Obeležavanje 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta u Nišu

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Spomenik Konstantinu Velikom u Nišu, delo vajara Mileta Koceva postavljen 2012. u okviru proslave 17. vekova Milanskog edikta.
Milanski edikt iz 313. godine[1]
„Pošto smo se nas dvojica, ja Konstantin Avgust i ja, Licinije Avgust, srećno sastali u Milanu i pošto smo razmotrili sve što se odnosilo na javno dobro, među svim stvarima koje su nam se činile korisne u mnogo čemu za sve, odlučili smo da damo prednost i stavimo na prvo mesto ono što se ticalo poštovanja bogova i pobožnosti i da dozvolimo u isto vreme i hrišćanima i svim drugima slobodu da u pobožnosti slede religiju koju žele, tako da sve ono što na nebu postoji bude blagonaklono prema nama i svima onima koji su pod našom vlašću. Danas smo, dakle doneli spasononosnu i pravičnu odluku da apsolutno nikome ne bude uskraćeno pravo da izabere i sledi božju službu hrišćanske religije i da svakome bude slobodno da um svoj okrene onoj religiji za koju smatra da je u skladu sa njegovim stavovm, tako da to božanstvo nama bude blagonaklono, brine o nama i pruži nam svoju brigu i zaštitu. Sledeći taj princip, složili smo se da donesemo ovaj reskript da bi ono što se nalazi u našim prethodnim odlukama koje se tiču hrišćana i koje su upućene tvojoj pobožnosti, a čini se potpuno suprotno i strano našoj blagosti, bude ukinuto i da se u isto vreme svako od onih ko ima spomenuto opredeljenje da čuva hrišćansku religiju, može slobodno i prosto da ga zadrži bez teškoća.“

Niš u okviru obeležavanja 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta određen je kao centralno mesto proslave ovog viševekovnog jubileja hrišćanstva, od strane Fondacije „Art Karnuntum“. Konstantina Velikog, koji je ozakonio Milanski edikt i „usmerio svetsku istoriju u novom smeru, nastojeći da pojedinim zakonima favorizuje hrišćanstvo“, povezuju tri grada sa raznih krajeva Evrope i Azije, austrijski Karnuntum, srpski Nais (u kome je on rođen), i turski Izmit. Polazeći od ove činjenice Fondacija „Art Karnuntum“, među više predloženih kandidata, izabrala je Srbiju i Niš, (nekadašnji Nais) rodni grad Konstantina Velikog za veliko svetsko mesto istorije, i dodelila mu centralno mesto u ovoj proslavi.

Društvene i političke okolnosti u doba ranog hrišćanstva[uredi | uredi izvor]

Vernici koji su u trećem i četvrtom veku naše ere širili i propovedali novu veru, Isusovo učenje, činili su to sa izuzetnim entuzijajszmo, često žrtvujući i sopstveni života. Hrišćansko učenjekoje je prvo počelo je da se širi oblastima Male Azije, Sirije, Egipta i Grčke, preneto je i na prostor Balkanskog poluostrva, na kome nastaju prve hrišćanske opštine, zasnovane na nesebičnosti, jedinstvu, jednakosti i ljubavi, kao osnovnim i neprolaznim vrednostima nove vere.

Društvene i političke okolnosti u kojima se razvijala nova religija bile su surove. Rimsko carstvo je iza sebe imalo dugu istoriju dekadencije i opijenosti vlašću. Nakon raspeća Isusa Hrista, za nepunih pedeset godina (od 235. do 284. godine) na vlasti se smenilo trideset sedam careva i veliki broj uzurpatora, po čemu je ovo razdoblje ostalo zapamćeno kao „vreme velike anarhije”, ili „razdoblje vojničkih careva”. Samo na kratko, „haos“ je prekinu Dioklecijan, da bi nakon njegovog povlačenja sa vlasti (305. godine), Rimsko carstvo stupilo u novi građanski rat i još žešće progone hrišćana.

Progon hrišćana bio je praćen oduzimanjem njihove imovine, uništavanjem njihovih naselja i delova Starog i Novog zaveta. Istoričar Laktancije opisuje ovaj period u kojima se na tragičan način razvijala nova religija sledećim rečima:

U takvim i težim okolnostima, protekla su prva tri veka od Hristovog raspeća, dodatno opterećeni pometnjom u redovima vernika koje su nastale zbog razlika u tumačenju hrišćanskog učenja. U ovim okolnostima na istorijsku scenu stupio je car Flavije Valerije Aurelije Konstantin Avgust (lat. Flavius Valerius Aurelius Constantinus Augustus), poznatiji kao Konstantin I Veliki, koji je vladao Rimskim carstvom od 306. do 337. godine.

