Nemačka 2. oklopna divizija

2. oklopna divizija (nem. 2. Panzer-Division) formirana je 1935. godine, a stacionirana u Austriji posle Anšlusa 1938. godine. Učestvovala je u kampanjama u Poljskoj (1939) i Francuskoj (1940), a zatim se vratila u Poljsku na okupacione dužnosti (1940—1941) Učestvovala je u Balkanskoj kampanji aprila 1941. godine, a zatim je prebačena na Istočni front u septembru 1941. godine. Borila se u sastavu Grupe armijâ „Centar“ u bici za Moskvu i u Kurskoj bici. Nakon što je na Istočnom frontu pretrpela teške gubitke poslata je u Francusku radi popune svojih redova i oporavka vojnika. Borila se u bici za Normandiju, 1944. godine, gde je gotovo u potpunosti uništena u tzv. „džepu kod Faleza“. Njeni redovi su još jednom popunjeni, a zatim je učestvovala u Ardenskoj bici i borbama na Rajni (1944—1945).

Na kraju rata, 2. oklopna divizija predala se američkoj vojsci.

Formiranje

2. oklopnu diviziju formirao je Vermaht 15. oktobra 1935. godine od dva oklopna puka – 3. i 4. oklopnog puka – u Vircburgu u Nemačkoj. Njen prvi komandant bio je, tada pukovnik, Hajnc Guderijan, koji je na tom mestu ostao sve do 31. januara 1938. godine. Pukovnik Guderijan je bio ključna ličnost koja je uspela da ubedi Vrhovnu komnadu da koncentriše tenkove u divizije i da ih tako može uspešno upotrebiti kao moćnu napadačku snagu. Pored toga, Guderijan je koristio ovu novoformiranu diviziju da proveri svoje teorije o oklopnom ratovanju čime je divizija brzo dobila status elitne.

Učestvovala je u oba tzv. „cvetna rata“ kako su u Nemačkoj tog doba bili nazivani Anšlus Austrije i okupacija Sudetske oblasti i Čehoslovačke 1938—1939. Nakon Anšlusa predvodila je trijufalni marš u Beču. Pokvareni tenkovi praktično su bili zakrčili puteve od granice kod Pasaua pa sve do Beča. Nakon toga, 2. oklopna divizija je bez problema prebačena iz Bavarske i za stalno stacionirana u Beču, kao deo tamošnjeg garnizona. Mnogi austrijski vojnici bili su prebačeni u ovu diviziju iz malobrojnih austrijskih oklopnih snaga i Konjičke divizije nekadašnjeg Austrijskog Bundeshera (nem. Bundesheer). Ostatak trupe bio je dopunjen novim regrutima, i do 1939. g. ova divizija je dobila nadimak „Bečka divizija“. Divizija je zadržala svoj nadimak tokom celog svog postojanja uprkos činjenici da je krajem 1938. g. u Beču formirana još jedan oklopna divizija - 4. laka divizija (kasnije preimenovana u 9. okloponu diviziju). Po prvobitnoj organizaciji, 2. oklopna divizija imala je dva tenkovska puka sa po dva bataljona i jedan puk motorizovane pešadije sa tri bataljona.

Napad na Poljsku

Pod novim komanadantom (od 1. februara 1938. g.), general-pukovnikom Rudolfom Vejelom, učestvovala je u invaziji na Poljsku, septembra 1939. godine, kao deo 12. oklopnog korpusa 14. armije u Grupi armija „Jug“ zajedno sa svojoj „sestrom“, 4. laka divizija (Nemačka)|4. lakom divizijom. Avgusta 1939. g. divizija je prebačena iz Beča u baze u novoformiranoj Slovačkoj u sklopu priprema za napad na Poljsku. Mnogi oficiri i vojnici 2. oklopne divizije verovali su da se radi samo o još jednom blefu, kao što je bila mobilizacija protiv Čehoslovačke godinu dana ranije. Ovog puta, međutim, Hitler nije hteo da prihvati miroljubivo rešenje kao tada.

12. oklopni korpus imao je početni zadatak da zauzme grad Krakov, staru prestonicu Poljske. Tokom svog napredovalja sukobila se sa poljskom 10. mehanizovanom divizijiom i 10. oklopnom brigadom. Tokom kampanje pretrpela je teške gubitke, naročito tokom žestoke tenkovske bitke 18. septembra kod Tomašov Lubelskog.

S druge strane, tokom invazije na Poljsku, septembra 1939. godine, pripadnici ove divizije počinili su zlodelo prema poljskim zarobljenicima. 5. septembra 1939. godine blizu grada Toporzisko-Bistra nekoliko poljskih vojnika koji su bili zarobljeni izdvojeni su iz svojih jedinica, naterani da trče a zatim ubijenih pod pretpostavkom da su pokušavali da pobegnu.

Krajem poljske kampanje, 2. oklopna divizija doprla je sve do nemačko-sovjetske demarkacione linije pritom opkolivši i zauzevši Brest-Litovsk.

Bitka za Francusku 1940.

Glavni članak: Bitka za Francusku

2. oklopna divizija je 10. januara 1940. g. bila raspoređena na Zapadnom frontu, u oblast oko grada Ajfela.

U ratu na Zapadu tokom maja i juna 1940. 2. oklopna divizija bila je u sastavu – zajedno sa 6. i 10. oklopnom divizijom, plus elitni motorizovani puk „Velika Nemačka“ – XIX korpusa kojim je komandovao general oklopnih trupa Hajnc Guderijan. XIX korpus bio je u sastavu „Oklopne grupe Klajst“ koji je komandovao Evald fon Klajst.

Guderijan je bio rekao Hitleru da njegov oklopni korpus može proći kroz Ardensku šumu, područje bez železničkih pruga na kome nije bilo ni jednog jedinog širokog puta ali je znao kakve će teškoće morati da savlada.

Generalu Guderijanu je bilo naređeno da 10. oklopnu diviziju rasporedi na levi bok svog korpusa da ga štiti od francuskih napada. Kako je naparavio mesta za to bočno pomeranje 10. oklopna divizija se morala pomeriti malo ka severu na osu napredovanja 1. oklopne divizije a naređenje za kompletan manevar došlo je neposredno pre nego što je ta divizija trebalo da pređe reku Semoj. U takvoj situaciji i u takvom trenutku to je bila veoma složena promena borbenog rasporeda, pa se moglo očekivati ono što se i desilo. Zbog pomeranja udesno jedinice 1. oklopne divizije izbile su na rutu 2. oklopne divizije i s njom se zapetljale, a jedinice 2. oklopne divizije, zbog svog pomaka udesno, zapetljale su se sa snagama 6. oklopne divizije. Na ovom mestu treba istaći da su u tom kritičnom trenutku saveznički avioni napali te mnogobrojne čepove koji su nastali „upetljavanjem“ nemačkih oklopnih divizija, verovatno bi paralisali čitavu nemačku ofanzivu na Zapadu. Ali vazdušnih napada nije bilo i tenkovi su se nakon nekog vremena uspeli „razmrsiti“ i nastaviti napredovanje.

