Nemačka konfederacija

Nemačka konfederacija Deutscher Bund
Grb
Nemačka konfederacija
Geografija
Kontinent		Evropa
Prestonica		Frankfurt
Istorija
Postojanje
— Osnivanje		1815.
— Ukidanje		1866.
— Status		bivša država
Događaji
— Osnivanje		8. jun 1815.

Nemački savez (nem. Deutscher Bund) bila je konfederacija nemačkih država obrazovana na Bečkom kongresu (1815) na osnovu Saveznog dokumenta (nem. Bundesakte) od 8. juna 1815. U Nemački savez je ušlo 35 nemačkih državica i slobodni gradovi Libek, Bremen, Frankfurt na Majni i Hamburg. Po Fridrihu Engelsu, državice uključene svojim teritorijama u Nemački savez bile su pod diktaturom Austrije i Prusije, dve najveće države članice, koje su jedna drugoj osporavale prevlast u konfederaciji, što je dovelo do austro-pruskog rata i raspuštanja Saveza 24. avgusta 1866.

Konfederacija je bila oslabljena rivalstvom između Pruske kraljevine i Austrijskog carstva, i nemogućnošću više njenih članova da naprave kompromis. Nemačke revolucije 1848–49, motivisane liberalnim, demokratskim, socijalističkim i nacionalističkim osećanjima, pokušale su da transformišu Konfederaciju u jedinstvenu nemačku saveznu državu sa liberalnim ustavom (često zvanim Ustavom iz Frankfurta). Vladajuće telo konfederacije, Konfederativni savet, raspušteno je 12. jula 1848. godine, ali je ponovo uspostavljeno 1850. godine nakon što su revoluciju slomile Austrija, Pruska i druge države.

Konfederacija je konačno raspuštena nakon pobede Kraljevine Pruske u Sedmonedeljnom ratu nad Austrijskim carstvom 1866. Spor oko toga ko je imao inherentno pravo da vlada nemačkim zemljama završio se u korist Pruske, što je dovelo do stvaranja Severnonemačka konfederacija pod pruskim vođstvom 1867, kojoj su dodati istočni delovi Kraljevine Pruske. Jedan broj južnonemačkih država ostao je nezavisan sve dok se nisu pridružile Severnonemačkoj konfederaciji, koja je preimenovana i proglašena u „Nemačko carstvo“ 1871. godine, kao ujedinjena Nemačka (osim Austrije) sa pruskim kraljem kao carem (Kajzerom) posle pobede nad francuskim carem Napoleonom III u Francusko-pruskom ratu iz 1870.

Većina istoričara je ocenila da je Konfederacija bila slaba i neefikasna, kao i prepreka stvaranju nemačke nacionalne države. Ova slabost je bila deo njenovog dizajna, pošto evropske velike sile, uključujući Prusku i posebno Austriju, nisu želele da ona postane nacionalna država. Međutim, Konfederacija nije bila 'labava' veza između nemačkih država, jer je bilo nemoguće napustiti Konfederaciju, i pošto je zakon Konfederacije stajao iznad zakona saveznih država. Ustavna slabost Konfederacije ležala je u principu jednoglasnosti u Skupštini i granicama dometa Konfederacije: to je u suštini bio vojni savez za odbranu Nemačke od spoljnih napada i unutrašnjih nemira. Ironično, Rat iz 1866. pokazao je njenu neefikasnost, jer nije bila u stanju da kombinuje savezne trupe u borbi protiv pruske secesije.

Istorija

Nemačka konfederacija (1815—1866) je imala mirniji politički život od Svetog rimskog carstva, mada je svoje postojanje okončala ratom. Nastanak ove konfederacije vezuje se za Bečki kongres na kome su donete odluke da se ne uspostavlja staro carstvo na tlu Nemačke, već da svaki od političkih subjekata dobije pun suverenitet. Broj država i državica je iz vojnih ili političkih razloga spao na oko trideset. U konfederaciju ulazi Austrija a iz nje je izdvojena osamostaljena Belgija. Konfederacija je uspostavljena kao veza i spoj ovih nemačkih teritorija.

Nadležnosti konfederacije su bile male. Politički subjekti su se obavezali na zajedničku odbranu i održavali su izvestan broj zajedničkih tvrđava. Bilo je predviđeno i da se u slučaju rata formiraju određeni zajednički vojni kontingenti. To se desilo samo jednom tokom rata sa Danskom oko Šlezvig-Holštajna.

