Nemačka okupacija Čehoslovačke

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Adolf Hitler u Praškom dvorcu, nakon okupacije Čehoslovačke

Nemačka okupacija Čehoslovačke (1938–1945) započela je nemačkom aneksijom Sudeta 1938. godine, nastavila se martovskom invazijom na Češku i stvaranjem Protektorata Češke i Moravske, a do kraja 1944. proširila se na sve delove bivše Čehoslovačke. Adolf Hitler je okupaciju Čehoslovačke obrazložio navodnom patnjom etničkih Nemaca koji su živeli na njenoj teritoriji.

Posle anšlusa Austrije Nacistička Nemačka je u martu 1938. godine, krenula u danja osvajanja, i prva meta na tom putu bila je Čehoslovačke kao deo Hitlerove ambicija, koju je realizovao Minhenskim sporazumom u septembru 1938. godine.

Okupacija je počela uključivanje Sudetske oblasti u sastav Nemačke, 1. oktobra 1938. godine, što je ostatak Čehoslovačke učinilo slabim i nemoćnim da se odupre kasnijoj okupaciji. U tom aktu, mali severoistočni deo pogranične regije poznat kao Zaolzje bio je okupiran i pripojen Poljskoj navodno da bi „zaštitio“ lokalnu etničku poljsku zajednicu i kao rezultat prethodnih teritorijalnih zahteva (prisutan u češko-poljskim sporovima u od 1918. do 1920), dok je Mađarska je dobila južne teritorije Slovačke i Karpatsku Rusiju, (rsn. Карпатьска Русь — „Karpatska Rus“; ukr. Карпатська Русь — „Karpatska Rus“, ili Закарпаття — „Zakarpatje“; mađ. Kárpátalja — „Karpatija“), istojisko-geografski region u istočnoj Evropi, koji se uglavnom nalazi u Zakapartskoj oblasti Ukrajine i manjim delom u susednim zemljama oko Karpata i Panonske nizije.

Nakon što je Slovačka proglašena za posebnu državu 14. marta, sutradan je Mađarska okupirala i pripojila ostatak Karpatske Rutenije (etnički raznovrstan prostor koji naseljavaju Ukrajinci, Rusini (Lemki), Mađari, Slovaci, Rumuni, Bugari i Rusi) a nemački Vermaht je okupirao i ostatak čeških zemalja.

Hitler je 16. marta 1939. godine iz Praškog zamka proglasio Protektorat Češke i Moravske nakon pregovora sa Emilom Hačom, koji je ostao kao tehnički šef države sa titulom predsednika države. Međutim, učinjen je sve da se njemu na da stvarna vlast, koji je imao Rajhprotektor, koji je radio kao Hitlerov lični predstavnik.[1]

U martu 1944. godine, tokom operacije Margareta, Mađarsku je okupirala Nemačka, dok je početkom avgusta 1944. godine Slovačkim nacionalnim ustankom Slovačka delila istu sudbinu.

Nemaćka okupacija Čehoslovačke se završila predajom Nemačke nakon Drugog svetskog rata.

Tokom nemačke okupacije ubijeno je između 294.000,[1] do 320.000,[2] građana (uključujući Jevreje, koji čine većinu žrtava).[3] Odmazde su bile posebno oštre nakon atentata na Rajnharda Hajndriha, npr. zloglasni i široko objavljeni masakr u Lidicama. Veliki broj ljudi je upućen na ropski rad u Nemačku.

Minhenski sporazum[uredi | uredi izvor]

Učesnici Minhenskog sporazuma (s leva na desno: Čembrlen, Daladije, Hitler, Musolini i Ćiano), kojim su Sudeti pripali Nemačkoj

Kada su predstavnici Nemačke, Italije, Velike Britanije i Francuske potpisali Minhenski sporazum 30. septembra 1938. godine (nešto posle ponoći), činilo se da su spasili evropski mir. Adolf Hitler je obećao da će Čehoslovačkoj, koja je preimenovana u Češko-Slovačku, dati garancije da neće biti okupirana, koje su, međutim, ostale samo slovo na papiru. Međutim ovaj sporazum ne samo da je rezultovao povlačenjem granica, i gubitak teritorije već je prouzrokovao i duboke promene unutar države, što nije izbegla ni vojska (čekala se reorganizacija povezana sa smanjenjem broja ljudi i oružja).[4]

Sporazum u Minhenu bio je zasnovan na ovom Hitleroom stavu...

Ne tražim niti da se Nemačkoj dozvoli da ugnjetava tri i po miliona Francuza, niti tražim da se tri i po miliona Engleza stavi na našu milost i nemilost. Umesto toga, jednostavno zahtevam da prestane ugnjetavanje tri i po miliona Nemaca u Čehoslovačkoj i da se zauzme neotuđivo pravo na samoopredeljenje.

