Nesavesno lečenje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Nesavesno lečenje je krivično delo nesavesnog pružanja lekarske pomoći koje je na približno isti način definisano u krivičnom zakonodavstvu većine zemalja sveta. Odnosi se kako na radnju izvršenja ovog krivičnog dela, tako i na izvršioce. Kao nesavesno lečenja smatra se svaka neadekvatno pružena lekarska pomoć iz nehata ili umišljaja nakon koje mogu proisteći posledice (nastupanje teških telesnih povreda, narušavanje zdravlja, pogoršanje postojeće bolesti, ili nastupanje smrti jednog ili više lica).[1]

Kada je u pitanju ovo krivično delo nije uvek moguće odvojiti krivičnu od građansko pravne, odnosno imovinske odgovornosti lekara za pogoršanje zdravstvenog stanja pacijenta kome je ukazana medicinska pomoć. Posebno i zbog toga što šteta nastala pogoršanjem zdravstvenog stanja ne mora biti ili nije uvek posledica činjenje, tj pogrešnih postupaka lekara, nego i nečinjenja, odnosno propuštanja određene radnje ili postupka koji je lekar ili drugo medicinsko lice bilo dužno da preduzme, ali je ili to odbilo ili je neku radnju preduzelo, ali neblagovremeno.

Zbog nesavesnog lečenja lekari, i ostalo medicinsko osoblje, mogu biti podvrgnuti četvorostrukoj odgovornosti: krivičnoj, građanskoj, disciplinskoj i etičkoj.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Deo Hamurabijevog zakonika

Medicinska greška povezana je sa veštinom dijagnostikovanja i stara je koliko i sama medicina.[2] Prva saznanja o nesavesnom lečenju datiraju još iz vremena Starog vavilonskog carstva, koje svoj puni razvoj dostiže u vreme Hamurabija (1792. p. n. e1750. p. n. e.), kada je donet prvi pisani zakon robovlasničkog društva – „Hamurabijev zakon“, u kome su između ostalog u paragrafu 218 do 220, bili regulisani honarari hirurga za lečenje, ali i teške kazne za neuspeh [3].

Vavilonci su kako bi poboljšali kvalitet lečenja, ali i smanjili broj grešaka, uveli i neke osnovne principe medicine kao što su dijagnoza, prognoza, fizikalni pregled, recepti. Osim toga, Dijagnostički priručnik iz tog doba uveo je metode terapije i etiologije i korišćenje empirizma, logike i racionalnosti u dijagnozi, prognozi i terapiji.

Saznanja o nesavesnom lečenju postojala su i u vreme Hipokrata kada su lekarima bila poznata moguća neželjena dejstva lečenja. U jedanaestom delu pete knjige o epidemijama,[4] koju je, pored Hipokrata, zapravo napisalo nekoliko ljudi sa različitim stavovima, stoji; „pomoći ali bez povreda“ (ili u originalu na - grč. Ofeleein i mi vlaptein). Ovaj izraz, po nekim istoričarima medicine, inspirisao je Galena da izrekne poznatu latinsku izreku - lat. Primum non nocere).

U starom Rimu postojala je odgovornost lekara za smrt pacijenta pod uslovom da je ona nastala kao posledica stručne greške, jer su Rimljani smatrali da je neumešnost ravna nemarnosti. Pojam lekarske greške u Rimskom pravu je bio širok i obuhvatao je: neiskustvo, neopreznost, i neukazivanje medicinske pomoći.

U ranom Hrišćanstvu, neuspelo lečenje je kažnjavano smrću i konfiskacijom imovine lekara.

U carskoj Rusiji, u ruskom Kaznenom zakoniku iz 1885., za očigledne i ozbiljne lekarske prropuste u lečenju bila je propisana zabrana bavljenja lekarskom praksom, a za smrt bolesnika i uzrokovanje značajnijeg oštećenja njegovog zdravlja – zahtevano je crkveno pokajanje.