12. maja kolone za snabdevanje 2. oklopne divizije zapetljale su se sa kolonama za snabdevanje 6. oklopne divizije. Jedna od velikih posledica toga bila je da su inženjerijske jedinice i artiljerija, koje su nemačkom XIX korpusu bilo očajno potrebne zbog forsiranja Meze kod Sedana, ostale zaustavljene negde u dubokoj nemačkoj pozadini, a pored toga se i sama 2. oklopna tako „zapetljala“ nakon prelaza preko reke Semoj da ju je jedan oficir, leteći iznad nje u lakom izviđačkom avionu jedva uspeo „raspetljati“.

XIX korpus je sporije napredovao do reke Meze nego što se general-pukovnik Guderijan nadao – i to ne zbog francuskog otpora ili bilo kakvih neprijateljskih akcija, no naprosto zbog onih čepova na putevima. 1. i 10. oklopna divizija stigle su do Meze, ali je 2. oklopna mnogo bila zaostala, jer se kretala sporije nego što je to od nje bilo očekivano. A upravo je ona bila jedna od najbolje opremljenih nemačkih oklopnih divizija, i imala je uz to i jedan dodatni divizion artiljerije za koji se praktično unapred znalo da će biti preko potreban u operaciji forsiranja Meze.

Istog dana, 12. maja general fon Klajst je pozvao u svoj štab general-pukovnika Guderijana i naredio mu da forsira reku Mezu i da napadne protivnika u rejonu grada Sedana. Operacija treba da počne u 4:00 sati izjutra 13. maja. Guderijan je saopštio da za sprovođenje te operacije on raspolaže sa samo dve divizije, pošto je 2. oklopna divizija na severnom krilu sa svojom artiljerijom, u to vreme bila još i usporena od strane uporne odbrane Francuza u sektoru Semua. On je tražio da se forsiranje odloži za neko vreme, dok ne bude imao na raspolaganju ceo svoj korpus. Takav odgovor je bio netipičan za general-pukovnika Guderijana. Dogodilo se nešto što se moglo smatrati za ironiju. General fon Klajst, koji je i bio postavljen za komandanta Oklopne grupe samo zato da obuzdava Guderijana, sada je naređivao napad. Bojažljivost koju je pokazao dugovao je slučajnim okolnostima - malo pre razgovora sa fon Klajstom, preživeo je smrtnu opasnost. Za vreme jednog od malobrojnih vazdušnih napada Francuza, jedna bomba pala je na štab general-pukovnika Guderijana koji se nalazio u bulonskom hotelu „Panorama“ i jedva je izbegao smrt. Parče bombe pogodilo je prozor kroz koji je general gledao i on se iznenada našao pod kišom staklenih parčića. Taj slučaj je izbacio Guderijana iz odlične duhovne ravnoteže. General fon Klajst je odbio da se saglasi sa prigovorom glavnog tenkovskog komandanta Nemačke i naredio mu je da započne napad sa raspoloživivim snagama.

General-pukovnik Guderijan je odredio da napad izvede divizija postavljena u centru – 1. oklopna. Glavni udar treba da se nanese zapadno od Sedana. Ta divizija pojačana je motorizovanim pukom „Velika Nemačka“. 10. oklopna divizija je forsirala Mezu preko močvarnog terena jugozapadno od grada.

U pet sati izjutra 13. maja 1940. na desnom krilu pojavili su se i prednji delovi 2. oklopne divizije – 5. oklopna brigada i 2. motocistički bataljon. Guderijan im je odmah naredio da pređu reku. Ostali delovi 2. oklopne divizije, bez sopstvene artiljerije, koja je bila ostala u čepovima u okolini Bulona, morali su bez zaustavljanja ulaziti direktno u borbu.

Isto kao i susedne jedinice, i 2. oklopna divizija našla se na ravnom brisanom prostoru, izložena vatri sa visokih i strmih južnih obala Meze. Zadatak 2. oklopne divizije bio je da se probije samo do vrha nekoliko niskih uzvišenja ispred sebe, a zatim da skrene tačno ka zapadu kako bi se „ugurala“ u raspored francuskih pešadijskih divizija tačno na spoju dve armije u pravcu severozapada.

Ogromni napori koje je ulagao motorizovani puk „Velika Nemačka“ i 1. oklopna divizija na centralnom sektoru pomogli su 2. oklopnoj diviziji koja je činila desno krilo nemačkog rasporeda.

Kada se uverio da 10. oklopna divizija i puk „Velika Nemačka“ čvrsto drže strateške visove iznad Meze i da je nemački mostobran bezbedan, on je naredio 1. i 2. oklopnoj diviziji, ne obazirući se nimalo na tadašnje teorije ratovanja, da jurnu direktno ka zapadu, preko velike ravnice koju čine slivovi reka Ena i Some.

17. maja, zajedno sa 1. oklopnom divizijom uspeva da zauzme obalu reke Oaze, dok prethodnica napada grad Moj. 19. maja je zauzela grad Peron a istog dana i grad Albert. U samom gradu 2. oklopna divizija je zaplenila jednu britansku artiljerijsku bateriju koja je bila parkirana na trgu ispred kasarne i naoružana samo manevarskom municijom. Neki oficiri su tada predložili generalu Guderijanu da tu ostanu i da prenoće, ali im je on naredio da nastave pokret. Još pre sumraka, iznenadivši Hitlerov štab, manji delovi 2. oklopne divizije su stigli u Abevil, na ušću Some, savlađujući neusaglašen otpor saveznika. U 21:00 sati te večeri jedan tenkovski bataljon je izbio na Lamanš u rejonu Neola. Tako je 2. oklopna divizija postala prva nemačka divizija koja je dospela na obalu Lamanša.

Preko 400.000 francuskih i britanskih vojnika sa tako našlo u okruženju na obali Lamanša. Time je potpuno dovršila hvatanje u klopku svih savezničkih snaga koje su su borile severno od linije Sedan - Abevil. U okruženju se našla i francuska 2. oklopna divizija kojom je komandovao general Šarl de Gol. 23. maja je bombardovala i zauzela Bulonj.

