Nizam al-Mulk

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Nizam al-Mulk
Biografija
Puno imeAbu Ali Hasan ibn Ali
Druga imenaHace nizam al-Mulk Tusi
Datum rođenja10. april 1018.
Mesto rođenjaTus
Iran
Datum smrti14. oktobar 1092.(1092-10-14) (74 god.)
Mesto smrtiNahavand
Iran
ReligijaIslam
SupružnikNeimenovana princeza iz dinstije Bagratida
Deca[Ahmad ibn Nizam al-Mulk]]
Šams al-Mulk Osman
Abulfath Fahr al-Malik
Muajid al-Mulk
Džamal al-Mulk
Fahr al-Mulk
Iz al-Mulk
Imad al-Mulk Abu-l-Kasim
Safija

Abu Ali Hasan ibn Ali Tusi (persijski: ابوعلی حسن ابن علی طوسی), poznatiji po počasnoj tituli Nizam al-Mulk (persijski: نظام‌الملک‎‎, "red carstva") ili Hace nizam al-Mulk Tusi (persijski: خواجه نظام‌الملک طوسی)[1]) bio je persijski[2][3] učenjak i vezir Seldžučkog carstva. Imao je skoro apsolutnu moć tokom 20 godina nakon ubistva Alp Arslana 1072. godine.[4] Jedna od njegovih najvažnijih zaostavština je osnivanje medresa u gradovima širom Seldžučkog carstva. Ove medrese su po njemu nazivane „nizamije“.[5] Napisao je delo pod naslovom Sijasatnama (Knjiga o vladavini), političku studiju koja koristi istorijske primere kako bi diskutovala o pravdi, uspešnoj vladavini i ulozi vlasti u islamskom društvu.[6]

Mladost i službovanje kod Gaznevida[uredi]

Abu Ali Hasan rođen je 10. aprila 1018. godine u dehkanskoj (zemljoposedničkoj) porodici u malom selu blizu Tusa u Iranu.[7][8][9] Njegov otac Ali ibn Ishak služio je kao gaznevidski finansijski službenik.[10] Kada su Turci Seldžuci porazili Gaznevide u bici kod Dandanakana 1040. godine i osvojili Horasan, Ali ibn Ishak je pobegao u Gazni gde je Nizam al-Mulk tri godine radio u vlasti pre nego što je napustio grad.

Službovanje kod Seldžuka[uredi]

Vladavina Tugrila i Alp Arslana[uredi]

Oko 1043. godine Abu Ali Hasan je prekinuo svoje službovanje kod Gaznevida i stupio u službu kod Seldžuka. Do 1059. godine[11] je postao glavni upravnik cele provincije Horasan. Kada je Tugril umro ne ostavivši naslednike za sobom nasledio ga je njegov bratanac Sulejman čiju je vlast osporio Alp Arslan. Obojica su bili sinovi Tugrilovog brata Čagrija. Tugrilov rođak Kutalmiš, koji je imao ključnu ulogu u njegovim pohodima, takođe je pretendovao na presto. Alp Arslan je uz pomoć Abu Ali Hasana porazio Kutalmiša i preuzeo presto 27. aprila 1064. godine.

Pošto je Alp Arslan konsolidovao svoju moć u Seldžučkom carstvu, postavio je Abu Ali Hasana za svog vezira. On je na toj poziciji ostao tokom vladavine Alp Arslana (1063-1072) i Malik Šaha I (1072–1092). Abu Ali Hasan je dobio počasnu titulu „Nizam al-mulk“ (Red carstva) po kojoj je ostao poznat i često se samo pod tim imenom navodi.

