Odnosi Srbije i Italije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Odnosi Srbija-Italija
Map indicating locations of Italija and Srbija

Italija
Srbija

Odnosi Srbije i Italije su inostrani odnosi Republike Srbije i Republike Italije.

Istorija odnosa[uredi | uredi izvor]

Dva italijanska grada Trst i Venecija su imali veliki značaj za kulturnu istoriju Srba.[1]

Odnosi Srbije i Kraljevine Italije[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Berlinski kongres, Tursko-italijanski rat, Prvi svetski rat, Londonski sporazum (1915) i Italijansko vojno groblje u Beogradu

Srbija i Italija su uspostavili zvanične diplomatske odnose 18. januara 1879. godine.[2]

Postojalo je Poslanstvo Kraljevine Srbije u Rimu.

Odnosi Jugoslavije i Italije[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Jadransko pitanje, Italijanski pokušaj okupacije Crne Gore, Crnogorska vojska u Italiji, Rapalski sporazum (1920), Rimski sporazum (1924) i Ustaše
Granica Kraljevine Italije i Kraljevine SHS Sušak 1929.
Crnjanski i članovi jugoslovenske ambasade u Italiji, Rim, 1939
F-117 najthok SAD pre uzletanja iz Italije, u martu 1999, kao deo operacija NATO protiv Jugoslavije

Rimski sporazum, koji je važio do januara 1929, nije uspešno regulisao bilateralne odnose. Zbog toga je ministar inostranih dela Vojislav Marinković želeo da uspostavi ugovorne odnose na novoj osnovi. Kao preduslov za nove pregovore, bila je ratifikacija Neptunskih konvencija iz 1925. godine. I pored velike opozicije u Narodnoj skupštini i zaoštrene političke situacije posle atentata, Marinković je uspeo tokom druge polovine 1928. da ratifikuje Neptunske konvencije i Trgovinski ugovor iz 1924. godine. Tokom pregovora vođenih sa italijanskom stranom, Marinković je želeo da postigne dva rezultata: da ugovorno reguliše bilateralne odnose na novim osnovama kojim bi bile zadovoljne obe strane i da svede jugoslovensko-italijanske rasprave na njihovu suštinu - očuvanje nezavisnosti Albanije kao prvog koraka od odbrane italijanskih agresivnih planova prema Balkanskom poluostrvu. Tokom pregovora vođenih do 1932, Marinković je postepeno uspeo da pridobije Veliku Britaniju na stranu Jugoslavije, protiv italijanskih pretenzija prema Balkanskom poluostrvu. Ipak, nije uspeo da kapitalizuje svoj uspeh, jer je početkom jula 1932. podneo ostavku na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova zbog neslaganja oko pitanja unutrašnje politike sa kraljem Aleksandrom, koji je prethodno započeo zasebne razgovore sa Italijanima.

Kralj Aleksandar se lično angažovao na pitanju regulisanja odnosa sa Italijom, u posrednom kontaktu sa Benitom Musolinijem, preko dizajnera za enterijer ravenskog grofa Gvida Malagole Kapija. Dvojica državnika su uskladili svoje poglede i dogovor je izgledao moguć, tokom marta i aprila 1932, kada je predložen lični susret u okolini Trsta. Međutim, Musolini uveren u skori raspad jugoslovenske države odbija nastavak razgovora i odlučuje se za taktičku čekanja povoljnog trenutak da vojno interveniše protiv teritorijalnog integriteta Kraljevine Jugoslavije. Nastavak razgovora kralja Aleksandra i Benita Musolinija, preko posredništva grofa Kapija, bio je pruzrokovan dolaskom nacionalsocijalista na vlast u Nemačkoj. Ovi kontakti su održavani do maja 1934. godine. Grof Kapi je bio posrednik i u razgovorima između kneza Pavla Karađorđevića i Benita Musolinija, tokom 1935, ali ova linija komunikacije je ubrzo napuštena.