Nakon odmora od nedelju dana, tokom koga su bile izvršene popravke i pregrupisavanje, 2. oklopna divizija je nastavila napredovanje u unutrašnjosta Francuske duž reke Aizne. Tokom ove druge etape prva je stigla do švajcarske granice. Dva puta je bila pohvaljivana u „Zondermeldungu“ (nem. Sondermeldung) – vanrednom saopšenju Vrhovne komande Oružanih snaga, kao jedna od najuspešnijih oklopnih jedinica. Njen komandant, general-pukovnik Vejel bio je odlikovan sa dva dva Gvozdena krsta a 3. juna zbog zaslauga kao komandant 2. oklopne divizije biva odlikovan i Viteškim krstom.

U avgustu 1940. g. divizija je bila vraćena u Nemačku a zatim je septembra iste godine prebačena na teritoriju okupirane Poljske radi odmora i popune. Krajem te godine iz 2. oklopnne divizije je uzet 4. oklopni puk koji je bio iskorišćen kao osnova za formiranje 13. oklopne divizije. U Poljskoj je ostala do februara 1941.

Balkanska kampanja

Aprilski rat

Prema planu nemačke Vrhovne komande Kopnene vojske koji je 11. decembra 1940. bio podnesen Vrhovnoj komandi Oružanih snaga za napad na Kraljevinu Grčku – operacija „Marita“ – 2. oklopna divizija ušla je u sastav 18. brdski korpusa 12. armije. 18. brdski korpusom komandovao je general brdskih trupa Franc Beme. 12. armija trebalo je da se koncentriše u Kraljevini Rumuniji do 25. januara 1941. g. tako da bude spremna da u roku od 12 časova nakon prijema naređenja uđe u Kraljevinu Bugarsku. 2. oklopna divizija bila je prebačena sa trupama drugog ešalona u Rumuniju – između 24. januara i 5. februara 1941. U Rumunija je imala zadatak da štiti zemlju a možda još važnije i naftna polja kod Ploeštija, sperčavajući sovjetski uticaj i podržavajući režim Jona Antoneskua. Tokom boravka u Kraljevini Rumuniji 2. oklopna divizij je sve vrema bila u borbenom položaju za napad na SSSR.

Nakon što je Kraljevina Bugarska 1. marta 1941. pristupila Trojnom paktu, jedinice nemačke 12. armije – a među njima i 2. oklopna divizija – su otpočele prebacivanje na bugarsku teritoriju 2. marta u 06:00 časova. U Bugarskoj je bila stacionirana u Ćustendilu, na samoj granici prema raljevini Jugoslaviji od 21. do 27. marta. Nakon puča u Jugoslaviji 27. marta 1941. 2. oklopna divizija biva prebačena na tromeđu Jugoslavija – Bugarska – Grčka, u okolinu bugarskog grada Petrič.

Prema operacijskom zapovesti komandanta nemačke 12. armije broj 4 od 2. aprila 1941. 2. oklopna divizija je kao deo 18. brdskog korpusa trebalo da napreduje preko Strumice zapadno od Dorjanskog jezera i Đevđelije ka Solunu, kao i preko Vardara ka liniji Doden – Veria. S tim što je trebalo i da štiti bok u pravcu Štipa.

Prema početnom operacijskom planu za napad na Kraljevinu Jugoslaviju – „Direktiva broj 25“ 2. oklopna divizija trebalo je da prodire preko jugoslovenske teritorije Strumičkim pravcem, a potom da skrene na jug i nadire ka Solunu radi obuhvata utvrđene „Metaksasova linije“ – između reke Strume i turske granice – koju su držale tri i po grčke divizije, sa zapada i odsecanja grčkih snaga koje su se nalazile istočno od Vardara.

2. oklopna divizija preduzela je napad na Strumičkom pravcu nešto posle ponoći 6. aprila i uspela je da pređe granicu savladavši žilav otpor jugoslovenskih graničnih trupa i da se oko 06:00 časova približi prvom protivtenkovskom rovu i utvrđenom položaju kod Novog Sela, gde je bila dočekana jakom vatrom. Strumički odred jugoslovenske vojske (49. pešadijski puk sa artiljerijom) je u žestokoj borbi a nemačkim tenkovima, koji su uz snažnu podršku avijacije i artiljerije, dejstvom protivtenkovskih oruđa uništio 14 tenkova, dok su im minska polja znatno otežala pokret i nanela osetne gubitke. Zbog toga je 2. oklopna divizija bila prinuđena da upute jedan brdski grebenom planine Belasice radi obuhvata Strumičkog odreda jugoslovenske vojske sa juga i jedan jači združeni odred južnim ograncima planine Ogražden radi obuhvata sa severne strane. Pošto su oko 07:30 časova uspeli da probiju prvi položaj u visini sela Sušice, nemački tenkovi su, zahvaljujući snažnoj podršci avijacije i artiljerije, probili i drugi položaj i do 11:00 časova zauzeli Strumicu. Zato su se trupe Strumičkog odreda tokom noći 6/7. aprila povukle padinama Pljačkovice. Zbog okruženja i velikih gubitaka u ljudstvu i materijalu 2. oklopna divizija je zarobila veći deo Strumičkog odreda dok se samo manji deo, među njime i jedan bataljon 39. puka bio pod borbom povukao od Berova i zauzeo položaj na liniji Hajdučka česma – Karaula Obozna.

Nakon zauzeća Strumice, 2. oklopna divizija produžila je nadiranje u pravcu Radovišta i Valandova. Njene oklopne i motorizovane jedinice naišle su na snažan otpor Derventskog odreda – 1. bataljon 28. pešadijskog puka, jedan artiljerijski divizion i jedna protivtenkovska četa – na položaju selo Vladovci – selo Suševo, gde je bilo uništeno šest tenkova 2. oklopne divizije. Međutim, nastupajući u talasima, uz snažnu podršku avijacije i artiljerije, uspeli su da probiju položaj Derventskog odreda jugoslovenske vojske i da neposrednim napadom neutrališu njegova artiljerijska i protivtenkovska oružja i da mu nanesu velike gubitke u ljudstvu i materijalu – jedna artiljerijska baterija je bila zarobljena. Tenkovi 2. oklopne divizije nastavljajući prodor ka Radovištu ponovo su bili zdržani snažnom vatrom motorizovanog diviziona Vrhovne komande jugoslovenske vojske sa položaja u visini selo Damjan – selo Topolnica, a zatim je noć prekinula borbu i 2. oklopna divizija je zanoćila južno od Radovišta. A prodor njenih tenkova u pravcu Valandova zaustavio je 20. dopunski pešadijski puk jugoslovenske Bregalničke divizije na položajima severno od sela Kosturina.