Alp Arslanova snaga je ležala u njegovoj vojsci. Unutrašnjim pitanjima se bavio Nizam al-Mulk koji je takođe uspostavio administrativnu organizaciju koja je odlikovala i ojačala sultanat tokom vladavine Alp Arslana i njegovog sina, Malik Šaha I. Vojni posedi kojima su upravljali seldžučki prinčevi su uspostavljeni kako bi se obezbedila podrška za vojnike i kako bi se Turci, koji su bili nomadi, privikli na poljoprivredni sistem koji je postojao u Anadoliji. Ova vrsta vojnih poseda omogućila je Turcima da iskorišćavaju resurse sedalačkog stanovništva koje je živelo u Carstvu, kao što su bili Iranci. To je takođe omogućilo Alp Arslanu da ima ogromnu armiju, a da njihove plate ne zavise od prihoda od osvajanja. Ne samo da je Alp Arslan imao dovoljno hrane od svojih podanika za održavanje vojske, nego su takođe porezi sakupljani od trgovaca značajno doprineli njegovoj kasi i omogućili finansiranje kontinuiranog ratovanja.

Nizam al-Mulk je pratio Alp Arslana u skoro svim njegovim pohodima i na svim njegovim putovanjima. U februaru/martu 1064. godine Alp Arslan je zajedno sa svojim sinom Malik Šahom I i Nizam al-Mulkom krenuo u pohod na vizantijsku Jermeniju i tom prilikom su uspeli da osvoje grad Ani. Nekoliko manjih vladara je tada priznalo seldžučku vlast, a Alp Arslan i Nizam al-Mulk su nastavili dalje svoj prodor dublje u Kavkaz, stigavši do Gruzije. Gruzijski vladar Bagrat IV je uspeo da uspostavi mir sa Alp Arslanom tako što je za njega udao svoju nećaku.[12] Nizam al-Mulk je takođe imao neke svoje samostalne pohode i 1067. godine je osvojio tvrđavu Istahr od šabankarskog poglavice Fadluja, a imao je i još jednu ekspediciju u provinciju Fars. Smatra se da su ova uspešna osvajanja značajno podigla njegov ugled. Odlučujujću bitku kod Mancikerta koja se odigrala između Seldžuka i Vizantije, Nizam al-Mulk je propustio jer je bio poslat u Persiju.

Vladavina Malika Šaha I[uredi]

Novčić iskovan za vreme vladavine Malik Šaha I.

Nakon ubistva Alp Arslana 1072. godine, Malika Šaha I je njegov stric Kavurt izazvao na bitku. Njihove vojske su se sukobile januara 1074. godine blizu Hamadana. Kavurtove trupe su sačinjavali tradicionali turkmenski elementi Alp Arslanove armije, a Malikova vojska je bila sastavljena od gulama, indijskih ratnika i kontigenata kurdskih i arapskih trupa. Kavurt je poražen jer su Turkmeni dezertirali i prelazili na Malikovu stranu. Uprkos tome što je Malik hteo da ima milosti prema stricu, Kavurt je kasnije otrovan, kako se pretpostavlja, po naređenju Nizam al-Mulka.[13] Pod odličnim vođstvom Nizam al-Mulka, seldžučka vojska je obuzdala Gaznevide u Horasanu, potisla Fatimide u Siriji, porazila druge seldžučke pretendente na presto, okupirala Gruziju i svela je vazalnu državu, podredila regionalne vladare i držala Abasidski halifat u nemoćnom položaju.[14] Nizam al-Mulk je ostavio velikog traga na organizaciju seldžučke vlasti i odatle i njegova titula „nizam al-mulk“ koja se prevodi kao „red carstva“. On je premostio politički jaz između Abasida, Seldžuka i njihovih raznih rivala poput Fatimida. Seldžučka vojska je bila etnički veoma heterogena i uključivala je Turke, Jermene, Grke, Arape i Slovene. Ipak, Nizam al-Mulk je preferirao iranske vojnike kao što su Dajlamiti i Horasanci i šabankarski Kurdi. Takođe je preferirao i neiranske vojnike kao što su Gruzijci.[15]

Politički ciljevi Nizam al-Mulka su obuhvatali:

  • Stvaranje mogućnosti da se zaposle Turkmeni koji su imigrirali na Iransku visoravan za vreme seldžučkih uspeha u Persiji. Nomadski način života Turkmena je predstavljao značajnu pretnju po političku i ekonomsku stabilnost zemlje.
  • Demonstraciju moći sultana (npr. snage i mobilnosti njegovih snaga, ali i njegovu milost prema mirnim pobunjenicima).
  • Održavanje lokalnih sunitskih i šiitskih vladara u vazalnom odnosu prema sultanu i češće postavljanje sultanovih rođaka za upravnike provincija.
  • Sprečavanje neslaganja oko nasleđivanja Malik Šaha I.
  • Održavanje dobrih odnosa sa Abasidskim Halifatom.

