Olimpijske igre

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Pet olimpijskih prstenova su dizajnirani 1913, usvojeni 1914, a prvi put su korišćeni na igrama 1920.

Olimpijske igre (grč. Ολυμπιακοί Αγώνες, engl. Olympic Games, franc. Jeux olympiques)[1] su vodeći internacionalni sportski događaj i sadrže letnja i zimska sportska takmičenja, u kojima se takmiči hiljade sportista širom sveta. Olimpijske igre smatraju se najvećim svetskim sportskim takmičenjem, sa više od 200 zemalja učesnika.[2] Održavaju se svake četiri godine, sa Letnjim i Zimskim igrama koje su se održavale iste godine do 1992, a od tada se održavaju naizmenično, u razmaku od dve godine.

Kreiranje Olimpijskih igara inspirisano je Antičkim olimpijskim igrama, koje su se održavale u Gimnazijumu u Grčkoj, od 8. veka prije nove ere, do 4. veka nove ere. Baron Pjer de Kuberten osnovao je Međunarodni olimpijski komitet (MOK) 1894 godine,[3] koji je doveo do održavanja prvih modernih igara 1896. MOK je vladajuće telo Olimpijskog pokreta i Olimpijske povelje.

Razvoj Olimpijskog pokreta tokom 20. i 21. veka uzrokovao je promene u Olimpijskim igrama. Neke od njih su pokretanje Zimskih olimpijskih igara za zimske i sportove na ledu, Paraolimpijskih igara za sportiste sa invaliditetom i Olimpijske igre mladih za sportiste od 14 do 18 godina.[4] Olimpijske igre gluvih i Specijalne olimpijske igre takođe su pod nadzorom MOK-a; igre gluvih održavaju se od 1924,[5] dok se Specijalne olimpijske igre održavaju od 1968 i namenjene su mentalno zaostalim osobama.[6] MOK mora da se prilagodi različitom ekonomskom, političkom i tehnološkom napretku. Pojava pojma "amaterski sportista sve vreme" koji su zastupale države Istočnog bloka, dodatno je poljuljao ideologiju čistog amaterizma. Sovjetski Savez učestvovao je sa sportistima koji su bili studenti, vojnici ili radnici u profesiji, ali mnogima od njih je država plaćala da treniraju i odrade pune pripreme.[7][8] Kao rezultat, Olimpijske igre su sa čistog amaterizma, kako je predvideo Kuberten, dozvolile učestvovanje profesionalnim sportistima. Rastući značaj medija stvorio je pitanje o korporacijskim sponzorima i komercijalizaciji igara. Prvi i Drugi svetski rat uzrokovali su otkazivanje Igara 1916, 1940 i 1944. Veliki bojkot tokom Hladnog rata limitirao je broj učesnika na Igrama 1980 i 1984. Iako je bojkot predvođen od strane Sovjetskog Saveza osiromašio takmičenje u svim sportovims, 140 nacionalnih olimpijskih komiteta učestvovalo je na Letnjim olimpijskim igrama 1984, što je bio rekord u to doba.[9]

Olimpijski pokret sastoji se od međunarodnih sportskih federacija, Nacionalnog olimpijskog komiteta i organizovanog komiteta za svake Olimpijske igre posebno. Kao vladajuće telo, Međunarodni olimpijski komitet zadužen je za izbor grada domaćina za sve Olimpijske igre, kao i za organizaciju igara, prema Olimpijskoj povelji. MOK takođe određuje olimpijski program i sportove koji će se naći na igrama. Postoji nekoliko olimpijskih rituala i simbola, kao što su Olimpijska zastava i Olimpijski plamen, kao i ceremonija otvaranja i zatvaranja igara.

Oko 13.000 sportista učestvuje na Letnjim i Zimskim olimpijskim igrama, u 33 sporta i skoro 44 događaja. Prvoplasirani, drugoplasirani i trećeplasirani dobijaju olimpijske medalje: zlatnu, srebrnu i bronzanu.

Igre su napredovale toliko da je sada gotovo svaka država zastupljena. Ovaj rast prouzrokovao je brojne izazove i kontroverze, uključujući i bojkot, doping, podmićivanje, kao i teroristički napad 1972. Svake dve godine, Olimpijske igre i mediji omogućavaju nepoznatim sportistima da steknu nacionalnu i internacionalnu slavu. Igre omogućavaju gradu i državi domaćinu da se prikaže svetu.