(Govor Adolfa Hitlera na kongresu NSDAP 1938)
Između 1938. i 1939, čehoslovačke vlasti su se suočile sa talasom izbeglica iz okupiranog pograničnog područja, kojima su morale da obezbede smeštaj.
Nemački stanovnici Ustija nad Labom pozdravljaju vojnike nacističke Nemačke u oktobru 1938. godine

Ubrzo je Čehoslovačka spoljna politika došla je pod nemački uticaj, a Nemačka je neprestano vršila pritisak na krnju republiku i postavljala neprihvatljive zahteve. Nemačka je, na primer, od Čehoslovačka, zahtevala da Čehoslovačka delom zlata i deviza, pokriju valutu u Sudetima. Čehoslovačka strana se složila pod uslovom da Nemačka preuzme deo čehoslovačkog državnog duga, što je nemačka predstavnik odbio. Pod znatnim pritiskom, predstavnici Narodne banke Čehoslovačke bili su primorani da potpišu sporazum sa Nemačkom carskom bankom, prema kojem je Čehoslovačka Republika pustila 481 milion kruna, od čega 465,8 miliona u zlatu, a ostatak u devizama, da pokrije valutu u opljačkanoj pograničnoj oblasti.[4]

Pokušaj Čehoslovačke da proglasi neutralnost osujećen je po Hitlerovoj komandi. Čehoslovačka je bila prinuđena da Nemačkoj „proda“ ratni materijal za 648.041.624 predratnih čeških kruna, koji nikada nije plaćen.[5] Takođe je bila prinuđena da Nemačkoj prosledi planove za neke sisteme naoružanja, kao što su topovi velikog dometa proizvedeni u Škodi u Plzenju. Pored toga, Nemačka je neprestano podsticala češke Nemce da izazivaju provokacije i da pokažu svetu da Nemci u Čehoslovačkoj ne uživaju sva svoja prava.

Minhenski sporazum iz 1938. doneo je Nemačkoj značajne teritorijalne dobitke. Ipak, Hitler nije bio zadovoljan profitom. Deset dana kasnije, predstavio je Vilhelmu Kitelelu tajni spisak pitanja o vojnim opcijama za okupaciju ostatka češke teritorije, iako je u nekoliko govora u početku negirao pokušaj dobijanja češke teritorije i u Minhenu garantovao budući oblik ostatka čehoslovačke države. 21. oktobra izdao je naredbu da se izvrše pripreme za vojno „rešavanje pitanja sa ostatkom Češke“.[6]

Nakon mlake reakcija na nemački anšlus sa Austrijom, vlade Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva bile su spremne i da Čehoslovačku ustupe Nemačkoj kako bi izbegle rat po svaku cenu. Francuska vlada nije želela da se suoči sama sa Nemačkom i preuzme vođstvo od britanske vlade i njenog premijera Čembrlena, tim više što je Čembrlen tvrdio da su sudetske nemačke žalbe opravdane i verovao je da su Hitlerove namere ograničene, i to obrazložio i u svom govoru 27. septembra 1938, 20:00 u radio prenosu.[7]

Koliko je užasno, fantastično, neverovatno da bismo ovde trebali kopati rovove i isprobavati gas maske zbog svađe u dalekoj zemlji između ljudi o kojima ne znamo ništa.

Britanija i Francuska su savetovale Čehoslovačkoj da ispuni nemačke zahteve, na šta se Beneš opirao i 20. maja 1938. bila je u toku delimična mobilizacija kao odgovor na moguću nemačku invaziju. Pretpostavlja se da je mobilizacija mogla biti pokrenuta na osnovu sovjetskih dezinformacija o Nemačkoj na ivici invazije, koja je imala za cilj pokretanje rata između zapadnih sila.[8] Dana 30. maja Hitler je potpisao tajnu direktivu da rat protiv Čehoslovačke započne najkasnije 1. oktobra.

U međuvremenu je britanska vlada zahtevala da Beneš zatraži posrednika. Ne želeći da prekine veze svoje vlade sa zapadnom Evropom, Beneš je to nevoljno prihvatio. Britanci su postavili lorda Runcimana i naložili mu da nagovori Beneša da pristane na plan koji je prihvatljiv za sudetske Nemce. Beneš je 2. septembra podneo Četvrti plan, udovoljavajući gotovo svim zahtevima Karlsbader programa. Međutim, s namerom da ometa pomirenje, SdP je održao demonstracije koje su izazvale policijsku akciju u Ostravi 7. septembra. Sudetski Nemci prekinuli su pregovore 13. septembra, nakon čega je usledilo nasilje i poremećaj. Dok su čehoslovačke trupe pokušavale da uspostave red, Henlein je odleteo u Nemačku i 15. septembra izdao proglas kojim Nemačka zahteva preuzimanje Sudetskih krajeva.