Značaj Milanskog edikta[uredi | uredi izvor]

Dok su Konstantinovi suparnici svoje nade u pobedu polagali verujući u „poganska” božanstva – jupitera i Herkulesa – Konstantin je svoja nadanja polagao u božanstvo svojih vojnika, ali i velike većine stanovništva Rimskoga Carstva – u Boga Sunca. No, za ostvarenje „sna o apsolutnome vladaru” Konstantinu je bio potreban mir u celome Carstvu. A hršćani su za njegove vladavine, uprkos svim progonima, posebno Dioklecijanovim, toliko demografski umnožili i, da su činili gotovo desetinu stanovništva Carstva. U tom smislu trebalo je, imati i njihovu potpun naklonost.[2]

Bez obzira ne sve Konstantinove nemilosrdne bezobzirnosti u obračunu sa svojim protivnicima, mnogi u i izvan Crkve – kako Istočne tako i Zapadne – jednodušni su u svojim ocenama da Caru Konstantinu pripada zasluga što je hršćanstvo steklo uslove da postane državnom, carskom religijom i da se uspostavi čvrsta veza između hršćanstva i imperija. Reklo bi se da bez cara Konstantina ne bi bilo ni hršćanske Evrope.[3]

A sve je počelo porukom (lat. In hoc vince—„Под овим знаком побеђуј!“) koju je, po predanju,[a] poslao bog hrišćana, njegov novi pokrovitelj – rimski car Konstantin Veliki shvatio je kao poruku boga koja će mu donositi pobedu u budućim bitkama.

Godina 313. kada je donet Milanski edikt, slavi se kao jedan je od najvažnijih datuma u svetskoj istoriji. Obelodanjivanjem ovog akta, Konstantin Veliki i njegov savladar Valerije Licinije (čija se uloga najčešće zanemaruje), usmerili su tokove istorije u novom pravcu. U tom procesu Konstantin je svakako najvažnija istorijska ličnost. Sprovodeći reforme, koje je započeo još Dioklecijan, on je doprineo da Rimsko carstvo izađe iz krize u koju je zapalo tokom 3. veka. Konstantin je to uspeo; zbog podrške i otvorenih simpatija prema hrišćanstvu i njenoj Crkvi, kao dominantnoj verskoj sili u okviru Rimskog carstva, zbog prebacivanja prestonica sa Zapada na Istok i zbog činjenici da je bio vojskovođa koji nije izgubio ni jednu bitku (kako protiv varvara tako i u građanskim ratovima unutar Rima). „Naravno, trebalo je da prođe nekoliko decenija posle Konstantinove smrti i da tek oko 380. godine, pod carem Teodosijem Velikim, hrišćanstvo postane i državna religija Rimskog carstva“.[1] Tim činom Konstantina i njegovih sledbenika politička i društvena pozicija Crkve u četvrtom veku se radikalno promenila. Crkva je postala službeni organ Imperije, usko povezan sa carskom administracijom i političkom vlašću.[5][6][7][8][9]

Ako imamo u vidu da danas živimo u Svetu u kome su veoma često ratni sukobi posledica nepoštovanja verske tolerancije i uvažavanja drugih vera i religija, postaje mnogo jasnije koliko je Milanski edikt velika civilizacijska tekovina, i poduhvat ispred svog vremena sa vanvremenskim značajem.[1]

Nais, grad mučenik sa hrišćanskim identitetom[uredi | uredi izvor]

Ranovizantijska grobnica sa freskama u Nišu

Počev od rimskog cara Avgusta, pa nadalje ustalio se običaj da svi imperatori po gradovima zaveštaju verske objekte. Konstantin u poštovanju ove pokroviteljske tradicije nije predstavljao nikakav izuzetak, pa su sa njegovim imenom povezani brojni pokroviteljski hramovi.

Mada se Konstantin iskazao kao aktivni pokrovitelj izgradnje crkava u gradovima kao što su Rim, Vitlejem i Jerusalim, izgradnja crkava podrazumevala je i njihovu gradnju u brojnim drugim utemeljenim urbanim centrima Rimskog carstva sa jakim istorijskim identitetom.

