Nacionalni savez (Francuska)

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Nacionalni savez
Rassemblement National
Logo Rassemblement National.svg
Logo Nacionalnog saveza
SkraćenicaNS (franc. RN)
PredsednikMarin le Pen
Generalni
sekretar
Nikolas Baj
OsnivačŽan-Mari le Pen[1]
Osnovana5. oktobar 1972. god.; prije 46 godina (1972-10-05)
SedišteNanter, Senski visovi
 Francuska
Mladi ogranakOmladina Nacionalnog fronta
Broj članova  (2017)Pad 51.487[2]
Ideologijafrancuski nacionalizam[3][4]
nacionalni konzervativizam[5]
suverenizam[6][7]
ekonomski nacionalizam[8]
protekcionizam[9][10]
desničarski populizam[11][12]
anti-imigracionizam[4][13]
tvrdi evroskepticizam[14]
Politička pozicijadesnica[15][16][17][18] do krajnja desnica[19][20][21]
Evropska strankaPokret za Evropu nacija i slobode
Boje     mornarskoplava
     crvena
Narodna
skupština
7 / 577
Senat
2 / 348
Evropski
parlament
17 / 74
Predsjedništvo Regionalnih savjeta
0 / 17
Regionalni savjeti
333 / 1.758
Predsjedništvo Departmanskih savjeta
0 / 101
Departmanski savjeti
58 / 4.108
Veb-sajt
www.rassemblementnational.fr

Nacionalni savez (do 1. juna 2018. Nacionalni front) jeste desničarska populistička[22] i nacionalistička[23] politička partija u Francuskoj. Većina političkih komentatora NF postavlja na poziciju krajnje desnice,[15][16][17][21][24] ali drugi izvori sugerišu da je pozicija stranke u političkom spektru postala teška za definisanje.[25] Zbog francuskog izbornog sistema, zastupanje stranke na javnim funkcijama je ograničeno, uprkos znatnom broju glasova.[26]

Glavne odlike stranke su protivljenje članstvu Francuske u Evropskoj uniji, Šengenskoj zoni i Evrozoni, ekonomski protekcionizam, nulta tolerancija prema pitanjima reda i zakona i protivljenje slobodnoj imigraciji.[13] NF se protivi EU od osnivanja ove nadnacionalne organizacije.

Stranka je osnovana 1972. godine objedinjavajući razne francuske nacionalističke pokrete tog vremena. Žan-Mari le Pen je bio prvi predsjednik stranke i nesporni centar stranke od njenog osnivanja do 2011. godine. Iako se stranka u prvih deset godina svog postojanja borila na marginama francuskog političkog života, od 1984. godine postala je glavna snaga francuskog nacionalizma.[27] Predsjednički izbori 2002. godine bili su prvi na kojima je NF imao svog kandidata u drugom krugu, nakon što je Žan-Mari pobjedio socijalističkog kandidata u prvom krugu. U drugom krugu, on je bio iza Žaka Širaka koji je odnio pobjedu.[28] Marin le Pen, njegova kćerka, izabrana je za njegovu nasljednicu. U aprilu 2017. godine ona se privremeno povukla kako bi se usredsredila na predsjedničku kandidaturu i okupljanje glasača.[29][30][31]

Dok je njen otac od masovnih medija dobio nadimak „Đavo Republike”,[32] Marin je pratila politiku „dedemonizacije”[33] stranke omekšavajući sliku o njoj. Trudila je se da se izvuče iz krajnje desničarkih kulturnih korijena, normalizujući ih davajući im kulturu vlade, izbacivanjem kontroverznih članova kao što je njen otac, koji je suspendovan i zatim izbačen iz vlastite stranke 2015. godine nakon što je još jednom rekao da su nacističke gasne komore „samo detalj istorije Drugog svjetskog rata”[34][35] (kasnije je osnovao Plavo-bijelo-crveni zbor).[36] S obzirom da je ona 2011. godine izabrana na dužnost predsjednika stranke, popularnost NF je nastavila da raste: stranka je odnijela pobjedu u nekoliko opština na opštinskim izborima 2014. godine; postala je prva francuska stranka na izborima za Evropski parlament 2014. godine sa osvojenih 25% glasova i ponovo na posljednjim departmanskim izborima u Francuskoj.[37] Ponovo su izbili na prvo mjesto na posljednjim regionalnim izborima ostvarivši istorijski uspijeh sa 28% osvojenih glasova.[38] Do 2015. godine, NF se uspostavio kao jedna od najjačih političkih snaga u Francuskoj, postavši ujedno i najpopularnija i najnepopularnija politička stranka.[39][40][41][42]