Etnički Nemci u Saazu u Sudetima pozdravljaju nemačke vojnike nacističkim pozdravom, 1938

Istog dana Hitler se sastao sa Čemberlenom i zatražio brzo preuzimanje Sudeta od strane Trećeg rajha pod pretnjom rata. Česi su, tvrdio je Hitler, kolju sudetske Nemce. Čamberlenn je zahtev uputio britanskoj i francuskoj vladi; koje su prihvatle zahtev. Čehoslovačka vlada se opirala, tvrdeći da će Hitlerov predlog uništiti ekonomiju nacije i na kraju dovesti do nemačke kontrole nad celom Čehoslovačkom. Čehoslovačka je kapitulirala 21. septembra. Sledećeg dana, međutim, Hitler je dodao nove zahteve, insistirajući da takođe budu zadovoljene težnje Poljske i Mađarske. Rumunija je takođe pozvana da učestvuje u podeli Karpatske Rusine, ali je to odbila, jer je bila saveznica Čehoslovačke.[9]

Skica nemačke invazije na Češku 15. marta 1939. godine

Čehoslovačka kapitulacija izazvala je izliv nacionalnog ogorčenja. U demonstracijama i mitinzima, Česi i Slovaci pozivali su na jaku vojnu vladu koja bi odbranila integritet države. Postavljen je novi kabinet - pod vođstvom generala Jana Sirovija, a 23. septembra 1938. godine izdata je uredba o opštoj mobilizaciji. Čehoslovačka vojska - moderna i koja ima odličan sistem pograničnih utvrđenja - bila je spremna za borbu. Sovjetski Savez je objavio spremnost da pritekne u pomoć Čehoslovačkoj. Beneš je, međutim, odbio da krene u rat bez podrške zapadnih sila.

Početkom 1939. godine počele su da kruže vesti da Nemci žele da okupiraju ostatak Čehoslovačke. Dana 12. januara 1939. godine komandanti izabranih vojnih jedinica dobili su planove za izvođenje napad.[10] Tokom februara 1939. godine pokrenuta je serija anti-čeških provokacija, koje su izazvali češki Nemci koji su živeli u velikim češkim i moravskim gradovima. Počelo je s provokativnim pozdravom, tokom kojeg se često čulo „Heil Marz!“ Kao aluzija na činjenicu da će u martu krnja Čehoslovačka biti nemačka. Sukobi su u Pragu, okončani policijskom intervencijom. Dana 12. marta, povodom Dana nemačkih heroja, zastave sa svastikama pojavile su se na nekoliko mesta u Pragu, a 13. marta berlinska novinska agencija objavila je lažni izveštaj da Praška nacionalna stranka priprema oružani puč sa marksističkim komunističkim elementima.

Istog dana, grupa od oko 600 Nemaca napala je žandarmsku stanicu u Stonaržovu i žandarmi su linčovani. Takođe je održan pohod oko šest hiljada brnjskih Nemaca prema Pohorelicama, gde je zapaljena češka carinarnica i raseljeno njeno osoblje. Pored toga, obaveštajna služba je izvestila da se jake kolone nemačkih trupa približavaju češkoj granici. Zabrinuti zbog ove situacije, čehoslovački zvaničnici zatražili su objašnjenje od Nemačke i prijem kod ministra spoljnih poslova ili Adolfa Hitlera.

Vodeći predstavnici češkog fašističkog pokreta Vlajka pušteni su iz zatvora u Pragu 14. marta, a u 13 časova stigao je u Prag izveštava da se Hitler slaže sa predlogom predsednika Emila Hače da poseti Berlin.

Uvod u autonomiju Slovačke i okupacija Karpatske Rutenije[uredi | uredi izvor]

Od februara 1939. stvoreno je sedam vojnih jedinica koje su bile spremne za marš. Očekivani poziv Slovaka za pomoć Nemačke nije se ostvario. Posle okupacije autonomne Slovačke od strane češke vojske 9. marta 1939. godine (Homolov puč), Adolf Hitler pokušao je da prisili tadašnjeg slovačkog premijera Jozefa Tisa, koji je u Berlin stigao 13. marta, da potpiše pripremljenu deklaraciju o slovačkoj nezavisnosti. Inače, teritorija Slovačke trebalo je da bude podeljena između Poljske i Mađarske.[11]

Kraj nezavisne čehoslovačke države

Ministar spoljnih poslova Rajha Joahim von Ribentrop izvestio je o približavanju mađarske vojske slovačkoj granici. Međutim, Jozef Tiso nije bio voljan da sam donese takvu odluku i zato mu je bilo dozvoljeno da se konsultuje sa članovima slovačkog parlamenta. Sledećeg dana, 14. marta, slovački parlament je na sednici jednoglasno proglasi nezavisnost Slovačke. Istog dana, manifest o nezavisnosti prve Slovačke Republike pročitan je u parlamentu u Bratislavi.[11]

U nemačkoj štampi se pojavio niz članaka o nasilnim napadima na Nemce i Slovake u Čehoslovačkoj. Hitler je odredio da rok za napad nemačke vojske bude 15. mart u 6 sati ujutro. Dana 13. marta, Herman Gering je pozvan u Berlin sa odmora u San Remu, gde je stigao popodne 14. marta.

