Niko

Niko
Niko na nastupu na Velškom univezitetu, Lampeter, 1985.
Puno ime	Krista Pefgen
Datum rođenja	(1938-10-16)16. oktobar 1938.
Mesto rođenja	Keln, Nemačka
Datum smrti	18. jul 1988.(1988-07-18) (49 god.)
Mesto smrti	Ibiza, Španija
Veb-sajt	smironne.free.fr/NICO

Niko (nem. Nico), rođena kao Krista Pefgen (nem. Christa Päffgen; Keln, 16. oktobar 1938 — Ibiza, 18. jul 1988), bila je Nemačka pevačica-kantautor, pesnik, kompozitor, muzičar, model i glumica, koja je postala poznata šezdesetih kao superzvezda Endija Vorhola.

Biografija

Rođenje i mladost

Rođena je 16. oktobra 1938. godine u Kelnu u tada nacističkoj Nemačkoj pod imenom Christa Päffgen. Sa dve godine preselila se u mali gradić Spreewald u predgrađu Berlina gde je živela sa majkom i dedom železničarom do kraja Drugog svetskog rata. Otac joj je umro u koncentracionom logoru.

Nakon bega iz ruske okupacione zone 1946. godine, Krista i njena majka našle su se u tada vrlo osiromašenoj američkoj okupacionoj zoni Berlina. Da bi preživela i da bi zaradila za svoje školovanje, Krista je bila prisiljena da već sa 13 godina počne da radi kao krojačica i blagajnica u prodavnici.

Nakon godinu dana njena majka joj je pronašla posao modela u jednoj berlinskoj modnoj agenciji što joj je odredilo dalji tok života. U 15.-toj godini po zadatku modne agencije bila je posalta na ostrvo Ibizu gde je upoznala fotografa koji ju je prozvao Niko, prema njenom odbeglom dečku Niku Papatakisu. Kasnije je tog fotografa srela i u Parizu kao vlasnika noćnog lokala.

Glumačka karijera

Njen dolazak na ostrvo bio je početak sudbinske povezanosti sa Ibizom, tada, a i sada, mondenskim letovalištem popularnih i moćnih ljudi iz filma i šou biznisa. Ta poznanstva su joj 1958. godine omogućila ulogu u kratkoj sceni filma «Po prvi put» sa tada vrlo popularnim Mariom Lancom u režiji Rudolfa Matea.

Godine 1959, u vili svog prijatelja u Rimu, Niko je upoznala Federika Felinija koji ju je pozvao na snimanje svog filma Sladak život (La dolce vita). Felini je uočio njen talenat pa joj je odmah ponudio manju ulogu u ovom filmu. Ovom ulogom njen ugled u filmskim i modnim krugovima snažno je porastao pa su Niko i njena majka u Parizu potpisale ugovor sa mnogo poznatijom modnom agencijom. Uskoro su se njene slike pojavile u časopisima i reklamama širom sveta. Pariz joj je postao dom u narednih pet godina a vreme je vrlo često provodila i na Ibizi.

Godine 1960. Niko je kao model otišla u Njujork gde je uzimala časove glume kod Lee Strassberga, pripremajući se za ozbiljnu filmsku karijeru. U decembru 1962. godine dobila je veliku ulogu u francuskom filmu Striptiz gde je upoznala Serža Gensbura koji je bio producent naslovne pesme za film.

Muzička karijera

Niko je 1964. godine srela Brajana Džounsa koji ju je upoznao sa menadžerom Rolingstounsa Andrewa Loog Oldhama sa kojim je napravila svoj prvi singl «I'm Not Sayin» u produkciji Džimija Pejdža.

Vrativši se u Njujork krajem 1964. godine, Niko je nastavila sa svojim poslom modela ali je nastavila i sa pevanjem u poznatom Blue Angel Loungeu. U to vreme imala je i kratku ljubavnu vezu sa Alenom Delonom kojeg je bila srela ranije 1962. godine u Italiji. U toj vezi Niko je zatrudnela i dobila sina Arija. U tom razdoblju svi su želeli da upoznaju tu misterioznu plavokosu devojku koju su svi počeli obožavati. Kasnije u Parizu, Niko je uoznala Boba Dilana koji je ubrzao njenu pevačku karijeru poklonivši joj pesmu «I'll Keep It with Mine» koja je kasnije bila objavljena i na njenom prvom albumu «Chelsea Girl». Dilan je kasnije na svom albumu «Blonde on Blonde» napisao i posvetu za Niko nazvanu «Visions of Johanna»

Legenda kaže da je Niko upoznavši Endija Vorhola jednostavno rekla: «Želim da pevam» i on ju je upoznao sa njegovim tadašnjim umetničkim štićenicima iz Velvet andergraunda koji su bili deo njegove Exploding Plastic Inevitable trupe. Od tada je Niko prestala da se bavi svojim dotadašnjim poslom modela i celu godinu je provela s članovima grupe na turneji.

