Nikola Pašić

Nikola Pašić
Pašić oko 1914. godine
Lični podaci
Datum rođenja	(1845-12-18)18. decembar 1845.
Mesto rođenja	Zaječar, Kneževina Srbija
Datum smrti	10. decembar 1926.(1926-12-10) (80 god.)
Mesto smrti	Beograd, Kraljevina SHS
Religija	Pravoslavac
Profesija	Građevinski inženjer
Porodica
Supružnik	Đurđina Duković
Deca	3
Porodica	unuk: Nikola Pašić bratanac: Najdan Pašić
Politička karijera
Politička stranka	Narodna radikalna stranka
Mandati Predsednik ministarskog saveta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 6. novembar 1924 — 8. april 1926. Monarh Aleksandar I Karađorđević Prethodnik Ljubomir Davidović Naslednik Nikola Uzunović 1. januar 1921 — 28. jul 1924. Monarh Petar I Karađorđević Aleksandar I Karađorđević Prethodnik Milenko Vesnić Naslednik Ljubomir Davidović 1. decembar 1918 — 20. decembar 1918. Monarh Petar I Karađorđević Prethodnik niko Naslednik Stojan Protić Predsednik ministarskog saveta Kraljevine Srbije 1912 — 1. decembar 1918. Monarh Petar I Karađorđević Prethodnik Marko Trifković Naslednik niko 1909 — 1911. Monarh Petar I Karađorđević Prethodnik Stojan Novaković Naslednik Milovan Milovanović 1906 — 1908. Monarh Petar I Karađorđević Prethodnik Sava Grujić Naslednik Petar Velimirović 1904 — 1905. Monarh Petar I Karađorđević Prethodnik Sava Grujić Naslednik Ljubomir Stojanović 1891 — 1892. Monarh Aleksandar Obrenović Prethodnik Sava Grujić Naslednik Jovan Avakumović
Potpis

Nikola Pašić (Zaječar, 6/18. decembar 1845 — Beograd, 10. decembar 1926) bio je srpski i jugoslovenski političar. Pašić je bio dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke. Često se navodi kao jedan od najuticajnijih i najpoznatijih političara srpske istorije, poznat po svojoj promišljenosti, lucidnim opaskama i idejama, Nikola Pašić je bio i jedan od vodećih intelektualaca tadašnje političke elite.

Pašić se školovao u Švajcarskoj, gde je došao pod uticaj ideja Svetozara Markovića. Bio je veliki protivnik kralja Milana Obrenovića i kralja Nikole I Petrovića Njegoša. Posle neuspešne Timočke bune emigrirao je u Bugarsku, a u Srbiju se vratio tek nakon što je pomilovan posle abdikacije kralja Milana. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao nakon Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio nakon dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u 4 navrata. Tokom njegovih mandata Srbija izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U svojoj politici oslanjao se na Nikolaja Hartviga i Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku. Učestvovao je u stvaranju jugoslovenske države, koju je zastupao na mirovnoj konferenciji u Versaju.

Od 1921. do 28. jula 1924. i od 6. novembra 1924. do 1926. bio je premijer Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Biografija

Po jednim izvorima rođen je na praznik Svetog Nikole 6/18. decembra, a po drugim izvorima rođen je 19. decembra 1845. ili 19/31. decembra 1845. godine. Rođen je u Zaječaru od oca Petra i majke Pene. Njegov otac, bio je trgovac sa skromnim prihodima u Zaječaru. Deda Nikole Pašića je bio pekar u Zaječaru. Nikola Pašić je imao brata Najdana i sestru Ristosju. Kao i kod većine ostalih znamenitih ličnosti Balkana, i u slučaju Nikole Pašića postoje određeni izvori koji navode da Nikola Pašić nije bio Srbin već da je bio bugarskog porekla. Međutim, sam Pašić je isticao da su njegovi preci iz tetovske okoline, tačnije iz sela Rogačeva u Staroj Srbiji.

U školu je krenuo veoma kasno, sa jedanaest godina. Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom.

Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je tehničke nauke na Politehničkoj školi kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću. Tokom studija u Švajcarskoj upoznao se sa Perom Todorovićem, Perom Velimirovićem, Lazarom Pačuom, Jovanom Žujovićem i Mitom Rakićem. U martu 1872. završio je studije u Cirihu (na zgradi u kojoj je živeo, u januaru 1939. postavljena je spomen-ploča). Po povratku u Srbiju Pašić se razišao sa Markovićem.

Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta—Beč vratio se u zemlju. U martu 1873. Pašić je došao u Beograd, a u maju iste godine postavljen je za podinženjera u ministarstvu građevina. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom. 30. juna 1875. godine raspuštena je Narodna skupština i raspisani novi izbori za 3. avgust. Tada je Pašić podneo ostavku na državnu službu, da bi se mogao kandidovati za narodnog poslanika, jer po ustavu od 1869. godine, državni činovnici nisu mogli biti birani za narodne poslanike. Ostavka mu tada nije bila primljena kako bi se sprečio njegov izbor, a nakon izbora je otpušten iz državne službe.

Pašić se pridružio srpskim ustanicima u ustanku protiv turske vlasti.

Politička karijera

Nikola Pašić

Nastanak Radikalne stranke i Timočka buna

Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac.

Godine 1881. kad je zvanično osnovana Narodna radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Stranka je brzo stekla popularnost; radikali su na izborima septembra 1883. osvojili 54% glasova, dok je Napredna stranka koja je podržavala politiku kralja Milana Obrenovića dobila 30% glasova. Uprkos ubedljivoj pobedi radikala, proaustrijski nastrojeni kralj Milan, koji nije podnosio proruskog Pašića i Radikalnu stranku, za predsednika vlade nominovao je nestranačku ličnost Nikolu Hristića.

Ovu nategnutu situaciju je još pogoršala odluka vlade da oduzme oružje od stanovništva pošto je trebalo da se osnuje redovna vojska. Kao posledica toga u istočnoj Srbiji izbila je Timočka buna. Kralj Milan je za bunu optužio radikale i poslao vojsku da uguši bunu. Pašić je jedva izbegao hapšenje pobegavši u Bugarsku; u decembru 1883. u odsustvu je osuđen na smrt. Još 21 osoba je osuđena na smrt, a 734 je zatvoreno.

Sledećih 6 godina Pašić je živeo u Bugarskoj i uživao je podršku bugarske vlade. Živeo je u Sofiji, gde je radio kao građevinski preduzimač i kratko vreme u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Čak je pokušao da učestvuje u unutrašnjoj politici Bugarske nakon izbora Ferdinanda Koburga za bugarskog kneza. Bugarska podrška Pašiću je bila jedan od razloga da kralj Milan 1885. godine počne Srpsko-bugarski rat. Posle teškog poraza u ratu, kralj Milan je amnestirao osuđene za učestvovanje u Timočkoj buni, ali ne i Pašiću, koji je ostao u izgnanstvu sve do Milanove abdikacije 1889. Par dana kasnije novoosnovana vlada na čelu sa radikalom Savom Grujićem je amnestirala Pašića.

Vladavina Aleksandra Obrenovića

Dana 13. oktobra 1889. Nikola Pašić je izabran za predsednika Narodne skupštine, i na toj funkciji će de jure biti do 9. januara 1892. Još dva puta je biran za predsednika Narodne skupštine, od 13. juna 1893. do aprila 1895. (mada je od septembra 1893. njegov zamenik Dimitrije Katić predsedavao skupštinom) i od 12. jula 1897. do 29. juna 1898. Takođe je bio izabran za gradonačelnika Beograda od 11. januara 1890. do 26. januara 1891. i ponovo od 22. januara 1897. do 25. novembra 1897. Kao gradonačelnik Beograda raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice.

Nikola Pašić, spomenik na istoimenom trgu u Beogradu

Spomenik u Zaječaru

Pošto posle povratka iz izgnanstva Pašić nije odmah prihvatio da bude predsednik vlade, na ovu funkciju je prvi put izabran 23. februara 1891. Međutim, bivši kralj Milan se vratio u Srbiju u maju 1890. i ponovo počeo da vodi kampanju protiv Pašića i radikala. Kosta Protić, jedan od trojice regenata tokom maloletstva budućeg kralja Aleksandra Obrenovića, preminuo je 16. juna 1892. Po ustavu, trebalo je da Narodna skupština izabere novog regenta, ali pošto je ona bila na višemesečnom odmoru, Pašić je morao da sazove vanrednu sednicu. Jovan Ristić, najmoćniji među regentima, plašeći se da bi Pašić mogao da bude izabran za trećeg regenta i potkopa njegov položaj, odbio je da dozvoli vanrednu sednicu i Pašić je podneo ostavku na mesto predsednika vlade 22. avgusta 1892. Tokom svog mandata na mestu predsednika vlade, Pašić je takođe bio i ministar spoljnih poslova od 2. aprila i vršilac dužnosti ministra finansija od 3. novembra 1891.