Ova činjenica značila je da podizanje crkve nije odgovaralo samo potrebama hrišćanskog kulta, već i specifičnoj istoriji samog mesta u kome je građena i neophodnosti da se hrišćanski identitet ustanovi u okvirima prethodno postojeće strukture. Građevinskim poduhvatima osmišljenim da obeleže sveta mesta u hrišćanskoj istoriji Konstantin je na taj način pojedine regione pretvarao u svetilišta.[11][12][13]

Primećeno je u mnogim studijama, da je, među najznačajnije urbane centre gde se čuvaju relikvije mučenika: Konstantinopolj, Antiohiju, Solun i Rim, episkop Viktricije ravnopravno svrstao i Nais. Na osnovu toga možemo pretpostaviti koliko je on bio slavan sa svojim mučenicima. Po tim saznanjima Nais je po ugledu na veće maloazijske centre u tom periodu bio grad mučenika­ (lat. Martyriopolis). U ovakvim centrima, pa i u Naisu, na prvom mestu slavili su se mučenici koji su postradali u sopstvenom gradu ili njegovoj bližoj okolini.[14]

Tako je vremenom Nais postao jako uporište hrišćana, episkopski centar, znameniti martiriopolis i mesto hodočašća brojnih hrišćana do čudotvornih relikvija niških mučenika koje su po predanju lečile nevoljne i bolesne.[15][16]

I u novijoj istoriji hrišćanstva prema kazivanju protojerej Svetislav Petrović, starešine Sabornog hrama u Nišu, deo moštiju velikomučenika Artemija Antiohijskog (300-362), vojskovođe Konstantina Velikog i svedoka kada se imperatoru ukazao Časni krst i Hristov monogram na nebu, danas počivaju na časnoj trpezi u Sabornom hramu u Nišu, građenom u vreme Osmanske carstva od 1856—1872. Prema istorijskim izvorima, mošti su prenete sa Svete gore i u Nišu se čuvaju od davnina.[17]

Reprodukcija freske (sa Hristovim monogramom) u Niškoj ranohrišćanskoj nekropoli, dobro znanoj zahvaljujući grobnici br. 3 sa figuralnim predstavama.

Nais hrišćanski centar od četvrtog veka[uredi | uredi izvor]

Da je Nais kao „Carski grad“ u 4. veku, u vreme koncila u Serdiki, bio značajan verski centar - (lat. Martyriopolis) i sedište episkopije,[b] sa brojnim relikvijama poznatih mučenika i jakom hrišćanskom zajednicom, svedoči podatak da je Sveti Atanasije na povratku iz Serdike, 344., izvesno vreme zadržao u Naisu i tu proslavio Uskrs. Na osnovu toga se pretpostavlja da je u Naisu u tom periodu već postojala katedralna crkva.[18][19]


Pretpostavlja se da su npr crkve sa nekropole u Jagodin Mali i baptisterijum na Medijani, mogle biti sagrađene upravo sa ciljem da obeleže sveta mesta i ojačaju hrišćanski kult mučenika u ovom gradu.[21] Ovakve relikvije imale su veliki značaj ne samo za grad Nais već i za celu eparhiju.

Tako je Nais od 4. veku, zahvaljujući Konstantinu, i kasnije drugim carevima poreklom sa ovog prostora, postao kultno i kulturno središte, jako versko žarište i poznato episkopsko sedište.[22]

Mesto antičkog Naisa, o čemu govore značajna materijalnai kulturna dobra; carska palata na prostoru drevne niške tvrđave, letnjikovac na Medijani i brojni hrišćanski verski objekti, u staroj istoriji Srbije, evropske civilizacije, mediteranskog i balkanskog sveta dobro je poznato. Svi istraživači su se složili da je Nais mesto sa „slavnom prošlošću” – administrativni, vojni, verski, kulturni i privredni centar šire oblasti. U njemu, brojna arheološka nalazišta sa svojim pokretnim i nepokretnim spomenicima, čije stvaranje je započeo Konstantin Veliki, govore da je on značajno središte na istorijskoj i kulturnoj karti Balkana, u svim razdobljima stare istorije Naisa i kasnije Niša.