Pojam stručne lekarske greške u literaturi se prvi put pojavljuje sredinom 19. veka kada je u porodilištima širom Evrope vladala je, porodiljska groznica.[5] Prenos patogenih bakterija iz obdukcionih sala u bolnička porodilišta greškom su vršili lekari koji nisu menjali odeću i prali ruke, što je imalo za posledicu visok mortalitet trudnica porodiljskom sepsom (ili porodiljskom groznicom). Ovu jatrogenu bolest i njenog uzročnika identifikovao je Ignasio Felipe Semelvajs, koji je i uveo u medicinsku praksu jednostavan metod dezinfekcije, pranje ruku dezinficijentnim sredstvom, i time spasao bezbroj života porodilja, a lekare od lekarske greške.

Od trenutka pojavljivanja pojama nesavesno ili nestručno lečenje ono postaje polje sporenja medicinske i pravne nauke. Suština problema je bila u dilemi: da li sadržinu pojma čine i objektivni i subjektivni elementi, da li pojam “nesavesno lečenje” obuhvata samo kršenje pravila medicinske nauke i prakse ili i nepridržavanje, ili kršenje pravila o pažljivom postupanju.

Učestalost i troškovi izazavani nesavesnim lečenjem[uredi | uredi izvor]

Kako do 1984. nema pouzdanih podataka, iz relativno retkih zapisa iz samo nekoliko država u SAD procenjuje se da je između 44.000 i 98.000 bolesnika, godišnje umrlo u bolnicama zbog nesavesnog lečenja.[6]

Prema novijim podacima iz Centra za kontrolu i prevenciju bolesti u SAD trenutno 75.000 pacijenata godišnje umre u bolnicama samo od posledica infekcija, a u 181 zahteva za naknadu štete zbog pogrešne dijagnoze i lečenja ambulantnih bolesnika u Sjedinjenim Državama, u 59% slučajeva došlo je do ozbiljnih posledica, a u 30% do smrti.[7]

Kao najčešći uzroci nesavesnog lečenja u SAD navode se:

  • Najačešće se radi o kombinacija tri različite greške.
  • U 43% slučajeva lekarsku grešku izazvalo je najmanje 2 lekara.
  • U 55% slučajeva nije sprovedena odgovarajuča dihjagnostička procesu
  • U 17% slučajeva, nije određen datum kontrole na 45%,
  • U 22% slučajeva pacijenti su bili optuženi za lošu saradnju
  • U 15% slučajeva pacijenti su imali atipične simptome, a u 10% istorija bolesti je bila složena.[8]

Na osnovu jedne studije, koja uključuje i podatke zasnovane na najnovijim dokazima o nesavesnoj bolničkoj nezi dr Džon Džejms procenjuje da je bilo oko 400.000 nepotrebnih smrtnih slučajeva godišnje samo u Američkim bolnicama, što je nešto manje od jedne četvrtine bolesnika koji su lečeni na odeljenjima intenzivne nege. U svim drugim oblicima zdravstvene zaštite brojevi su i veći.[9]

Druga studija konstatuje da je kod oko 1,14 milion od 37 miliona bolnički lečenih pacijenta, tokom 2000 i 2002 u toku lečenja nastala medicinska greška. Bolničkim troškovi izazvani nesavesnim lečenje procenjeni su na 324 miliona američkih dolara u oktobru 2008 samo.[10]

Između 15.000 i 19.000 prijava zbog nesavesnog lečenja, samo u SAD, podnosi se protiv lekara svake godine.[11]

Zdravlje i lekarska pomoć[uredi | uredi izvor]

Zdravlje je društvena kategorija koja je značajna kako sa aspekta pojedinca tako i sa stanovišta društva. Zato se ono mora štititi na različite načine, uključujući i propise krivične odgovornosti za nesavesno lečenje ili pružanje medicinske pomoći. Zato se postojanje nesavesnog lečenja i stepen nesavesnost mora Krivičnim zakonom precizno utvrditi i definisati. Da bi se to postiglo mora se u svakom konkretnom slučaju pristupiti krajnje odgovorno i temeljno, kako radi zaštite zdravlja lica kome se lekarska pomoć ukazuje, tako i radi zašto lekara koji može biti pozvan na krivičnu odgovornost, a da za to ne postoje valjani razlozi.

