Nikola Pašić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Nikola Pašić

{{{opis_slike}}}

Biografija
Datum rođenja 31. decembar 1845.
Mesto rođenja Zaječar (Kneževina Srbija)
Datum smrti 10. decembar 1926.
Mesto smrti Beograd (Kraljevina SHS)
Politička partija Narodna radikalna stranka
Supružnik Đurđina Duković
Profesija Inženjer
Potpis SignatureNikolaPasic.png
Mandat(i)
Predsednik ministarskog saveta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca
6. novembar 19248. april 1926.
Monarh Aleksandar I Karađorđević
Prethodnik Ljubomir Davidović
Naslednik Nikola Uzunović
1. januar 192128. jul 1924.
Monarh Petar I Karađorđević
Aleksandar I Karađorđević
Prethodnik Milenko Vesnić
Naslednik Ljubomir Davidović
1. decembar 191822. decembar 1918.
Monarh Petar I Karađorđević
Prethodnik niko
Naslednik Stojan Protić
Predsednik ministarskog saveta Kraljevine Srbije
19121918.
Monarh Petar I Karađorđević
Prethodnik Marko Trifković
Naslednik niko
1909. — 1911.
Monarh Petar I Karađorđević
Prethodnik Stojan Novaković
Naslednik Milovan Milovanović
19061908.
Monarh Petar I Karađorđević
Prethodnik Sava Grujić
Naslednik Petar Velimirović
19041905.
Monarh Petar I Karađorđević
Prethodnik Sava Grujić
Naslednik Ljubomir Stojanović
1891 - 1892.
Monarh Aleksandar Obrenović
Prethodnik Sava Grujić
Naslednik Jovan Avakumović

Nikola P. Pašić (Zaječar, 19/31. decembar 1845[1][2]Beograd, 10. decembar 1926) je bio srpski i jugoslovenski političar, dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke.

Pašić se školovao u Švajcarskoj, gde je došao pod uticaj ideja Svetozara Markovića. Bio je veliki protivnik kralja Milana Obrenovića. Posle neuspešna Timočke bune emigrigrao je u Bugarsku, a u Srbiju se vratio tek nakon što je pomilovan posle abdikacije kralja Milana. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao nakon Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio nakon dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u 4 navrata. Tokom njegovih mandata Srbija izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U svojoj politici oslanjao se na Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku. Učestvovao je u stvaranju jugoslovenske države, koju je zastupao ma mirovnoj konferenciji u Versaju. Od 1921. do 1924. bio je premijer Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Biografija[uredi]

Po jednim izvorima rođen je na praznik Svetog Nikole 6/18. decembra,[3] a po drugim 19/31. decembra 1845. godine. Rođen je u Zaječaru od oca Petra i majke Pene. Njegov otac, trgovac sa skromnim prihodima u Zaječaru[4]. Deda Nikole Pašića je bio pekar u Zaječaru. Nikola Pašić je imao brata Najdana i sestru Ristosju [5]. Kao i kod većine ostalih znamenitih ličnosti Balkana, i u slučaju Nikole Pašića postoje određeni izvori koji ističu da Nikola Pašić nije bio Srbin po nacionalnosti već Bugarin ili Cincarin. Pošto se stanovništvo u tom periodu u planinskoj regiji kakva je Timočka Krajina uglavnom bavilo stočarstvom i često je učestvovalo u migracijama iz različitih razloga, najčešće nije bilo moguće definisati tačno prebivalište predaka, uprkos njihovoj privrženosti porodičnoj tradiciji.