Deo ikone i drugih obrednih predmeti iz bogate riznice Niške eparhije, na izložbi u Niškoj sinagogi pod nazivom „Hrišćenstvo u Nišu kroz vekove,“ organizovanoj januara 2013. u povodu centralne proslave „1.700 godina od donošenja Milanskog edikta“, u Nišu

Politička i crkvena istorija Srba, nakon doseljavanja na Balkanskopoluostrvo, neraskidivo je vezana za balkansko podneblje i tekovine prošlih vremena koje je ono baštinilo, a koje su oblikovane vekovnom vlašću Rimskog carstvai dugotrajnim prisustvom hrišćanske vere. Paralelno sa naseljavanjem započet je i proces hristijanizacije. Kada govori o naseljavanju Srba, Porfirogenit navodi kako

„car njih pokrsti dovevši sveštenike iz Rima i, naučivši ih da pravilno vrše dela pobožnosti, izloži im hrišćansko veroučenje.[23]

Proces hristijanizacije Srba počeo je u 7. veku, a završen je u Vasilijevo vreme, a u njemu su ulogu imala oba velika hrišćanska centra Rim i Carigrad. Dakle, razrušena episkopska sedišta ipak nisu utihnula hrišćanski duh. Naprotiv, Srbi su uprkos nepostojanju „aktivnih“ episkopskih sedišta bili pokršteni, a iz dostupnih izvora koji o tome govore ne vidi se njihovo odupiranje tom procesu.

Do kraja 9. veka Balkansko poluostrvo je od integralnog i jednog od najzančajnijih delova Rimskog carstva postalo u političkom pogledu podeljeno između nekoliko država, a u crkvenom pogledu granica između uticaja velikih središta Rima i Carigrada, koja je nekada delila poluostrvo prostirući se istočno od Sofije sada je bila pomerena, na štetu Rima, dalje na Zapad, vrlo blizu srpskim zemljama koje su započinjale svoj istorijski razvitak. Nemanjići su prvi izborili samostalnu nacionalnu državu i crkvu u multinacionalnoj imperiji čije je narode ujedinjavala hrišćanska vera. Otišli su i korak dalje: pa su hrišćanske simbole kao znakove dostojanstva carske porodice pretvorili u nacionalne simbole.

Dolaskom Osmanlija Niš stagnira i gubi značaj u daljem razvoju hrišćanstva, a mnoge crkve su pretvorene u džamije ili porušene.

Nakon oslobođenja Niša od Osmanlija, prema podacima iz 1883. godine u Niškom okrugu (koji je obuhvatao varoš Niš, dve varošice i 273 sela) bilo je 40 crkava i 5 manastira, odnosno jedan hram na 2.500 stanovnika.[24]

Uloga Crkve i hrišćanstva za očuvanje nacionalnog identiteta tokom robovanja od 500 godina pod Osmanlijama, za grad Niš bila je nemerljiva. Posle oslobođenja, ona je dobila više prostora i vremena za duhovno delovanje, uz nezaobilaznu nacionalno-patriotsku ulogu, koja traje i do današnjih dana.

Manifestacije u okviru proslave[uredi | uredi izvor]

U Nišu, se u povodu ovog velikog događaja, januara meseca 2013 započele prve manifestacije i uveliko teku i pripreme za proleće 2013, kada će se u njemu održati centralna proslava obeležavanja 1.700 godina od donošenja jednog od najznačajnijih dokumenata u istoriji hrišćanstva, Milanskog edikta.[25]

Posebne pripreme za proslavu u Nišu obavljaju se na jednom od najvećih i najznačajnijih arheoloških nalazišta na srpskim prostorima, niškoj Medijani – poljoprivrednom imanju i letnjikovcu u kome je car Konstantin povremeno boravio na proputovanju kroz Niš, koja će imati jedno od centralnih mesta u ovoj proslavi. Poseta arhološkom parku Medijani i medijanskom baptisterijumu, kao uglednom arhitektonskom objektu ranohrišćanskog graditeljstva u ovoj oblasti, za mnoge posetioce će značiti i podsećanje na prve Nišlije hrišćane, kojima umnogome dugujemo za ono što dana jesmo.