Pozadina[uredi]

Nacionalni savez tvrdi da je nacija konkretna (tj. stvarnost), a ne apstrakcija; takva tačka gledišta je neposredno suprotna Francuskoj revoluciji i njenom nasljeđu.[43][44] Jedan od glavnih prethodnika NS bila je Francuska akcija, osnovana na kraju 19. vijeka, i Nacionalna obnova,[45] promonarhistička grupa koja je podržavala pretenzije grofa Pariza na francuski tron.[46] U skorije vrijeme, stranka je korijene vukla iz pužadizma pedesetih godina, koji je osnovan kao antiporezni pokret bez veza sa desnicom, ali je među skupštinskim zastupnicima imala „pranacionaliste” kao što su Žan-Mari le Pen.[47]

Drugi sukob koji je dio pozadine stranke je Alžirski rat (mnogi frontovci, uključujući Žan-Marija, bili su neposredni uključeni u rat), kao i užasnutost desničara odlukom francuskog predsjednika Šarla de Gola da povuče svoje obećanje da će zadržati Francuski Alžir.[48] Na predsjedničkim izborima 1965. godine, Žan-Mari je neuspješno pokušao da okupi glasove desničara oko predsjedničkog kandidata Žan-Luija Tiksje-Vinjakura.[49] Tokom kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina, francuska krajnja desnica se uglavnom sastojala od malih ekstremnih pokreta kao što su Okcident, Odbrambena unija i Novi poredak.[50]

Istorija[uredi]

Rane godine[uredi]

Osnivanje (1972—1973)[uredi]

Dok je NP učetvovao na nekim lokalnim izborima od 1970. godine, na svom drugom kongresu u junu 1972. godine odlučio je da osnuje novu političku partiju koja bi učestvovala na parlamentarnim izborima 1973. godine.[51][52] Partija je osnovana 5. oktobra 1972. godine pod nazivom Nacionalni front francuskog jedinstva (franc. Front national pour l'unité française), ili samo Nacionalni front.[53] U cilju stvaranja šireg pokreta, NP je modelirala novu stranku (kao što je ranije nastojala da modelira samu sebe) na već uspostavljenom Italijanskom socijalnom pokretu (ISP), koji je u to vrijeme uspostavljen kao široka koalicija italijanske desnice. NF je osnovan kao francuska verzija ISP, sa trobojnim plamenom kao svojim logom.[54][55][56] Željeli su da ujedine razne francuske krajnje desničarske pokrete, i da okupe Le Penovu nacionalističku grupu, Partiju francuskog jedinstve Rožera Holanda, Pokret pravde i slobode Žorža Bidoa, bivše pužadiste, veterane Alžirskog rata, kao i neke monarhiste.[53][57] Le Pen je izabran za prvog predsjednika stranke, pošto nije bio ukaljan javnim militantnim javnom slikom NP i bio je relativno umjerena figura u krajnjoj desnici.[58][59]