Međutim sudska praksa je pokazala da bi striktno postupanje lekara po određenim pravilima medicinske struke i nauke u svakom slučaju, moglo da dovede do pogoršanja zdravstvenog stanja nekog lica, pa se u ovakvim slučajevima može postaviti pitanje odgovornosti lekara, tj. da li je u konkretnom slučaju (odstupajući od uobičajene prakse) lekar neadekvatno postupio s obzirom na specifično stanje zdrvalja konkretnog lica.

Delo i kazna u medicinskom pravu[uredi | uredi izvor]

Najčešća krivična dela protiv zdravlja ljudi, a u vezi sa nesavesnim ili pogrešnim lečenjem pacijenata su:

  • nesavesno lečenje bolesnika,
  • protivpravno vršenje medicinskih eksperimenata i ispitivanje leka,
  • neukazivanje lekarske pomoći,
  • neblagovremeno ukazivanje lekarske pomoći,
  • nadrilekarstvo i nadriapotekarstvo.

Da bi nesavesno lečenje postalo krivično delo neophodno je da postoji (odnosno da je utvrđena), veza između nesavesne radnje lekara, odnosno doktora medicine ili doktora stomatologije (ili drugog zdravstvenog radnika) tokom zdravstvene delatnosti i pogoršanja zdravstvenog stanja lica kome je ukazana medicinska pomoć. To znači da oštećeno lice može biti zdravo ili bolesno, tj da je stanje njegovog zdravlja pogoršano usled nesavesnog postupaka lekara (ili drugog zdravstvenog radnika).

Ukoliko je lekar tokom obavljanja svoje delatnosti nesavesno lečio bolesnika, ali pri tome nisu nastale nikakve štetne posledice po njegovo zdravstveno stanje, odnosno njegovo zdravstveno stanje nije pogoršano, nema ovog krivičnog dela.

Sa druge strane, ako je lekar nesavesno lečio bolesnika, pa se njegovo zdravstveno stanje pogoršalo, ali ne usled nesavesnog lečnja, već iz sasvim drugih razloga, opet nema ovog krivičnog dela.

Iako je u sudskoj praksi češći slučaj da se delo nesavesnog pružanja lekarske ili druge medicinske pomoći vrši iz nehata (bilo svesnog ili nesvesnog), zakonodavac je inkriminisao krivično delo nesavesnog lečenja kao delo koje izvršilac može izvršiti i sa umišljajem. Pri tome se razume da izvršilac prilikom pružanja lekarske pomoći ima svest o tome da očigledno postupa protivno pravilima medicinske nauke i struke.

Takođe umišljaj mora da obuhvati i svest da se pri pružanju medicinske pomoći i nege ili pri vršenju druge zdravstvene delatnosti postupa ocigledno suprotno pravilima medicinske struke i veštine i da usled toga može doći do pogoršanja zdravstvenog stanja nekog lica, a on to hoće ili na to pristaje. To se odnosi na sve oblike nesavesnog postupanja lekara, dakle i pri primeni nepodobnog sredstva, nepoostojećeg načina lečenja ili neprimenjivanje odgovarajućih higijenskih mera.