Nakon što su s jeseni 2011, u okviru priprema za ovu proslavu, počela nova iskopavanja i istraživanja na Medijani, do jula 2012. istraženo je preko hiljadu kvadratnih metara lokaliteta. Tada je otkrivena i prostorija sa očuvanim mozaikom od 16 m², za koju se do sada nije znalo. Kako kažu arheolozi, ima indicija da se blizu te nalazi još jedna slična prostorija s bogatim mozaikom i drugim sadržajima, o čemu će se više saznati kada radovi na iskopavanjima budu okončani.

Tokom leta 2013, uz stručnjake Arheološkog instituta i Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, na Medijani će izvesno vreme boraviti i arheolozi iz Rima, koji će vršiti konzervaciju fresaka i drugog arheološkog blaga starog Naisa.

Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve je 3. juna 2013. objavio poslanicu povodom jubileja Milanskog edikta.[26]

U Nišu je 1913. proslavljeno 1600 godina od Milanskog edikta.[27]

Program proslave „Milanski edikt 313 — 2013, Srbija“[uredi | uredi izvor]

„Milanski edikt 313 – 2013, Srbija“ je državni program obeležavanja proslave jubileja – 17 vekova od donošenja Milanskog edikta. Vlada Republike Srbije i Organizacioni odbor kojim kopredsedavaju predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić i Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Irinej, „doneli su odluku da 2013. godina bude godina svehrišćanske radosti, koja će se u Srbiji obeležiti nizom duhovnih i svetovnih događaja i manifestacija“. Manifestacije u okviru državnog programa proslave „Milanski edikt 313 — 2013, Srbija“ navdene su u donjoj tabeli,

Datum Mesto Opis događaja
17. januar Narodno pozorište Niš Koncert duhovne muzike moskovskog hora Sretenjskog manastira
27. februar Narodno pozorište Niš Premijera predstave „Konstantin:znamenje anđela“
maj Univerzitet u Nišu „Konstantinu u pohode: Naisus – carstvo mozaika“. Izložba mozaika studenata Fakulteta umetnosti Univerziteta u Nišu
3. jun Univerziteta u Nišu Simpozijum „Niš i Vizantija“ i izložba „Naisus i medijana“
Viminacijum arheološko nalazište u blizini Starog Kostolca, Izložba „ Konstantin i njegovo doba“
Viminacijum arheološko nalazište u blizini Starog Kostolca, Opera „ Aida“
3. jun Letnja pozornica u niškoj tvrđavi Koncert neoklasične muzike, muzičko scenski spektakl – „Konstantinus Magnus”, u izvođenju simfonijskog orkestra, hora i Baleta Narodnog pozorišta iz Beograda, operske dive Suzane Šuvaković Savić i ansambla „Balkanika”.
15. jun Letnja pozornica u niškoj tvrđavi Koncert klasične muzike, Deveta Betovenova simfonija, u izvođenju Orkestra Fakulteta umetnosti u Nišu, Niškog simfonijskog orkestra, Hora Fakulteta umetnosti u Nišu, Akademskog hora Studentskog kulturnog centra u Nišu, Ženskog hora SKC u Nišu, Akademskog hora „Obilić“ iz Beograda i Niškog kamernog hora i solista.
28. jun Letnja pozornica u niškoj tvrđavi Opera „Trubadur“ u izvođenju ansambla Narodnog pozorišta iz Beograda
14. septembar Letnja pozornica u niškoj tvrđavi Premijerno izvođenje muzičkog dela „Muzika Konstantinovog grada“. Modernu muziku filmskog karaktera inspirisanu carskim Konstantinopoljem izvešće Slobodan Trkulja i muzički ansambl „Balkanopolis“.[28]
16. do 28 oktobar Srpska akademija nauka i umetnosti Beograd Ciklus predavanja SANU, „O Milanskom ediktu“
19. septembar do 31. oktobar Galerija „Filip Moris“ u Nišu Izložba, „Konstantin Veliki i Milanski edikt 313. Rađanje hrišćanstva u rimskim provincijama na tlu Srbije“.[29]
20. i 21. septembar Gradski stadion „Čair“ u Nišu Svečana misa. Svečanu misu u Nišu služio je Milanski nadbiskup Anđelo Skola, zajedno sa kardinalima, nadbiskupima, biskupima i sveštenicima iz regiona.[30]Srpaska pravoslavna crkva Rimokatolička Crkva proslavila u Nišu 1700-godišnjicu jubileja Milanskog edikta Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. septembar 2013) Pristupljeno 21.9.2013.
oktobar Niški simfonijski orkestar Koncert neoklasične muzike „Oreol Sv. Cara Konstantina“
6. oktobar crkva Svetog cara Konstantina i carice Jelene Svečana liturgija koju su služili Vaseljenski patrijarh Vartolomej I, Patrijarh jerusalimski Teofil III, Patrijarh moskovski Kiril, Patrijarh srpski Irinej, arhiepiskop kiparski Hrizostom, Arhiepiskop atinski Jeronim II, Arhiepiskop tiranski Anastasije, mitropolit varšavski Sava i više episkopa.[31][32][33]
8. oktobar Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu Premijera opere „IN HOC SIGNO“ („Pod ovim znakom“). Završna manifestacija u okviru državnog programa obeležavanja 17 vekova od donošenja Milanskog edikta.[34]