Srpski izvori navode nekoliko različitih teorija o geografskom poreklu Nikole Pašića, uglavnom bez dileme o njegovoj srpskoj nacionalnosti. Postoje navodi da je njegova porodica poreklom iz Rogačeva, sela u današnjoj Makedoniji [6], sa područja Stare Planine ili najverovatnije sa nekog od područja na teritoriji današnje Srbije ili Bugarske koje su naseljavali Šopi [7]. Bugarski izvori redovno navode da je Pašić bio Bugarin i sa očeve i sa majčine strane, jer navodno mu je majka bila Bugarka iz Vidina, a otac Bugarin iz Gabrova. Tek je majčinom preudajom za g. Pašića mali Nikola bio usvojen i dobio svoje sadašnje prezime. Time se objašnjavaju i njegove rodbinske veze i izbeglištvo u Bugarsku u jednom periodu (1883—1889). Postoje i izvori koji navode Pašićevo cincarsko[8] poreklo iz Rogačeva u Makedoniji ili Moskopolja u Albaniji.

U školu je krenuo veoma kasno, sa jedanaest godina.[9] Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom.

Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je tehničke nauke na Politehničkoj školi kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću. Tokom studija u Švajcarskoj upoznao se Perom Todorovićem, Perom Velimirovićem, Lazarom Pačuom, Jovanom Žujovićem i Mitom Rakićem. U martu 1872. završio je studije u Cirihu. Po povratku u Srbiju Pašić se razišao sa Markovićem.

Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta-Beč vratio se u zemlju. U martu 1873. Pašić je došao u Beograd, a u maju iste godine postavljen je za podinžinjera u ministarstvu građevina. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom. 30. juna 1875. godine raspuštena je Narodna skupština i raspisani novi izbori za 3. avgust. Tada je Pašić podneo ostavku na državnu službu, da bi se mogao kandidovati za narodnog poslanika, jer po ustavu od 1869. godine, državni činovnici nisu mogli biti birani za narodne poslanike. Ostavka mu tada nije bila primljena kako bi se sprečio njegov izbor, a nakon izbora je otpušten iz državne službe.

Pašić se pridružio srpskim ustanicima u ustanku protiv turske vlasti.

Politička karijera[uredi]

Nastanak Radikalne stranke i Timočka buna[uredi]

Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac.

Godine 1881. kad je zvanično osnovana Narodna radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Stranka je brzo stekla popularnost; radikali su na izborima septembra 1883. osvojili 54% glasova, dok je Napredna stranka koja je podržavala politiku kralja Milana Obrenovića dobila 30% glasova. Uprkos ubedljivoj pobedi radikala, proaustrijski nastrojeni kralj Milan, koji nije podnosio proruskog Pašića i Radikalnu stranku, je za predsednika vlade nominovao nestranačku ličnost Nikolu Hristića.

Ovu nategnutu situaciju je još pogoršala odluka vlade da oduzme oružje od stanovništva pošto je trebalo da se osnuje redovna vojska. Kao posledica toga u istočnoj Srbiji izbila je Timočka buna. Kralj Milan je za bunu optužio radikale i poslao vojsku da uguši bunu. Pašić je jedva izbegao hapšenje pobegavši u Bugarsku; u decembru 1883. u odsustvu je osuđen na smrt. Još 21 osoba je osuđena na smrt, a 734 je zatvoreno.

Sledećih 6 godina Pašić je živeo u Bugarskoj i uživao je podršku bugarske vlade. Živeo je u Sofiji, gde je radio kao građevinski preduzimač i kratko vreme u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Čak je pokušao da učestvuje u unutrašnjoj politici Bugarske nakon izbora Ferdinanda Koburga za bugarskog kneza.[10] Bugarska podrška Pašiću je bila jedan od razloga da kralj Milan 1885. godine počne Srpsko-bugarski rat. Posle teškog poraza u ratu, kralj Milan je amnestirao osuđene za učestvovanje u Timočkoj buni, ali ne i Pašiću, koji je ostao u izgnanstvu sve do Milanove abdikacije 1889. Par dana kasnije novoosnovana vlada na čelu sa radikalom Savom Grujićem je amnestirala Pašića.