Nacionalni front je imao siromašan rezultat na parlamentarnim izborima 1973. godine, osvojivši samo 0,5% glasova (iako je Le Pen u svojoj pariskoj izbornoj jedini osvojio 5%).[60] Stranka je 1973. godine osnovala svoje omladinsko krilo pod nazivom Omladina Nacionalnog fronta (franc. Front national de la jeunesse). Retorika koja se koristila tokom izborne kampanje naglašavala je stare krajnje desničarske teme i u velikoj mjeri je bila nezanimljiva glasačima u to vrijeme.[61] Inače, zvanični program stranke je bio umjeren, malo se razlikujući od uobičajene desnice.[62] Le Pen je tražio potpunu fuzicju struja unutar stranke, upozoravajući na surovi aktivizam.[63] Radikalniji elementi NP nisu bili ubijeđeni i vratili su se teškom aktivizmu. Kasnije te godine su izbačeni iz stranke.[64][65] Le Pen je uskoro postao nesporeni vođa stranke,[66] iako je ovo koštalo mnoge vodeće članove i većinu njegove militantne baze.[64]

Na predsjedničkim izborima 1974. godine, Le Pen nije uspio pronaći temu koja bi angažovala njegovu kampanju.[67] Mnoga od pitanja kojih se doticao, kao što je antikomunizam, dijelio je sa ostatkom desnice.[68] Druga pitanja kojih se NF doticao bila su podizanje francuske stope nataliteta, smanjenja redukcije (iako je to bilo u manjoj mjeri), uspostavljanje profesionalne vojske, ukidanje Evijanskog sporazuma i uopšteno stvaranje „francuske i evropske renesanse”.[69] Uprkos tome što je bio jedini desničarski kandidat, nije uspio da dobije podršku jedinstvene krajnje desnice, jer su razne grupe podržavale druge kandidate ili su pozivale na bojkot izbora.[70] Kampanja je izgubila pozadinu kada je Revolucionarna komunistička liga objavila osudu Le Penovog navodnog učešća u mučenju tokom svog boravka u Alžiru.[70] Na prvim predsjedničkim izborima Le Pen je osvojio samo 0,8% glasova.[70]

Suparništvo NF—SNS (1973—1981)[uredi]

Nakon izbora 1974. godine, NF je skrajnut pojavom Stranke novih snaga (SNS), koju su osnovali disidenti NF (velikim dijelom iz NO).[71][72] Njihovo suparništvo je oslabilo obje stranke tokom sedamdesetih godina.[71] Istovremeno, NF je stekao još nekoliko skupina pristalica, uključujući Fransoa Dupra i njegove „revolucionarne nacionaliste”, Žan-Pjera Stirboa i njegove „solidariste”, Novu desnicu i Bernarda Antonija.[73] Nakon Dupratove smrti u bombaškom napadu, revolucionarni nacionalisti su napustili stranku, a Stirboa je postao Le Penov zamjenik kako su njegovi solidaristi efektno potiskivali neofašističke tendencija u stranačkom rukovodstvu.[74] Krajnja desnica je potpuno marginalizovana na parlamentarnim izborima 1978. godine, iako je SNS imala bolji rezultat.[75][76] Na prvim izborima za Evropski parlament 1979. godine, SNS je učestvovala u pokušaju osnivanja saveza evropskih krajnje desničarskih stranaka u vidu „Evro-desnice” i na kraju je bila jedna od dvije stranke koje su osporile izbore. SNS je kao svog glavnog kandidata postavila Žan-Luisa Tiksje-Vinjankua, dok je Le Pen pozvao glasače na uzdržanost.[77]

Na predsjedničkim izborima 1981. godine, i Le Pen i Paskal Gušon iz SNS su istakli namjeru da učestvuju.[77] Međutim, povećan je potreban broj potpisa izabranih zvaničnika za kandidaturu na izborima, a čime je i Le Pen i Gušon onemogućeno kandidovanje na izborima.[a][77] Izbore je dobio Fransoa Miteran iz Socijalističke partije (SP), čime je politička ljevica po prvi put stekla vlast na nacionalnom nivou u Petoj republici; zatim je raspustio Nacionalnu skupštinu i sazvao prijevremene parlamentarne izbore.[78] SP je postigla najbolji izborni rezultat ikada, osvojivši apsolutnu većinu na parlamentarnim izborima 1981. godine.[79] Ovo „socijalističko preuzimanje” dovelo je do radikalizacije među biračima desnog centra, antikomunističkim i antisocijalističkim biračima.[80] Sa samo tri sedmice da pripremi kampanju, NF je popunila samo ograničeni broj kandidata i osvojila samo 0,2% glasova.[68] SNS je imala još gori rezultat, a izbori su označili efektivni kraj suparništva stranaka.[68]

