Načelo zakonitosti

Načelo zakonitosti je najvažnije načelo modernog Krivičnog prava. U prilog tome ide i činjenica da je ono uzdignuto u rang ustavnih načela.

Načelo zakonitosti najbolje je sadržano u latinskoj sentenci koja se pripisuje Anselmu Fojerbahu, a koja kaže: nullum crimen, nulla poena sine lege, odn. nije dozvoljeno kažnjavati za određeno krivično delo, ako ono u vreme izvršenja nije bilo predviđeno u zakonu kao krivično delo, niti se može za neko krivično delo izreći kazna koja u vreme njegovog izvršenja nije ni bila predviđena u zakonu.

Načelo zakonitosti ima svoja četiri segmenta:

1. nulla poena sine lege scripta (scripta - pisan, pismen) - zabranjuje primenu nepisanog, običajnog prava u Krivičnom pravu. Sva krivična dela i sve kazne moraju biti plod pisanog zakona;
2. nulla poena sine lege praevia (praevia - prethodni) - zabranjuje retroaktivnu primenu krivičnog zakonodavstva, uz izuzetak da je retroaktivna primena obavezna, ako je novi zakon blaži po učinioca;
3. nulla poena sine lege certa (certa - određen, precizan) - zahteva da krivičnopravne norme budu što je moguće više određene, odn. treba izbegavati tzv. generalne klauzule
4. nulla poena sine lege stricta (stricta - tačan, izričit) - sadrži zabranu stvaranja prava putem analogije. Krivični zakon mora da obuhvata samo ono na šta se odnosi, a ne i slične situacije.

Kroz načelo zakonitosti krivično pravo obavlja pre svega svoju garantivnu funkciju koja je izuzetno značajna iz aspekta prava i sloboda građana i ostvarivanja principa pravne države. Pravna država ne samo da štiti građane krivičnim pravom, ona ih mora zaštititi i od krivičnog prava. Upravo načelo zakonitosti služi sprečavanju samovoljnog, nepredvidljivog kažnjavanja bez zakona, ili na osnovu neodređenog ili retroaktivnog zakona.