U večernjem izveštaju nemačke 12. armije Strogo poverljivo broj 830 od 6. aprila 1941. u 22:30 časova Vrhovnoj komandi Kopnene vojske (u izvodu) se pominje da je „2. oklopna divizija zadržana u nastupanju ka Strumici zbog razaranja mostova i minaranja puteva, a sada vodi borbu severno od Strumice protiv jačih neprijateljskih snaga (oko jedne divizije iz pravca Radovišta)“ .

Dana 7. aprila su jedinice nemačke 2. oklopne divizije nastavile sa prodorom u pravcima Strumica – Valandovo i Radovište – Štip, koje je branila jugoslovenska Šumadijska divizija. Na pravcu ka Valandovu 2. dopunski puk jugoslovenske vojske – kome je tokom noći 6/7. aprila u pomoć stigao bataljon 72. pešadijskog puka Šumadijske divizije jedna četa bornih kola tipa „Reno“ iz Skoplja – je kod sela Kosturina pružao ogorčen otpor, ali su nemački tenkovi oko 16:00 časova uspeli da probiju njegov front, unište jugoslovensku četu bornih kola i da do mraka prednjim delovima izbiju na Vardar kod sela Udova. Razbijeni delovi jugoslovenskog 20. dopunskog puka i 1. bataljona 72. pešadijskog puka su se povukli na desnu obalu Vardara, tako da je prvac ka Đevđeliji ostao otvoren. Glavne snage 2. oklopne divizije su 7. aprila neometano nastupale na jug u pravcu Dorjanskog jezera gde su stigle oko 23:00 časa ušavši u Novi Dorjan. Tim je bio ugrožen pravac Kukuš – Solun, te su grčke snage morale za zatvaranje ovog pravca noću 7/8. aprila uputiti 19. motorizovanu divizija, koja se u tom trenutku borila na području planine Kruše. Istog dana „Metaksisova linija“ bila je probijena na nekoliko mesta.

Operacija Marita

Pošto je ostavila slabije snage u oblasti Strumica – Radovište – Valandovo, 8. aprila ujutru 2. oklopna divizija prodrla je u Grčku, razbila istaknute delove grčke 19. motoriziovanu diviziju južno od Dorjanskog jezera i nadirući bez otpora ka jugu oko podneva zauzela zauzela Kukuš (Kiklis) i Karasule (Polikastron) i time presekla vezu Kraljevine Jugoslavije sa Solunom. S obzirom da Grci nisu raspolagali bilo kakvim snagama za zatvaranje Vardarske doline i pravca ka Solunu a da su delovi 2. oklopne divizije prodrli u pravcu levog boka i pozadine grčkih snaga na planini Kruši grčke snage su bile prinuđene na povlačenje tokom noći 8/9. aprila.

Uprkos teškim i uzanim planinskim putevima 9. aprila 2. oklopna divizija bez otpora nastavlja dalji prodor od Kukuša i u 07:00 časova ulazi bez otpora u Solun. Zatim je, oko 15:00 časova, prinudila komandanta grčke Istočno-makedonske armije (2. grčke armije) da potpiše bezuslovnu kapitulaciju svih grčkih snaga istočno od Vardara, tako da su istog dana po podne obustavile borbu. Broj ratnih zarobljenika nikada nija bio ustanovljen zato što su Nemci puštali grčke vojnike kućama nakon što bi predali oružje.

Zahvaljujući pre svega obuhvatnom dejstvu 2. oklopne divizije preko teritorije Kraljevine Jugoslavije nemačke trupe su veoma brzo uspela da ovladaju grčkom Trakijom i istočnom Makedonijom. Kapitulacijom grčke Istočno-makedonske armije (2. grčke armije), porazom jugoslovenskih snaga u Makedoniji, izbijanjem nemačkih snaga u rejon Bitolja i u oblast Lerina 10. aprila, kao i zauzimanjem doline Vardara situaciji grčkih snaga se znatno bila pogoršala. Takvim razvojem situacije bila je onemogućena predviđena odbrana britansko-grčkih snaga (Grupe W) na liniji Olimp – Kara kamen – Kajmakčalan a ove snage su bile prinuđene na povlačenje ka liniji : Olimp – Neredska planina – Prespansko jezero s ciljem zaštite prilaza planini Olimp.

S druge strane poraz jugoslovenskih snaga u Makeodoniji i prodor nemačkih snaga u centralnu Makedoniju primorali su grčku Vrhovnu komandu da naredi povlačenje svojih snaga iz centralne Makedonije i Albanije – 14 divizija – na liniju Olimp – planina Smiklos (kota 2637) – Kalovris – Strugara (kota 1759) – jezero Vuntrintit (Vutrotos). Na ovoj liniji je trebalo pružiti odsudnu bitku, no bilo je isuviše kasno jer su im nemačke okopne snage uskoro presekle pravce povlačenja.

Razvojem događaja između 14. i 16. aprila postalo je jasno da grčku vojsku više ništa ne može da spasi, te je britanska komanda naredila povlačenje na liniju Termopila. Nakon zauzimanja Soluna, komandant 18. brdskog korpusa, general brdskih trupa Franc Beme, naredio je da trupe pod njegovom komandom nastupaju s obe strane planine Olimp i zauzmu Larisu, čime bi se sprečilo povlačenje britanskih i grčkih snaga iz centralne Makedonije.

General Beme je odlučio da razvije 2. oklopnu i 6. brdsku diviziju tako šro bi na desnom krilu nastupa jedna borbena grupa 2. oklopne divizije, severno od planine Olimp, ka Elasonu, gde su odbranu bile organizovale australijske snage. Na levom krilu je druga borbena grupa 2. oklopne divizije trebalo da napreduje duž železničke pruge, između planine i mora, sa zadatkom da se probija kroz klanac Tempe prema Larisi. U centru nemačkog rasporeda bila je 6. brdska divizija, sa zadatkom da nastupa pravo preko Olimpa i izbije u pozadinu britanskih i grčkih snaga u klancu Tempe.

14. aprila 2. oklopna divizija prelazi reku Aliakmon (Bistrica) u blizini njene okuke i ulazi u Katerini, tri sata nakon što je 9. oklopna divizija zauzela Kozani, na zapadnoj strani Vermionskih planina. 5. brdska i 72. pešadijska divizija napredovale su skoro paralelno sa 2. oklopnom divizijom.

15. april, tada pukovnik, Herman Balk, komandant 3. oklopnog puka 2. oklopne divizije primio je komandu nad levom bočnom borbenom grupom 2. oklopne divizije.