Istorija[uredi]

Antičke olimpijske igre[uredi]

Trka sa bakljama na Antičkim olimpijskim igrama

Poreklo antičkih olimpijskih igara je nepoznato, postoje mnoge legende i mitovi o njihovom nastanku.[10] U jednom od najpopularnijih mitova Herakle i njegov otac Zevs smatraju se tvorcima Igara.[11][12] Prema legendi, Herakle je prvi Igre nazvao "Olimpijskim" i uspostavio običaj da se održavaju svake četiri godine.[13] Legenda kaže da je Herakle, nakon što je ispunio 12 zadataka, sagradio Olimpijski stadion, u Zevsovu čast. Prateći njegovu izgradnju, išao je pravom linijom 200 metara i nazvao je tu distancu stadij (grč. στάδιον), što je kasnije postalo jedinica za distancu. Najprihvatljiviji datum za početak Olimpijskih igara je 776 godina pre nove ere. Ovo je bazirano na natpisima, pronađenim u Olimpiji, koji sadrže imena pobednika od 776 godine p. n. e.[14] Antičke olimpijske igre bile su jedan od dva centralna rituala u Antičkoj Grčkoj, drugi je bio mnogo stariji religijski festival — Eleusinske misterije,[15] koje su se svake godine održavale u čast boginja Demetre i Persefone.[16] Igre su počele da se održavaju u svetilištu Olimpija, blizu gradova Elis i Pisa. Prve igre počele su kao godišnja trka mladih devojaka, u takmičenju za poziciju sveštenice boginje Here,[17] dok je druga trka ustanovljena za pratioce sveštenice, koji će učestvovati u religijskim obredima u hramu.[18]

Istoričar Efor, koji je živeo u 4. veku pre nove ere, smatra se jednim od mogućih osnivača izraza Olimpijada, za računanje godina, iako se zasluge za modifikovanje te epohe pripisuju Hipiji, Eratostenu ili Timaju, koga je Eratosten možda imitirao.[19][20][21] Olimpijske igre se održavaju u razmaku od četiri godine i kasnije antički istoričari su uspostavili termin Olimpijada za period između dve igre. Prethodni lokalni sistem računanja vremena koji su koristile Grčke države (sistem su nastavili da koriste svi osim istoričari) je dovodio do zabune prilikom pokušaja da se odredi datum igara; na primer Diodor je tvrdio da je bilo pomračenje sunca u trećoj godini 113. Olimpijade, što znači da je pomračenje bilo 316 godine pre nove ere. To znači da je datum prve Olimpijade 765. godine pre nove ere.[22] Ipak, postoji neslaganje među naučicima oko tačnog datuma prvih igara.[23] [24]

Stadion u Olimpiji

Osim igara u Olimpiji održavale su se i druge slične igre: Panateneje, Pitijske, Nemejske i Istmijske igre, koje su zajedno činile krug poznat kao Panhelenske igre.[25] Na početku su igre bile uglavnom događaj lokalnog značaja, a do XV antičkih olimpijskih igara održavala se samo jedna disciplina — trka na 1 stadij (nešto manje od 185 m). Onda je dodana trka na 2 stadija, a prva dugoprugaška trka, na 24 stadija (u metričkom sistemu 4.420 m), održana je 720. p. n. e. Pausanija piše da su se na početku sportisti takmičili obučeni u laganu sportsku opremu, kao danas. A onda je, tokom jedne trke, trkaču Orsipu iz Megare – spala odeća. On je nastavio da trči go. To je od ostalih atleta ubrzo prihvaćeno, pa su se takmičari od tada takmičili goli.[26] Žene nisu smele da se takmiče, čak im nije bilo dozvoljeno ni da budu gledaoci. Ipak, devojke su se smele takmičiti na Herajama, igrama u čast boginje Here, koje su se takođe održavale u Olimpiji svake četiri godine. Za razliku od muškaraca, one se nisu takmičile gole. Žene su bile podeljene u tri discipline: devojke, tinejdžerke i mlade žene,[27] dužina je bila manja nego kod muškaraca, 160 metara.[27] Pobednice, kao i kod muškaraca dobijale su maslinastu krunu.[27] Antički olimpijci trenirali su u Olimpiji mesec dana pre zvaničog starta igara, dok su obično trenirali u školi Palestra.[27] Pobednici nisu dobijali novac, već krunu napravljenu od maslina; poštovani su u rodnom gradu, a njihov uspeh doprineo je povećanju slave i reputacije njihovog mesta u Grčkoj zajednici.[27] Bili bi opevani u pesmama i podizali bi im se spomenici.[28][29]. Zapisano je da su tokom igara svi sukobi među gradovima-državama učesnicama igara odlagani dok se igre ne završe. Ovaj prestanak neprijateljstva poznat je kao Olimpijski mir ili primirje.[30] Ova ideja je moderni mit, jer Grčka nije nikad pekidala svoje ratove. Primirje je omogućavalo religijskim hodočasnicima koji su putovali u Olimpiju, da prođu ratne teritorije bez uznemiravanja, jer ih štiti Zevs.[31]