Kazna za nesavesno Pružanje lekarske pomoći zbog koga je nastupilo pogoršanje zdrastvenog stanja nekog lica različito je u pojedinim krivičnim zakonodavstvom zemalja sveta. Na primer u Krivičnom zakoniku Republike Srbije, navedeno je

Savesno, nesavesno i nestručno lečenje (razlike)[uredi | uredi izvor]

Statut i kodeks Lekarske komore Srbije u članu 48. postavlja jasnu razliku između savesnog nesavesnog i nestručnog ishoda lečenja sa jedne strane, i neželjenog ishoda lečenja sa druge strane. Ovo je temeljni princip na kome se zasniva moguća odgovornost lekara za ishod lečenja.[14]

Pod pojmom savesno lečenje podrazumeva se svestrani i potpun odnos između lekara i pacijenata u toku lečenja.[14] Lekar ne može da odgovara za nepovoljne efekte lečenja pacijenta ako je svoju praksu vršio krajnje korektno, svestrano i savestno uz striktno poštovanje okvirnih standarda svoje profesije. Lako je uočiti da su svestrani korektni i potpun odnos i dužna pažnja lekara vrlo promenljive veličine koje se teško mogu konkretizovati i izmeriti ili proceniti u svakom konkretnom slučaju, a još manje uopštavati.

Svaka bolest, medicinska procedura, ili operacija imaju i svoj relativno stalni procenat nepovoljnog ishoda lečenja, koji ne zavise čak i od optimalnih standarda medicinske profesije. Ovaj procenat može da se poveća, u zavisnosti od mnogobrojnih dešavanja u toku procesa lečenja. Razlog za ovo treba tražiti u nesavršenosti kako medicine, tako i ljudskog bića, ali i u neujednačenim materijalnim i drugim uslovima u kojima lekar obavlja svoju praksu.[16]

Poteškoće u utvrđivanju krivične odgovornosti za nesavesno lečenje mogu nastati i usled pogrešne odluke u izboru načina lečenja. Naime, iako se pružanje lekarske pomoći vrši na osnovu i u skladu sa aktuelnim stanjem nauke, aktuelnim saznanjima, ipak postoji i sloboda lekara u pogledu načina lečenja, pa se može reći i da je:

Na sreću, grube greške lekara u Srbiji, zbog nesavesnog lečenja su veoma retke, i mnogo češće nastaju kao rezultat sistemskih problema u zdravstvu i/ili neizbežnog nepovoljnog ishoda lečenja.

Poteškoće u utvrđivanju odgovornosti za nastalu grešku[uredi | uredi izvor]

U praktičnom smislu, pored utvrđivanja krivične odgovornosti lekara javljaju se i druge teškoće, koje, ponekad mogu da relativizuju ili čak isključi njihovu odgovornost.

Naime da bi postojalo krivično delo nesavesnog pružanja lekarske pomoći mora postojati uzročna veza između nesavesne radnje lekara u pružanju lekarske pomoći i pogoršanje zdravstvenog stanja lica kome je ta pomoć ukazana. Naglasak je, dakle, na moguće posledice koje nastaju ovim krivičnim delom i sastoje se od pogoršanja zdravstvenog stanja lica kome je pomoć ukazana.

Da bi moglo da se govori o krivičnoj odgovornosti lekara za nesavesno lečenje potrebno je najpre utvrditi šta se podrazumeva pod pogoršanjem zdravstvenog stanja. Zdravstveno stanje je pogoršano:

  • ukoliko je uspeh lečenja nezadovoljavajući,
  • ukoliko je vreme potrebno za ozdravljenje nepotrebno produženo,
  • ukoliko je zdravstveno stanje lečenog nepovoljnije u odnosu na momenat kada je pacijentu započeto pružanje lekarske pomoći.

U praksi je mnogo lakše utvrditi faktičko stanje lica kome je ukazivana lekarska pomoć, dok problemi nastaju kada želimo da ustanovimo prave uzroke koji su doveli do pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja. Naime, i pored najsavesnijeg angažovanja lekara i preduzetih mera ispitivanja, nije uvek mogućno blagovremeno postaviti tačnu dijagnozu bolesti. Postoji klinička slika, odnosno simptomi koji su (npr kod infektivnih bolesti), veoma slični ili čak identični. Sa druge strane, postoje i određene bolesti koji se manifestuju na atipičan način, kada i iskusan lekar može postaviti pogrešnu dijagnozu iz koje može proisteći i pogrešno lečenje.