Zajednički organ je bila Dieta, koja se sastajala u Frankfurtu pod nominalnim predsedništvom austrijskog cara koji je još nosio carsku titulu, izvedenu iz statusa u staroj Nemačkoj. Zakoni koje je Dieta donosila bili su uglavnom vezani za odbranu. Mešanje u unutrašnje poslove država-članica niti je bilo ostvarljivo, niti se pokušavalo. Ovu konfederaciju je donekle održavala i carinska unija (Zollverein) koja je nastala 1834. godine na inicijativu Pruske.

Najburniji momenat ovog odbrambeno-ekonomskog saveza bila je revolucija 1848. godine kada su delegati u Frankfurtu, u nacionalnom zanosu, planirali preobražaj konfederacije u novo, liberalno-građansko nemačko carstvo. Taj pokret, tokom koga je inače nastala današnja nemačka zastava, ugušen je od strane pruskog kralja koji je imao drugačije planove za ujedinjenje Nemačke.

Upravo ostvarivanje tih planova dovešće do kraja konfederacije. Boreći se za prevlast u nemačkom svetu Pruska i Austrija će 1866. godine zaratiti, što će označiti i kraj konfederacije. Posle pruske pobede, nastaće Severnonemački savez, pod pruskom dominacijom, koji će poslužiti kao neposredni uvod za konačno ujedinjenje Nemačke pet godina kasnije.

Pokazalo se da cilj ove konfederacije nije ni bio postizanje nekog čvršćeg jedinstva preko usaglašavanja interesa. Želelo se da se produži neka tradicija zajedničke nemačke države, a da se pritom ne menja faktičko stanje koje je karakterisala nezavisnost konstituensa. Razlozi su bili istorijski i privredni jer je nesmetana trgovina između zemalja-članica bila je od velikog značaja, posebno za građansku klasu u usponu.

Organizacija

Nemačka konfederacija 1820. Austrijsko carstvo i Pruska su delom i u sastavu Nemačke konfederacije

Cilj Nemačkog saveza, kako je definisano u članu 2. Saveznog dokumenta, bio je da se obezbedi unutrašnja i spoljna bezbednost i nezavisnost pojedinih nemačkih država, koje su imale potpuni suverenitet u svojim unutrašnjim poslovima. Obrazovana je Savezna skupština (nem. Bundestag) sa sedištem u Frankfurtu na Majni, koja nije bila parlament države, već diplomatska konferencija, čiji su delegati bili predstavnici nemačkih vladara. Skupštini je predsedavao predstavnik Austrije. Na Plenumu skupštine, od ukupno 70 glasova, Austrija, Prusija, Bavarska, Saksonija, Hanover i Virtemberg imali su po 4 glasa, Baden, Hesen, Luksemburg, Holštajn i Limburg po 3, a ostali po 1 glas. Za obavljanje tekućih poslova sastajala se Mala skupština, u kojoj je ovih 11 većih država imalo po 1 glas, a ostale 6 (ukupno 17 glasova).

Nedostaci

Odluke Savezne Skupštine nisu bile obavezne za države članice, pa ona nije imala ni izvršnu, ni zakonodavnu vlast. Spoljnu politiku Nemačkog saveza zastupale su, uglavnom, Austrija i Prusija. Planovi o zajedničkoj vojsci propali su zbog uzajamnog nepoverenja. Vojska Nemačkog saveza nije nikada jedinstveno nastupila na bojištu. U nemačko-danskom ratu 1848-1850. delovi savezne vojske upotrebljeni su u Šlezvig-Holštajnu. 1859. mobilisana su 4 savezna korpusa za pomoć Austriji u Italiji, ali nisu upotrebljeni. U nemačko-danskom ratu 1864. učestvovale su samo austrijske i pruske snage. Najzad, u prusko-austrijskom ratu 1866. Savezna skupština je na predlog Austrije, većinom glasova rešila da se snage Nemačkog saveza mobilišu protiv Prusije, ali se to nije ostvarilo jer se Savez raspao.

Raspad

U prvoj polovini 19. veka talas revolucionarnih pokreta zahvatio je i države Nemačkog saveza, koji je, kao oruđe Svete Alijanse, poslužio u borbi protiv revolucionarnih pokreta u nemačkim državama. Borba između Prusije i Austrije u okviru Nemačkog saveza za prevlast u Nemačkoj vremenom se zaoštravala. Pod vođstvom Prusije formiran je 1833. od 18 država (bez Austrije) carinski savez koji je postao ekonomska osnova za buduće ujedinjenje Nemačke 1871. Po Fridrihu Engelsu, taj uspeh Prusije privukao je na njenu stranu svu buržoaziju malih i srednjih nemačkih država.