Antičke igre imale su razne sportove: Petoboj (koji je sadržao igru skakanja, bacanje diska, bacanje koplja, trku i rvanje), boks, rvanje, Pankration i jahanje.[32][33] Po predanju, Koreb, kuvar iz Elisa bio je prvi Olimpijski šampion,[34] dok je spartanska princeza Kiniska bila prva žena pobednik Olimpijskih igara; ona je u trci konjima pobedila 396 godine pre nove ere, a zatim i 392 godine p. n. e.[35][36] Olimpijske igre su još imale veliki verski značaj. Održavani su sportski događaji pored rituala žrtvovanja u čast boga Zevsa (kome je podignuta statua u Olimpiji) i Pelopa, heroja i mitskog kralja Olimpije. Pelop je bio poznat po trci u kočijama sa kraljem Enomajem iz Pise.[37] Igre su najveću popularnost imale tokom 6. i 5. veka pre nove ere, ali je značaj naglo opao tokom rimske vladavine nad Grčkom. Iako nema naučnog koncenzusa kada su Igre zvanično završene, za datum završetka se najčešće uzima 393 godina nove ere, kada je car Teodosije I naredio ukidanje svih paganskih kultova i običaja.[38] Kao drugi mogući datum smatra se 426 godina nove ere, kada je Teodosije II naredio rušenje svih grčkih hramova.[38]

Preteče modernih Igara[uredi]

Duborez Kotsvoldskih igara iz 1636 godine.

Razne upotrebe izraza "Olimpijski" za opis sportskih događaja u modernom dobu dokumentovane su od 17. veka. Prvi takav događaj bile su Kotsvoldske igre, godišnje okupljanje blizu Čiping Kampdena, u Engleskoj, koje su sadržale nekoliko sportova. Prvi put organizovao ih je advokat Robert Dover 1612 godine,[39] koji je bio predsednik igara narednih 40 godina.[40] Igre su prekinute 1942, kada je počeo Engleski građanski rat,[41] a nastavljene su 1660, nakon restauracije i održavane su sve do 1852 kada su prekinute ponovo. Britanski olimpijski komitet je u svojoj kandidaturi za Olimpijske igre 2012, u Londonu pomenuo ove igre kao "prvo podsticanje britanskog olimpijskog početka.[42]

Olimpijad de la Republika, nacionalni olimpijski festival, održavan u Francuskoj od 1796 do 1798 godine, za vreme francuske revolucije, takođe je pokušao da oživi Antičke olimpijske igre.[43] Takmičenje je uključivalo nekoliko disciplina koje su bile u Antičkim igrama. Igre 1796 označile su uvođenje metričkog sistema u sportu.[43]

Godine 1850, Vilijam Peni Bruks, engleski hirurg, magistrat, botaničar i pedagog, pokrenuo je Olimpijski čas u Muč Venloku u Šropširu.[44] Prve igre održane su u oktobru 1850 i uključivale su takmičenja u klasičnoj atletici, kao i državne sportove kao što su dobacivanje alki, fudbal i kriket. Igre su brzo doživele popularnost i za nekoliko godina privukli su takmičare iz Londona i Liverpula.[44] Bruks je bio predsednik Igara 1854, 1855, 1857, 1862 i 1891.[45] Godine 1859, Bruks je promenio ime u Venloške Olimpijske igre, koje se održavaju i danas.[46] 15. novembra 1860, Bruks je osnovao Venloško olimpijsko društvo.[47]