Ostale manifestacije i uspomene[uredi | uredi izvor]

Spomen česme Sv Trojice u Nišu, kao simbolika i sećanje na proteklih 17 vekova od donošenja Milanskog edikta

U Nišu će kao uspomena na ovaj jubilej ostati;

  • Sedamnaest novoizgrađenih česama, kao simbolika i znak sećanja na proteklih 17 vekova od donošenja Milanskog edikta. Česme će biti postavljene na teritoriji celog grada. Pored gradske vlasti i crkve u njihovu izgradnju uključili su se i umetnici, arthitekte, znamenite ličnosti, brojne kompanije pa čak i studenti.[35]
  • „Konstantinov grad - Starohrišćanski Niš“, dvojezična monografija u punom koloru dr Miše Rakocija, sa odgovorima o značaju Niša za svekoliki hrišćanski svet. Knjiga će ostati kao trajno pisano svedočanstvo o godini obeležavanja 17 vekova Milanskog edikta.[36]
  • Spomenik „Konstantin Veliki“ poklon koji je grad dobio od Vatikana i Pape Franje u godini obeležavanja ovog velikog jubileja. Spomenik je podignut u ime tolerancije i ekumenskog razumevanja svih katolika i pravoslavaca. Spomenik ima formu skulpture visoke pet metara. Nalazi se u parku neposredno uz levu obalu Nišave, na keju, preko puta gradske kuće. Postavljanjem ovog spomenika zvanično je završilo obeležavanje i proslava ovog jubileja. Sam spomenik predstavlja pticu koja se seća nastanka sveta i koja ujedno simboliše Hristovo raspeće, dok centralnim delom dominira glava cara Konstantina prikazana kroz različita razdoblja njegovog života.[37]
  • „Carev edikt“, slika proslave sedamnaest vekova od donošenja Milanskog edikta koju je ovim povodom naslikao mladi niški slikar Ilija Fonlamov Francisković, po uzoru, na zvaničnu sliku proslave „1600 godina od donošenja edikta 1913“ Stevana Nikšića Lale. Slika je, u godini obeležavanja bila izložena u Niškom kulturnom centru.

Suprotstavljeni stavovi o proslavi[uredi | uredi izvor]

Nema ništa sporno da je Milanski edikt na neki način trebalo obeležiti, ali ako se ima u vidu da je Vatikan to uradio jednim prigodnim skupom i naučnim radom, deo srpske javnosti je nezadovoljan odnosom uloženog novca i nepostignutim, a očekivanim rezultatima. U svom autorskom tekstu, dobar poznavalac, i jedan od učesnika dela muzejskih postavki proslave, niški istoričar i književnik Nebojša Ozimić, čije je delo „Milanski edikt“ doživelo treće izdanje, razočaran rezultatima proslave u svom autorskom tekstu navodi;

I pored uloženog napora Vlade Srbije, rukovodstva Grada Niša i srpske crkve, postavlja se pitanje, zašto odvojene hrišćanske crkve, pravoslavna i katolička, ni posle 1.700 godina slobodnog ispovedanja hrišćanske vere nisu uložile bar najskromniji ekumenski napor da jedinstveno obeleže jubilej 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta, iako je to najavljivano. Time su značajno umanjeni rezultati proslave, a šira prezentacija Srbije u svetu je izostala, kao i očekivana velika poseta vernika i turista (npr očekivane poseta oko 20.000 vernika na niškom stadionu, svela se na svega oko 3.000).