Jedan od brojnih neprijatelja Nizam al-Mulka, Ibn Bahmanjar je pokušao da ga otruje 1081/1082. godine. On ipak u tome nije uspeo, a za kaznu ga je Nizam al-Mulk oslepeo. Nakon što je oslepeo Ibn Bahmanjara, neprijatelji Nizam al-Mulka su širili lažne priče o njemu i njegovom sinu. Ovo je veoma razljutilo Nizamovog sina Džamal al-Mulka koji je iščupao jezik Džafaraku, jednom od krivaca za te lažne priče. Malik Šah nije imao moć da se umeša i interveniše u ovom slučaju, ali je umesto toga naredio da se Džamal otruje.[15] Grupa karmata, pobunjenika u Iraku je 1091. godine opljačkala Basru, a ismailiti pod vođstvom Hasana Sabaha su zauzeli tvrđavu Alamut. Takođe, pitanje ko će naslediti Malika Šaha bilo je komplikovano jer su njegova dva najstarija sina umrla: Davud (umro 1082) i Ahmed (umro 1088). Obojica su bili sinovi karahanidske princeze Turkan Hatun koja je sa Malik Šahom imala još jednog sina, Mahmuda (rođenog 1087. godine), za koga je želela da on nasledi svoga oca na prestolu. Nizam al-Mulk, kao i većina seldžučke armije, zalagao se da to ipak bude Barkijaruk,[15] najstariji živi sin Malik Šaha čija je majka bila seldžučka princeza. Turkan Hatun se udružila sa Tadž al-Mulkom Abu-l-Ganaimom kako bi pokušala da zbaci Nizam al-Mulka sa položaja vezira. Tadž je čak kod sultana optužio Nizama al-Mulka za korupciju, ali se Malik Šah ipak nije usudio da ga smeni. Nizam al-Mulk je kasnije opsadao Alamuta, tvrđavu asasina, ali je na kraju bio primoran da se povuče.

Neposredno pred svoju smrt, Nizam al-Mulk je, znajući da neprijatelji kuju zavere protiv njega, održao čuveni govor na dvoru:

Dela[uredi]

Pored toga što je poznat po svom ogromnom uticaju koji je imao kao vezir sa potpunom vlašću, Nizam al-Mulk je poznat i po sistematskom uspostavljanju izvesnog broja visokih škola u nekoliko gradova kao što su Bagdad, Isfahan, Nišapur, Mosul, Basra i Herat. To su poznate škole nizamije, nazvane po njemu. U mnogo čemu se ispostavilo da su ove škole bile preteče i uzor za univerzitete koji su uspostavljeni u Evropi.

Nizam al-Mulk je takođe naširoko poznat i po svojoj obimnoj studiji o vladanju nazvanoj „Sijasatnama” (Knjiga o vladavini) koju je napisao nakon što je Malik Šah zatražio da njegovi ministri napišu knjige o vladavini, administraciji i problemima sa kojima se nacija susreće. Ipak, samo je Nizamova studija dobila odobrenje i kao takva prihvaćena kao svojevrstan ustavni zakon nacije.[traži se izvor] Studija koristi istorijske primere kako bi diskutovala o uspešnoj vladavini i ulozi vlasti u islamskom društvu. Ovo delo se može uporediti sa Makijavelijevim Vladaocem. U Sijasatnami se takođe govori o različitim aspektima državnog nadzora i špijuniranja, a vladari se savetuju da uspostave široke mreže za špijunažu.[16] Nizam al-Mulk je takođe, za svog sina Abulfatha Fahra al-Malika, napisao knjigu Dastur al-vuzara, Obuka ministara), koja ima dosta sličnosti sa čuvenom Kabusnamom.