Era Žan-Mari le Pena[uredi]

Izborni prodor (1982—1988)[uredi]

Dok je francuskim stranačim sistemom dominirala polarizacija i konkurencija između jasnih ideoloških alternativa dva politička bloka sedamdesetih godina, ta dva bloku su se uglavnom kretala ka političkom centru sredinom osamdesetih godina. To je navelo mnoge birače da te blokove percipiraju manje-više kao neprepoznatljive, naročito poslije socijalističke politike rezova 1983. godine, podstičući birače da traže nove alternative. Do oktobra 1982. godine, Le Pen je podržavao mogućnost sklapanja dogovora sa mejnstrim desnicom, ali pod uslvom da NF ne mora ublažiti svoje stavove po ključnim pitanjima. Na opštinskim izborima 1983. godine, stranka desnog centra Ujedinjeni za Republiku (UzR) i centristi Savez za francusku demokratiju (SzFD) formirali su koaliciju sa NF u određenim broju gradova. Najznačajni rezultat bio je u 20. okrugu Pariza, gdje je Le Pen izbran u mjesni savjet sa 11% glasova. Poslije izbora mediji su pratili stranku, a NF je po prvi put dozvoljeno da se predstavljao kao održiva koponenta šire desnice. Na naknadnim izborima u Dreu u oktobru 1983. godine, NF je osvojio 17% glasova.

Za Evropske izbore 1984, NF je osvojio 10 mesta, a na nacionalnim izborima 1986. osvaja 35 mesta u francuskom parlamentu. To je dovelo do velikih potresa u političkom životu Francuske pa su socijalisti Fransoe Miterana i konzervativci Žaka Širaka, dve sukobljenje strane morale da formiraju zajedno vlast, da ne bi NF.

Tih godina NF zajedno sa još nekim strankama u Evropskom parlamentu formira Evropski nacionalistički savez.

Konsolidacija (1988—1997)[uredi]

Tokom 90ih NF se posvetila profilisanju stranke kao tradicionalne desnice, ali je uvek imala problema zbog svojih radikalnih stavova. Na lokalnim izborima 1995, NF u pojedinim gradovima dobija i do 35% glasova. NF tada daje gradonačelnike u preko 10 francuskih gradova. U gradu Oranž, lider tamošnjeg NF Žak Bompard je i dan danas na čelu to grada, i NF ima tamo podršku od 65% glasača.

Tokom 1995. za izbore NF se posebno zalagala za proterivanje emigranata iz Francuske u Afriku. Za izbore 2002. slogan NF je bio Za red i zakon!. Tokom te kampanje NF je prozvala četiri značajne francuske stranke: Komunističku partiju, Socijalističku stranku, Uniju za demokratiju, Ujedinjenu republiku, da su četvorostrana banda.

Na Kongresu NF 1997, donosi se odluka da stranka zauzima poziciju nacional-konzervativizma i treće stranke.

Previranja, odvajanje NRP (1997—2002)[uredi]

Tokom 1998, Bruno Megret, visoki funkcioner NF, napušta stranku i osniva Narodni republikanski pokret (Mouvement national républicain, MNR) optuživajući rukovodstvo NF da želi da marginalizuje stranku i uništi je.

Predsjednički izbori (2002)[uredi]

Na predsedničkim izborima 2002, NF i Žan Mari Le Pen doživljavaju neverovatan uspon. Le Pen pobeđuje socijalističkog kandidata, ali u drugom krugu predsedničkih izbora gubi od konzervativca Žaka Širaka, osvojivši 18% naspram Širaka koji je imao 82% glasova.