Nakon što je kralj Aleksandar državnim udarom proglasio sebe punoletnim pre vremena i raspustio regentstvo, ponudio je umerenom radikalu Lazaru Dokiću da formira vladu. Iako je Dokić dobio pristanak od nekih članova Radikalne stranke da učestvuju u vladi, Pašić je to odbio. Kako bi ga uklonio sa političke scene Srbije, Aleksandar je poslao Pašića kao specijalnog predstavnika srpske vlade u Sankt Peterburg u periodu 1893—1894. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim. Godine 1896. kralj je primorao Pašića da odstupi od borbe za ustavne promene. Ipak, od 1897, bivši kralj Milan i kralj Aleksandar su vladali zajedno; kako obojica nisu volela Pašića, oni su ga osudili na 9 meseci zatvora jer je „Samouprava“ objavila jednu izjavu o Pašićevoj ranijoj opoziciji kralju Milanu. Pašić je tvrdio da je loše citiran, ali uzalud.

„Ivanjdanski atentat” i preki sud

Đura Knežević, bivši vatrogasac je 6. jula 1899. pokušao da ubije bivšeg kralja Milana ("Ivanjdanski atentat"). Te večeri Milan je objavio da je Radikalna stranka pokušala da ga ubije, pa su svi vodeći članovi partije uhapšeni, uključujući i Pašića, koji je tek izašao iz zatvora zbog svoje prethodne kazne. Milanove antiradikalske optužbe su bile bez osnova, pa je čak, Austrougarska, njegov najveći saveznik, priznala da Radikalna stranka nije umešana, uprkos tome što je Milan insistirao kod kraljevskog tužioca, Vasilija Simića da barem Nikola Pašić i Kosta Taušanović budu osuđeni na smrt. Austrougarska se plašila da će pogubljenje proruskog Pašića naterati Rusiju da interveniše i napusti sporazum iz 1897. koji je ostavljao Srbiju u statusu kvo. Iz Beča je Milanu poslat specijalni izaslanik koji ga je optužio da će Austrija bojkotovati dinastiju Obrenović ako Pašić bude pogubljen.

Zatvoren i nesvestan mešanja Austrougarske, Pašić je priznao da je Radikalna stranka bila neverna prema dinastiji Obrenović. Kao deo sporazuma sa ministrom unutrašnjih poslova Đorđem Genčićem, vlada je zvanično izbacila ulogu Pašića iz svog izveštaja, pa je izgledalo da se Pašić poneo kukavički i podlegao pritisku. Pašić je osuđen na 5 godina, ali je odmah pušten. Ovo je izazvalo unutrašnje sukobe u Radikalnoj stranci, jer su mlađi članovi predvođeni Ljubomirom Živkovićem i Ljubomirom Stojanovićem smatrali Pašića za kukavicu i izdajnika i osnovali su novu Samostalnu radikalnu stranku. Ostatak vladavine kralja Aleksandra Pašić je proveo van politike. Iako kralj Aleksandar nije voleo Pašića, on je često bio pozivan na konsultacije, ali se uzdržavao od davanja saveta i insistirao je da se više ne bavi politikom.

Vladavina Petra Karađorđevića

Nikola Pašić sa Kraljem Petrom I i pukovnikom Šturmom u Carskom selu 1910. godine.

Nikola Pašić nije bio među zaverenicima koji su planirali ubistvo kralja Aleksandra. Plan je izvršen 29. maja 1903, pri čemu su ubijeni kralj i kraljica Draga, kao i predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni Milovan Pavlović. Radikalna stranka nije formirala prvu vladu posle državnog udara, ali je pobedila na izborima 4. oktobra 1903. godine i ostala na vlasti skoro bez prekida narednih 15 godina. Pašić nije bio na čelu svih vlada Radikalne stranke, dozvoljavajući drugim članovima svoje stranke (i ponekad osobama koji nisu njeni članovi) da budu predsednici vlade. Radikali su se na početku protivili imenovanju Petra Karađorđevića za kralja, nazivajući njegovo imenovanje nezakonitim. Međutim, Pašić je promenio mišljenje kada je video da je narod prihvatio kralja Petra, koji je za razliku od svoja dva samovoljna prethodnika, bio obrazovan u zapadnoj Evropi i stoga umeren, demokratski vladar. Ispostaviće se da će u narednih dvadesetak godina, najveći sukob između kralja i predsednika vlada biti Pašićevo odbijanje da poveća kraljevsku godišnju platu.