U podkarpatskoj Rusiji čehoslovačke oružane snage suzbile su pokušaj državnog udara u Karpatskoj Ruteniji. Istog dana, međutim, mađarske trupe napale su Karpatsku Ruteniju, i postepeno je okupirali do 18. marta, mada su poslednje borbe završene tek 21. marta.[12]

Nakon ovih neuspeha Čehoslovačkim trupama i snagama bezbednosti naređeno je da se povuku, i dalje vodeći žestoke sukobe tokom povlačenja sa mađarskim trupama.

Početkom oktobra 1939. godine okupirana je Poljska. Mađarska je takođe nastojala da povrati svoje bivše teritorije, kao što je delimično dogovoreno u prvoj bečkoj arbitraži 2. novembra 1938. godine.

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Prvo izdanje novčanica Protektorata Češke i Moravske od 1 krune (1939). Reizdanja serija novčanica Republike Čehoslovačke iz 1938. godine bila su obeležena identifikacionim ovalnim pečatom na prednjoj levoj strani sve dok redovno izdanje nije moglo da bude u opticaju

Čehoslovačke divizije[uredi | uredi izvor]

Još pre Drugog svetskog rata, Čehoslovačka je prestala da postoji. Njena teritorija bila je podeljena na Protektorat Češke i Moravske, novoproglašenu Slovačku državu i kratkotrajnu Republiku Karpatska Ukrajina. Dok je veći deo bivše Čehoslovačke došao pod kontrolu Trećeg rajha, mađarske snage (potpomognute Poljskom) brzo su pregazile Karpatsku Ukrajinu. Poljska i Mađarska su anektirale neke oblasti (Zaolzie, Južnu Slovačku i Karpatsku Rusiju) u jesen 1938. godine Regija Zaolzie postala je deo Trećeg rajha nakon nemačke invazije na Poljsku septembra 1939. godine.[13]

Nemačkoj ekonomiji - opterećenoj teškom militarizacijom - hitno su bile potrebne devize. Postavljanje veštački visokog kursa između čehoslovačke krune i rajhsmarka donelo je Nemcima robu široke potrošnje (i ubrzo stvorilo nestašicu u Češkoj).[13]

Čehoslovačka je imala modernu vojsku od 35 divizija i bila je glavni proizvođač mitraljeza, tenkova i artiljerije, većina njih proizvedeno je u fabrici Škoda u Plzenju. Mnoge češke fabrike nastavile su da proizvode češke proizvode sve dok nisu prerađeni u nemačke proizvode. Čehoslovačka je imala i druge velike proizvodne kompanije. Čitave fabrike čelika i hemikalija preseljene su iz Čehoslovačke i ponovo sastavljene u Lincu (koji postaje teško industrijsko područje Austrije).[13]

U govoru održanom u Rajhstagu, Hitler je naglasio vojni značaj okupacije, napominjući da je okupacijom Čehoslovačke Nemačka stekla 2.175 poljskih topova, 469 tenkova, 500 protivavionskih artiljerijskih oruđa, 43.000 mitraljeza, 1.090.000 vojnih pušaka, 114.000 pištolja, oko milijardu metaka municije i tri miliona protivavionskih granata. Ova količina naoružanja bila bi dovoljna za naoružanje oko polovine tadašnjeg Vermahta.[14] Čehoslovačko oružje je kasnije odigralo glavnu ulogu u nemačkim osvajanjima Poljske (1939) i Francuske (1940) - zemalja koje su vršile pritisak na čehoslovačku predaju Nemačkoj 1938. godine.[15]

Čehoslovački otpor[uredi | uredi izvor]

Rođaci čeških padobranaca Jana Kubiša i Jozefa Valčika i njihovi drugovi, ukupno 254 ljudi, masovno su pogubljeni 24. oktobra 1942. godine u koncentracionom logoru Mauthauzen.

Beneš - vođa čehoslovačke vlade u egzilu - i František Moravec - šef čehoslovačke vojne obaveštajne službe - organizovali su i koordinirali mrežu otpora. Hača, premijer Alois Eliaš i čehoslovački otpor priznali su Beneševo vođstvo. Aktivna saradnja između Londona i čehoslovačkog domaćeg fronta održavala se tokom ratnih godina.[16]

Najvažniji događaj otpora bila je operacija Antropoid, atentat na Rajnharda Hajdriha,[17] zamenika vođe SS-a Hajnriha Himlera i tadašnjeg zaštitnika Češke i Moravske. Besan, Hitler je naredio hapšenje i pogubljenje 10.000 nasumično izabranih Čeha. Preko 10.000 je uhapšeno, a najmanje 1.300 pogubljeno. Prema jednoj proceni, 5.000 ljudi je ubijeno u odmazdi. Atentat je rezultovao jednom od najpoznatijih represalija u ratu. Nacisti su potpuno uništili sela Lidice i Ležak; svi muškarci stariji od 16 godina iz ovih sela su ubijeni, a ostatak stanovništva je poslat u nacističke koncentracione logore, gde je ubijeno mnogo žena i gotovo sve dece.

