Preslušajte ovaj članak

Nojšvanštajn

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Dvorac Nojšvanštajn, pogled s juga
Nojšvanštajn na mapi Nemačke
Nojšvanštajn
Nojšvanštajn
Nojšvanštajn na karti Nemačke

Nojšvanštajn (nem. Neuschwanstein, у буквалном преводу значи „нови лабудов камен“) je nemački zamak na jugozapadu Bavarske blizu Fisena, koji je sagradio bavarski kralj Ludvig II 1869. godine.

Jedan je od najpoznatijih zamaka i romantičnih prizora na svetu i omiljeno turističko odredište. Građen je od 1869. do 1886. uglavnom u stilu nemačke romanike iz XII veka, premda vrlo slobodno interpretirane. Pojedini detalji su preuzeti iz stvarnih zgrada, ali je zamak u celini originalna građevina. Prostire se na površini od 5.935 m² na nadmorskoj visini od 965 metara. Od planiranih 228 prostorija dovršeno je svega 15, a troškovi izgradnje zamka iznosili su u trenutku Ludvigove smrti neverovatnih 6.180.047 maraka. U neposrednoj blizini nalazi se i zamak Hoenšvangau (nem. Schloss Hohenschwangau).

Dvorac je bio namenjen da bude kraljev dom, sve dok nije umro 1886. godine. Bio je otvoren za javnost ubrzo nakon njegove smrti.[1] Od tada je više od 61 miliona ljudi posetilo dvorac Nojšvanštajn.[2] Više od 1,3 miliona ljudi poseti godišnje, sa čak 6000 dnevno u toku leta.[3]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Ludvigov grb na ulazu u zamak
Zamak Nojšvajnštajn između 1890. i 1905.

Ludvigov otac Maksimilijan II je u blizini današnjeg zamka Nojšvanštajn 1837. godine kao svoju letnju rezidenciju sagradio zamak Hoenšvangau i to u gotičkom stilu. U njemu je odrastao i mladi Ludvig gde se upoznao i s Rihardom Vagnerom čije su opere izrazito zainteresovale budućeg kralja. Na mestu Hoenšvangau nalazila se tvrđava Švanštajn čije je ime Ludvig II kasnije iskoristio za svoj novi zamak. Na mestu današnjeg Nojšvanštajna nalazile su se takođe ruševine prethodnog zamka koje su u potpunosti uklonjene pri izgradnji temelja novog zamka, građenog u stilu drevnih nemačkih vitezova. Zamak je trebalo da postane privatno mesto na kojem će u pozorišnim priredbama oživljavati heroji Vagnerovih muzičkih drama.

Zamak Vartburg poslužio je kao uzor za Nojšvanštajn
Zamak Nojšvanštajn iz slične perspektive

Početne skice zamka načinio je 1868. godine scenograf minhenskog dvorskog pozorišta Kristijan Jank, koje je u arhitektonske nacrte pretvorio Eduard Ridel, a s izgradnjom se započelo 1869. godine. Sama lokacija bila je veliki problem pri gradnji zamka, jer se nalazila na oko 200 metara iznad postojećeg puta na bezvodnoj hridi. Pronađen je izvor koji je preusmeren prema zamku u koji i danas uvire. Ridel je vodio radove sve do 1872. godine, a gradnju su do 1886. godine nastavila još dva arhitekta. Gradnja je obustavljena Ludvigovom smrću 1886. godine kada je većina zamka već bila završena, kao i dekoracije kraljevskih odaja, ali drugi su enterijeri ostali nedovršeni.

Unutrašnjost dvorca[uredi | uredi izvor]

Prestolna dvorana, razglednica s kraja 19. veka

Iako nije u potpunosti dovršen, dvorac ima veliki broj vrednih prostorija uređenih u stilu neoromanike. Spoljašnji izgled dvorca stvara jak utisak rasporedom raznih elemenata, a masivni su kameni zidovi olakšani s izuzetno malo dekoracija. Stoga se i ne očekuje bogatstvo i složenost unutrašnjih prostorija, jer je teško pronaći i delić površine bez nekakvog figurativnog ili ornamentalnog uzorka. Posebno raskošna je Ludvigova spavaonica u gotičkom stilu s izrezbarenim hrastovim panelima i slikama koje ilustruju legendu o Tristanu i Izoldi. Masivni krevet s dekorativnim baldahinom radilo je 14 majstora preko četiri godine. Ludvig je uhapšen u noći s 11. na 12. jun 1886. godine u svojoj spavaonici i uskoro proglašen duševno bolesnim.