Između 1862 i 1867, u Liverpulu se svake godine održavao Veliki olimpijski festival, koji su osnovali engleski gimnastičar i atletičar — Džon Halej i Čarls Meli. Ove igre su bile prve posvećene potpunim amaterima, dok su u perspektivi bile međunarodne, iako su jedino mogli da učestvuju 'gospoda amateri'.[48][49] Program na prvim Olimpijskim igrama 1896, bio je skoro identičan onome sa Liverpulskih olimpijskih igara.[50] Godine 1865, Halej, Bruks i Ernst Džordž Ravenstajn osnovali su Nacionalnu olimpijsku asocijaciju u Liverpulu, preteču današnjeg britanskog olimpijskog komiteta.[51] Godine 1866, Nacionalne olimpijske igre u Velikoj Britaniji održane su u londonskoj Kristalnoj palati.[52]

Oživljavanje igara[uredi]

Poštanska markica sa prvog Grčkog olimpijskog seta markica.

Grčki interes za oživljavanje Olimpijskih igara počeo je sa Grčkim ratom za nezavisnost od Osmanskog carstva 1821. Prvi je predložio pesnik i novinski urednik Panagijotis Sucos u svojoj poemi "Dijalog mrtvih", koja je objavljena 1833,[53] a u kojoj je napisao:

[54] Sucos je ubrzo zvanično predložio vladi oživljavanje igara, slanjem memoranduma 1935 godine.[55][56][54] Njegov predlog je prihvaćen od strane kralja Ota, ali ništa nije urađeno na pokretanju igara, bez obzira na kampanju Sucosa narednih 26 godina.[57] Evangelos Zapas, bogati Grčko-rimski filantrop, pisao je prvi put kralju Otu 1856, nudeći da finansira trajno oživljavanje Olimpijskih igara.[58] Zapas je pokrenuo Zapasove olimpijske igre 1859, koje su održane na trgu u Atini.[59] Iako se mogu smatrati prvim modernim Olimpijskim igrama, bile su daleko od međunarodnog festivala.[60] Igre su bile izrazito nacionalnog karaktera, s obzirom na to da su učesnici bili isključivo Grčke nacionalnosti, iz unutrašnjosti Grčke ili iz Grčke dijaspore u Osmanskom carstvu.[61] Učesnici su se takmičili u raznim disciplinama, sličnim onima sa Antičkih olimpijskih igara: trčanje, bacanje diska, bacanje koplja, rvanje, skakanje i penjanje po stubovima.[60] Zapas je finansirao rekonstrukciju antičkog Stadiona Panatinaiko, da bi mogao ugostiti sve buduće Olimpijske igre.[58] Zapas je planirao da sponzoriše i buduće Olimpijske igre, ali je umro 1865; međutim, ostavio je veliko bogatstvo, za rekonstrukciju objekata, kao i nastavak igara u četvorogodišnjem intervalu.[62]

Zlatna medalja sa igara 1875.

Stadion Panatinaiko je bio domaćin igara 1870 i 1875.[63] 30.000 gledalaca prisustvovalo je igrama 1870, dok ne postoje zvanični podaci o poseti na igrama 1875.[64] Planiranje igara 1875 početo je 1871, dok je 1873 osnovana fondacija za izgradnju izložbenog centra Zepion (grč. Ζάππειον μέγαρο).[65] Treće Olimpijske igre organizovao je direktor javne gimnazije u Atini — Joanis Fokijanos. Fokijanos je čvrsto verovao da će se ideali gimnazije proširiti odozgo, tj. od viših klasa, kroz obrazovane i kulturološke klase. Iz tog razloga, isključio je sve učesnike osim studente univerziteta.[66] Svi studenti trenirali su u javnoj gimnaziji u Atini, u seriji gimnastičkih treninga koje je uveo Fokijanos, inspirisan nemačkim sistemom gimnastike.[67] Takmičari su bili impresivno obučeni: bele pantalone i bele majice sa velikom plavom trakom , što je do 1896 bila zvanična uniforma gimnastičara.[67]