Opadanje (2002—2011)[uredi]

Na referendumu za Ustav EU 2005, NF je vodio oštru antikampanju i Francuzi su odbili taj predlog. Iste godine aktivisti NF su oblepili mesta u kojima žive emigranti uglavnom muslimani sa plakatima na kojima je pisalo: Ko se bude zajebavao sa Francuskom, leti napolje! (Tu niques la France... Dégage!).

Bruno Megret je 2007. sklopio savez o saradnji sa NF i ponovo zajedno deluju, i pada dogovor da zakopaju ratne sekire. Nacionalistička koalicija koju je predvodio Le Pen na predsedničkim izborima osvaja 11% glasova i pada na četvrtu poziciju.

Zbog finansijskih problema NF ne uspeva 2007. na parlamentarnim izborima da uđe u parlament osvojivši svega 4,29% glasova.

Era Marin le Pen[uredi]

Programska načela i stranka danas[uredi]

NF se zalaže za:

  • Očuvanje suvereniteta Francuske i njenog identiteta;
  • Očuvanje tradicionalnih i porodičnih vrednosti;
  • Jaka nacionalna ekonomija i socijalna jednakost;
  • Pooštravanje krivičnih zakona i ponovno uvođenje smrtne kazne;
  • Pooštravanje mera prema emigrantima;
  • Antiglobalistička borba — protivljenje međunarodnim integracijama.

Politički analitičari nazivaju NF nacional-populističkom partijom još od 1984. godine. Mejnstrim mediji NF nazivaju strankom ekstremne desnice.

Na izborima za Evropski parlament 2009, NF osvaja 6,3% glasova što joj daje 3 mesta. Kao glavno uporište NF se smatra Marselj i siromašni delovi Francuske.

Pored Le Pena, istaknuti članovi NF su: Bruno Golniš, Karl Lang i Rožer Oleindre. NF je veoma centralizovana, i najveća ovlašćenja ima predsednik, čiji je autoritet neprikosnoven unutar stranke. NF ima 75 hiljada članova. NF je članica EVRONAT-a i Alijanse za Evropu nacija, zajedno sa Slobodarskom partijom Austrije, Srpskom radikalnom strankom, Holandskom partijom slobode i drugim nacionalističkim strankama.

Tokom 90ih lider NF, Žan Mari Le Pen bio je čest gost srpskih radikala u Zemunu.

Izborni rezultati NF po godinama[uredi]

Parlamentarni rezultati:

  • 1973 — 108,616; 0.5% (0/491)
  • 1978 — 82,743; 0.3% (0/491)
  • 1981 — 44,414; 0.2% (0/491)
  • 1986 — 2,705,336; 9.6% (35/573)
  • 1988 — 2,359,528; 9.6% (1/577)
  • 1993 — 3,152,543; 12.7% (0/577)
  • 1997 — 3,800,785; 14.9% (1/577)
  • 2002 — 2,862,960; 11.1% (0/577)
  • 2007 — 1,116,005; 4.30% (0/577)
  • 2012 — 3,528,373; 13.6% (2/577)
  • 2017 — 2,990,454; 13.2% (8/577)

Predsednički rezultati:

  • 1974 Jean-Marie Le Pen — 190,921; 0.8%
  • 1988 Jean-Marie Le Pen — 4,376,742; 14.5%
  • 1995 Jean-Marie Le Pen — 4,571,138; 15.0%
  • 2002 Jean-Marie Le Pen — 4,804,713; 16.90%, drugi krug 5.525.032; 17.8%
  • 2007 Jean-Marie Le Pen — 3,835,029; 10.44%
  • 2012 Marine Le Pen — 6,421,426; 17.9%
  • 2017 Marine Le Pen — 7,678,491; 21.3%, drugi krug 10.638.475; 33.9%

Evropski rezultati:

  • 1984 — 2,210,334; 11,0% — 10
  • 1989 — 2,121,836; 11,8% — 10
  • 1994 — 2,050,086; 10,5% — 11
  • 1999 — 1,005,225; 5,7% — 5
  • 2004 — 1,684,868; 9,8% — 7
  • 2009 — 1,091,681;6,3% — 3.
  • 2014 — Rast4,712,461;24,86% — 24.