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ova sintagma, na latinskom prvi put zabeležena u Rufinovoj Crkvenoj istoriji početkom 5. veka, predstavlja prevod grčkog izraza ΤΟΥΤΩΙ ΝΙΚΑ, preuzetog iz Evsevijevog spisa De vita Constantini.
  2. ^ „Kao prvi niški episkop pominje se Kirijak (Cyriacus a Naiso), čije se ime nalazi u Aktima Sabora u Serdici 343. godine. U istom izvoru pominje se njegov naslednik Gaudencije (Gaudentius, posle 343, godine ), jedan od ortodoksnih potpisnika sabora i učesnika u izradi saborskih kanona. U 5. i 6 veku navode se Bonosije (Bonosus), Marcijan (Martianus episcopus Naissitanus, posle 409 – 411. god) i Gaijan (Gaianus, posle 516. god). Lista episkopa zaključena je sa Projektom (Proiectus), posle 553., koji se posle Sabora u Konstantinopolju nije vratio u Niš.“

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Radić R, Stoiljković D, Zakarija F. Trijumf Hrišćanstva - Konstantin, Niš i Milanski edikt, JP Zavod za udžbenike, Beograd, 2013
  2. ^ Arveler, Elen 1988. Politička ideologija Vizantijskog Carstva. Beograd: Filip Višnjić.
  3. ^ Zrinščak, Siniša 1999. Sociologija religije: Hrvatsko iskustvo. Zagreb: Pravni fakultet.
  4. ^ Dušan Popović VISIONE COSTANTINIANA DELLA CROCE E VITTORIA SU MASSENZIO: DUE MOTIVI LETTERARI NELLA PROSA LATINA FINO ALL’ EPOCA CAROLINGIA, NIŠ & BYZANTIUM VII Niš, 3-5. 6. 2008. THE COLLECTION OF SCIENTIFIC WORKS [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. novembar 2010), Pristupljeno 17. 4. 2013.
  5. ^ M. Anastos, The Edict of Milan, Revue des Études Byzantines 25(1967), 13-41.
  6. ^ T. Christensen, The So-Called Edict of Milan, Culture Medieval 35 (1984), 129-175.
  7. ^ S.Corcoran, The Empire of the Tetrarchs: Imperial Pronouncements and Government AD 284-324, Oxford 2000, 66,158-160.
  8. ^ A. Cameron, Constantius and Constantine: An Exercise in Publicity, u E. Hartley, J. Hawkess, M. Henig, Fr.Mee, Constantine the Great. York’s Roman Emperor, York 2006, σ.24-28.
  9. ^ J. Elser, Imperial Rome und Christian Triumph, New York 1998.
  10. ^ Nikolaos Gioles, Graditeljstvo Konstantina Velikog na istoku, Niš, Simpozijum: „1700 godina od proglašenja Konstantina za imperatora, 306-2006“ Zbornik radova, 5 sveska (2007) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. октобар 2011), Приступљено 17. 4. 2013.
  11. ^ E. Sauer, The Archaeology of Religious Harted, Stroud 2003
  12. ^ Μ. Beard, J. North, S. Price, Religions of Rome, I, A History, Cambridge 1998, 382-383.384.384-386,387.
  13. ^ E. Hartley, J. Hawkess, M. Henig, Constantine the Greet. York’s Roman Emperor, York 2006, 86.
  14. ^ Л. Мирковић, Старохриш­ћанска гробница у Нишу, Старинар, Старинар V­VI (1954­1955), Београд 1956, 67,68
  15. ^ Sancti Victrcii rothomagensis episcope, De laude sanctorum, P.L. XI, 453
  16. ^ M. Rakocija, Das frühe Christentum in Naissus/Niš (Serbien), Mitteilungen zur christlichen archäologie 17, Wien 2011, 9-50.
  17. ^ Mošti hrišćanskog ratnika u Nišu CityOfNis.rs Архивирано на сајту Wayback Machine (30. januar 2013), Pristupljeno 27. 1. 2013
  18. ^ Lj. Zotović, N. Petrović, Kasnoanatička nekropola
  19. ^ . Lj. Zotović, Enciklopedija Niša, str 19–20.
  20. ^ M. Rakocija, Manastiri i crkve grada Niša, Niš 1998, str.15
  21. ^ M. Rakocija, Manastiri i crkve grada Niša, Niš 1998, 14; Isti, Kulturna riznica Niša, Niš 2000, 42, 51-­52.
  22. ^ Lj.Zotović, Jagodin mala, Niš - kasnoantička nekropola, Arh. pregled 4 (1962), 230 – 233.
  23. ^ Lj. Maksimović, PokrštavanjeSrba i Hrvata, ZRVI 35 (1996) 160–161
  24. ^ 5 M.Đ.Milićević, Kraljevina Srbija – Novi krajevi, Beograd 1884, XVIII
  25. ^ Galerius and Constantine's Edicts of Toleration 311 and 313, from the Medieval Sourcebook Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. avgust 2014), Pristupljeno 17. 4. 2013.
  26. ^ Poslanica Svetog arhijerejskog sabora SPC povodom jubileja Milanskog edikta 313-2013[mrtva veza]
  27. ^ Uz zvona pucali i topovi („Večernje novosti“, 11. avgust 2013)
  28. ^ Milanski edikt 313-2013. Srbija, 21. avgust 2013. „Muzika Konstantinovog grada“ u gradu njegovog rođenja! Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. septembar 2013) Pristupljeno 31.8.2013.
  29. ^ Izložba o Konstantinu Velikom od četvrtka u Nišu, Saopštenje za javnost Pres služba „Milanski edikt 313 — 2013, Srbija” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. septembar 2013) Pristupljeno 21.9.2013
  30. ^ Milanski edikt 313-2013 Srbija, 21. avgust 2013. „Svečana misa kao poruka mira u srcima ljudi“. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. septembar 2013) Pristupljeno 31.8.2013.
  31. ^ 1700-godišnjica Milanskog edikta toržestveno obeležena u Nišu (SPC, 6. oktobar 2013)[mrtva veza]
  32. ^ Obeleženo sedamnaest vekova Milanskog edikta („Politika“, 7. oktobar 2013)
  33. ^ Obeleženo 17 vekova Milanskog edikta („Večernje novosti“, 6. oktobar 2013)
  34. ^ Svetska premijera opere „IN HOC SIGNO“ za kraj obeležavanja jubileja Milanskog edikta Medija kit – In Hoc Signo 8.oktobar, Milanski edikt 313-2013 Srbija Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. oktobar 2013) Pristupljeno 3. 10. 2013
  35. ^ Za 17 vekova Milanskog edikta 17 česama („Večernje novosti“, 21. septembar 2013)
  36. ^ „Konstantinov grad - starohrišćanski Niš - Miša Rakocija: knjiga | KorisnaKnjiga.com”. www.korisnaknjiga.com. Pristupljeno 2023-01-19. 
  37. ^ „Poklon Nišu od katoličke crkve”. Arhivirano iz originala 03. 12. 2013. g. Pristupljeno 23. 11. 2013. 
  38. ^ Nebojša Ozimić, Vreme pritajene sramote, U: „Južne vesti“, 28.9.2013