Nakon dugotrajne parnice između Grčke vlade i grupe Zapasovih rođaka oko njegove zaostavštine, Konstantinos Zapas osigurao je izvršenje Zapasove volje. Grčka vlada upotrebila je Zapasov novac da završi centralnu teretanu za gimnastiku 1878 i da nastavi izgradnju Zepiona, koja je započeta 1873 i bila je privremeno obustavljena. Zepion je zvanično otvoren 20. oktobra 1888.[68] Godine 1875, Fokijanos je preuzeo brigu o sportskim događajima, koji su bili odloženi do 30. aprila 1889. Te igre nisu bile organizovane od strane Komiteta koji je organizovao igre 1859, 1870 i 1875, već ih je organizovao Fokijanos sam. 30 sportista se takmičilo u raznim disciplinama, svi takmičari bili su obučeni isto.[69]

Godine 1890, kraljevski dekret potpisan od strane princa Konstantina i ministra spoljnih poslova Stefanosa Deagumisa, najavio je da će Olimpijske igre biti vraćene, da će biti u periodu od četiri godine, od 1988. Sledeće igre planirane su 1892, ali nisu održane zbog nedostatka finansijskih sredstava, kako je tvrdila Grčka vlada.[70]

Osnivanje Međunarodnog olimpijskog komiteta[uredi]

Baron Pjer de Kuberten, osnivač Međunarodnog olimpijskog komiteta

.

Vilijam Peni Bruks je verovao da je najbolji način da se spreče bolesti fizička aktivnost, te je 1850 godine osnovao Venloške olimpijske igre,[71] na stadionu za rekreaciju u Muč Venloku.[72] Zajedno sa Atletskim klubom Liverpul, koji je održavao svoj Olimpijski festival, osnovali su Nacionalnu olimpijsku asocijaciju, koja je nastojala da ohrabri slična lokalna takmičenja u gradovima širom Britanije. Bruks je održavao komunikaciju sa Grčkom vladom sportskim zagovornicima, tražeći oživljavanje Olimpijskih igara pod nadzorom Grčke vlade.[73] Bruksovi napori da ohrabri internaciolizaciju igara nisu uspeli,[74] te je organizovao nacionalne Olimpijske igre u Londonu 1866 i to su bile prve Olimpijske igre koje su održane van Grčke.[75] Dok su drugi osnovali takmičenja u svojim državama, Pjer de Kuberten je radio na osnivanju međunarodnog olimpijskog komiteta.[3]

Ideja oživljavanja Olimpijskih igara zaživela je u Kubertenu 1889 i narednih pet godina je radio na organizovanju sastanka sportista i sportskih entuzijazista, koji bi to omogućio.[76] Bruks je 1890 pisao Kubertenu i njih dvojica su počela da razmenjuju pisma o sportu i edukaciji. Dok je Bruksov doprinos oživljavanju igara prepoznat u Britaniji u to vreme, Kuberten je u svojim pismima zanemario ulogu Bruksa u razvoju igara.[77] Dok se pripremao za kongres, Kuberten je nastavio da razvija filozofiju igara, smatrajući da one trebaju da budu okupljanje amatera. [78] Godine 1894, godine u kojoj je održan kongres, Kuberten je kritikovao amaterski tip takmičenja u Engleskoj, jer je smatrao da je pogrešno isključivanje takmičara koji pripadaju radničkoj klasi.[78] Smatrao je da učesnicima ne treba plaćati, ali da treba da zarađuju novac van igara.[78] U novembru, na godišnjem sastanku USFSA (franc. Union des Sociétés Françaises de Sports Athlétiques, dosl. Savez francuskih društvenih sportskih društava), koje je oformio Kuberten 1890, Kuberten je predstavio svoju ideju oživljavanja igara, ali je naišao na malu privrženost ideji, verovatno zato što su sportske asocijacije htele da budu fokusirane na sopstveno područje.[79] U cilju dobijanja podrške za međunarodnu organizaciju, Kuberten je smanjio svoju ulogu u oživljavanju igara i umesto toga promovisao je kao konferenciju amaterizma u sportu i skupljao sponzore. Malo interesovanja je izraženo tokom njegovih poseta SAD-u 1893 i Londonu 1894, dok je pokušaj da uključi Nemce naljutio francuske sportiste, koji nisu želeli da Nemci uopšte učestvuju.[79]