Vladavina Aleksandra Obrenovića[uredi]

Dana 13. oktobra 1889. Nikola Pašić je izabran za predsednika Narodne skupštine, i na toj funkciji će de jure biti do 9. januara 1892. Još dva puta je biran za predsednika Narodne skipštine, od 13. juna 1893 do aprila 1895. (mada je od septembra 1893. njegov zamenik Dimitrije Katić predsedavao skupštinom) i od 12. jula 1897. do 29. juna 1898. Takođe je bio izabran za gradonačelnika Beograda od 11. januara 1890. do 26. januara 1891. i ponovo od 22. januara 1897. do 25. novembra 1897. Kao gradonačelnik Beograda raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice.

Nikola Pašić, spomenik na istoimenom trgu u Beogradu

Pošto posle povratka iz izgnanstva Pašić nije odmah prihvatio da bude predsednik vlade, na ovu funkciju je prvi put izabran 23. februara 1891. Međutim, bivši kralj Milan se vratio u Srbiju u maju 1890. i ponovo počeo da vodi kampanju protiv Pašića i radikala. Kosta Protić, jedan od trojice regenata tokom maloletstva budućeg kralja Aleksandra Obrenovića, je preminuo 16. juna 1892. Po ustavu, trebalo je da Narodna skupština izabere novog regenta, ali pošto je ona bila na višemesečnom odmoru, Pašić je morao da sazove vanrednu sednicu. Jovan Ristić, najmoćniji među regentima, plašeći se da bi Pašić mogao da bude izabran za trećeg regenta i potkopa njegov položaj, je odbio da dozvoli vanrednu sednicu i Pašić je podneo ostavku na mesto predsednika vlade 22. avgusta 1892. Tokom svog mandata na mestu predsednika vlade, Pašić je takođe bio i ministar spoljnih poslova od 2. aprila i vršilac dužnosti ministra finansija od 3. novembra 1891.

Nakon što je kralj Aleksandar državnim udarom proglasio sebe punoletnim pre vremena i raspustio regentstvo, ponudio je umerenom radikalu Lazaru Dokiću da formira vladu. Iako je Dokić dobio pristanak od nekih članova Radikalne stranke da učestvuju u vladi, Pašić je to odbio. Kako bi ga uklonio sa političke scene Srbije, Aleksandar je poslao Pašića kao specijalnog predstavnika srpske vlade u Sankt Peterburg u periodu 1893—1894. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim. Godine 1896. kralj je primorao Pašića da odstupi od borbe za ustavne promene. Ipak, od 1897, bivši kralj Milan i kralj Aleksandar su vladali zajedno; kako obojica nisu volela Pašića, oni su ga osudili na 9 meseci zatvora jer je „Samouprava“ objavila jednu izjavu o Pašićevoj ranijoj opoziciji kralju Milanu. Pašić je tvrdio da je loše citiran, ali uzalud.

Đura Knežević, bivši vatrogasac je 6. jula pokušao da ubije bivšeg kralja Milana. Te večeri Milan je objavio da je Radikalna stranka pokušala da ga ubije, pa su svi vodeći članovi partije uhapšeni, uključujući i Pašića, koji je tek izašao iz zatvora zbog svoje prethodne kazne. Milanove antiradikalske optužbe su bile bez osnova, pa je čak, Austrougarska, njegov najveći saveznik, priznala da Radikalna stranka nije umešana, uprkos tome što je Milan insistirao da barem Nikola Pašić i Kosta Taušanović budu osuđeni na smrt. Austrougarska se plašila da će pogubljenje proruskog Pašića naterati Rusiju da interveniše i napusti sporazum iz 1897. koji je ostavljao Srbiju u statusu kvo. Iz Beča je Milanu poslat specijalni izaslanik koji ga je optužio da će Austrija bojkotovati dinastiju Obrenović ako Pašić bude pogubljen.