Napomene[uredi]

  1. ^ U Francuskoj, stranke moraju da ozbijede podršku od određenog broja izabranih zvaničnika, iz određenog broja departmana, kako bi se mogli kandidovati na izborima. Godine 1976, broj potrebnih izabranih zvaničnika povećan je pet puta, a broj departmana je utrostručen.[77]

Reference[uredi]

  1. ^ Gatehouse, Gabriel (5. 12. 2015). „Vive la difference - has France's National Front changed?”. BBC News (na jeziku: engleski). Pristupljeno 14. 2. 2018. 
  2. ^ „Le FN comptait 100 000 adhérents selon Le Pen, 50 000 selon la réalité - Œil sur le front” (na jeziku: francuski). 15. 12. 2017. Pristupljeno 14. 2. 2018. 
  3. ^ Rydgren, Jens (1. 1. 2008). „France: The Front National, Ethnonationalism and Populism”. Twenty-First Century Populism (na jeziku: engleski). Palgrave Macmillan UK: 166—180. 
  4. 4,0 4,1 Chrisafis, Angelique (18. 9. 2016). „'The nation state is back': Front National's Marine Le Pen rides on global mood”. the Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 14. 2. 2018. 
  5. ^ Aldrich, John Amerling. „Economic Voting and the national Front: Towards a Subregional Understanding of the Extreme-Right” (PDF) (na jeziku: engleski). Pristupljeno 14. 2. 2018. 
  6. ^ „Chômage : comment l'État décourage le travail”. FIGARO (na jeziku: francuski). 26. 3. 2015. Pristupljeno 14. 2. 2018. 
  7. ^ „Enquête&Débat » Marine Le Pen, entre souverainisme et identitarisme.” (na jeziku: francuski). 23. 9. 2012. Arhivirano iz originala na datum 7. 3. 2016. Pristupljeno 14. 2. 2018. 
  8. ^ Kottasova, Ivana. „French election: Macron vs. Le Pen on the economy”. CNNMoney (na jeziku: engleski). Pristupljeno 14. 2. 2018. 
  9. ^ „Anguish, rage and denial: Who's who in Europe's far-right parties”. The Independent (na jeziku: engleski). 26. 5. 2014. Pristupljeno 14. 2. 2018. 
  10. ^ „What does France’s National Front stand for? - France 24”. France 24 (na jeziku: engleski). 28. 5. 2014. Pristupljeno 14. 2. 2018. 
  11. ^ „Depuis 2011, le FN est devenu «protectionniste au sens large»”. Libération.fr (na jeziku: francuski). Pristupljeno 14. 2. 2018. 
  12. ^ Taylor, Adam (8. 1. 2015). „French far-right leader seeks to reintroduce death penalty after Charlie Hebdo attack”. Washington Post (na jeziku: engleski). Pristupljeno 14. 2. 2018. 
  13. 13,0 13,1 „Immigration : à l’UMP, tout n’est que posture et imposture”. FN - Front National (na jeziku: francuski). Pristupljeno 14. 2. 2018. 
  14. ^ Chrisafis, Angelique (24. 6. 2016). „European far right hails Brexit vote”. the Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 14. 2. 2018. 
  15. 15,0 15,1 „Victory for France's conservatives in local elections | News | DW | 30.03.2015”. DW.COM (na jeziku: engleski). Pristupljeno 14. 2. 2018. 
  16. 16,0 16,1 Erlanger, Steven; Freytas-Tamura, Kimiko de (17. 12. 2016). „E.U. Faces Its Next Big Test as France’s Election Looms”. The New York Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 14. 2. 2018. 
  17. 17,0 17,1 Meichtry, Stacy; Bisserbe, Noemie (20. 8. 2015). „Le Pen Family Drama Splits France’s Far Right National Front Party”. Wall Street Journal (na jeziku: engleski). Pristupljeno 14. 2. 2018. 