Nikola Pašić je bio ministar inostranih poslova u vladi Save Grujića od 8. februara 1904, a predsednik vlade je bio od 10. decembra 1904. do 28. maja 1905, zadržavši mesto ministra spoljnih poslova. U narednih 10 godina pod vođstvom Pašića i Radikalne stranke Srbija je napredovala, izrastajući u evropsku demokratsku državu, sa rastom privrede i političkog uticaja što je izazvalo stalne probleme sa Austrougarskom.

Razglednica Balkanskih ratova 1912—1913. Kralj Petar I, prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić, vojvoda Radomir Putnik, generali Božidar Janković, Stepa Stepanović i Mihailo Živković

Kako prikrivene austrougarske provokacije Srbije koje su se ticale srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, zvanično dela Osmanskog carstva pod austrougarskom okupacijom od 1878. i stvaranje problema izvozu robe iz Srbije preko Austrougarske nisu dali rezultate, Austrougarska je 1906. godine počela otvoreni carinski rat. Pašić je drugi put izabran za predsednika vlade 30. aprila 1906. i ostao na tom položaju do 20. jula 1908. godine. Austrougarska je zatvorila svoje granice, što je u početku izazvalo težak udarac na srpsku privredu, ali se ona kasnije oporavila i vratila razvijenija nego što je ranije bila, zbog vladine brze odluke da se Srbija preorijentiše na zapadnoevropske države. Kao jedan od uslova normalizovanja odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Pašić je primorao neke učesnike Majskog prevrata u prevremenu penziju, topove je kupovao od Francuske, sklopio je trgovinski ugovor sa Bugarskom i Osmanskim carstvom oko upotrebe luke Solun za izvoz srpske robe. U jeku Carinskog rata, Austrougarska je 1908. godine zvanično anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo masovne proteste i političku nestabilnost u Srbiji, ali je Pašić uspeo da smiri situaciju. U to vreme, Pašićev najveći saveznik, Ruska Imperija, nije bila od velike pomoći pošto je bila poražena od Japana u Rusko-japanskom ratu i u nizu revolucija.

Pašić sa Knezom Aleksom u Vranju 26. oktobra 1912. godine.

Pašić je formirao još dve vlade (od 24. oktobra 1909. do 4. jula 1911. i od 12. septembra 1912). Bio je jedan od ključnih učesnika osnivanja Balkanskog saveza što će kasnije za posledicu imati Prvi i Drugi balkanski rat u kojoj je Srbija udvostručila svoju teritoriju osvajanjem Stare Srbije (t.j. severa Raške oblasti, Kosova, delova Metohije i Vardarske Makedonije) od Osmanskog carstva. Bio je predsednik delegacije Srbije na mirovnoj konferenciji u Bukureštu 1913.

Pašić je bio u sukobu sa nekim vojnim krugovima oko načina upravljanja novostečenih teritorija. Zalagao se da one budu uključene u srpski politički i administrativni sistem kroz demokratske izbore, dok je vojska tražila da zadrži te teritorije pod vojnom okupacijom. Posle jedne godine napetosti, Pašić je smenio vojnog upravnika Stare Srbije i zakazao izbore za 1914, ali ih je sprečio Prvi svetski rat.

Prvi svetski rat

Predsednik vlade N. Pašić na međusavezničkoj konferenciji 27. i 28. marta 1916.

Predsednik vlade N. Pašić, među oficirima 1. srpske dobrovoljačke divizije u Odesi

Pašićeva vlada zajedno sa predstavnicima stranaka iz opozicije sa jedne i Jugoslovenski odbor sa druge su doneli Krfsku deklaraciju 20. jula 1917.

Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i SAD da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917.

Po stranačkom sporazumu prvi predsednik vlade Kraljevine SHS je trebalo da bude Nikola Pašić, ali je regent Aleksandar mandat dao Stojanu Protiću da bi oslabio Pašićev položaj, a Pašića poslao kao delegata na Parisku mirovnu konferenciju.

