Objava rata

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Američki predsednik Frenklin D. Ruzvelt potpisuje objavu rata nacističkoj Nemačkoj 11. decembra 1941. godine.
Vojska i rat
Napoleonovo povlačenje iz Moskve 1812.
Oružane snage
Vid oružanih snaga
Rod (vojska)
Regrutacija
Vojna obuka
Oficiri
Podoficiri
Ratne operacije
Konvencionalno ratovanje
Invazija
Vojni pohod
Ofanziva
Nekonvencionalno ratovanje
Specijalne jedinice
Sabotaža
Vazduhoplovno ratovanje
Ratno pravo
Objava rata
Ratno zakonodavstvo
Ratne reparacije
Demilitarizovano područje
Ratna veština
Vojna strategija
Vojna taktika
Vojna literatura

Objava rata (engl. declaration of war) je jednostrana izjava volje kojom jedna država stavlja do znanja drugoj da se s njom nalazi u ratnom stanju.[1]

Od 1945. godine, razvojem međunarodnog prava, kao što je Povelja Ujedinjenih nacija, koja zabranjuje i pretnju i upotrebu sile u međunarodnim sukobima, učinile su da su objave rata u velikoj meri zastarele u međunarodnim odnosima,[2] iako takve deklaracije mogu imati značaj u domaće pravo zaraćenih strana ili neutralnih nacija. Savet bezbednosti UN, na osnovu ovlašćenja datih u članovima 24 i 25, i Poglavlju VII Povelje, može da odobri kolektivne akcije za održavanje ili sprovođenje međunarodnog mira i bezbednosti. Član 51. Povelje Ujedinjenih nacija takođe kaže da: „Ništa u ovoj Povelji neće narušiti inherentno pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu ako dođe do oružanog napada na državu.“[3]

Objave rata su bile izuzetno retke od kraja Drugog svetskog rata.[4][5] Naučnici su raspravljali o uzrocima opadanja, a neki tvrde da države pokušavaju da izbegnu ograničenja međunarodnog humanitarnog prava (koje reguliše ponašanje u ratu)[5] dok drugi tvrde da se ratne deklaracije doživljavaju kao markeri agresije i maksimalističkim ciljevima.[4]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Objava rata je jedna od najstarijih institucija ratnog prava. U antičkoj Grčkoj i Rimu rat nije mogao početi bez prethodne objave, koja je imala religiozno obeležje, i moralno opravdavala rat kao dopušten i pravedan. Rimljani su objavljivali rat bacanjem koplja na neprijateljevo zemljište, pozivajući bogove za svedoke. Srednji vek, takođe, poznaje objavu rata, dok se u novom veku to pravilo različito poštuje (na primer, od 1700. do 1870. vođeno je 107 ratova, a objavljeno svega deset; u Prvom svetskom ratu sve zarađene strane objavile su rat, a između Prvog i Drugog svetskog rata i za vreme Drugog svetskog rata, ratovi su počinjali pretežno bez objave rata).[1]

Treća haška konvencija iz 1907. godine o objavi rata reguliše način i uslove objavljivanja rata. Konvencija poznaje dva načina objave rata: bezuslovnu i uslovnu (ultimativnu). Prva mora biti prethodna, nedvojbena i obrazložena, a ultimativna prethodna i nedvojbena. Konvencija ne određuje nikakav rok za prethodnu objavu rata, ali iz stilizacije odredbe proizilazi da mora proteći makar minimalni rok od objave rata do početka neprijateljstava. Konvenciju je ratifikovalo svega 36 država. U pravnoj doktrini sporno je da li su pravila Konvencije prerasla u međunarodno običajno pravo. Pošto u savremenom ratu ogromnu ulogu igra faktor iznenađenja, malo je verovatno da bi se poštovala pravila međunarodnog ratnog prava o objavi rata. I formalno-pravni uzroci mogu uticati na neobjavljivanje rata. Kako povelja UN zabranjuje rat, verovatno bi se agresori čuvali da objave rat.[1]