  18. ^ Taylor, Kyle (24. 1. 2017). „Europeans favoring right-wing populist parties are more positive on Putin”. Pew Research Center (na jeziku: engleski). Pristupljeno 14. 2. 2018. 
  19. ^ Mondon, Aurelien (17. 8. 2015). „The French secular hypocrisy: the extreme right, the Republic and the battle for hegemony”. Patterns of Prejudice (na jeziku: engleski). 49 (4): 392—413. doi:10.1080/0031322X.2015.1069063. 
  20. ^ Messina, Anthony M. (22. 4. 2015). „The political and policy impacts of extreme right parties in time and context”. Ethnic and Racial Studies (na jeziku: engleski). 38 (8): 1355—1361. doi:10.1080/01419870.2015.1016071. 
  21. 21,0 21,1 Cooke, Sonia Van Gilder (29. 7. 2011). „Europe's Right Wing: A Nation-by-Nation Guide to Political Parties and Extremist Groups”. Time (na jeziku: engleski). Pristupljeno 14. 2. 2018. 
  22. ^ Davies 2012, str. 7.
  23. ^ Davies 2012, str. 52.
  24. ^ Polakow-Suransky, Sasha (1. 11. 2016). „The ruthlessly effective rebranding of Europe’s new far right”. The Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 14. 2. 2018. 
  25. ^ Teško definisati:
    • Goldhammer, Arthur (1. 1. 2015). „Explaining the Rise of the Front national: Political Rhetoric or Cultural Insecurity?”. French Politics, Culture & Society (na jeziku: engleski). 33 (2). doi:10.3167/fpcs.2015.330208. 
    • Williams, Michelle Hale (22. 4. 2015). „Are radical right-wing parties the black holes in party space? Implications and limitations in impact assessment of radical right-wing parties”. Ethnic and Racial Studies (na jeziku: engleski). 38 (8): 1329—1338. doi:10.1080/01419870.2015.1015933. 
    • Goodliffe, Gabriel (2011). The resurgence of the radical right in France : from Boulangisme to the Front National (na jeziku: engleski). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9781107006706. 
    • {Shields 2007, str. 274
  26. ^ DeClair 1999, str. 46; 56; 71.
  27. ^ Shields 2007, str. 229.
  28. ^ DeClair 1999, str. 46, 56, 71.
  29. ^ „Marine Le Pen has announced she is 'temporarily stepping down' as leader of her party”. The Independent (na jeziku: engleski). 24. 4. 2017. Pristupljeno 15. 2. 2018. 
  30. ^ „Marine Le Pen temporarily steps down as party leader”. New York Post (na jeziku: engleski). 24. 4. 2017. Pristupljeno 15. 2. 2018. 
  31. ^ Mowat, Laura (25. 4. 2017). „Marine Le Pen STEPS DOWN as Front National leader hours after election boost”. Express.co.uk (na jeziku: engleski). Pristupljeno 15. 2. 2018. 
  32. ^ „Marine Le Pen National Front leader | Who is Marine Le Pen?” (na jeziku: engleski). 23. 1. 2015. Arhivirano iz originala na datum 23. 1. 2015. Pristupljeno 15. 2. 2018. 
  33. ^ „Policy Network - The French National Front: On its way to power?”. www.policy-network.net (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala na datum 15. 02. 2018. Pristupljeno 15. 2. 2018. 
  34. ^ „FN's Jean-Marie Le Pen suspended”. BBC News (na jeziku: engleski). 4. 5. 2015. Pristupljeno 15. 2. 2018. 