Ta borbena gruša bila je zaustavljena pred grebenom koji se proteže između Olimpa i mora. Ruševine stare tvrđave dominirale su prevojem preko koga ja obalni put vodio u Platamon. Nemačkom napredovanju se bio suprotstavio 21. novozelandski bataljon 2. novozelandske divizije sa jednom baterijiom – četiri topa kalibra 75 mm i jednim vodom inženjerije. 21. novozelandski bataljon nije raspolagao protivtenkovskom artiljerijom jer je komandant novozelandskih snaga je bio je ubeđen da je zemljište ispred njegovoih položaja potpuno nepodesno za upotrebu tenkova i da treba očekivati samo pešadijske napade. Novozelanđani su dobro maskirani čvrsto držali greben, a nemački 2. motociklistički bataljon bio je prisiljen da zalegne u gustom žbunju ispred britanskih položaja. Nemačka artiljerijska podrška je bila doslovno nemoćna jer nije uspela da pronađe ciljeve. Tada su pristigla nemačka pojačanja – 1. bataljon 3. oklopnog puka, 2. bataljon 304. pešadijskog puka i četa inžinjerije. Duboko ispresecani zemljište, pokriveno gustim žbunjem, bilo je veoma nepodesno za upotrebu tenkova koji su bili vezani za puteve, a izviđanjem su nemačke snage ustanovile da su putevi bili minirani.

Nakon pažljivog ličnog izviđanja, pukovnik Balk je zaključio da je jedina nada u uspeh bila u širokom obilaznom manevru pešadije. Zemljište je na obroncima Olimpa bilo je veoma teško, čak i za pešake, ali je baš zbog toga bilo verovatno da nije dobro zaštićeno. Baš usled toga nemačkim tenkovima je bilo naređeno da vrše demonstrativni napad, da bi pod njihovom zaštitom 2. motociklistički bataljon bio povučen sa položaja i bez transportnih sredstava bio upućen u široki bočni manevar. Njega je pratio 2. bataljon povučen 304. pešadisjkog puka, koji je baš zbog toga bio skrenut još više udesno da bi izvršio noćni marš pod neverovatnim teškoćama preko nepoznatog zemljišta, pokrivenog žbunjem i kamenjarom i ispresecanog dubokim jarugama. Tokon noći naspram položaja 21. novozelandskog bataljona Nemci su ostavili samo četu inženjerije da zaštiti tenkove i artiljeriju.

Sledećeg jutra je specijalni diverzioni odred koji je trebalo da zaobiđe platamonske položaje morem i da sa jednim motornim i tri desantna čamaca uplovi u reku Pinios i zauzme most na putu ka Larisi morao je da se vrati zbog veoma uzburkanog mora.

Ujutro 16. aprila 2. oklopna divizija ponovila je napad na platamonski prevoj. Ovog puta 2. oklopna divizija je u napadu upotrebila oko stotinu tenkova, dva bataljona pešadije, 12 topova kalibra 105 mm, četiri topa kalibra 150 mm kao i ostalu artiljeriju i tehničke jedinice.

Nemački plan napada uključivao je istovremeni frontalni i napad sa boka. Nakon temeljne artiljerijske pripreme napad je otpočeo u 09:00 časova. Pokreti na novozelandskim položajima, koji su bili primećeni ispred fronta, ukazivali su na to da se vrši povlačenje te je pukovnik Balk je odmah naredio tenkovima da se probijaju napred i, ne obazirući se na zemljište napadnu. Istovremeno motociklistički bataljon napao je levo krilo Novozelanđana dok se nemačka pešadija probila udesno, u pozadinu novozelandskih položaja i potpuno ih iznenadila.

Nemački udar s boka je dobro napredovao. Zapadni kraj prevoja je zauzet nakon borbe prsa-o-prsa, posle čega su nemački tenkovi zauzeli ceo položaj. Novozelandski bataljon se povukao, ostavivši teško naoružanje, transport i opremu, prešao reku Pinios trpeći pri tom samo lakše gubitke.

O gonjenju Novozelanđana Nemci nisu mogli ni da razmišljaju, jer je pešadija bila iscrpljena noćnim maršem i što je u raspoložovom vremenu bilo praktično nemoguće pokrenuti tenkove i ostala vozila po najlošijim seoskim putevima. Nemački tenkovi pokušali su da se probiju ali nisu uspeli da se spuste niž južnu padinu prevoja. Železnički tunel u blizini obale mora bio je dignut u vazduh i neprohodan. Jedna četa tenkova pokušala je da se probije ivicom puta duž morske obale, ali nije uspela u tome. Na kraju su tenkovi morali biti pretegljeni preko prevoja tako da je 17. aprila rano ujutru, i pored veoma velikih napora i izgubljenog dragocenog vremena, samo 30 tenkova bilo raspoloživo za dalje napredovanje.

Nekolicinu ljudi koji su još imali nešto snage, pukovnik Balk je uputio u izviđanje prema istočnom ulazu u klisuru Tempe kroz koji protiče reka Pinios, dok su inžinjerci otpočeli razminirnje širokog obima da bi se tenkovi otvorio put.

Zauzevši prevoje preko planine Pind, nemačke oklopne trupe su odsekle odstupnicu grčkim divizijama koje su se povlačile iz Albanije.

U podne 17. aprila dve čete tenkova 2. oklopne divizije stigle su do ulaza u klisuru Tempe, veoma usku klisuru sa skoro vertikalnim stranicama sa obe strane reke Pinios. Železnička pruga Solun - Atina, duž koje je vod tenkova pokušavao sporo da napreduje, bila je postavljena uz usku severnu obalu reke, dok je put uvijao tik iznad rečnog korita na južnoj obali klanca. Nemačkim trupama je put bio nepristupačan jer je reka Pinios tekla kroz klisuru kao strašna bujica, preko reke nije bilo mostova, a sredstva za prelaz još im nisu bila pristigla.

Jedna tenkovska četa veoma pažljivo je produžila napredovanje duž železničke pruge; trupe su bile upozorene da ni u komslučaju se ne smeju prikupljati u ovom uzanom prolazu, gde bi samo nekoliko hitaca britanske artiljerije moglo napraviti pustoš. U početku je pokret duž pruge išao prilično glatko – prvi tunel je bio netaknut, ali je drugi bio u sredini razrušen i tenkovi nisu mogli da napreduju dalje.

6. brdska divizija prešla je preko planina i izbila je na izlaz Pinioskog klanca jedino da bi zatekli uništene mostove i skelu a železničke šine blokirane. Iznurene brdske trupe naišle su na jaku mitraljesku vatru sa južne obale reke.

