Obilića medalja
Obilića medalja vojno odlikovanje za junaštvo koje je ustanovio Njegoš 1847, a dodeljivali su ga i sledeći vladari Crne Gore. Od doba Njegoša bila je najviša crnogorska nagrada za ratničke podvige.[1] Zbog svog značaja Obilića medalja se izrađivala od zlata, tako da se često zvala i zlatna Obilića medalja. Ovom medaljom su odlikovani i stranci. Ova medalja neme veze sa Medaljom za hrabrost Kraljevine Srbije poznatijom kao „Medalja Miloša Obilića“. [2]
Motiv[uredi | uredi izvor]
Prema nekim izvorima, Njegoš je prvobitno smatrao da medalju nazove po Nikcu od Rovina, crnogorskom junaku koji je ubio turskog pašu polovinom 18. vijeka.[3] ali se ipak odlučio da je nazove po Milošu Obiliću, nacionalnom junaku, dok je Nikac od Rovina bio lokalni junak.[3] Lik Nikce Rovinca, kao junaka, je plod Njegoševog književnog rada, u kome je taj lik dovođen u vezu s mitom o Milošu Obiliću. Njegoš je u svojim delima sredinom 19. veka posebno oblikovao lik Miloša Obilića, po uzorima na zapadne vitezove i antičku literaturu, uklopivši ga u duhovni svet i etiku čojstva i junaštva i on je od tada počeo da se koreni. Značajnu ulogu u ovom procesu je odigrala Obilića medalje za hrabrost, koju je Njegoš uveo pred kraj života.[4]
Izgled[uredi | uredi izvor]
Prvu medalju za hrabrost istaknututih ratnika Njegoš je ustanovio 1839. Na licu medalje je pisalo „Crna Gora“, a na naličju „Za hrabrost i vjeru“. Medalja je bila domaće izrade, gruba i bez sjaja. Drugu medalju je ustanovio 1841. godine. Na njenom na licu se nalazio dvoglavi orao sa žezlom, jabukom i krstom u kandžama, a na naličju su stajala dva ukrštena mača, krst i ispisane su reči „Vjera - Sloboda - Za hrabrost“. Na kraju je odlučio da promeni likovni sadržaj medalje. Dok je krajem 1846. boravio u Beču, prilikom štampanja „Gorskog vijenca“, dao je da se izradi matrica za Zlatnu medalju „Miloš Obilić“. Na licu medalje je lik Miloša Obilića, a na naličju je ispisan tekst: „Vjera - Sloboda - Za hrabrost - Cetinje 1847“.[4]
Kao uzor za medalju, mogao je da mu posluži grafički prikaz Miloša Obilića u „Milošijadi“ (1829), koji je 1826. izradio S. Orban, s tom razlikom da je na medalji antička kaciga zamenjena kapom, a položaj glave i pogled su nešto spušteniji, nego na uzoru.[4] Prema nekim izvorima, na medalji se nalazi Njegošev lik,[5] a u izboru lika učestvovali su sam Njegoš i Anastas Jovanović, koji je izradio nacrt za medalju.[6]
Dobitnici[uredi | uredi izvor]
Prvonosilac Obilića medalje je vojvoda, senator i crnogorski ban Novica Cerović, najbliži poverenik vladike Petra II Petrović Njegoša. Medalja se čuva sa ostalom zaostavštinom u njegovoj rodnoj kući.muzeju u selu Tušina kod Šavnika.
Zlatnu Obilića medalju je dobio Đorđe Stratimirović za junaštvo u odbrani Srpske Vojvodine 1848. U propratnom pismu Njegoš[7] ga je pitao: „Ovo je lik Obilića, lik najvećega junaka koji se dosad na zemlji pojavio. Kakvim se znakom mogu toliko dičiti srpski rodoljupci-vitezovi koliko ovim?.[8]
Njegoš je Obilića medaljom odlikovao i Stevana Knićanina, „zato što je obradavo ime vojnika Dušanovih i Karađorđevih“, prema pismu koje je na Savindan 1849. poslao uz medalju.[5]
Njegoš je Obilića medaljom odlikovao i Anastasa Jovanovića, u znak zahvalnosti, pošto je y svom bečkom ateljeu 1851. godine izradio Njegošev talbotipski portret, nekoliko meseci pred Njegoševu smrt. Istom prilikom, snimio je i perjanike iz Njegošev svite.[9]
Posle Njegoša, knjaz Danilo I, je za heroje Crnogorsko-turskog rata 1852—1853. uveo svoj novi orden, „Za nezavisnost Crne Gore”.