Kada se može pokrenuti tužba za nesavesno lečenje[uredi | uredi izvor]

Tužba za nesavesno ili pogrešno lečenje i nebrigu može se podneti ako je zdravlje pacijenta narušeno zbog propusta lekara (drugog medicinskog osoblja) da se preduzme ono što je potrebno u toku lečenja kao i zbog preduzimanja pogrešnog ili nerazumnog postupka lečenja:

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Danica Stepić,viši sudijski saradnik Drugi opštinski sud Beograd KRIVIČNA ODGOVORNOST LEKARA ZA NESAVESNO PRUŽANJE LEKARSKE POMOĆI Uporednopravna analiza krivičnih zakonodavstava nekih zemalja Jugoistočne Evrope Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. август 2014) Посећено 2. 8. 2014.
  2. ^ Zhang J; Pate, VL; Johnson TR (2008). "Medical error: Is the solution medical or cognitive?". Journal of the American Medical Informatics Association. 6 (Supp1): 75–77.
  3. ^ Código de Hammurabi , Horacio N. Castro Dassen - Carlos A. González Sánchez. Cooperadora de Derecho y Ciencias Sociales. Buenos Aires, 1966.
  4. ^ Volumen V: Epidemias. 1989. ISBN 978-84-249-1384-7.
  5. ^ De la etiología, el concepto y la profilaxis de la fiebre puerperal. (Die Ätiologie, der Begriff und die Prophylaxis des Kindbettfiebers. Escrita en 1860, publicada en 1861)
  6. ^ „How Many Deaths Are Due to Medical Error? Getting the Number Right”. Effective Clinical Practice, November/December 2000. 2000. Arhivirano iz originala na datum 18. 5. 2014. Pristupljeno 4. 8. 2014. 
  7. ^ Data and Statistics; HAI Prevalence Survey, HAI Progress Report, Previous Estimates of HAIs, Monitoring HAIs, HAI Prevalence Survey
  8. ^ Zitiert nach "Wie kommt es zu Fehldiagnosen?", MMW-Fortschr. Med. Nr. 51–52 / 2006 (148. Jg.), S. 22 nach Ann. Int. Med. 145 (2006) 488–496
  9. ^ Journal of Patient Safety: September 2013 - Volume 9 - Issue 3 - p 122–128 doi: 10.1097/PTS.0b013e3182948a69,
  10. ^ „Errors kill 15,000 aged patients a month: study”. Reuters. 2010. Arhivirano iz originala na datum 18. 05. 2014. Pristupljeno 04. 08. 2014. 
  11. ^ „Number of malpractice suits per year”. Numberof.net. 2010. Arhivirano iz originala na datum 8. 7. 2010. Pristupljeno 4. 8. 2014. 
  12. ^ Stav 1 člana 251 Krivičnog zakonika Republike Srbije, “Službeni glasnik R. Srbije”, broj 85/05
  13. ^ Stav 2 člana 251 Krivičnog zakonika Republike Srbije, “Službeni glasnik R. Srbije”, broj 85/05
  14. ^ a b Kodeks profesionalne etike Lekarske komore Srbije ("Službeni glasnik RS“, broj 107/05).
  15. ^ Steel K, Gertman PM, Crescenzi C, Anderson J (1981). „Iatrogenic illness on a general medical service at a university hospital”. N. Engl. J. Med. 304 (11): 638—42. PMID 7453741. doi:10.1056/NEJM198103123041104. 
  16. ^ Predrag Urošević, Lekarska greška – istina i zablude. Ekonomska politika, 29. jun 2009.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Carrier ER, Reschovsky JD, Mello MM, Mayrell RC, Katz D. Physicians' fears of malpractice lawsuits are not assuaged by tort reforms. Health Aff (Millwood) 2010;29:1585-1592 CrossRef | Web of Science | Medline
  • Danzon PM. The frequency and severity of medical malpractice claims: new evidence. Law Contemp Probl 1986;49:57-84 CrossRef | Medline
  • Danzon P. The frequency and severity of medical malpractice claims. J Law Econ 1984;27:115-148 CrossRef | Web of Science | Medline