Posle italijansko-abisinijskog rata, jugoslovensko-italijanski pregovori su nastavljeni preko Ivana Subbotića i Milivoja Pilje, koji su bili izaslanici predsednika vlade i ministra inostranih poslova Milana Stojadinovića. Njihovim radom tokom jeseni i zime 1936/37. pripremljen je teren za sklapanje ugovora koji je potpisan tokom posete italijanskog ministra inostranih poslova grofa Galeaca Ćana Jugoslaviji, 25. marta 1937. godine. Jugoslovenska strana je pristala da se u ugovoru ne spominje međunarodni poredak ustanovljen mirovnim ugovorima, a italijanska strana nije uspela da nagovori državnike u Beogradu da prihvate njihovu ponudu da ustanove savezničke odnose.

Pored političkih odnosa, obnovljeni su i ekonomski odnosi koji je trebalo da posluže kao kontrateža sve jačem prisustvu nemačke privrede u regionima Podunavlja i Balkana.

Predsednik vlade Milan Stojadinović je bio u Rimu 1937.

Predsednik vlade Benito Musolini je posetio jugoslovensku teritoriju 20. septembra 1938. prilikom obilaska graničnih teritorija Italije.

Januara 1939. grof Galeaco Ćano ministar inostranih poslova Kraljevine Italije je posetio Beograd.

9–14. marta 1939. Knez namesnik Pavle i kneginja Olga su posetili italijansku kraljevsku porodicu u Rimu. Tokom posete, knez Pavle i kralj Vitorio Emanuele III su nastojali da pokažu javnosti da su kontakti dve države prevashodno ustanovljeni na bazi bliskih odnosa dveju dinastija, što je posebno iritiralo Benita Musolinija koji nije skrivao svoje omalovažavanje prema italijanskog kraljevskoj porodici na zvaničnim prijemima.

Drugi svetski rat i posle[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Italijansko bombardovanje Bitolja, Drugi svetski rat, Istorija Albanije u Drugom svetskom ratu, Prekomorske brigade NOVJ, Guvernatorat Dalmacija, Balkansko ratno vazduhoplovstvo, Tršćanska kriza i NATO bombardovanje SRJ

Italijanski kralj Viktor Emanuel je posetio od italijana okupirano Cetinje 16. maja 1941.

Godine 1944, Tito je jedno vreme boravio u Italiji.

Frančeska Rolandi je u knjizi „Dvadeset četiri hiljade poljubaca” istražila uticaj italijanske popularne kulture u Jugoslaviji sredinom prošlog veka i značaj nezvanične kulturne diplomatije na odnose dve zemlje.[3][4]

Bilateralni odnosi[uredi | uredi izvor]

Italija je priznala jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova.

Italija je glasala za prijem Kosova u UNESKO 2015.

Posete[uredi | uredi izvor]

  • Predsednik Republike Italije Serđo Matarela boravio je u zvaničnoj poseti Srbiji 25. maja 2015.
  • Predsednik Srpske vlade Aleksandar Vučić boravio je u zvaničnoj poseti Italiji 9. i 10. decembra 2014. na poziv italijanskog premijera Matea Rencija.[2]

Ekonomski odnosi[uredi | uredi izvor]

Italija je u 2020. godini bila drugi spoljnotrgovinski partner Srbije.

  • Izvoz u Italiju 2020. iznosio je 1,6 ml. dolara, a uvoz 2,2 milijarde USD.
  • U 2019. godini izvezeno je robe u vrednosti od 1,9 milijarde USD, a uvezeno za 2,3 ml. dolara.
  • U 2018. izvoz je iznosio 2,3 ml. dolara dok je uvoz vredeo 2,4 milijarde USD.
  • U 2012. godini izvezeno je robe u vrednosti od 1,2 milijarde USD, a uvezeno za 1,8 ml. dolara.
  • U 2007. izvoz je iznosio više od 1 ml. dolara dok je uvoz vredeo 1,7 milijardi USD.[5][6]