Potpuno se u tom vremenu pridruživši bendu pevala je u nekim od klasika Lu Rida kao što su «Femme Fatale», «All Tomorrow's Parties» and «I'l l Be Your Mirror» učestvujući u snimanju legendarnog albuma «Velvet Andergraund i Niko» (1967). Taj album i njena pojava učinili su je najharizmatičnijom pojavom muzike tog vremena.

Niko je paralelno nastupala u poznatim klubovima u kojima su nastupala tada najpopularniji muzičari. Niko se okreće solo karijeri budući da je u bendu došlo do sukoba izazvanih njenom harizmatičnoću i stalnim izmenama ljubavi i mržnje između nje, Džona Kejla i Lu Rida. 1967. Niko je izdala svoj prvi album «Chelsea Girl» sa pesmama Rida i Kejla kao i pesmom Boba Dilana. Njen duboki narkotičkni jednoličan glas postao je njen zaštitni znak, isto kao i njene izražene jagodice, mračni mejk-ap i mrtvački pogled.

Džon Kejl bio je producent njena prva tri albuma puna mračnih tonova, čudnih zvukova i osećaja. Na turneje je išla retko, uglavnom po Španiji i Francuskoj, kao i u Njujorku. Njeni nastupi u tim vremenima bili su nezaboravna iskustva. Njena muzika koje je bila prepuna tajanstvenog indijskog zvuka i instrumenata kod slušalaca je odjekivala vrlo mistično i intenzivno.

1969. godine Niko je upoznala filmskog reditelja Philippea Garrela u Italiji pa je sa njim u sledećih pet godina snimila desetak ne baš uspešnih filmova na raznim neobičnim lokacijama u svetu.

1976.979. Niko je više-manje provela u Njujorku a 1981. godine preselila se u London radi snimanja albuma «Drama of Exile». U to vreme povremeno je nastupala uglavnom sa mlađim muzičarima a muzički stil joj je postao mistično-orijentalni što je bilo u kontradikciji s njenim kul nastupom uz neizbežnu cigaretu i piće.

1985. godine Niko je izdala svoj novi album «Camera Obscura» sa starim producentom Džonom Kejlom. Album je svojom atmosferom i njenim izvođenjem bio neka vrsta rekvijema za mrtve prijatelje i posveta tamnim stranama ulice. Mlađa publika doživljavala ju je kao pank boginju, a zvuk albuma odlično se uklopio u tadašnja eksperimentalna strujanja u muzici sredine osamdesetih.

Smrt

Grob Niko u Berlinu

Dana 18. jula 1988, vozeći se biciklom na Ibizi doživela je moždani udar od kojeg je pala sa bicikla. Prolaznici su je pronašli bez svesti. istog dana je preminula u lokalnoj bolnici.

Njen pepeo je sahranjen u Berlinu, na malom groblju, u grobnicu gde je sahranjena i njena majka Margareta, u prisustvu nekoliko prijatelja, uz pesmu Mütterlein sa albuma Desertshore emitovanu sa kasetofona.

Diskografija

• 1967 — Chelsea Girl
• 1969 — The Marble Index
• 1970 — Desertshore
• 1974 — The End
• 1982 — Do or Die [live]
• 1983 — Drama of Exile (Remixed)
• 1985 — Camera Obscura
• 1985 — The Blue Angel
• 1986 — (Live) Heroes sillys
• 1986 — Live in Tokyo dead
• 1990 — Hanging Gardens in babylonia
• 1994 — Chelsea Girl Live or dead
• 1995 — My Funny Valentine
• 1995 — Heroine Anagram
• 1996 — Icon Cleopatra egipcie
• 2000 — Nico's Last Concert: Fata Morgana [live]
• 2000 — Janitor of Lunacy
• 2002 — Innocent & Vain
• 2003 — Live In Japan

Literatura

• Talevski, Nick (2006). Knocking on Heaven's Door: Rock Obituaries. Omnibus Press. ISBN 978-1-84609-091-2. 

Spoljašnje veze

• Niko na veb-sajtu IMDb (jezik: engleski)