Dnevni salon je posvećen mitu o labudovom vitezu Loengrinu prikazanom na tapiserijama. Između dnevne i radne sobe nalazi se mala tzv. pećina, koja je dekorisana veštačkim vodopadom i promenjivom igrom svetla. Trpezarija je s tri sprata nižom kuhinjom povezana malim liftom za jelo.

Dve najvrednije i najatraktivnije prostorije u dvorcu su Prestolna dvorana (Thronsaal) i Dvorana pevača (Sängersaal). Prva je okružena kićenim vizantinskim arkadama, a projektovao ju je Edvard Ridel po uzoru na Aju Sofiju. Prvotno je zamišljena kao Dvorana Grala u Vagnerovom Parsifalu. Prestolje koje je trebalo biti postavljeno u središtu dvorane nažalost nikada nije načinjeno. Prestolna dvorana je druga dvorana dvorca po svojoj veličini, a posebno je vredna zbog izuzetno dekorativnih mozaika na apsidi i kružnom prikazu životinja na podu. Najveći prostor u dvorcu zauzima Dvorana pevača koja je izvedena prema originalu u Vartburgu i ima uzdignuti strop s panelima ukrašenim intarzijama s dekorativnim motivima prema znacima zodijaka. Zidovi dvorane dodatno su ukrašeni motivima iz Lohengrina i Parsifala. Prema nekim izvorima upravo je ova dvorana podstakla Vagnera na komponovanje Tanhojzera.

Jedna od poslednjih uređenih prostorija nalazi se na vrhu stepeništa u visokoj severnoj kuli. Posetioci koji se uspnu tako visoko nagrađeni su pogledom ne samo na romantični okoliš dvorca, već i na plavičasti zvezdani svod dvorane sa skulpturom zmaja i stubovima bogato dekorisanim cvetnim uzorcima. Ovu prostoriju izradio je Julius Hofman 1884. godine.

Dvorac je opremljen i tehničkim detaljima koji su odgovarali tadašnjem poimanju modernog života. Tako je dvorac između ostaloga raspolagao i vlastitim sistemom grejanja i zvoncima za poslugu. Posebno napredna bila je oprema kuhinje u kojoj se mogla određivati toplota, a dvorac je imao i vlastiti sistem za grejanje vode te toalete s automatskim ispiranjem.

U dvorcu se danas mogu posetiti i prostorije za poslugu koje su štedljivo opremljene s nameštajem od hrastovine. Pored jednog stola i jednog ormara svaka je soba imala i po dva kreveta duga 1,80 m. Prostorije su bile odvojene neprozirnim staklima kako bi se Ludvig II mogao neprimetno kretati dvorcem. Posluzi takođe nije bilo dopušteno korištenje glavnog stepeništa u dvorcu, već su morali da koriste usko i strmo stepenište za poslugu.

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

Pred kraj Drugog svetskog rata u zamak su dodate zalihe zlata Dojče rajhsbanke (nem. Deutsche Reichsbanke) koje su poslednjih dana rata odvezene na do današnjih dana nepoznato mesto. Prema nekim teorijama potopljene su u obližnjem jezeru Alatsi, ali te pretpostavke nikada nisu dokazane. Po završetku rata Bavarski državni arhiv koristio je pojedine prostorije zamka za dodavanje arhivskih spisa, spašenih iz porušenog Minhena.

Zamak Nojšvanštajn je jedno od najpoznatijih nemačkih turističkih odredišta koje godišnje poseti oko 1,3 miliona turista. Uvršten je i na UNESKO-ovu listu Svetske kulturne baštine. Poslužio je i kao uzor za bajkoviti zamak u tematskim parkovima Diznilenda, kao i scenografija za brojne igrane filmove.

Reference[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]