Čehoslovački otpor sastojao se od četiri glavne grupe:[16]

  • Komanda vojske - koja je koordinirala sa mnoštvom spontanih grupa da bi formirala Odbranu nacije (Obrana naroda, ON) sa ograncima u Britaniji i Francuskoj. Čehoslovačke jedinice i formacije sa Česima (oko 65–70%) i Slovacima (oko 30%) služile su u Poljskoj vojsci (Čehoslovačka legija), Francuskoj vojsci, Kraljevskom vazduhoplovstvu, Britanskoj vojsci (1. čehoslovačka oklopna vojska) Brigade) i Crvene armije (1. korpus). Dve hiljade osamdeset osam Čeha i 401 Slovaka borilo se u 11. pešadijskom bataljonu Istok zajedno sa Britancima tokom rata u oblastima poput Severne Afrike i Palestine.[18] Između ostalih, češki lovački pilot, narednik Jozef František bio je jedan od najuspešnijih lovačkih pilota u bici za Britaniju.
  • Beneševi saradnici - predvođeni Prokopom Drtinom stvorili su Politički centar, koji je umalo uništen hapšenjima u novembru 1939, nakon čega su mlađi političari preuzeli kontrolu.
  • Socijaldemokrate i levičarski intelektualci . u saradnji sa grupama kao što su sindikati i obrazovne institucije, sačinjavali su Komitet peticije da ostanemo verni (Petiční výbor Věrni zůstaneme, PVVZ).
  • Komunistička partija Čehoslovačke (KSČ) - bila je četvrta glavna grupa otpora. KSČ je bila jedna od preko 20 političkih partija u demokratskoj Prvoj republici, ali nikada nije dobila dovoljno glasova da poremeti demokratsku vladu. Posle Minhenskog sporazuma, rukovodstvo KSČ se preselilo u Moskvu i stranka je prešla u ilegalu. Do 1943. godine, međutim, otpor KSČ bio je slab. Pakt Molotov – Ribentrop iz 1939. godine, sporazum o nenapadanju između nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza, ostavio je KSČ u rasulu. Ali uvek veran sovjetskoj liniji, KSČ je započeo aktivniju borbu protiv Nemaca nakon Operacije Barbarosa, nemačkog napada na Sovjetski Savez u junu 1941. godine.

Demokratske grupe - ON, PU i PVVZ - ujedinile su se početkom 1940. godine i formirale Centralni komitet otpora domova (Ústřední výbor odboje domácího, ÚVOD). Uključen prvenstveno u prikupljanje obaveštajnih podataka, ÚVOD je sarađivao sa sovjetskom obaveštajnom organizacijom u Pragu. Nakon invazije Nemačke na Sovjetski Savez u junu 1941. godine, demokratske grupe pokušale su da stvore jedinstveni front koji bi uključivao KSČ. Hajdrihovo imenovanje na jesen osujetilo je ove napore. Do sredine 1942, Nemci su uspeli da istrebe najiskusnije elemente čehoslovačkih snaga otpora.

Čehoslovačke snage su se pregrupisale 1942–1943. Savet trojice (R3) - u kome je takođe bilo zastupljeno komunističko podzemlje - pojavio se kao žarišna tačka otpora. R3 se pripremio za pomoć oslobađajućim vojskama SAD i Sovjetskom Savezu. U saradnji sa partizanskim jedinicama Crvene armije, R3 je razvio gerilsku strukturu.

Gerilska aktivnost se intenzivirala porastom broja padobranskih jedinica 1944. godine, što je dovelo do uspostavljanja partizanskih grupa poput 1. čehoslovačke partizanske brigade Jana Žižke, brigade Jan Kozina ili brigade Master Jan Hus, a posebno nakon formiranja privremene čehoslovačke vlade u Košicama 4. aprila 1945. godine „Nacionalni komiteti“ preuzeli su upravu nad gradovima dok su Nemci proterivani. Više od 4.850 takvih odbora formirano je između 1944. i kraja rata pod nadzorom Crvene armije.

Dana 5. maja u Pragu je spontano započeo nacionalni ustanak, a novoformirani češki nacionalni savet gotovo je odmah je preuzeo vođstvo pobune. Preko 1.600 barikada postavljeno je širom grada, a oko 30.000[traži se izvor] Čeha i Čehinja borilo se tri dana protiv 40.000 nemačkih trupa podržanih tenkovima, avionima i artiljerijom. 8. maja nemački Vermaht je kapitulirao; Sovjetske trupe stigle su u Čehoslovcačku 9. maja 1945. godine.