Samo pukom srećom po Nemce patrole su pronašle mesto gde je reka Pinios bila jednim ostrvom podeljena na dva dela, te je upravo bilo moguće da je tenkovi pređu sopstvenom snagom. Pukovnik Balk je odlučio da radi pokušaja rizikuje jedan tenk. On je prešao reku. Do sumraka i druga dva su uspešno prešla, ali je prelazak bio veoma opasan i težak, pa je svakom tenku za ovo trebalo između pola sata do sat vremena. Nekima je voda bila ušla u motor ili su se zaglibili u močvari i nisu se mogli danje kretati. Ipak su prva tri tenka napredovala duž puta. Oni su naišli na porušeni deo koji su branili Novozelanđani. No, kako novozelandske trupe nisu imale ni jedan protivtenkovsi top pobegle su čim su primetili tenkove. Iz puka oklopne pešadije Balk je poslao napred patrole da oprave put i mada su Britanci tokom noći 18-19. aprila 1941. držali dolinu pod teškom vatrom, nemačke trupe su imale malo gubitaka.

Prelazak preko reke Pinios produžio se danju i noću i u podne 18. aprila pukovnik Balk je na severnom ulazu u klanac prikupio jedan tenkovski i jedan pešadijski bataljon koji je prešao reku na splavovima. Ni jedno vozilo na tačkovima nije moglo da pređe reku, već samo četiri topa kalibra 105 mm. Pukovnik Balk je odmah te snage uputio na novozelandske zaštinice kod severnog ulaza u klanac Tempe, dok su trupe 6. brdske divizije pokušavale da zaobiđu novozelandski bataljon koji je bio pred uništenjem. Time je bitka za Pinioski klanac bila okončana.

Australisjka 16. brigada držala je prilaze Larisi. Ona je bila pod velikim pritiskom 6. brdske divizije koja je napredova preko planinskog masiva Olimpa i desne bočne borbene grupe 2. oklopne divizije kod Elasona. Napredovanje trupa pd zapovedništvom pukovnika Balka preko terena koji se smatrao nepohodnim, rešio je ishod bitke, a nemački tenkovi uskoro su izbili na otvoreno zemljište i produžili brzo napredovanje za Larisu, sve dok kraj dana nije zaustavio njihov pokret. Tokom noći australijske trupe su se povukle, a u zoru 19. aprila Balkova borbena grupa ulazi u Larisu i zauzimaju aerodrom na kome su Britanci ostavili netaknuta puna skladišta. Presretanje deset britanskih kamiona punih zaliha i goriva omogućilo je čelnim jedinicama da nastave dalje napredovanje bez zaustavljanja.

Luka Volos, preko koje su Britanci uspeli da izvuku brojne jedinice, pala je 21. aprila; u Volosu su Nemci zarobili velike količine dizela i mazuta. Istog dana kapitualirala je grčka armija u Epiru.

Jedan britanski obaveštajni izveštaj koji je pao u nemačke ruke opisao je ova događaj: „Nemački 3. oklopni puk ne zna za teškoće pokreta i savlađuje zemljište za koje se smatra da je apsolutno neprolazno za tenkove.“ Službena novozelandska brošura „S druge strane brda“ („The Other Side of the Hill“) na osmoj strani piše o operaciji pukovnika Balka kod planine Olimp: „Retko su u ratu tenkovi bili vođeni preko ovako teškog zemljišta, ili se pešadija sa već pređenih više od 500 km probijala napred tako brzo, pod tako teškim uslovima; to je bio rekord na koji svako vojnik može biti ponosan.“

Sem iz ovog aspekta, uspeh pukovnika Balka treba da bude zabeležen i zbog njegove smelosti da razdvoji svoju pešadiju od njenog transporta i uputi je širokim bočnim pokretima, koji bi stvarno mogli biti povereni samo dobro uvežbanim brdskim jedinicama. Balk je u svom izveštaju ukazao da su nemački tenkovi i tegljači bili jedina vozila sposoban da savladaju tako izuzetno težak teren i došao do zaključka da sav transport na točkovima treba da bude eliminisan iz oklopnih jedinica, pa čak i vozila za snabdevanje treba da budu gusenična ili polugusenična – što će se kasnije potpuno potvrditi tokom operacija u Sovjetskom Savezu.

Tokom borbi u području planine Olimp Nemci nisu mogli da snabdevaju svoje trupe usled veoma loših puteva i gužvi u saobraćaju. Pukovnik Balk je to potvrdio u svom izveštaju, napisavši da je zaista bilo nemoguće evakuisati ranjenike ili doturiti gorivo do isturenih jedinica, sve dok Larisa nije bila zauzeta. Ove poteškoće bile su ublažene snabdevanjem iz vazduha i doturom municije, zaliha i goriva morskim putem – tegljenem barži duž obale Egejskog mora, a zatim prekrcavanjem u čamce i transportovanjem rekom Pinios, i na kraju pretovarivanjem na volove i magarce. Srećom čim je bio zauzet aerodrom kod Larise, nemačka Vrhovna komanda je poslala nekoliko aviona sa pogonskim gorivom da bi se omogućio produžetak napredovanja.

Uzaludni pokušaji grčkih divizija koje su se povlačile iz Albanije da se probiju u centralnu Grčku postali su besmisleni, pa su one 23. aprila potpisale kapitulaciju.

Nakon što su 5. oklopna i 6. brdska divizija probile veoma odlučnu britansku odbranu kod Termopila tokom noći 24-25. aprila 2. oklopna divizija je nastavila napredovanje uz jednodnevni odmor.

Zauzimanje Korintskog zemljouza i Korintskog kanala u zoru 26. aprila od strane nemačkih padobranskih jedinica bio je značajan poduhvat, s tim što ova akcija nije uspela da spreči britansku evakuaciju u pravcu Atike i Peloponoza.

Motociklistički bataljon 2. oklopne, koji je bio prešao na ostrvo Eubeju da bi zauzela luku Kalkis a zatim se vratila na kopno, dobio je zadatak da zaobiđe britansku zaštitnicu. Ovaj bataljon nailazio je samo na neznatan otpor i 27. aprila ulazi u Atinu zajedno sa čelnim jedinicama 6. brdske divizije. U grčkoj prestonici Nemci su zarobili veliku količinu goriva, više hiljada tona municije, deset kamiona natovarenih šećerom kao i deset kamionskih prikolica drugih zaliha. Pored toga nemačke trupe zarobile su i razni drugi ratni materijal, oružje i sanitetski materijal.

U Atini je 3. maja 1941. 2. oklopna divizija učestvovala u svečanoj paradi. Tenkovi, motorizacija i ljudstvo, prodefilovali su pred feldmaršalom Vilhelmom Listom.