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Dragoljub B. Đorđević i Dragan Todorović, 1.700 GODINA MILANSKOG EDIKTA: SOCIOLOŠKA PERSPEKTIVA ZBORNIK RADOVA NACIONALNOG ZNAČAJA, Prometej, Novi Sad, SAB Informatika, Niš, ISBN 978-86-515-0858-8
  • Dragoljub B. Đorđević, OKO KONSTANTINA VELIKOG I PROSLAVE MILANSKOG EDIKTA (Nekoliko podataka i pitanja, i neobaveznih teza) Prometej, Novi Sad, SAB Informatika, Niš, ISBN 978-86-515-0858-8 str. 7-17.
  • Zakarija, Farid 2013. Budućnost slobode. U Trijumf hrišćanstva: Konstantin, Niš i Milanski edikt, Radić, Radivoje, Stojiljković, Dejan i Farid Zakarija, 89–95. Beograd: Dan Graf, Zavod za udžbenike, Službeni glasnik.
  • Medenica, Ivan 2013. „Šta je Konstantin Srbima.” Politika – Kultura-umetnost-nauka LVI(50):3.
  • Ozimić, Nebojša 2013. „Konstantin Veliki: na razmeđi puteva (feljton).” Politika, 15–30. mart.
  • Keravica, Nikola 2011. Nepobedivi Konstantin. Beograd: Evoluta.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Milanski edikt na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Обележавање_1.700_година_од_доношења_Миланског_едикта_у_Нишу&oldid=26956409”