci su koristili guste šume hrasta, pinjona, zapadnog žutog bora i kleke da bi dobili drvenu građu i druge resurse. Sam kanjon, koji se nalazi unutar nizija okruženih poljima dina, grebena i planina, smešten je duž ose u približnom pravcu od severozapada prema jugoistoku i okružen je ravnim masivima poznatim kao mese. Veliki razmaci između jugozapadnih litica — bočnih kanjona poznatih kao rinkoni — bili su kritični u usmeravanju oluja koje nose kišu u kanjon i povećanju lokalnog nivoa padavina.[10] Glavni kompleksi Čakoa, kao što su Pueblo Bonito, Nuevo Alto i Kin Kleco, na nadmorskoj su visini od 6.200—6.440 ft (1.890—1.960 m).

Dno aluvijalnog kanjona spušta se naniže ka severozapadu sa blagim nagibom od 30 ft/mi (6 m/km); on je prepolovljen sa Čako Vašom, potokom koji retko nosi vodu. Glavni izdani kanjona bili su previše duboki da bi bili od koristi drevnim Čakoanima: samo nekoliko manjih i plićih izvora im je omogućavalo opstanak.[11]

Geologija[uredi | uredi izvor]

Tamni, kotrljajući olujni oblaci se spuštaju iznad pustinjskog pejzaža; strmo brdo stoji u neposrednoj blizini, levo od centra.
Letnje oluje sa grmljavinom iznad Fahada Bjuta i Fahada Gapa, blizu jugozapadnog ruba kanjona Čako

Nakon što se Pangejski superkontinent raspao tokom perioda krede, region je postao deo prelazne zone između plitkog unutrašnjeg mora — Zapadnog unutrašnjeg morskog puta — i pojasa ravnica i niskih brda na zapadu. Peščana i močvarna obala oscilirala je na istoku i zapadu, naizmenično potapajući i otkrivajući oblast na vrhu sadašnje visoravni Kolorado koju sada zauzima kanjon Čako.[12]

Reka Čako Voš je tekla preko gornjih slojeva današnje Čakra Mese od 400 ft (120 m), usecajući je i iskopavajući široki kanjon tokom miliona godina. Mesa obuhvata formacije peščara i škriljaca koje datiraju iz kasne krede,[13] koje pripadaju grupi Mesaverde.[12] Podnožje kanjona je dodatno erodirano, razotkrivajući stene Menefi formacije; ovo je kasnije zatrpano ispod otprilike 125 ft (38 m) sedimenta. Kanjon i mesa leže unutar „Jezgra Čako“ — koje se razlikuje od šire visoravni Čako, ravnog područja travnjaka sa retkim prisustvom stabala. Kako je kontinentalno razvođe udaljeno samo 15,5 mi (25 km) istočno od kanjona, geološke karakteristike i različiti obrasci drenaže razlikuju ova dva regiona kako jedan od drugog tako i od obližnje Čako padine, padine Gobernador i doline Čuska.[14]

Klima[uredi | uredi izvor]

Stenoviti pustinjski pejzaž prekriven snegom, prikazan u skorom sumraku. Dva masiva, udaljena nekoliko milja, prekrivena su snegom.
Fahada Bjut: Čako u proseku ima tri ili četiri snežne oluje zimi.

Kao sušno područje visoke pustinjske šikare i stepe, kanjon i širi basen u proseku imaju 8 in (200 mm) padavina godišnje; park u proseku dobija 9,1 in (230 mm). Kanjon Čako leži na zavetrinskoj strani obimnih planinskih venaca na jugu i zapadu, što rezultira efektom kišne senke koji podstiče preovlađujući nedostatak vlage u regionu.[15] Region ima četiri različita godišnja doba. Padavine su najverovatnije između jula i septembra, dok su maj i jun najsušniji meseci. Orografske padavine, koje su rezultat vlage iz olujnih sistema koji se penju na planinske lance oko kanjona Čako, odgovorne su za većinu letnjih i zimskih padavina, a padavine se povećavaju sa većom nadmorskom visinom.[13]

Čako podnosi izuzetne klimatske ekstreme: temperature se kreću između −39 do 39 °C (−38 do 102 °F),[16] i može da se osciluje 33 °C (60 °F) u jednom danu.[7] Region u proseku ima manje od 150 dana bez mraza godišnje, a lokalna klima se menja od godina obilnih padavina do dugotrajne suše.[17] Veliki uticaj južne oscilacije El Ninja doprinosi promenljivoj klimi kanjona.[16]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Strutin 1994, str. 6.
  2. ^ Fagan 2005, str. 50–55.
  3. ^ Fagan 2005, str. 35.
  4. ^ Fagan 1998, str. 177–182.
  5. ^ Sofaer 1997.
  6. ^ Fagan 2005, str. 198.
  7. ^ a b v National Park Service.
  8. ^ Sofaer & Dibble 1999.
  9. ^ Trail of the Ancients. Arhivirano avgust 21, 2014 na sajtu Wayback Machine New Mexico Tourism Department. Retrieved August 14, 2014.
  10. ^ Fagan 2005, str. 5.
  11. ^ Fagan 2005, str. 43.
  12. ^ a b Hopkins 2003, str. 240.
  13. ^ a b Fagan 2005, str. 47.
  14. ^ Fagan 2005, str. 46–47.
  15. ^ Fagan 2005, str. 44.
  16. ^ a b Fagan 2005, str. 45.
  17. ^ Frazier 2005, str. 181.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Nacionalni istorijski park kulture Čako na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Национални_историјски_парк_културе_Чако&oldid=27614515”