Srbija je bila predstavljena na Svetskoj izložbi „EKSPO 2015" u Milanu.[7]

U Srbiji posluje veliki broj italijanskih kompanija. Radi unapređenja odnosa između dve države osnovana je Komora italijansko-srpskih privrednika koja prati sva tržišna kretanja i ekonomske pokazatelje međusobne ekonomske saradnje Srbije i Italije i prilagođava svoje aktivnosti u cilju podrške svojih članova te opšteg razvijanja ekonomske razmene između pomenuta dva tržišta. [8]

Neke od italijanskih kompanija koje posluju u Srbiji dugi niz godina, a koje su takođe i članovi komore su:

  • Magip d.o.o. koja se bavi komunalnim delatnostima.[9]
  • Officina Concept[10] koja se bavi proizvodnjom modernog kancelarijskog nameštaja.[11]
  • Rocca di Castagnoli - vinarija.[12]
  • Aho Pinsa Lab [13] koja posluje u ugostiteljskom sektoru.

Diplomatski predstavnici[uredi | uredi izvor]

U Rimu[uredi | uredi izvor]

Ambasada Republike Srbije u Rimu (Italija) radno pokriva Maltu[14] i San Marino.[15]

U Beogradu, Nišu, na Krfu i u Solunu[uredi | uredi izvor]

  • Italija Luka Gori, ambasador, 2022. -
  • Italija Karlo Lo Kašo, ambasador, 2018. - 2022.
  • Italija Đuzepe Manco, ambasador, 2013. − 2018.
  • Italija Armando Varikio, ambasador, 2009. − 2013.
  • Italija Aleksandro Merola, ambasador, 2006. −
  • Italija Antonio Zanardi Landi, ambasador, 2004. −
  • Italija Đovani Karačolo, ambasador, 2000. - 2004.
  • Italija Rjčardo Sesa, ambasador, 1997. - 2000.
  • Italija Frančesko Bazkone, otpravnik poslova, - 1996. a potom i ambasador, 1996. -
  • Italija Serđio Vento, ambasador, 1989. - 1992.
  • Italija Masimo Kastaldo, ambasador, 1984. -
  • Italija Pjetro Kalamia, ambasador, 1980. -
  • Italija Alberto Kavaljieri, ambasador, 1977. -
  • Italija Đuzepe Makota, ambasador, 1971. - 1977.
  • Italija Folko Trabalca, ambasador, 1967. - 1971.
  • Italija Roberto Duči, ambasador, 1964. -
  • Italija Alberto Berio, ambasador, 1960. -
  • Italija Frančesko Kavaleti, ambasador, 1958. -
  • Italija Gaztone Gvidoti, ambasador, 1955. -
  • Italija Frančesko Vani, poslanik, 1953. - 1954. a potom i ambasador, 1954. -
  • Italija Enriko Martino, poslanik, 1947. - 1953.
  • Kraljevina Italija Francesko Đorđo Mameli, poslanik, 1940. − 1941.
  • Kraljevina Italija Marijo Indeli, poslanik, 1936. − 1940.