Zatvoren i nesvestan mešanja Austrougarske, Pašić je priznao da je Radikalna stranka bila neverna prema dinastiji Obrenović. Kao deo sporazuma sa ministrom unutrašnjih poslova Đorđem Genčićem, vlada je zvanično izbacila ulogu Pašića iz svog izveštaja, pa je izgledalo da se Pašić poneo kukavički i podlegao pritisku. Pašić je osuđen na 5 godina, ali je odmah pušten. Ovo je izazvalo unutrašnje sukobe u Radikalnoj stranci, jer su mlađi članovi predvođeni Ljubomirom Živkovićem i Ljubomirom Stojanovićem smatrali Pašića za kukavicu i izdajnika i osnovali su novu Samostalnu radikalnu stranku. Ostatak vladavine kralja Aleksandra Pašić je proveo van politike. Iako kralj Aleksandar nije voleo Pašića, on je često bio pozivan na konsultacije, ali se uzdržavao od davanja saveta i insistirao je da se više ne bavi politikom.

Vladavina Petra Karađorđevića[uredi]

Nikola Pašić nije bio među zaverenicima koji su planirali ubistvo kralja Aleksandra. Plan je izvršen 11. juna 1903., pri čemu su ubijeni kralj i kraljica Draga, kao i predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni Milovan Pavlović. Radikalna stranka nije formirala prvu vladu posle državnog udara, ali je pobedila na izborima 4. oktobra 1903. godine i ostala na vlasti skoro bez prekida narednih 15. godina. Pašić nije bio na čelu svih vlada Radikalne stranke, dozvoljavajući drugim članovima svoje stranke (i ponekad osobama koji nisu njeni članovi) da budu predsednici vlade. Radikali su se na početku protivili imenovanju Petra Karađorđevića za kralja, nazivajući njegovo imenovanje nezakonitim. Međutim, Pašić je promenio mišljenje kada je video da je narod prihvatio kralja Petra, koji je za razliku od svoja dva samovoljna prethodnika, bio obrazovan u zapadnoj Evropi i stoga umeren, demokratski vladar. Ispostaviće se da će u narednih dvadesetak godina, najveći sukob između kralja i predsednika vlada biti Pašićevo odbijanje da poveća kraljevsku godišnju platu.

Nikola Pašić je bio ministar inostranih poslova u vladi Save Grujića od 8. februara 1904, a predsednik vlade je bio 10. decembra 1904. do 28. maja 1905., zadržavši mesto ministra spoljnih poslova. U narednih 10 godina pod vođstvom Pašića i Radikalne stranke Srbija je napredovala, izrastući u evropsku demokratsku državu, sa rastom privrede i političkog uticaja što je izazvalo stalne probleme sa Austrougarskom.

Kako prikrivene austrougarske provokacije Srbije koje su se ticale srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, zvanično dela Osmanskog carstva pod austrougarskom okupacijom od 1878. i stvaranje problema izvozu robe iz Srbije preko Austrougarske nisu dali rezultate, Austrougarska je 1906. godine počela otvoreni carinski rat. Pašić je drugi put izabran za predsednika vlade 30. aprila 1906. i ostao na tom položaju do 20. jula 1908. godine. Austrougarska je zatvorila svoje granice, što je je u početku izazvalo težak udarac na srpsku privredu, ali se ona kasnije oporavila i vratila razvijenija nego što je ranije bila, zbog vladine brze odluke da se Srbija preorijentiše na zapadnoevropske države. Kao jedan od uslova normalizovanja odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Pašić je primorao neke učesnike Majskog prevrata u prevremenu penziju, topove je kupovao od Francuske, sklopio je trgovinski ugovor sa Bugarskom i Osmanskim carstvom oko upotrebe luke Solun za izvoz srpske robe. U jeku Carinskog rata, Austrougarska je 1908. godine zvanično anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo masovne proteste i političku nestabilnost u Srbiji, ali je Pašić uspeo da smiri situaciju. U to vreme, Pašićev najveći saveznik, Ruska Imperija, nije bila od velike pomoći pošto je bila poražena od Japana u Rusko-japanskom ratu i u nizu revolucija.