Kongres je održan 23 juna 1894, u Sorboni, u Parizu. Učesnici su podelili kongres u dve komisije, jednu za amaterizam i drugu za oživljavanje Olimpijskih igara. Grčki učesnik, Demetrios Vikelas, bio je na čelu komisije za Olimpijske igre, zajedno sa Kubertenom, Herbertom iz Britanije i Slounom iz Sjedinjenih Američkih Država, pomogao je naporima komisije. Komisija je predložila da se Olimpijske igre održavaju svake četiri godine, dok će program na igrama biti moderni pre antičkih sportova.[80] Takođe je dogovoren datum i lokacija prvih modernih igara, 1896, u Atini, dok je određeno da druge igre budu 1900 u Parizu.[81] Kuberten je prvobitno bio protiv toga da se prve igre održe u Grčkoj, jer je bio zabrinut oko sposobnosti oslabljene Grčke da ugosti takmičenje, ali ga je Vikelas ubedio da podrži ideju. Predlog komisije je prihvaćen od strane kongresa i zvanično je rođen moderni Olimpijski pokret.[80] Nakon kongresa, organizacija formirana na njemu formalizovana je u Međunarodni olimpijski komitet — MOK, dok je za prvog predsednika izabran Demetrios Vikelas.[82]

Prve igre — 1896.[uredi]

Ceremonija otvaranja Igara na stadionu Panatinaiko

Prve Olimpijske igre održane su pod pokroviteljstvom Međunarodnog olimpijskog komiteta, na stadionu Panatinaiko u Atini, od 6. do 15 aprila 1896. Na igrama je učestovalo 14 država i 241 takmičar, koji su se nadmetali u 9 sportova i 43 discipline.[83] Zapas i njegov rođak, Konstantinos Zapas, prepustili su Grčkoj vladi da finansira buduće Olimpijske igre.[84][85][86] Georgіos Averof je doprineo rekonstrukciji stadiona u pripremama za Igre.[87] Grčka vlada je takođe obezbedila sredstva, za koja je očekivano da će ih vratiti od ulaznica i prodaje komemorativnog seta markica za prve Olimpijske igre.[87]

Pobednicima su dodeljene srebrne medalje, maslinova grančica i diploma; dok su drugoplasirani primili bakrne medalje, lovorovu grančicu i diplomu.[88][89] MOK je retroaktivno dodelio zlatne, srebrne i bronzane medalje prvoj trojici u svim disciplinama.[90] 10 od 14 država učesnica osvojilo je medalju. Sjedinjene američke države osvojile su najviše srebrnih medalja (kasnije su pretvorene u zlatne) — 11; Grčka je osvojila najviše medalja — 46.[90] Najuspešniji je bio nemački takmičar, rvač i gimnastičar, Karl Šuman, koji je osvojio četiri zlatne medalje.[90]

Zvaničnici Grčke i narod bili su uzbuđeni zbog domaćinstva prvih igara, što su prenosili i mnogi sportisti, koji su tražili i da Atina bude stalni domaćin igara. MOK je hteo da se igre održavaju u raznim gradovima širom sveta, te su tako druge igre održane u Parizu.[91]

Moderne olimpijske igre[uredi]

Olimpijski stadion u Atini tokom prvih modernih Olimpijskih igara 1896.

Nakon početnog uspeha, Olimpijske igre su imale poteškoća. Igre održane u Parizu 1900. i Sent Luisu 1904. bile su u senci, bolje reći bile su privezak svetskim izložbama koje su u tim gradovima tada održavane. A i samo trajanje tih olimpijskih igara govori dosta: one u Parizu trajale su pet i po meseci, a one u Sent Luisu — nešto preko četiri meseca i dvadeset dana. Kako Englezi ne bi bili „gori“ od Francuza četvrte igre, održane u Londonu 1908, trajale su od 27. aprila do 31. oktobra 1908, preko 6 meseci, što je za današnje pojmove neshvatljivo. Trajanje igara tako je variralo, neke su trajale kraće, neke duže — da bi se sa igrama u Los Anđelesu 1932. i u Berlinu 1936. ustalilo vreme trajanja igara na današnjih 15 dana.