Srodni pojmovi[uredi | uredi izvor]

Agresija i objava rata različiti su pojmovi: agresor se ne može utvrditi na osnovu formalnog akta objave rata, već na osnovu činjenice ko je prvi započeo neprijateljstva.[1]

Objava rata nije identična sa ratnim stanjem: u smislu međunarodnog prava, u trenutku izbijanja rata započinje ratno stanje između država i stupaju u dejstvo pravila ratnog prava; u smislu državnog prava, proglašenjem ratnog stanja prestaje da važi mirnodopski pravni, ekonomski i upravni sistem države i zamenjuje se ratnim.[1]

Procedure[uredi | uredi izvor]

U prvoj Haškoj konvenciji iz 1899. godine, države potpisnice su se složile da se bar jedna druga nacija koristi za posredovanje u sporovima između država pre nego što se upuste u neprijateljstva:

1899

Naslov II, Član 2[uredi | uredi izvor]

U slučaju ozbiljnog neslaganja ili sukoba, pre pozivanja na oružje, sile potpisnice su saglasne da pribegnu, u meri u kojoj to okolnosti dozvoljavaju, mirovnim uslugama ili posredovanju jedne ili više prijateljskih sila.[6]

1907

Haška konvencija (III) iz 1907. pod nazivom „Konvencija o otvaranju neprijateljstava“[7] navodi međunarodne akcije koje država treba da izvrši prilikom otvaranja neprijateljstava. Prva dva članka kažu:

Član 1[uredi | uredi izvor]

Strane ugovornice priznaju da međusobna neprijateljstva ne smeju da počnu bez prethodnog i eksplicitnog upozorenja, u obliku bilo obrazložene objave rata ili ultimatuma sa uslovnom objavom rata.[8]

Član 2[uredi | uredi izvor]

O postojanju ratnog stanja moraju se obavestiti neutralne sile bez odlaganja, i neće stupiti na snagu u pogledu njih sve do prijema obaveštenja, koje se, međutim, može dati telegrafom. Neutralne sile se, međutim, ne mogu osloniti na odsustvo obaveštenja ako se jasno utvrdi da su one zapravo bile svesne postojanja ratnog stanja.[9]

Ujedinjene nacije i rat[uredi | uredi izvor]

U nastojanju da nateraju nacije da rešavaju probleme bez ratovanja, tvorci Povelje Ujedinjenih nacija pokušali su da obavežu države članice da koriste rat samo u ograničenim okolnostima, naročito u odbrambene svrhe.

UN su i same postale borac nakon što je Severna Koreja izvršila invaziju na Južnu Koreju 25. juna 1950, čime je započeo Korejski rat. Savet bezbednosti UN osudio je akciju Severne Koreje rezolucijom 9-0 (sa odsustvom Sovjetskog Saveza) i pozvao svoje zemlje članice da priteknu u pomoć Južnoj Koreji. Sjedinjene Države i 15 drugih nacija formirale su „snage UN” da sprovedu ovu akciju. Na konferenciji za novinare 29. juna 1950. godine, američki predsednik Hari S. Truman je okarakterisao ova neprijateljstva kao ne „rat“ već „policijsku akciju“.[10]

Ujedinjene nacije su izdale rezolucije Saveta bezbednosti koje su neke ratove proglasile pravnim radnjama prema međunarodnom pravu, a posebno Rezoluciju 678, kojom se odobrava Zalivski rat 1991. koji je pokrenut invazijom Iraka na Kuvajt. Rezolucije UN dozvoljavaju upotrebu „sile“ ili „svih neophodnih sredstava“.[11][12]

Zakonitost[uredi | uredi izvor]

Zakonitost u pogledu toga ko je nadležan da objavi rat razlikuje se među nacijama i oblicima vlasti. U mnogim nacijama ta moć se daje šefu države ili suverenu. Zvanični međunarodni protokol za objavu rata definisan je Haškom konvencijom (III) iz 1907. o otvaranju neprijateljstava.