  • Mello MM, Chandra A, Gawande AA, Studdert DM. National costs of the medical liability system. Health Aff (Millwood) 2010;29:1569-1577 CrossRef | Web of Science | Medline
  • Mello MM. Medical malpractice: impact of the crisis and effect of state tort reforms. Research synthesis report no. 10 Princeton, NJ: Robert Wood Johnson Foundation, 2006.
  • Medical malpractice tort limits and health care spending. Washington, DC: Congressional Budget Office, 2006.
  • Mello MM, Brennan TA. The role of medical liability reform in federal health care reform. N Engl J Med 2009;361:1-3 Free Full Text | Web of Science | Medline
  • Thorpe KE. The medical malpractice `crisis': recent trends and the impact of state tort reforms. Health Aff (Millwood)2004;W4-20 Medline
  • Sloan FA, Mergenhagen PM, Bovbjerg RR. Effects of tort reforms on the value of closed medical malpractice claims: a microanalysis. J Health Polit Policy Law 1989;14:663-689 CrossRef | Web of Science | Medline
  • Zuckerman S, Bovbjerg RR, Sloan F. Effects of tort reforms and other factors on medical malpractice insurance premiums. Inquiry 1990;27:167-182 Web of Science | Medline
  • Chandra A, Nundy S, Seabury SA. The growth of physician medical malpractice payments: evidence from the National Practitioner Data Bank. Health Aff (Millwood)2005;W5-240 Medline
  • Mello MM, Studdert DM, Brennan TA. The new medical malpractice crisis. N Engl J Med 2003;348:2281-2284[Erratum, N Engl J Med 2003;349:1010.] Full Text | Web of Science | Medline
  • Benson JS, Coogan CL. Urological malpractice: analysis of indemnity and claim data from 1985 to 2007. J Urol 2010;184:1086-1090 CrossRef | Web of Science | Medline
  • Kane C. Policy research perspectives — medical liability claim frequency: a 2007-2008 snapshot of physicians. Chicago: American Medical Association, 2010:1-7.
  • Medical malpractice: characteristics of claims closed in 1984GAO-HRD-97-55. Washington, DC: General Accounting Office, 1987.
  • Sowka M, ed. Malpractice claims: final compilation. Brookfield, WI: National Association of Insurance Commissioners, 1980.
  • Sloan FA, Mergenhagen PM, Burfield WB, Bovbjerg RR, Hassan M. Medical malpractice experience of physicians: predictable or haphazard? JAMA 1989;262:3291-3297 CrossRef | Web of Science | Medline
  • Health Resources and Services Administration. National practitioner data bank. Washington, DC: Department of Health and Human Services, 2010.
  • Studdert DM, Mello MM, Gawande AA, et al. Claims, errors, and compensation payments in medical malpractice litigation. N Engl J Med 2006;354:2024-2033 Free Full Text | Web of Science | Medline
  • Studdert DM, Mello MM, Sage WM, et al. Defensive medicine among high-risk specialist physicians in a volatile malpractice environment. JAMA 2005;293:2609-2617 CrossRef | Web of Science | Medline
  • Baicker K, Chandra A. The effect of malpractice liability on the delivery of health care. Cambridge, MA: National Bureau of Economic Research, 2004. (http://www.nber.org/papers/w10709.)
  • Kessler DP, McClellan MB. Do doctors practice defensive medicine? Q J Econ 1996;111:353-390 CrossRef | Web of Science
  • Baicker K, Fisher ES, Chandra A. Malpractice liability costs and the practice of medicine in the Medicare program. Health Aff (Millwood) 2007;26:841-85 CrossRef | Web of Science | Medline

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

.