Nemačka politika[uredi | uredi izvor]

Postoje izvori koji navode povoljniji tretman Čeha tokom nemačke okupacije u odnosu na tretman Poljaka i Ukrajinaca. To se pripisuje stavu unutar nacističke hijerarhije da je veliki deo stanovništva bio „sposoban za arijanizaciju“, pa stoga Česi nisu bili izloženi sličnom stepenu nasumičnih i organizovanih akata brutalnosti koji su imali njihovi poljski kolege. Takva sposobnost arijanizacije potkrepljena je stavom da je deo češkog stanovništva imao nemačko poreklo. S druge strane, Nemci nisu smatrali Čehe i Slovene kao rasna ravnopravne zbog njihove klasifikacije u mešanu rasu sa jevrejskim i azijskim uticajima.[19] To je ilustrovano u nizu diskusija, koje su ovaj narod ocrnile kao manje vrednog,[20] a posebno Čehe kao „opasne i sa njima se mora postupati drugačije od arijskih naroda“.[13]

Pored nedoslednosti neprijateljstva prema Slovenima,[21] postoji i tvrdnja da je snažna, ali uzdržana politika u Čehoslovačkoj delimično bila vođena potrebom da se stanovništvo održava negovanim i samozadovoljnim kako bi mogao da obavlja vitalni posao proizvodnje oružja u fabrikama.[13] Do 1939. godine, zemlja je već bila glavno čvorište vojne proizvodnje za Nemačku, proizvodila je avione, tenkove, artiljeriju i drugo naoružanje.[15]

Slovački nacionalni ustanak[uredi | uredi izvor]

Slovački nacionalni ustanak („ustanak 1944.“) bila je oružana borba između snaga nemačkog Vermahta i pobunjenih slovačkih trupa, od avgusta do oktobra 1944. godine koji je bio usredsređen na Bansku Bistricu.

Pobunjena slovačka vojska, formirana za borbu protiv Nemaca, imala je, prema procenama, 18.000 vojnika u avgustu, što je ukupno poraslo na 47.000 nakon mobilizacije 9. septembra 1944. godine, a kasnije na 60.000, plus 20.000 partizana. Međutim, krajem avgusta nemačke trupe su uspele da razoružaju istočno-slovačku vojsku, koja je bila najbolje opremljena, i time su znatno smanjile snagu slovačke vojske. Mnogi pripadnici ovih snaga poslati su u koncentracione logore u Trećem rajhu; drugi su pobegli i pridružili se partizanskim jedinicama.

Slovacima su u ustanku pomagali vojnici i partizani iz Sovjetskog Saveza, Ujedinjenog Kraljevstva, SAD, Francuska, Češka i Poljska. Ukupno su 32 države bile uključene u ustanak.

Čehoslovačka vlada u egzilu[uredi | uredi izvor]

Nagradni plakat za Josefa Valčika, jednog od atentatora na Reinharda Heidricha. Edvard Beneš podneo je ostavku na mesto predsednika prve Čehoslovačke Republike 5. oktobra 1938. godine nakon nacističkog puča. U Londonu su on i drugi čehoslovački prognanici organizovali čehoslovačku vladu u egzilu i pregovarali o međunarodnom priznanju vlade i odricanju od Minhenskog sporazuma i njegovih posledica.

Nakon izbijanja Drugog svetskog rata, u Francuskoj je konstituisan Čehoslovački nacionalni komitet, koji je pod Benešovim predsedništvom tražio međunarodno priznanje kao prognana vlada Čehoslovačke. Ovaj pokušaj je doveo do nekih manjih uspeha, kao što je francusko-čehoslovački ugovor od 2. oktobra 1939. godine, koji je omogućavao rekonstrukciju čehoslovačke vojske na francuskoj teritoriji, ali potpuno priznanje nije postignuto. Čehoslovačka vojska u Francuskoj osnovana je 24. januara 1940, a jedinice njene 1. pešadijske divizije učestvovale su u poslednjim fazama bitke za Francusku, kao i neki čehoslovački borbeni piloti u raznim francuskim borbenim eskadrilama.

Beneš se nadao obnovi čehoslovačke države u njenom predminhenskom obliku nakon očekivane savezničke pobede, lažne nade. Vlada u egzilu - sa Benešom kao predsednikom republike - uspostavljena je u junu 1940. u egzilu u Londonu, sa predsednikom koji je živeo u Aston Abot-u. Britanska vlada ga je priznala 18. jula 1940. godine. Sa zakašnjenjem, Sovjetski Savez (u leto 1941) i SAD (zimi) priznali su prognanu vladu.

Godine 1942. savezničko odbacivanje Minhenskog sporazuma uspostavilo je politički i pravni kontinuitet Prve republike i de jure priznali Beneševo predsedavanje.

Uspeh operacije Antropoid - koja je rezultovala ubistvom Jozefa Gabčika i Jana Kubiša 27. maja od strane Jozefa Gabčika i Jana Kubiša - atentat na Rajhsprotektora iz Češke i Moravske, Rajharda Hajdriha, koji su podržali Britanci - uticao je na saveznike u ovom odbacivanju.