Kraljevina SHS

Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919.

Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade. Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva.

Sve do svoje smrti Pašić je vodio borbu da očuva kontrolu na sve više izdeljenijoj Radikalnoj stranci. U vreme Pašićevog podnošenja ostavke i imenovanja Nikola Uzunovića za premijera, u Radikalnoj stranci su se pojavile tri struje: struja Ljubomira Jovanovića koja je pomagala kralju Aleksandru u isterivanju Pašića, srednja struja Nikole Uzunovića i Pašićeva struja. Pašićeva struja je bila privremeno uspešna tako što je uspela da isključi Jovanovića iz Glavnog odbora.

Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potresen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od moždanog udara, u 81. godini života. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti. Posle Pašićeve smrti, nijedan radikalski političar nije mogao da uporedi sa njegovim autoritetom.

Dobio je više odlikovanja među kojima su visoki ruski Orden Belog orla sa brilijantima, ruski Orden Svetog Aleksandra Nevskog, rumunski Orden Karola, turski Orden Osmanije, poljski Orden Belog orla i Orden Karađorđeve zvezde.

Nasleđe

U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je:

Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo.

Osim toga, on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu „ovaj“. Bio je poznat po nadimku Baja.

Spomen-ploča na njegovom domu je otkrivena povodom 10-godišnjice smrti.

Januara 1939. otkrivena je spomen-ploča u Cirihu na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić, događaju je prisustvovao predsednik vlade Milan Stojadinović, a „Politika“ od 13. januara 1939. posvetila je tome celu naslovnu stranu.

O životu i radu Nikole Pašića objavljeno je više knjiga, pomenimo neke od njih:

• Miodrag Dimitrijević: „Nikola Pašić u hodu istorije“ 2005. (190 str)
• Živorad Lazić: „Pašić i četiri kralja“ 2005. (320 str)
• Latinka Perović: „Nikola Pašić u narodnoj skupštini“ 1997. (780 str)

U Zaječaru je 1992. osnovana zadužbina „Nikola Pašić“. U Srbiji je postojala Srpska radikalna stranka „Nikola Pašić“, a danas još uvek deluje Srpska radikalna stranka ali one nemaju kontinuitet sa Narodnom radikalnom strankom, budući da je dugo vremena u Jugoslaviji postojao jednopartijski sistem.

U Beogradu postoji Trg Nikole Pašića i na njemu impozantan spomenik Nikoli Pašiću od bronze, visine 420cm. Takođe, Zaječar je svom sugrađaninu podigao spomenik na istoimenom trgu.

Porodični život

Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina. Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu.

Njegov sin Radomir, zvani Rada, bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Rada je iz prvog braka imao dva sina Nikolu (završio prava na Oksfordu, rođen 1918) i Vladislava (arhitekta, umro 1978. godine u Ženevi). Nikola Pašić mlađi (1918—2015) živeo je u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademiju. Iz drugog braka je imao sina Đorđa i jednu ćerku. Đorđe je preminuo 25. januara 2024. u Zaječaru sa 94 godina.

Pašićev sinovac Radomir Najd. Pašić (1894 – 1939) bio je načelnik ministarstva pravde. Njegov rođak bio je i politikolog Najdan Pašić (1922 – 1997), čiji je unuk Marko Đurić (1983), političar i diplomata.

Kritike Nikole Pašića

Kuća u kojoj je živeo i umro Nikola Pašić, Beograd ugao Francuske i Jevremove

Tabla na kući u kojoj je umro Nikola Pašić

Bilo je i u njegovo vreme i kasnije raznih kritika na račun Nikole Pašića.

Pera Todorović, raniji saborac iz Radikalne stranke, dao je sledeći opis: „Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima“. Neposredno nakon Pašićeve smrti njegovu političku ličnost i delovanje kritikovao je Jaša Prodanović u časopisu Nova Evropa koji je uređivao takođe oštar Pašićev kritičar Milan Ćurčin.

Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu i bančio je po Parizu. O Pašićevoj velikom bogatstvu Rajs kaže: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više.“

Njegovo ime će ostati u istoriji više zbog toga što je vezano za velike događaje, nego zato što su ti događaji vezani za njega.