Knjaz Nikola I Petrović je ponovo uveo Medalju „Miloša Obilića“, kojom je odlikovao više boraca Crnogorsko-turskog rata 1862. godine, kao Mitrofana Bana, u manastiru Morači. [10] U Crnogorsko-turskom ratu 1876-78. bio je običaj da se svakoj crnogorskoj četi dodele po dve ovakve medalje, koje je vladar predavao lično.[4] Francuzi Žorž Klemanso, Filip Peten i dr. su od kralja Nikole odlikovani ovom medaljom [11]. Ovu medalju su dobili i Filip i njegov sin, Savo Čelebić.
U vreme crnogorskih vladara, ova medalja se dodeljivala na poseban način. Naime, posle bitke, oficir bi podigao pred vojskom medalju i uzviknuo: „Čija je"?![traži se izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Rovinski 1998, str. 101.
- ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 17. 10. 2010. g. Pristupljeno 09. 03. 2019.
- ^ a b Djilas 1966, str. 158–59.
- ^ a b v g Radojević 2013.
- ^ a b Durković-Jakšić 2000.
- ^ Milena Rašković 1980, str. 129.
- ^ Vukmirović & 18. 4. 2014.
- ^ Njegoš & 1848.
- ^ Maja Đurić 2013, str. 326–327.
- ^ Kondić, Pavle (2020). Svetigora, br. 286, oktobar, Pastir Dobri. Cetinje. str. 16.
- ^ Šoć, Petar (1929). Crna Gora za proboj Solunskog fronta, str. 12. Beograd.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Apolonovič Rovinski, Pavel (1998). Etnografija Crne Gore, tom II. CID - Podgorica.
- Acović, Dragomir (2013). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima: Srbi među odlikovanjima. Beograd: Službeni glasnik.
- Jovićević, Milan (1968). „Crnogorska odlikovanja”. Glasnik cetinjskih muzeja. 1: 149—170.
- Jovićević, Milan (1982). Crnogorska odlikovanja. Cetinje: Muzeji Cetinja.
- Jovićević, Milan (1998). Crnogorska odlikovanja i plakete. Cetinje: Izdavački centar.
- Romanoff, Dimitri (1980). The Orders, Medals and History of Montenegro (1. izd.). Copenhagen: Bent Carlsens.
- Djilas, Milovan (1966). Njegoš: Poet, Prince, Bishop. Translated by Michael B. Petrovich. New York: Harcourt, Brace & World. OCLC 263622545.
- Durković-Jakšić, Ljubomir (1991). Mitropolija crnogorska nikada nije bila autokefalna. Beograd-Cetinje: Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, Mitropolija crnogorsko-primorska.
- Radojević, Danilo (1988). „O pojavi lika Miloša Obilića kao mitskog junaka u svijesti Crnogoraca” (PDF). Beograd: Portal Montenegrina. ISSN 1800-8046.
- Vukmirović, Đ. (18. 4. 2014). „Na Veliki petak u Šajkaškoj: Najlepša bitka srpske bune”. Beograd: Večernje Novosti onlajn.
- Njegoš, Petar II Petrović (1848). „Izabrana pisma (1830-1851)”. Projekat Rastko / Književnost / Biblioteka Njegoš.
- Rašković, Milena (1980). „Anastas Jovanović – autor prve srpske medalje” (PDF). Godišnjak. Beograd: Muzej grada Beograda. XXVII. Pristupljeno 4. 9. 2014.[mrtva veza]
- Đurić, Maja (2013). „Njegoš i počeci fotografije u Crnoj Gori” (PDF). Matica. Podgorica: Matica Crnogorska. 55. ISSN 1450-9059. Pristupljeno 4. 9. 2014.