  35. ^ „Jean-Marie Le Pen, exclu du Front national, fera "bien évidemment" un recours en justice”. LExpress.fr (na jeziku: francuski). 20. 8. 2015. Pristupljeno 15. 2. 2018. 
  36. ^ „Le « Rassemblement bleu blanc rouge », la surprise de M. Le Pen”. Le Monde.fr (na jeziku: francuski). Pristupljeno 15. 2. 2018. 
  37. ^ „Local election confirms Front National strength | Open Europe”. Open Europe (na jeziku: engleski). Pristupljeno 15. 2. 2018. 
  38. ^ „Régionales 2015: le Front national en tête dans six régions”. LExpress.fr (na jeziku: francuski). 6. 12. 2015. Pristupljeno 15. 2. 2018. 
  39. ^ „Rapport de force aux elections departementales” (PDF). Odoxa.fr (na jeziku: francuski). Arhivirano iz originala (PDF) na datum 18. 6. 2015. 
  40. ^ „Elections européennes - Le Front National, premier parti de France” (na jeziku: francuski). Pristupljeno 15. 2. 2018. 
  41. ^ „France's Front National party expected to make sweeping gains in this month's local elections”. The Independent (na jeziku: engleski). 1. 3. 2015. Pristupljeno 15. 2. 2018. 
  42. ^ „Poll gives France's far-right National Front party boost ahead of regional vote - France 24”. France 24 (na jeziku: engleski). 2. 3. 2015. Arhivirano iz originala na datum 13. 06. 2018. Pristupljeno 15. 2. 2018. 
  43. ^ Davies 2012, str. 34–35.
  44. ^ Zúquete, José Pedro (2007). Missionary Politics in Contemporary Europe (na jeziku: engleski). Syracuse University Press. ISBN 9780815631491. 
  45. ^ DeClair 1999, str. 13–17.
  46. ^ Day, Alan John (2002). Political Parties of the World (na jeziku: engleski). John Harper. str. 193. ISBN 9780953627875. 
  47. ^ DeClair 1999, str. 20–21, 31.
  48. ^ DeClair 1999, str. 21–24.
  49. ^ DeClair 1999, str. 25–27.
  50. ^ DeClair 1999, str. 27–31.
  51. ^ Shields 2007, str. 163–164.
  52. ^ DeClair 1999, str. 36 f.
  53. 53,0 53,1 Shields 2007, str. 169.
  54. ^ Shields 2007, str. 159, 169.
  55. ^ DeClair 1999, str. 31, 36–37.
  56. ^ Kitschelt & McGann 1997, str. 94.
  57. ^ DeClair 1999, str. 13.
  58. ^ DeClair 1999, str. 38 f.
  59. ^ Shields 2007, str. 170.
  60. ^ Shields 2007, str. 171.
  61. ^ DeClair 1999, str. 39.
  62. ^ Shields 2007, str. 173 f.
  63. ^ Shields 2007, str. 174 f.
  64. 64,0 64,1 Shields 2007, str. 175.
  65. ^ DeClair 1999, str. 39 f.
  66. ^ DeClair 1999, str. 40.
  67. ^ Shields 2007, str. 176 f.
  68. 68,0 68,1 68,2 Shields 2007, str. 183.
  69. ^ Shields 2007, str. 177, 185.
  70. 70,0 70,1 70,2 Shields 2007, str. 177.
  71. 71,0 71,1 DeClair 1999, str. 41.
  72. ^ Shields 2007, str. 178 f.
  73. ^ Shields 2007, str. 180–184.
  74. ^ Shields 2007, str. 181, 184.
  75. ^ Shields 2007, str. 179–180, 185–187.
  76. ^ DeClair 1999, str. 43.
  77. 77,0 77,1 77,2 77,3 Shields 2007, str. 182.
  78. ^ Shields 2007, str. 182, 198.
  79. ^ Shields 2007, str. 182 f.
  80. ^ White, John Kenneth; Davies, Philip (1998). Political Parties and the Collapse of the Old Orders (na jeziku: engleski). SUNY Press. str. 38. ISBN 9780791440674. Pristupljeno 25. 5. 2019. 

Spoljašnje veze[uredi]