— Otokar Keršovani (hrvatski komunista)

Anegdote

Bio je poznat kao duhovit čovek i iza njega su ostale mnoge anegdote.

• Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, „Šta ima novo?“ odgovorio je: „Ne znam. Nisam još čitao Politiku“.
• Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke „jače“ reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio „Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!“. Baja je odgovorio „Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston!“
• Pri jednom prijemu slovenačkih preprodavaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegacije: „A vi ste Slovaci“, na šta mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: „Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: „Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.“

U popularnoj kulturi

• U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Nikole Pašića je glumio Petar Kralj.
• Televizijska miniserija Poslednja audijencija zasnovana na biografiji Nikole Pašića u režiji Đorđa Kadijevića je snimljena 2008. godine u produkciji RTS-a.
• U filmu Kralj Petar Prvi iz 2018. i istoimenoj seriji iz 2019. godine, lik Nikole Pašića je glumio Marko Baćović.

Vidi još

• Spisak gradonačelnika Beograda
• Spisak predsednika Vlada Srbije
• Spisak ministara inostranih poslova Srbije
• Spisak predsednika vlada Jugoslavije
• Spisak ministara inostranih poslova Jugoslavije
• Vlade Nikole Pašića
• Marija Fjodorovna Zibold
• Spomenik Nikoli Pašiću u Beogradu