Od 1945. godine, dešavanja u međunarodnom pravu, kao što je Povelja Ujedinjenih nacija, koja zabranjuje pretnju i upotrebu sile u međunarodnim sukobima, učinila je da su objave rata u velikoj meri zastarele u međunarodnim odnosima,[13] iako takve deklaracije mogu biti relevantne za domaće pravo zaraćenih strana ili neutralnih nacija. Savet bezbednosti UN, na osnovu ovlašćenja datih u članovima 24 i 25, i Poglavlju VII Povelje, može da odobri kolektivne akcije za održavanje ili sprovođenje međunarodnog mira i bezbednosti. Član 51 Povelje Ujedinjenih nacija takođe kaže da: „Ništa u ovoj Povelji neće narušiti inherentno pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu ako dođe do oružanog napada na državu.“[3]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d Gažević, Nikola (1973). Vojna enciklopedija (knjiga 6). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 220. 
  2. ^ „Waging war: Parliament's role and responsibility” (PDF). House of Lords. 27. 7. 2006. Pristupljeno 21. 4. 2008. „Developments in international law since 1945, notably the United Nations (UN) Charter, including its prohibition on the threat or use of force in international relations, may well have made the declaration of war redundant as a formal international legal instrument (unlawful recourse to force does not sit happily with an idea of legal equality).” 
  3. ^ a b „Charter of the United Nations”. Wikisource. Pristupljeno 1. 4. 2019. 
  4. ^ a b Irajpanah, Katherine; Schultz, Kenneth A. (2021). „Off the Menu: Post-1945 Norms and the End of War Declarations”. Security Studies. 30 (4): 485—516. ISSN 0963-6412. doi:10.1080/09636412.2021.1979842. 
  5. ^ a b Fazal, Tanisha M. (2012). „Why States No Longer Declare War”. Security Studies. 21 (4): 557—593. ISSN 0963-6412. S2CID 143983917. doi:10.1080/09636412.2012.734227. 
  6. ^ Scott, James Brown, editor The Hague Conventions and Declarations of 1899 and 1907, Oxford Univ. Press (1918) p. 43 "Pacific Settlement of International Disputes"
  7. ^ „The Avalon Project – Laws of War : Opening of Hostilities (Hague III); October 18, 1907”. Avalon.law.yale.edu. Pristupljeno 1. 7. 2015. 
  8. ^ „The Avalon Project – Laws of War : Opening of Hostilities (Hague III); October 18, 1907”. Avalon.law.yale.edu. Pristupljeno 1. 7. 2015. 
  9. ^ „The Avalon Project – Laws of War : Opening of Hostilities (Hague III); October 18, 1907”. Avalon.law.yale.edu. Pristupljeno 1. 7. 2015. 
  10. ^ „The President's News Conference”. 1950-06-29. Arhivirano iz originala 2010-12-26. g. Pristupljeno 2007-07-03. 
  11. ^ „Archived copy” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 2. 11. 2015. g. Pristupljeno 2015-02-02.  The United Nations Security Council – Its Role in the Iraq Crisis: A Brief Overview
  12. ^ „UN Security Council Resolution 678 (1990)”. UNHCR. Pristupljeno 31. 12. 2012. 
  13. ^ „Waging war: Parliament's role and responsibility” (PDF). House of Lords. 27. 7. 2006. Pristupljeno 21. 4. 2008. „Developments in international law since 1945, notably the United Nations (UN) Charter, including its prohibition on the threat or use of force in international relations, may well have made the declaration of war redundant as a formal international legal instrument (unlawful recourse to force does not sit happily with an idea of legal equality).” 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Objava rata na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Објава_рата&oldid=27677006”