  • Kraljevina Italija Gvido Vjola di Kampalto, poslanik, 1935. - 1936.
  • Kraljevina Italija Karlo Gali, poslanik, 1928. - 1934.
  • Kraljevina Italija Alesandro Bodrero, poslanik, 1924. - 1928.
  • Kraljevina Italija Konsalvo Sumonte, otpr. poslova, 1923. - 1924.
  • Kraljevina Italija Lacaro Negroto, poslanik, 1922. - 1923.
  • Kraljevina Italija Gaetano Manconi, poslanik, 1920. - 1922.
  • Kraljevina Italija Vinčenco Galanti, otpr. poslova (na Krfu i u Beogradu), 1918. - 1919. i 1919. -
  • Kraljevina Italija Livio Borgeze, poslanik, 1919.
  • Kraljevina Italija Karlo Sforca, poslanik (na Krfu i u Solunu), 1916. − 1918.
  • Kraljevina Italija Nikola Zkviti, poslanik (u Beogradu,Nišu i na Krfu), 1912. - 1916.
  • Kraljevina Italija Karlo Baroli, poslanik, 1908. - 1912.
  • Kraljevina Italija Alesandro Gvičoli, poslanik, 1904. - 1908. [16]
  • Kraljevina Italija Guljielmo I. di Frankavila, poslanik, 1904.
  • Kraljevina Italija Roberto Maljano, poslanik, 1902. - 1904.
  • Kraljevina Italija Salvatore Tuđini, poslanik, 1901. - 1902.
  • Kraljevina Italija Edmondo Major, poslanik, 1898. - 1901.
  • Kraljevina Italija Emanuele Berti, sekretar, 1998.
  • Kraljevina Italija Rikardo Bolati, sekretar, 1897. - 1898.
  • Kraljevina Italija Alesandro Riva, poslanik, 1896.
  • Kraljevina Italija Vitore A. Tatara, otpr. poslova, 1895. - 1896. i 1896. - 1897.
  • Kraljevina Italija Đuzepe Avarna, poslanik, 1894. - 1895.
  • Kraljevina Italija Frančesko Galvanja, poslanik, 1887. - 1894.
  • Kraljevina Italija Alesandro Canini, otpr. poslova, 1886. - 1887.
  • Kraljevina Italija Vitorio Salier de La Tour, poslanik, 1884. - 1886.
  • Kraljevina Italija Đorđo L. Kalvi di Bergolo, otpr. poslova, 1883.- 1884.
  • Kraljevina Italija Antonio Tozi, poslanik, 1881. - 1883.
  • Kraljevina Italija Alberto Pansa, otpravnik poslova, 1879. - 1881.
  • Kraljevina Italija Đuzepe Tornieli Bruzati, poslanik, 1879.
  • Kraljevina Italija Luiđi Joanini di Ćeva, generalni konzul, 1868. - 1879.
  • Kraljevina Italija Stefan Skovaso, gen. konzul, 1861. − 1863. a zatim i konzul, 1863. - 1868.
  • Kraljevina Sardinija Euđene Durio, konzul
  • Kraljevina Sardinija Franč. d' Astengo, konzul, 1859.
  • Kraljevina Sardinija Marčelo Čeruti, gen. konzul, 1849. - 1850.