Literatura

• Kazimirović, Vasa (2019). Nikola Pašić i njegovo doba, Knj. 1. Novi Sad: Prometej. str. 630. ISBN 978-86-515-1526-5. 
• Kazimirović, Vasa (2019). Nikola Pašić i njegovo doba, Knj. 2. Novi Sad: Prometej. str. 686. ISBN 978-86-515-1527-2. 
• Stanković, Dr Đorđe Đ. (1984). Nikola Pašić, Saveznici i stvaranje Jugoslavije. Beograd: Nolit. str. 296. 
• Stanković, Dr Đorđe Đ. (1985). Nikola Pašić i jugoslovensko pitanje, Knj. 1. Beograd: BIGZ. str. 239. 
• Stanković, Dr Đorđe Đ. (1985). Nikola Pašić i jugoslovensko pitanje, Knj. 2. Beograd: BIGZ. str. 307. 
• Stanković, Dr Đorđe Đ. (1995). Nikola Pašić i Hrvati. Beograd: BIGZ. str. 503. ISBN 978-86-13-00828-6. 
• Radenković, Đorđe (1997). Pašić i Srbija. Beograd: Službeni list SRJ. str. 535. ISBN 86-355-0333-3. 
• Stojanović, Dubravka (2019). Srbija i demokratija 1903-1914: Istorijska studija o "zlatnom dobu srpske demokratije". Beograd: Udruženje za društvenu istoriju. str. 451. ISBN 978-86-83227-31-0. 
• Radenković, Đorđe (1999). Pašić i Jugoslavija. Beograd: Službeni list SRJ. str. 565. 
• Priredila: Perović, Latinka (1997). Nikola Pašić u Narodnoj skupštini, Knj. 1 [U opoziciji 1878-1882]. Beograd: Službeni list SRJ. str. 779. ISBN 86-355-0362-7. 
• Priredila: Perović, Latinka (1997). Nikola Pašić u Narodnoj skupštini, Knj. 2 [Na vlasti 1889-1891 i 1901-1904]. Beograd: Službeni list SRJ. str. 902. ISBN 86-355-0348-1. 
• Priredila: Stojanović, Dubravka (1997). Nikola Pašić u Narodnoj skupštini, Knj. 3 ["Novo doba" 1903-1914]. Beograd: Službeni list SRJ. str. 584. ISBN 86-355-0358-9. 
• Priredio: Stanković, Đorđe (1998). Nikola Pašić u Narodnoj skupštini, Knj. 4 ["Veliki rat" i parlamentarizam 1914-1918 i Parlamentarizam jedinstvene države i "plemenskog trojstva" 1918-1926]. Beograd: Službeni list SRJ. str. 469. 
• Stanković, Dr Đorđe Đ. (2007). Veština govorništva državnika: Sto govora Nikole Pašića, Knj. 1. Beograd: Rad. str. 366. ISBN 978-86-090-0952-5. 
• Stanković, Dr Đorđe Đ. (2007). Veština govorništva državnika: Sto govora Nikole Pašića, Knj. 2. Beograd: Rad. str. 397. ISBN 978-86-090-0951-8. 
• Priredili: Perović, Latinka i Šemjakin, Andrej (1995). Nikola P. Pašić: Pisma, članci i govori (1872-1891). Beograd: Službeni list SRJ. str. 354. ISBN 86-355-0252-3. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)
• Ratković, Borislav; Đurišić, Mitar; Skoko, Savo (1972). Srbija i Crna Gora u balkanskim ratovima 1912-1913. BIGZ - Beograd. str. 328. 
• Priredila: Đurić, Silvija (1990). Dnevnik pobeda: Srbija u balkanskim ratovima 1912 - 1913, Knj. 1. IRO "Beograd"/ TIZ "Zrinski". str. 431. ISBN 978-86-7519-002-8. 
• Mitrović, Andrej (2015). Srbija u Prvom svetskom ratu. Beograd: Službeni glasnik. str. 557. ISBN 978-86-519-1805-9. 
• Stanković, Dr Đorđe Đ. (2014). Srbija 1914-1918: Ratni ciljevi. Novi Sad: Prometej. str. 496. ISBN 978-86-5150912-7. 
• Ekmečić, Milorad (2014). Ratni ciljevi Srbije 1914. Beograd: Filip Višnjić. str. 534. ISBN 978-866309-049-1. 
• Priređivači: Đurić, Silvija; Stevanović, Vidosav (1990). Dnevnik pobeda: Golgota i vaskrs Srbije 1914 - 1915, Knj. 2. IRO "Beograd"/ TIZ "Zrinski". str. 644. ISBN 978-86-7003-052-7. 
• Opačić, Petar (2015). Od Beograda do Krfa. Novi Sad: Prometej; Beograd: Radio-televizija Srbije. str. 432. ISBN 978-86-515-1046-8. 
• Opačić, Petar (2017). Solunski front - Zejtinlik. Novi Sad: Prometej; Beograd: Radio-televizija Srbije. str. 282. ISBN 978-86-515-1228-8. 
• Opačić, Petar (2018). Srbija, Solunski front i ujedinjenje 1918. Novi Sad: Prometej; Beograd: Radio-televizija Srbije. str. 769. ISBN 978-86-515-1413-8. 
• Opačić, Petar (1980). Solunska ofanziva 1918.: Srpska vojska u završnom periodu Prvog svetskog rata. Beograd: Vojnoistorijski institut. str. 440. 
• Priređivači: Đurić, Silvija; Perić, Raša; Stevanović, Vidosav (1990). Dnevnik pobeda: Golgota i vaskrs Srbije 1915 - 1918, Knj. 3. IRO "Beograd"/ TIZ "Zrinski". str. 777. ISBN 978-86-7003-053-4. 
• Ekmečić, Milorad (2021). Stvaranje Jugoslavije 1790-1918, Knj. 1 [Zbirka: Sabrana dela Milorada Ekmečić, Knj. 3. Novi Sad: Pravoslavna reč i Arhiv Vojvodine. str. 848. 
• Ekmečić, Milorad (2021). Stvaranje Jugoslavije 1790-1918, Knj. 2 [Zbirka: Sabrana dela Milorada Ekmečića, Knj. 4. Novi Sad: Pravoslavna reč i Arhiv Vojvodine. str. 1079. ISBN 978-86-81648-20-9. 
• Mitrović, Andrej (2019). Jugoslavija na konferenciji mira 1918-1920. Novi Sad: Prometej; Beograd: Radio-televizija Srbije. str. 512. ISBN 978-86-515-1500-5. 
• Pavlović, Marko (2000). Jugoslovenska država i pravo: 1914-1941. Kragujevac: N. Pavlović. str. 375. ISBN 86-83313-01-8. 
• Kazimirović, Vasa (2022). Srbija i Jugoslavija 1914-1945, Knj. 1. Novi Sad: Prometej. str. 722. ISBN 978-86-515-2015-3. 
• Kazimirović, Vasa (2022). Srbija i Jugoslavija 1914-1945, Knj. 2. Novi Sad: Prometej. str. 698. ISBN 978-86-515-2017-7. 
• Radojević, Mira (2018). Srpski narod i jugoslavenska kraljevina 1914-1941, tom I. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 428. ISBN 978-86-379-1388-7. 
• Petranović, Branko; Zečević, Momčilo (1991). Agonija dve Jugoslavije. Šabac: IKP Zaslon. str. 386. 
• Jovanović, Slobodan (2014). Moji savremenici: Milovan Milovanović, Nikola Pašić, Bogdan Popović i Pavle Marković. Beograd: Beoknjiga. str. 201. ISBN 978-86-7694-431-6. 
• Vitezović, Milovan (2002). Nikola Pašić u anegdotama. Beograd: Službeni glasnik. str. 168. ISBN 86-7549-271-5. 
• Stojančević, Vladimir (1988). Srbija i srpski narod za vreme rata i okupacije 1914—1918. godine. Leskovac: Narodni muzej. 
• Stokes, Gale (1990). Politics as Development: The Emergence of Political Parties in Nineteenth Century Serbia. Duke University Press. 
• Popović, Nikola B. (2000). Srbi u Prvom svetskom ratu 1914—1918. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga. 
• Dimić, Ljubodrag (2001). Istorija srpske državnosti. 3. Novi Sad: Ogranak SANU. 
• Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit. 
• Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit. 
• Dimitrijević, Miodrag (2004). Nikola Pašić u hodu istorije. Kruševac: Kreativna radionica. 
• Simeunović, Dragan (2000). Novovekovne političke ideje u Srba. Beograd: Institut za političke studije.  COBISS.SR 86874636
• Fogelquist, Alan (2011). Politics and Economic Policy in Yugoslavia, 1918-1929. Lulu.com. ISBN 978-1-257-94299-2. 
• Slavenko Terzić: Dragoljub Pavlović o “kultu ličnosti” Nikole Pašića, Naučni skup Srbija 1918. godine i stvaranje jugoslovenske države. - Beograd, Istorijski institut, (1989). str. 85–93.
• Slavenko Terzić: O slavenofilstvu Nikole Pašića, Nikola Pašić : život i delo : zbornik radova sa naučnog skupa u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Beograd, 16. i 17. oktobar 1999. godine i Zadužbini “Nikola Pašić”. Zaječar, 19. oktobar 1995. godine. – Beograd : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, (1997). str. 31–144.
• Radojević, Mira; Dimić, Ljubodrag (2014). Srbija u Velikom ratu 1914-1918: Kratka istorija. Beograd: Srpska književna zadruga, Beogradski forum za svet ravnopravnih. 
• Šemjakin, Andrej L. (2003). „Mitropolit Mihailo u emigraciji: Zajedno sa Nikolom Pašićem protiv Milana Obrenovića” (PDF). Zbornik Istorijskog muzeja Srbije. 31: 219—238. 