Smrt[uredi]

Ilustracija Nizamovog ubistva

Nizam al-Mulk je ubijen na putu od Isfahana do Bagdada 14. oktobra 1092. godine (10. ramazana 485. godine po hidžri). Većina literature govori kako ga je blizu Nahavanda, dok su ga nosili na nosilima, bodežom ubio pripadnik asasina koga je poslao ozloglašeni Hasan Sabah. Ubica mu je prišao obučen kao derviš.[17] Ovi navodi su naročito zanimljivi u svetlu verovatno izmišljene priče Horhea Luisa Borhesa. U toj priči Nizam al-Mulk (u to vreme poznat kao Abdulkasem) i njegova dva prijatelja Omar Hajam i Hasan Sabah sklapaju pakt. Dogovor je bio da ukoliko neko od njih trojice uspe da dođe na istaknuti položaj, da će pomoći drugoj dvojici da i oni u tome uspeju. Nizam al-Mulk je bio prvi koji je u tome uspeo kada ga je sultan Alp Arslan postavio za vezira. Kako bi ispoštovao savez koji je ranije sklopio, ponudio je dvojici svojih prijatelja visoke položaje na dvoru. Omar Hajam je tu punudo odbio i umesto toga zatražio da mu obezbedi sredstva da neograničeno nastavi svoje studije. Nizam je to i učinio, a takođe je za njega sazidao i opservatoriju. Hasan Sabah je za razliku od Omara Hajama prihvatio ponudu da bude postavljen na položaj na dvoru, ali je bio primoran da beži nakon što je kovao zavere da smeni Nizam al-Mulka sa položaja vezira. Posle toga, Hasan Sabah je napao i zauzeo tvrđavu Alamut gde je osnovao sektu asaine.

Prema jednom drugom navodu, Nizam al-Mulka je ubio Malik Šah I u unutrašnjoj borbi za moć. Zbog toga su studenti iz nizamija lojalni veziru osvetili njegovu smrt ubivši sultana. Ovi navodi su osporavani i ostaju kontroverzni zbog dugog prijateljstva između Malik Šaha I i Nizam al-Mulka. Prema još jednim navodima, Malik Šah I i Nizam al-Mulk su ubijeni iste godine nakon debate između sunitskih i šiitskih učenjaka koju je organizovao Nizam al-Mulk po naredbi sultana, a koja je rezultirala time da su se obojica preobratili na šiizam.[18] Ove navode je preneo Mugatil ibn Bakri, zet Nizam al-Mulka, koji je prisustvovao debati.

Nasleđe[uredi]

Nizam al-Mulk je bio odličan i pametan vezir. Istoričari i pesnici ga opisuju kao odličnog organizatora i idealnog vojnika i učenjaka.[19] Samo zahvaljujući njemu su Turci Seldžuci uspeli da uspostave moćno carstvo na novoosvojenim teritorijama.[20] Nizam al-Mulk nije bio samo vođa birokratije (divana) kojom su dominirali Persijanci, nego je bio i atabeg koji je služio na carskom dvoru (dadgar) i odigrao je važnu ulogu između političkih i kulturnih razlika Iranaca i Turaka. On je takođe bio odgovoran za uspostavljanje izrazito persijskih formi u vlasti i administraciji koje su potreajale ceo vek.[21] Zbog njegovog izvrsnog tutorstva i njihovog bliskog prijateljstva, Malik Šah ga je obično nazivao „ocem“. Njegovi gulami su ga još više poštovali i posle njegove smrti su se osvetili nekolicini njegovih rivala kao što je Tadž al-Mulk.

Čak i nakon njegove smrti, porodica Nizam al-Mulka je nastavila da igra važnu ulogu u Seldžučkom carstvu. Svih njegovih dvanaest sinova su zauzimali važne položaje u carstvu. Najistaknutiji među njima su bili Ahmed ibn Nizam al-Mulk koji je služio kao vezir kod seldžučkog sultana Muhameda I i abasidskog halife al-Mustaršida;[22] Šams al-Mulk Osman je bio guverner Merva i vođa seldžučke vojske; Fahr al-Mulk je služio kao vezir kod Barkijaruka i Muhameda I; Džamal al-Mulk (koji je umro pre Nizama) služio je kao guverner Balha; Iz al-Mulk i Muajid al-Malk su bili Barkijarukovi veziri;[23] Imad al-Mulk Abu-l-Kasim je bio seldžučki vezir i guverner Balha.