Minhenski sporazum ubrzan je subverzivnim aktivnostima sudetskih Nemaca. Tokom poslednjih godina rata, Beneš je radio na rešavanju problema nemačke manjine i od saveznika je dobio saglasnost za rešenje zasnovano na posleratnom premeštaju sudetskog nemačkog stanovništva. Prva Republika bila je posvećena zapadnoj politici u spoljnim poslovima. Ishod je bio Minhenski sporazum. Beneš je bio odlučan da ojača čehoslovačku bezbednost protiv buduće nemačke agresije kroz saveze sa Poljskom i Sovjetskim Savezom. Sovjetski Savez se, međutim, usprotivio trojnom čehoslovačko-poljsko-sovjetskom opredeljenju. U decembru 1943. godine Beneševa vlada zaključila je ugovor upravo sa Sovjetima.

Beneševo interesovanje za održavanje prijateljskih odnosa sa Sovjetskim Savezom motivisano je i njegovom željom da izbegne sovjetsko podsticanje posleratnog komunističkog puča u Čehoslovačkoj. Beneš je radio na dovođenju čehoslovačkih komunističkih prognanika u Britaniju uz saradnju sa svojom vladom, nudeći dalekosežne koncesije, uključujući nacionalizaciju teške industrije i stvaranje lokalnih narodnih odbora na kraju rata. U martu 1945. godine dao je ključne položaje u kabinetu čehoslovačkim komunističkim prognanicima u Moskvi.

Nakon nemačke odmazde za atentat na Rajnharda Hajdriha, većina čeških grupa otpora zahtevala je, zasnovano na nacističkom teroru tokom okupacije, etničko čišćenje ili „konačno rešenje nemačkog pitanja“ koje bi moraolo biti „rešeno“ deportacijom etničkih Nemaca iz njihove domovine.[22] Te represalije su uključivale masakre u selima Lidice i Ležaki, mada ta sela nisu bila povezana sa češkim otporom.[23]

Ove zahteve usvojila je vlada u emigraciji, koja je tražila podršku saveznika za ovaj predlog, počev od 1943. godine[traži se izvor]. Tokom okupacije Čehoslovačke, vlada u egzilu proglasila je niz zakona koji se sada nazivaju „Benešove uredbe“. Jedan deo ovih uredbi bavio se statusom etničkih Nemaca i Mađara u posleratnoj Čehoslovačkoj i bio je osnov za deportaciju oko 3.000.000 Nemaca i Mađara iz zemlje koja je vekovima bila njihov dom.