Poređenje[uredi | uredi izvor]

Italija Italija Srbija Srbija
Stanovništvo 60.021.955 9.024.734 (sa KiM), 7.243.007 (bez KiM)
Površina 301.338 km² 88.361 km²
Glavni grad Rim - 2 743 796 (5.493.308 šire područje) Beograd - 1.182.000 (1.621.396 šire područje)
Oblik vladavine Parlamentarna republika Parlamentarna republika
Zvanični jezik Italijanski Srpski

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Serbian-Italian Relations: History and Modern Times : Collection of Works - Google Knjige
  2. ^ a b „Bilateralni odnosi sa Italijom”. Arhivirano iz originala 18. 02. 2015. g. Pristupljeno 18. 02. 2015. 
  3. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Frančeska Rolandi opisala uticaj italijanske kulture na Jugoslovene”. www.rts.rs. Pristupljeno 2022-09-28. 
  4. ^ V., M. (2. 10. 2022). „Dvadeset četiri hiljade poljubaca za Italijane”. Politika. Pristupljeno 2. 10. 2022. 
  5. ^ „Serbia exports to Italy”. Trading Economics. Pristupljeno 29. 8. 2021. 
  6. ^ „Serbia imports from Italy”. Trading Economics. Pristupljeno 29. 8. 2021. 
  7. ^ „Mirisi i ukusi Srbije u Milanu”. Radio Televizija Srbije. Pristupljeno 29. 8. 2021. 
  8. ^ Culic, Nikola. „O nama | Srpski”. Komora italijansko-srpskih privrednika (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-01-27. 
  9. ^ Pejin, Una Rodic. „Magip d.o.o. je postala novi član KISP-a | Blog”. Komora italijansko-srpskih privrednika (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-01-27. 
  10. ^ „Kancelarijski nameštaj”. Officina Concept (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-01-27. 
  11. ^ Injac, Marija. „Upoznajte našeg novog člana | Blog”. Komora italijansko-srpskih privrednika (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-01-27. 
  12. ^ Pejin, Una Rodic. „Rocca di Castagnoli je postala član komore | Blog”. Komora italijansko-srpskih privrednika (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-01-27. 
  13. ^ „Home Basi Pinsa Romana precotta”. Aho Pizza Lab (na jeziku: italijanski). Pristupljeno 2023-01-27. 
  14. ^ Države pokrivene na nerezidencijalnoj osnovi Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. februar 2015), Malta
  15. ^ Države pokrivene na nerezidencijalnoj osnovi Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. фебруар 2015), Сан Марино
  16. ^ Jovana Ivetić, Arhiv Vojvodine Le relazioni diplomatiche tra Serbia e Italia dal Congresso di Berlino all' annessione della Bosnia e Erzegovina : (1878-1908), 2019. ISBN 978-86-80017-63-1. str. 216-225.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Mitrović, Andrej (1969). Jugoslavija na Konferenciji mira 1919-1920. Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika. 
  • Mitrović, Andrej (1984). Srbija u Prvom svetskom ratu. Beograd: Srpska književna zadruga. 
  • Mitrović, Andrej (2007). Serbia's Great War 1914-1918. West Lafayette: Purdue University Press. 
  • Radojević, Mira; Dimić, Ljubodrag (2014). Srbija u Velikom ratu 1914-1918: Kratka istorija. Beograd: Srpska književna zadruga, Beogradski forum za svet ravnopravnih. 
  • Dr Branislav Gligorijević, Kralj Aleksandar Karađorđević u evropskoj politici, drugo izdanje, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2010.
  • Vuk Vinaver, „Engleska i italijansko „zaokruživanje Jugoslavije“ 1926–1928.“, Istorija XX veka, Zbornik radova, Tom VIII, Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1966.
  • Dunja Hercigonja, Velika Britanija i spoljnopolitički položaj Jugoslavije 1929–1933: britanska politika prema jugoslovensko-italijanskim sukobima u vreme svetske ekonomske krize, Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1987.
  • Srđan Mićić, „Vojislav Marinković and Italy, 1927-1932“, Qualestoria. Rivista di storia contemporanea, N.ro 1, L’Italia e la Jugoslavia tra le due guerre, a cura di Stefano Santoro, Anno XLIX, Giugno 2021.
  • Enes Milan, Italija i Jugoslavija 1931-1937, Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1987.
  • Dr Ladislav Deák, „Jugoslovensko-italijanski odnosi 1932–1937“, Istorija XX veka, Zbornik radova, tom XIV-XV, Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1982.
  • Prof. dr Živko Avramovski, Balkanske zemlje i velike sile 1935–1937. Od italijanske agresije na Etiopiju do jugoslovensko-italijanskog pakta, Beograd: Prosveta, 1968.
  • Bojan Simić, Milan Stojadinović i Italija. Između diplomatije i propagande, Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 2019.
  • Goran Latinović, Yugoslav-Italian economic relations 1918-1941, Banja Luka, Faculty of Philosophy, 2019.
  • Dragovan Šepić, „Italijanski iredentizam na Jadranu: konstante i transformacije“, Časopis za suvremenu povijest, Br. 1 (1975)
  • Hrabak, Bogumil (2006). „Italijani u Novom Pazaru i Sarajevu do 1600. godine”. Novopazarski zbornik. 29: 93—98. Arhivirano iz originala 10. 06. 2020. g. Pristupljeno 10. 04. 2019. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Односи_Србије_и_Италије&oldid=27530333”