Spoljašnje veze

Preslušajte članak (info)

noicon

Pročitana Vikipedija

Ova audio datoteka je napravljena iz verzije članka „Nikola Pašić” datuma 19. 3. 2015 i ne uključuje kasnije izmene stranice. (audio pomoć)

Više pročitanih članaka

• Nikola Pašić - velikan među državnicima - prvi deo (Centar za društvenu stabilnost - Zvanični kanal)
• Nikola Pašić - velikan među državnicima - drugi deo (Centar za društvenu stabilnost - Zvanični kanal)
• Znamenite ličnosti Zaječara
• „Pašić i kralj“, Živorad Lazić, Večernje novosti, feljton, 18 nastavaka, 29. januar - 15. februar 2006.
• Detinjstvo i školovanje Nikola Pašića, odlomak iz knjige „Nikola Pašić u hodu istorije“
• Informacija o njegovom grobu
• Spomenik Nikoli Pašiću u Beogradu
• Vladimir Jovanović: Misija Nikole Pašića u Sofiji 1889. godine
• Anketa za izbor političara veka
• Pašić u anegdotama
• Pašić u anegdotama
• Nikola Pašić Drugi (unuk Nikole Pašića)
• TIMOČKA SRPSKA ELITA
• „PAŠIĆ - POSLEDNjA AUDIJENCIJA“, Živorad - Žika Lazić, Večernje novosti, feljton, 18 nastavaka, 19. oktobar - 5. novembar 2008.
• SUSRET SA ISTORIJOM - 95 GODINA OD SMRTI NIKOLE PAŠIĆA: Jedno govorio, drugo mislio a treće radio („Večernje novosti”, 9. januar 2022)
• Politika, istorija i izbori u Srbiji: Koja je tajna duge vladavine Nikole Pašića (B92, 13. april 2022)