Beneševe uredbe su proglasile da se nemačka imovina oduzima bez naknade. Međutim, konačni sporazum kojim se odobrava prisilni premeštaj Nemaca postignut je tek 2. avgusta 1945. na kraju Potsdamske konferencije.[15]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Volker Ullrich. Hitler: Volume I: Ascent 1889–1939. pp. 752–753.
  2. ^ Эrlihman, Vadim (2004). Poteri narodonaseleniя v XX veke: spravočnik. ISBN 5-93165-107-1. OCLC 54860366. 
  3. ^ Gruner 2015, str. 121
  4. ^ a b Lazarević, Milan. „Minhenski sporazum – najteža češka trauma”. Politika Online. Pristupljeno 2022-12-12. 
  5. ^ „PALBA.CZ • Zobrazit téma - Prodej vojenského materiálu Německu v roce 1939”. www.palba.cz. Pristupljeno 2021-05-12. 
  6. ^ „NS-Archiv : Die Zerschlagung der Tschechoslowakei”. www.ns-archiv.de. Pristupljeno 2021-05-12. 
  7. ^ „Consideration of the notes of the British Cabinet meeting, to be held on Monday 19th September 1938, strongly suggest, in contrast, that most British Ministers had few or no misconceptions about Hitler's ultimate aims in Central Europe. National Archives, CAB/23/95” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 14. 10. 2021. g. Pristupljeno 30. 5. 2021. 
  8. ^ Lukes 1996
  9. ^ Axworthy, Mark. Third Axis Fourth Ally. str. 13. 
  10. ^ PACNER, Karel. Osudové okamžiky Československa. S. 178-183
  11. ^ a b PACNER, Karel. Osudové okamžiky Československa. Praha: Nakladatelství BRÁNA, 2012. 720 s. ISBN 978-80-7243-597-5. стр. 133-139.. Dále jen PACNER, Karel. Osudové okamžiky Československa.
  12. ^ „Z historie Zakarpatské Ukrajiny”. members.tripod.com. Приступљено 2021-05-12. 
  13. ^ а б в г д Zander, Patrick (2017). Hidden Armies of the Second World War: World War II Resistance Movements. Santa Barbara, CA: ABC-CLIO. стр. 118. ISBN 9781440833038. .
  14. ^ Motl, Stanislav (2007), Kam zmizel zlatý poklad republiky (2nd ed.), Prague: Rybka publishers
  15. ^ а б в Muehlenbeck, Philip (2016). Czechoslovakia in Africa, 1945-1968. New York: Palgrave Macmillan. стр. 88. ISBN 9781137561442. 
  16. ^ а б Richard J. Evans (26 July 2012). The Third Reich in Power, 1933 - 1939: How the Nazis Won Over the Hearts and Minds of a Nation. Penguin Books Limited. ISBN 978-0-7181-9681-3. str. 683..
  17. ^ Calic, Edouard (1985). Reinhard Heydrich : the chilling story of the man who masterminded the Nazi death camps (na jeziku: engger). Internet Archive. New York : Morrow. ISBN 978-0-688-00481-1. 
  18. ^ Czechoslovak Bn No 11 East". www.rothwell.force9.co.uk.
  19. ^ Gerlach 2016
  20. ^ Bartulin 2013
  21. ^ Morrock, Richard (2010). The Psychology of Genocide and Violent Oppression: A Study of Mass Cruelty from Nazi Germany to Rwanda. Jefferson, NC: McFarland. str. 27. ISBN 9780786447763. 
  22. ^ „Prozatimní NS RČS 1945-1946, 2. schůze, část 2/4 (28. 10. 1945)”. www.psp.cz. Pristupljeno 2021-05-12. 
  23. ^ „Memorial and Reverent Area”. www.lidice-memorial.cz (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-05-12. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Axworthy, Mark. Third Axis Fourth Ally. str. 13. 
  • Bartulin, N. (2013). Honorary Aryans: National-Racial Identity and Protected Jews in the Independent State of Croatia. New York: Palgrave Macmillan. str. 7. ISBN 9781349464296. 
  • Gruner, Wolf (2015). „Protectorate of Bohemia and Moravia”. Ur.: Gruner, Wolf; Osterloh, Jörg. The Greater German Reich and the Jews: Nazi Persecution Policies in the Annexed Territories 1935–1945. War and Genocide. Prevod: Heise, Bernard. Berghahn Books. str. 121. ISBN 978-1-78238-444-1. 
  • Lukes, Igor (1996). Czechoslovakia between Stalin and Hitler: The Diplomacy of Edvard Beneš in the 1930s. ISBN 9780199762057. 
  • Gerlach, Christian (2016). The Extermination of the European Jews. Cambridge: Cambridge University Press. str. 158. ISBN 9780521706896. 
  • BRANDES, Detlef. Germanizovat a vysídlit. Nacistická národnostní politika v českých zemích. Praha: Prostor, 2015. 368 s. ISBN 978-80-7260-310-7.
  • GEBHART, Jan; KUKLÍK, Jan. Druhá republika 1938–1939 : svár demokracie a totality v politickém, společenském a kulturním životě. Praha ; Litomyšl: Paseka, 2004. 315 s. ISBN 80-7185-626-6.
  • GEBHART, Jan; KUKLÍK, Jan. Velké dějiny zemí Koruny české XV. a. 1938-1945. Praha ; Litomyšl: Paseka, 2006. 623 s. ISBN 80-7185-582-0.
  • GEBHART, Jan; KUKLÍK, Jan. Dramatické i všední dny Protektorátu, Themis, 1996
  • MARŠÁLEK, Pavel. Pod ochranou hákového kříže. . Praha: Auditorium. 2012. ISBN 978-80-87284-20-9. .
  • ŠUSTROVÁ, RADKA. Pod ochranou protektorátu. Projekt Kinderlandverschickung v Čechách a na Moravě: politika, každodennost a paměť, 1940-1945. Univerzita Karlova v Praze, Filozofická fakulta. 2012. ISBN 978-80-7308-424-0.
  • TAUCHEN, Jaromír. Vývoj trestního soudnictví v Německu 1933–1945. Brno, The European Society for History of Law 2010. 182 s. ISBN 978-80-904522-2-0.
  • TOMÁŠEK, Dušan. Deník druhé republiky, Naše vojsko, 1988
  • UHLÍŘ, Jan Boris, KAPLAN, Jan: Praha ve stínu hákového kříže, Ottovo nakladatelství, Praha 2005
  • UHLÍŘ, Jan Boris, 15. březen 1939: Počátek okupace na stránkách českého tisku. Historický obzor, 1999, 10 (3/4), s. 70–76. ISSN 1210-6097.
  • UHLÍŘ, Jan Boris, 15. březen 1939. Historický obzor, 2009, 20 (3/4), s. 50–57. ISSN 1210-6097.
  • UHLÍŘ, Jan Boris, Protektorát Čechy a Morava 1939 –1942 . Srdce Třetí říše, Ottovo nakladatelství, Praha 2017
  • VÁLKA, Zbyněk. Brno pod hákovým křížem, Votobia, 2004
  • VÁLKA, Zbyněk. Olomouc pod hákovým křížem, Votobia, 2001

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Nemačka okupacija Čehoslovačke na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Немачка_окупација_Чехословачке&oldid=27677716”