Nakon parade 2. oklopnu diviziju je trebalo veoma brzo popuniti i osvežiti a zatim prebaciti u područje koncentracije za napad na SSSR. Radi što bržeg prebacivanja, deo divizije „na točkovima“ – kamioni, laka borbena i izviđačka vozila, kao i druga motorna vozila – bili su upućeni suvozemnim putem kroz Grčku, preko Florine, Velesa, Prizrena i Peći do Kotora i Dubrovnika, pa uz more do Splita i Šibenika. Tu su vozila, oprema i ljudstvo, bili ukrcavani u vozove da bi nastvavili put do Trsta, a odatle preko prevoja Brener, kroz Austriju u Nemačku, do grada Augsburga, koji je bio određen za remont motora i zamenu pohabanih delova u vozilima. Na taj način je bio prebačen samo jedan deo 2. oklopne divzije.

Drugi deo ove jedinice, onaj „na gusenicama“, sporohodniji i mnogo teži, bio je ukrcan u Korintskom zalivu, u luci Patras na teretne brodove tipa „frahter“ – „Kibfels“ i „Marburg“. U prvom tovaru koji je bio ukrcan na ova dva broda bili su tenkovi, oklopa kola sa gusenicama, oklopni transporteri i vučna vozila na gusenicama – tzv. „tegljači“. Taj tovar je bio prevezen preko Jonskog mora u italijansku luku Taranto. Tu je transport bio utovaren u železničke vagone i prevezn preko Italije u Nemačku, na remont, popunu i osveženje. Trebalo je tu operaciju izvesti još jednom. Kada su sa ukrcanim preostalim vozilima „Kibfels“ i „Marburg“ bili isplovili iz Patrasa i čim su se malo udaljili od ostrva Kefalonije u Jonskom moru držeći kurs ka Tarantu, uočila ih je britanska podmornica. Sa dva dobro tempirana torpeda oba broda su bila tako pogođena da su sa teškim teretom veoma brzo potonula. Zbog toga je 2. oklopne divizije ostala bez polovine „guseničarskog“ sastava nakon balkanske kampanje.

Istočni front

Kao deo pojačanja Grupe armija „Centar“ 2. oklopna divizija krenula je ka Istoku u dva dela. Deo divizije „na točkovima“ bio je dopremljen u rejon Grodna, a deo „na gusenicama“, mnogo dublje, u teritoriji Sovjetskog Saveza, kod Smolenska krajem septembra 1941. Čak ni tog meseca 2. oklopna diivzija nije primila prvi borbeni zadatak, no tek nešto kasnije, ušavši u sastav 40. oklopnog korpusa 4. oklopne armije.

RATNI DNEVNIK 2. oklopne divizije (izvod):

2. oktobar 1941.

„Zauzet položaj na reci Desni radi onemogućavanja neprijateljskog proboja iz okruženja ...“

Tada su već uveliko besnele bitke kod Vjazme i Brjanska. To je bila posledica „sekundarnog faktora“ – faktora zakašnjenja u slučaju 2. oklopne divizije.

Tokom Bitke za Moskvu, izviđački elementi divizije doprli su do predgrađa na samo devet kilometara od centra Moskve. Neki od pripadnika ovih jedinica tvrdili su čak da su videli tornjeve Kremlja u daljini.

Nakon prelaska Vermahta u defanzivu u zimu 1941, divizija je bila prinuđena na povlačenje praćeno stalnim kontranapadima Crvene armije. Tokom prvih meseci 1942, kao deo 9. armije učestvovala je u mnogim defanzivnim dejstvima.

1943. 2. oklopna divizija je kao deo 47. oklopnog korpusa, 9. armije Grupe armija „Centar“ učestvovala u operaciji „Citadela“ – Kurska bitka. Ta operacija je bila zaustavljena kada su Saveznici otpočeli iskrcavanje na Siciliju – operacija „Haski“. Tokom povlačenja pod borbom divizija je pretrpela teške gubitke.

Francuska i Bitka za Normandiju

Zbog oporavka, remonta i popune nakon veoma teških borbi 2. okopna divizija je bila poslata u Francusku, konkretno u Amjen na Somi. Međutim, kada je otpočela invazija na Normandiju, 6. juna 1944, 2. oklopna divizija nije bila odmah poslata u Normandiju, već je ostala u Amjenu usled pogrešne Hitlerove procene da će uslediti drugo i glavno iskrcavanje u rejonu Pa de Kalea. Ovu ideju su dodatno pothranjivali Britanci koristeći svoje dvostruke agente. Usled toga, ali i štete nanesene delovanjem pokreta otpora i savezničkim vazdušnim napadima, 2. oklopna divizija nije stigla na front u Normandiji sve do jula. Kada je stigla, sukobila se sa trupama britanske 50. pešadisjke i 7. oklopne divizije. Pošto je učestvovala u mnogim bitkama i kontranapadima, sa poslednjih 25 tenkova učestvovala u neupešnom kontranapadu na Mortain. Nešto kasnije je bila opkoljena u „Džepu kod Faleza“, ali je uspela da se izvuče uz velike ljudske i materijalne gubitke. Ipak, odbranila je presudne položaje, ne dozvolivši Saveznicima da zatvore „džep“ sve dok se veliki broj nemačkih vojnika nije izvukao.

Nemačka 1944. g

Skoro potpuno destekovana, divizija je bila poslata u Bitburg (nem. Bitburg) u Nemačkoj, radi ponovne reorganizacije sjedinivši se pritom sa manjim ostacima 352. pešadisjke divizije. Usled nedostatka u materijalnim sredstvima kojima je Treći rajh bio pogođen, bilo je značajno smanjen formacijski sastav tenkova, tako da su neke od njenih četa bile opremljene samo sa jurišnim topovima. Pozitivna novost bila je da je 2. oklopna divizija dobila bataljon Pancera V „Panter“.

Bitka u Ardenima

Tokom Ardenske bitke, u decembru 1944. i januarau 1945, prethodnica oklopne kolone probila se duboko iza savezničkih linija. Međutim, bila je prisiljena da se povuče usled kontranapada armije Sjedinjenih Država i nemogućnosti da uzvrati napad zbog nedostatka goriva kod nemačkih divizija.

Nakon odmora i popune u Nemačkoj divizija je ponovo bila poslata na Zapadni front, s obzirom da je prbačena u sastav 5. oklopne armije – u 47. oklopni korpus – koja je pripremala ofanzivu u području Ardena, u Belgiji. Početkom novembra 2. oklopna divizija je stigla na front smenjujući 26. diviziju „narodnih grenadira“. Pre početka ofanzive 2. okloppna divizija bila je prikupljana u okolini Groslitgena (nem. Großlittgen), na osam kilometara severozapadno od grada Vitliha (nem. Wittlich).

