Nikolaj Podgorni

Nikolaj Podgorni
Lični podaci
Datum rođenja	(1903-02-18)18. februar 1903.
Mesto rođenja	Karlovka, Ruska Imperija
Datum smrti	12. januar 1983.(1983-01-12) (79 god.)
Mesto smrti	Moskva, Sovjetski Savez
Državljanstvo	Sovjetsko
Narodnost	Ukrajinac
Profesija	politički radnik
Politička karijera
Politička stranka	Komunistička partija Sovjetskog Saveza
Mandati predsednik Prezidijuma Vrhovnog sovjeta Sovjetskog Saveza 9. decembar 1965 — 16. jun 1977. Prethodnik Anastas Mikojan Naslednik Leonid Brežnjev prvi sekretar Komunističke partije Ukrajine 26. decembar 1957 — 2. jul 1963. Prethodnik Aleksej Kiričenko Naslednik Petro Šelest član Politbiroa KPSS 4. maj 1960 — 24. maj 1977.
Potpis

Nikolaj Viktorovič Podgorni (rus. Никола́й Ви́кторович Подго́рный, ukr. Микола Вікторович Підгорний; Karlovka, 18. februar 1903 — Moskva, 12. januar 1983) bio je sovjetski i ukrajinski političar. Služio je kao prvi sekretar KP Ukrajine od 1957. do 1963. i predsednik Sovjetskog Saveza od 1965. do 1977. godine. Nakon opadanja moći Alekseja Kosigina, Podgorni je bio drugi najuticajniji čovek u Sovjetskom Savezu sve do penzionisanja 1977. godine.

Biografija

Rođen je 1903. godine u Karlovki, današnja Ukrajina, u radničkoj porodici. Do Ruske revolucije 1917. radio je u obrtničkim radionicama, nakon čega je bio jedan od osnivača ćelije Komsomola u Karlovki. Bio je sekretar Komsomola od 1921. do 1923, 1926. je diplomirao u lokalnoj radničkoj školi, a 1931. diplomirao na Institutu za prehrambenu industriju u Kijevu. Godine 1930. primljen je u članstvo Svesavezne komunističke partije (boljševika). Tokom 1930-ih radio je kao inženjer u nekoliko fabrika, a 1939. postavljen je za zamenika narodnog komesara za prehrambenu industriju Ukrajinske SSR. Naredne godine je postao zamenik narodnog komesara za prehrambenu industriju Sovjetskog Saveza.

Za vreme Drugog svetskog rata radio je kao direktor Tehničkog instituta za prehrambenu industriju u Moskvi, a nakon oslobođenja Ukrajine, vratio se i bio aktivan u ukrajinskoj politici. Polako napredujući u ukrajinskoj politici, 1957. postao je prvi sekretar Komunističke partije Ukrajine i bio na čelu Partije do 1963. godine. Tokom njegovog madnata izvršena je masovna reorganizacija i modernziacija Ukrajine, koja je pretrpela veliku štetu tokom rata. Podgorni je 1960. postao punopravni član Politbiroa KPSS i tako se probio u sfere savezne politike pod zaštitom tadašnjeg vođe Nikite Hruščova. Bio je poznat kao jedan od najliberalnijih političara u sovjetskom političkom vrhu.

Predsednik Sovjetskog Saveza

Leonid Brežnjev je 1964. nakon uklanjanja Hruščova s mesta vođe Sovjetskog Saveza formirao kolektivno rukovodstvo, u kojem je on bio generalni sekretar KPSS, Aleksej Kosigin premijer, a Anastas Mikojan predsednik Sovjetskog Saveza. Podgorni je tokom borbi za moć tada pao u nemilost novog rukovodstva, te je uklonjen iz članstva Sekretarijata KPSS. Pošto je Mikojan zbog starosti i bolesti oslobođen funkcije predsednika naredne godine, na njegovo mesto postavljen je Podgorni. Ta je funkcija bila u stvari ceremonijalna i nije imala posebnog značaja. To je označilo kraj njegovih pretenzija na mesto prvog sekretara u Sekretarijatu. Tih je godina u sovjetskom rukovodstvu prevladala konzervativna struja na čelu s Brežnjevim, čijim je pripadnikom bio i veći deo članstva Politbiroa, dok su Kosigin i Andrej Kirilenko i dalje ostali liberalno orijentisani članovi Politbiroa.

Podgornijev predsednički mandat obeležila je velika diplomatska aktivnost. Održavao je kontakte s egipatskim rukovodstvom tokom Šestodenvnog rata 1967. i iste godine bio u poseti papi Pavlu VI u duhu ostpolitike; rezultat je bilo poboljšanje položaja Rimokatoličke crkve u Istočnom bloku. Godine 1971. posetio je Narodnu Republiku Kinu i Severni Vijetnam, Kosigin Kanadu, a Brežnjev Jugoslaviju. Podgorni je često išao u posetu Severnom Vijetnamu i razvijao sovjetsko-vijetnamske odnose. Godine 1973. posetio je Finsku i Avganistan.

Brežnjev je sredinom 1970-ih počeo da vodi liberalniju spoljnu politiku zbog čega je postao nepopularan među konzervativnom strujom u Politbirou (njegova poseta Jugoslaviji, dogovori oko smanjenja naoružanja, forsiranje približavanja dve Nemačke,…). Podgorni je s druge strane bio sve popularniji, ali je ostao zadovoljan svojom funkcijom, pogotovo nakon proširenja ovlasti od strane Vrhovnog sovjeta.

Pad s vlasti

Usvajanjem novog sovjetskog ustava 1977. godine, de jure je potvrđena vodeća uloga Komunističke partije u sovjetskom društvu, odnosno da je sekretar KPSS ujedno i vođa države. Time je Podgornijeva funkcija i zvanično ostala ceremonijalna. Iste je godine glasanjem Centralnog komiteta KPSS Podgorni 24. maja uklonjen iz članstva Politbiroa, a 16. juna izgubio i funkciju predsednika Prezidijuma. Zadržao je samo mesto u Vrhovnom sovjetu, ali se više nije pojavljivao u medijima. Viđen je na proslavi 61. godišnjice Oktobarske revolucije 1978, nakon čega je ubrzo izgubio i mesto u Vrhovnom sovjetu.

Umro je od raka 12. januara 1983. i sahranjen na groblju Novodevičju u Moskvi.

Nosilac je mnogih sovjetskih i stranih odlikovanja.

Literatura

• Daniels, Robert Vincent (1998). Russia's Transformation: Snapshots of a Crumbling System. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-8476-8709-1. 
• Law, David A. (1975). Russian Civilization. Ardent Media. ISBN 978-0-8422-0529-0. 
• Zemtsov, Ilya (1989). Chernenko: The Last Bolshevik: The Soviet Union on the Eve of Perestroika. Transaction Publishers. ISBN 978-0-88738-260-6. 
• Taubman, William (2003). Khrushchev: The Man and His Era. W. W. Norton & Co. ISBN 978-0-393-05144-5. 
• Leng, Russell J. (2000). Bargaining and learning in recurring crises: the Soviet-American, Egyptian-Israeli, and Indo-Pakistani rivalries. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-06703-9.