Pašić sa Aleksom Karađorđevićem u Vranju 1912. godine.

Pašić je formirao još dve vlade (od 24. oktobra 1909. do 4. jula 1911. i od 12. septembra 1912). Bio je jedan od ključnih učesnika osnivanja Balkanskog saveza što će kasnije za posledicu imati Prvi i Drugi balkanski rat u kojoj je Srbija udvostručila svoju teritoriju osvajanjem Stare Srbije (Novopazarskog sandžaka, Kosova, Metohije i Vardarske Makedonije) od Osmanskog carstva. Bio je predsednik delegacije Srbije na mirovnoj konferenciji u Bukureštu 1913. Pašić je bio u sukobu sa nekim vojnim krugovima oko načina upravljanja novostečenih teritorija. Zalagao se da one budu uključene u srpski politički i administrativni sistem kroz demokratske izbore, dok je vojska tražila da zadrži te teritorije pod vojnom okupacijom. Posle jedne godine napetosti, Pašić je smenio vojnog upravnika Stare Srbije i zakazao izbore za 1914., ali ih je sprečio Prvi svetski rat.

Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i SAD da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919.

Kraljevina SHS[uredi]

Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade. Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva.

Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potresen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od moždanog udara, u 81. godini života. Sahranjen na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti.

Nasleđe[uredi]

Nikola Pašić

U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je:

Vikicitati „Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo.“
({{{2}}})

Osim toga on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu „ovaj“. Bio je poznat po nadimku Baja.

Januara 1939. otkrivena je spomen-ploča u Cirihu na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić, događaju je prisustvovao predsednik vlade Milan Stojadinović, a „Politika“ od 13. januara 1939. posvetila je tome celu naslovnu stranu.

O životu i radu Nikole Pašića objavljeno je više knjiga, pomenimo neke od njih:

U Zaječaru je 1992. osnovana zadužbina „Nikola Pašić“. U Srbiji je postojala Srpska radikalna stranka „Nikola Pašić“, a danas još uvek deluje Srpska radikalna stranka ali one nemaju kontinuitet sa Narodnom radikalnom strankom, budući da je dugo vremena u Jugoslaviji postojao jednopartijski sistem.

U Beogradu postoji Trg Nikole Pašića i na njemu impozantan spomenik Nikoli Pašiću od bronze, visine 420cm. Takođe, Zaječar je svom sugrađaninu podigao spomenik na istoimenom trgu.

Porodični život[uredi]

Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina. Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu.

Njegov sin Radomir bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Rade je imao dva sina Nikolu (završio prava na Oksfordu, rođen 1918) i Vladislava (arhitekta, umro ' 80. godina u Ženevi). Nikola Pašić Drugi živi u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademiju.

Kritike Nikole Pašića[uredi]

Zgrada u kojoj je živeo i umro Nikola Pašić, Beograd ugao Francuske i Jevremove
Tabla na zgradi u kojoj je umro Nikola Pašić

Bilo je i u njegovo vreme i kasnije raznih kritika na račun Nikole Pašića.

Pera Todorović, raniji saborac iz Radikalne stranke, dao je sledeći opis: „Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima“. Neposredno nakon Pašićeve smrti njegovu političku ličnost i delovanje kritikovao je Jaša Prodanović u časopisu Nova Evropa koji je uređivao takođe oštar Pašićev kritičar Milan Ćurčin.

Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu i bančio je po Parizu. O Pašićevoj velikom bogatstvu Rajs kaže: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji. ... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više.“[11]

Vikicitati „Njegovo ime će ostati u istoriji više zbog toga što je vezano za velike događaje, nego zato što su ti događaji vezani za njega.“

Anegdote[uredi]

Bio je poznat kao duhovit čovek i iza njega su ostale mnoge anegdote.

  • Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, „Šta ima novo?“ odgovorio je: „Ne znam. Nisam još čitao Politiku“.
  • Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke „jače“ reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio „Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!“. Baja je odgovorio „Kakvi ste vi Englezi, takav sam Gledston!“
  • Pri jednom prijemu slovenačkih preprorodovaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegaciju: „A vi ste Slovaci“, na šta mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: „Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: „Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.“[12]

Bibliografija[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Premijeri Jugoslavije (Arhiv Jugoslavije), Pristupljeno 15. 4. 2013.
  2. ^ Nikola Pašić (Britanicca Online), Pristupljeno 15. 4. 2013.
  3. ^ Spomenica Nikole Pašića 1845-1925, pp. 13. u samom izvoru piše 6/19. decembra, gubeći iz vida da je razlika među kalendarima u 19. veku bila 12 dana.
  4. ^ „Politika Newspapers & Magazines d.o.o. - Ilustrovana Politika“. Politika.rs Приступљено 24. 9. 2010.. 
  5. ^ „Školova Nikole Pašica“. Znanje.org Приступљено 24. 9. 2010.. 
  6. ^ Lunjina. „Lunjina - Srpsko Cincarsko Društvo“. Scd-lunjina.org Приступљено 24. 9. 2010.. 
  7. ^ „Miodrag Dimitrijevic-Nikola Pasic“. Scribd.com Приступљено 24. 9. 2010.. 
  8. ^ Cincari, balkanski Hazari - Mile Radenković, str. 19
  9. ^ „Nikola Pašić“. Namestuvoljno.com. 24. 7. 2010. Приступљено 24. 12. 2010.. 
  10. ^ Јовановић, Владимир (1999). „Мисија Николе Пашића у Софији 1889. године“. Југословенски историјски часопис. 
  11. ^ R. A. Rajs, Čujte Srbi! Čuvajte se sebe, III. O političarima, 13. O Nikoli Pašiću (Izvornik)
  12. ^ Vladimir Dedijer, Srajevo 1914, Prosveta, Beograd 1966, str. 745

Literatura[uredi]

  • Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918.. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа. 

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :



Prethodnik:
Živko Karabiberović
predsednik Beogradske opštine
18891891
Naslednik:
Milovan Marinković
Prethodnik:
Sava Grujić
predsednik Vlade Srbije
18911892
Naslednik:
Jovan Avakumović
Prethodnik:
Nikola Stevanović
predsednik Beogradske opštine
1897
Naslednik:
Nikola Stevanović
Prethodnik:
Sava Grujić
predsednik Vlade Srbije
19041905
Naslednik:
Ljubomir Stojanović
Prethodnik:
Sava Grujić
predsednik Vlade Srbije
19061908
Naslednik:
Petar Velimirović
Prethodnik:
Stojan Novaković
predsednik Vlade Srbije
19091911
Naslednik:
Milovan Milovanović


Prethodnik:
Marko Trifković
predsednik Vlade Srbije
19121918
Naslednik:
-
Prethodnik:
Milenko Vesnić
predsednik Vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca
19211924
Naslednik:
Ljubomir Davidović
Prethodnik:
Ljubomir Davidović
predsednik Vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca
19241926
Naslednik:
Nikola Uzunović
Prethodnik:
{{{pre4}}}
{{{spisak4}}} Naslednik:
{{{posle4}}}
Prethodnik:
{{{pre5}}}
{{{spisak5}}} Naslednik:
{{{posle5}}}
Prethodnik:
{{{pre6}}}
{{{spisak6}}} Naslednik:
{{{posle6}}}


Dobar članak Članak Nikola Pašić je izabran u kategoriju dobrih članaka.
Pozivamo Vas da ga unapredite i potom predložite kao kandidata za sjajan članak.