Tokom konačnog rasporeda nemačkih snaga za predstojeći napad, između 9. i 12. decembra, koji su bili isplanirani do nasjitinih detalja i vremenski veoma tačno uklopljeni, 2. oklopna divizija susrela se dve velike poteškoće. Najveća poteškoća bila je po svaku cenu izbeći sudar i zapetljavanje jedinica sa drugim divizijama. Zajedno sa Nastavnom oklopnom „Ler“ divizijom 2. oklopna divizija trebalo je da prođe sa rejona prikupljanja iz pozadine, kroz pozadinu 7. armije, do rejona prikupljanja u prvim borbenim linijama. Još jedna velika poteškoća bila je pomeranje artiljerije – i topova i minobacača – na vatrene položaje. Zbog zabrane prilaska motornim vozilima na manje od pet kilometara liniji fronta, sva artiljerija je morala biti pretegljena na rukama ili konjskom zapregom. Tokom noći 14. decembra 2. oklopna divizija je bila raspoređena na svoje polazne položaje. 47. oklopni korpus se nalazio na levom krilu 5. oklopne armije, a 2. oklopna divizija je bila na njegovom desnom krilu.

Do 17. decembra je 2. oklopna divizija dobro napredovala severno od Bastonja. No, ova divizija je izgubila dragoceno vreme pokušavajući da uništi američke trupe okružene u Bastonju i sve to usled greške učinjene 18. decembra, kada je divizija bila skrenuta sa svog napredovanja ka Mezi, u skladu sa prvobitnom planu, kada je put bio praktično otvoren. Tako bi Bastonj mogao biti vrlo lako zauzet potpunim opkoljavanjem.

21. decembra tek oko podneva je 2. oklopna divizija se, kao najistureniji deo 47. oklopnog korpusa, probila između La Roša i Sent Huberta – iako je prema planu trebalo da bude na desnoj obali Meze još četvrtog dana ofanziva, 19. decembra.

22. decembra 2. oklopna divizija bila je jugoistočno od Maršea i očigledno je bilo da se dobro napreduje ka Mezi. 23. decembra izviđački bataljon ove divizije, a do 24. decembra i čelne jedinice, probile su se na uzvišice kod Foj Notr Dama, na samo četiri kilometra od reke Meze kod Dinanta. Tu su čekali gorivo i pojačanja da bi nastavile sa probojem niz padinu ka reci, čime bi ne samo nemačka 5. oklopna armija no i cela nemačka ofanziva mogla nastaviti preko Meze ka severozapadu. Međutim, ni gorivo ni pojačanja nisu nikada stigli.

Na katolički Božić, 25. decembra, najveći deo 2. oklopne divizije bio je opkoljen kada je američka 2. oklopna divizija neočekivano napala sa severa dok se nekoliko divizija američke 3. armije, pod komandom generala Džordža Patona, uz neposrednu podršku savezničke avijacije, probijalo sa juga s glavnim ciljem da oslobode Bastonj okruženja. Sa veoma malo tenkova divizija je uspela da se probije iz okruženja i da se ozvuče do nemačkih linija.

Bitka na Rajni

Iako sa veoma smanjenom efektivnošću 2. oklopna divizija je u proleće 1945. učestvovala u bici na Rajni, u kojoj je Vermaht hteo da spreči prelazak Saveznika preko reke. Divizija je pomagala delove 13. korpusa 7. armije Grupe armija „B“. Njena poslednja akcija bila je odbrana grada Fulde, tokom aprila 1945, a 7. maja, zajedno sa ostacima 12. korpusa 7. armije predala se američkim trupama.

Ratni zločini

Tokom borbi u Poljskoj septembra 1939. vojnici, pripadnici ove divizije, učestvovali su u brutalnom ponašanju prema poljskim građanima. 5. septembra 1939. godine blizu grada Toporzisko-Bistra predao se jedan poljski vojnik nakon što je odsečen od svoje jedinice. Vojnici ove divizije naredili su mu da trči, a zatim su ga ustrelili pod izgovorom da je pokušao da pobegne.

Komandanti

• Pukovnik Hajnc Guderijan (Od formiranja do 31. januar 1938. )
• Generallajtnant Rudolf Vejel (od 1. februara 1938. do 17. februara 1942. )
• Generallajtnant Hans –Karl Frajer fon Ezebek (od 17. februara 1942. do 31. maja 1942. ) (odmor)
• Generalmajor Arno fon Lenski (od 1. juna 1942. do 30. juna 1942. )
• Generallajtnant Hans –Karl Frajer fon Ezebek (od 1. jula 1942. do 10. avgusta 1942. ) (ranjen)
• Pukovnik Karl Fabiunke (od 5. septembra 1942. do 30. septembra 1942. )
• Generallajtnant Folrat Libe (od 1. oktobra 1942. do 31. januara 1944. )
• Generallajtnant Hajnrih fon Lutvitc (od 1. februara 1944. do 4. maja 1944. ) (odmor)
• Generallajtnant Franc Vesthofen (od 5. maja 1944. do 26. maja 1944. )
• Generallajtnant Hajnrih fon Lutvitc (od 27. maja 1944. do 31. avgusta 1944. )
• Pukovnik Eberhard fon Nostic (od 1. septembra 1944. do 4. septembra 1944. )
• Generalmajor Hening Šenfeld (od 5. septembra 1944. do 14. decembra 1944. )
• Generalmajor Majnrad fon Lauhert (od 15. decembra 1944. do 19. marta 1945. )
• Generalmajor Oskar Muncel (od 20. marta 1945. do 3. aprila 1945. )
• Načelnik operativnog štaba major, Valdemar fon Gacen (od 3. aprila 1945. do 4. aprila 1945. )
• Pukovnik Karl Štrolbrok (od 4. aprila 1945. do 8. maja 1945. )

Literatura

• Velimir Terzić, Slom Kraljevine Jugoslavije, Narodna knjiga, Beograd,1983.
• Mihailo Marić, „Uništiti Jugoslaviju“ – Hitler i nemački generali u Aprilskom ratu 1941, Vuk Karadžić, Beograd, 1984.
• Len Dejton, Munjeviti rat, Centar za Informacije i Publicitet, Zagreb, 1981.
• Peter McCarthy & Mike Syron, PanzerKrieg – A History of the German Tank Division in World War II, Constanble&Robinson Ltd, London, 2003.
• Danny S. Parker, Hitler's Ardennes Offensive – The German view of the Battle of the Bulge, GreenhillBookks/Lionel Leventhal Ltd, London, 2006.
• Dejvid Kan, Hitlerovi špijuni I, Centar za Informacije i Publicitet, Zagreb, 1981.
• William L. Shirer, THE RISE AND FALL OF THE THIRD REICH, A History of Nazi Germany
• F. V. fon Melentin, Oklopne bitke 1939 – 1945, Vojnoizdavački zavod JNA „Bojno delo“, Beograd 1962.