Posle martovske revolucije 1848. raspuštena je 28. juna Savezna skupština, ali je već 29. novembra 1850. u Olomucu posredstvom Rusije, obnovljen Nemački savez pod supremacijom Austrije. Savezna skupština je u vezi sa sukobom oko Šlezvig-Holštajna na predlog Austrije 14. juna 1866. isključila većinom glasova Prusiju iz Nemačkog saveza. Savezna skupština se 14. jula preselila u Augsburg, gde je 24. avgusta održala poslednju sednicu.

Posle pobede Pruske nad Austrijom 1866. osnovan je Severnonemački savez.

Literatura

• Nikola Gažević, Vojna enciklopedija (knjiga 6), Vojnoizdavački zavod, Beograd (1973), str. 47-48.

• Westermann, Großer Atlas zur Weltgeschichte (in German, detailed maps)
• WorldStatesmen- here Germany; also links to a map on rootsweb.com
• Barrington Moore, Jr. 1993 [1966]. Social Origins of Dictatorship and Democracy. Boston: Beacon Press.
• Blackbourn, David. The Long Nineteenth Century: A History of Germany, 1780–1918 (1998) excerpt and text search
• Blackbourn, David, and Geoff Eley. The Peculiarities of German History: Bourgeois Society and Politics in Nineteenth-Century Germany (1984) online edition Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. oktobar 2009)
• Brose, Eric Dorn. German History, 1789–1871: From the Holy Roman Empire to the Bismarckian Reich. (1997) online edition Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. decembar 2010)
• Evans, Richard J., and W. R. Lee, eds. The German Peasantry: Conflict and Community from the Eighteenth to the Twentieth Centuries (1986)
• Nipperdey, Thomas. Germany from Napoleon to Bismarck (1996), very dense coverage of every aspect of German society, economy and government
• Pflanze, Otto. Bismarck and the Development of Germany, Vol. 1: The Period of Unification, 1815-1871 (1971)
• Ramm, Agatha. Germany, 1789–1919 (1967)
• Sagarra, Eda (1977). A Social History of Germany: 1648–1914. New York: Holmes & Meier. str. 37–55, 183–202. ISBN 0841903328. 
• Sagarra, Eda. Introduction to Nineteenth Century Germany (1980)
• Sheehan, James J. German History, 1770–1866 (1993), 969pp; the major survey in English
• Werner, George S. (1977). Bavaria in the German Confederation 1820–1848. 
• Wolf D. Gruner (2010). Der Deutsche Bund: 1815–1866. C.H. Beck. München. ISBN 978-3-406-58795-5. 
• Werner Frotscher; Bodo Pieroth (2013). Verfassungsgeschichte. 12., überarbeitete Auflage, C.H. Beck. München. ISBN 978-3-406-65302-5. 
• Jürgen Müller (2001). Deutscher Bund und deutsche Nation 1848–1866. Vandenhoeck & Ruprecht, Göttingen 2005. (zugl. Habilitationsschrift Johann Wolfgang Goethe-Universität. Frankfurt am Mai. ISBN 978-3-525-36064-4. 
• Jürgen Angelow (2003). Der Deutsche Bund. Wissenschaftliche Buchgesellschaft. Darmstadt. ISBN 978-3-534-15152-3. 
• Jochen Lengemann (2000). Das Deutsche Parlament (Erfurter Unionsparlament) von 1850. Ein Handbuch: Mitglieder, Amtsträger, Lebensdaten, Fraktionen. Urban & Fischer. München. ISBN 978-3-437-31128-4. 
• Harm-Hinrich Brandt (1999). Deutsche Geschichte 1850–1870 – Entscheidung über die Nation. Kohlhammer. Stuttgart. ISBN 978-3-17-009412-3. 
• Thomas Nipperdey (1998). Deutsche Geschichte 1800–1866. Bürgerwelt und starker Staat. C.H. Beck. München. ISBN 978-3-406-44038-0. 
• Jürgen Angelow (1996). Von Wien nach Königgrätz – Die Sicherheitspolitik des Deutschen Bundes im europäischen Gleichgewicht 1815–1866. Oldenbourg. München. ISBN 978-3-486-56143-2. 
• Wolfram Siemann (1995). Vom Staatenbund zum Nationalstaat. Deutschland 1807–1871. C.H. Beck. München. ISBN 978-3-406-30819-2. 
• Toni Pierenkemper. Gewerbe und Industrie im 19. und 20. Jahrhundert. Oldenbourg, München 1994. ISBN 978-3-486-55015-3. 
• Peter Burg (1993). Der Wiener Kongress: der Deutsche Bund im europäischen Staatensystem. 3. Auflage, dtv. München. ISBN 978-3-423-04501-8. 
• Wolfram Siemann (1990). Gesellschaft im Aufbruch. Deutschland 1849–1871. Suhrkamp. Frankfurt am Main. ISBN 978-3-518-11537-4.