Izvori[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]


Reference[uredi]

  1. ^ Foltz, Richard (2015). Iran in World History (New Oxford World History). Oxford University Press. str. 64. ISBN 978-0199335497. »”In Iran, the Seljuks established their capital at Esfahan, where they built important monuments such as the congregational mosque which remains functional today. Their prime minister, Hasan of Tus (known as Nezam ol-Molk, or Orderer of the Realm), set up a system of seminaries, called nezamiyyas, and also reformed the army and the tax system”« 
  2. ^ Gustave E. Von Grunebaum, Katherine Watson, Classical Islam: A History, 600 A.D. to 1258 A.D., Translated by Katherine Watson Published by Aldine Transaction, (2005). str. 155
  3. ^ Holt, P. M.; S, Ann K.. Lambton; Lewis, Bernard (1977). The Cambridge History of Islam Volume 1. Cambridge University Press. str. 150. 
  4. ^ Gibb, H. A. R. (1960—1985). The Encyclopedia of Islam, vol. 8. Leiden: Brill. str. 70. 
  5. ^ Nizam al-Mulk (2002). Darke, Hubert, ur. The Book of Government or Rules for Kings. New York: Persian Heritage Foundation. str. ix—x. 
  6. ^ Meri, Josef W. (2005-10-31). Medieval Islamic Civilization: An Encyclopedia. Routledge. str. 856. ISBN 978-1-135-45596-5. 
  7. ^ NIẒĀM AL-MULK, Encyclopædia Britannica
  8. ^ The Turks and Islam to the Thirteenth Century. In: René Grousset: The Empire of the Steppes: A History of Central Asia. Rutgers University Press. (1970). str. 153. ff.
  9. ^ Fossier, Airlie, Marsack: The Cambridge illustrated history of the Middle Ages. Cambridge University Press. (1997). str. 159.
  10. ^ H. Bowen, C.E. Bosworth: Niẓām al-Mulk. In: Encyclopaedia of Islam.
  11. ^ Bosworth 1968, str. 57.
  12. ^ Bosworth 1968, str. 62-65.
  13. ^ Kawurd, C. E. Bosworth, The Encyclopaedia of Islam, Vol. 4, Ed. E. van Donzel, B. Lewis and C. Pellat, (E. J. Brill, 1997), 807.
  14. ^ Gibb, H. A. R. (1960—1985). The Encyclopedia of Islam, vol. 7. Leiden: Brill. str. 273—275. 
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 Bosworth 1968, str. 68-80.
  16. ^ Aladashvili, Besik (2017). Fearless: A Fascinating Story of Secret Medieval Spies. Kindle Publishing. 
  17. ^ Waterson, James, The Ismaili Assassins. A history of medieval murder (Yorkshire, 2008) 79
  18. ^ Mughatil ibn Bakri, In search of Truth in Baghdad (در جستجوی حق در بغداد), also appearing under the title "راهي به سوي حقيقت". ISBN 978-964-93287-8-2. str. 134-136. Link to item in publisher's catalog: [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (februar 18, 2014) (na jeziku: engleski)
  19. ^ G. E. Tetley: The Ghaznavid and Seljuk Turks: Poetry as a Source for Iranian History. 1. Ed. Routledge, (2008). str. 125ff.
  20. ^ V. V. Barthold: Turkestan down to the Mongol Invasion. engl. Übersetzung: T. Minorsky & C.E. Bosworth.; Luzac & Co., London (1928). str. 308.
  21. ^ Morgan, David Medieval Persia 1040-1797 pp. 29.
  22. ^ Bosworth 1984, str. 642–643.
  23. ^ Bosworth 1968, str. 105.