U spomen na prve Igre iz 1896. održane su, takođe u Atini, 1906. godine, na njihovu 10. godišnjicu, „međuigre“ (engl. Intercalated games). Iako je igre organizovao MOK, ova organizacija ih ne ubraja među ostale „redovne“ Olimpijske igre, već kao proslavu jubileja. Ima, međutim, mnogih savremenih istoričara olimpizma koji se zalažu za to da i te igre budu smatrane zvaničnim olimpijskim igrama. Svejedno, iako nepriznate kao službene, i te su igre doprinele popularizaciji i širenju olimpijskog pokreta.

Zimske olimpijske igre[uredi]

Kad je utemeljen MOK, jedan od predviđenih sportova bilo je i klizanje na ledu. Prvo takmičenje takvog tipa, održano na igrama 1908. u Londonu, bile su četiri discipline umetničkog klizanja. Predloženo je osnivanje posebnih zimskih igara, ali je ta ideja odbačena glasovima Skandinavaca koji su protežirali svoje „nordijske igre“. Ipak, neke discipline zimskih sportova bile su uvrštene u predviđeni program igara 1916. godine u Berlinu (koje nisu održane) i onih 1920. u Antverpenu. A onda je 1924. godine u Šamoniju u Francuskoj, pod pokroviteljstvom MOK, organizovan „Međunarodni vikend zimskih sportova“. Ovo takmičenje je postiglo uspeh, pa je 1925. MOK odlučio da ustanovi posebne Zimske olimpijske igre koje će se održavati nezavisno od Letnjih olimpijskih igara. Na zasedanju MOK 1926. odlučeno je da se ta sportska manifestacija održana 1924. godine računa kao prve Zimske Olimpijske igre.

Do 1992. i letnje i zimske olimpijske igre održavane su u istoj godini, a onda je MOK odlučio da ih razdvoji. Zbog toga su sledeće Zimske olimpijske igre 1994., održane samo dve godine posle prethodnih igara, da bi od tad nastavile da se održavaju svake četiri godine.

Razvoj[uredi]

Od 245 učesnika (samo muškaraca) iz 15 država, 1896. u Atini, igre su narasle na 10.651 takmičara, i to 6.582 sportista i 4.069 sportistkinja iz 199 država, 2000. u Sidneju. Broj sportista na Zimskim igrama manji je od broja sportista na letnjim: oko 2.400 sportista i sportistkinja je u 78 disciplina učestvovalo na igrama u Solt Lejk Sitiju, 2002. godine.

Sa preko 16.000 televizijskih kuća i novinara prisutnih u Sidneju 2000, Olimpijske igre su najveći medijski događaj na svetu. Procenjuje se da je igre u Sidneju na televiziji gledalo oko 3,8 milijardi ljudi. Ali rast olimpizma je, uz strah od terorizma, i veliki problem samom olimpijskom pokretu. Iako su nastupi slavnih profesionalnih sportista, te sponzorstva najvećih svetskih multinacionalnih kompanija rešili finansijske probleme Olimpijskih igara, činjenica je da je ogroman broj sportista, novinara i gledalaca, prevelik zalogaj za mnoge gradove koji bi rado organizovali Olimpijske igre.

Politički uticaj[uredi]

Olimpijski bojkoti.

Olimpijski pokret nije ostao pošteđen posledica političkih događanja. Ideja olimpizma je izneverena tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Politika se u istoriju olimpijskih igara umešala još nekoliko puta.

Letnje olimpijske igre 1936. u Berlinu Adolf Hitler je iskoristio kao propagandu svoje nacional-socijalističke stranke i svoje ideologije. Ipak, na tim igrama, Nemac Luc Long je pomogao američkom tamnoputom atletičaru Džesiju Ovensu da osvoju zlatnu medalju u skoku udalj. Sovjetski Savez nije učestvovao na olimpijskim igrama sve do Letnjih olimpijskih igara 1952. Umesto toga, Sovjetski Savez je od 1928. organizovao Spartakijade, međunarodno takmičenje na kom su učestvovali takmičari iz socijalističkih zemalja, ili zemalja bliskih Sovjetskom Savezu.

Letnje olimpijske igre 1956. u Melburnu su bile prve igre koje su bojkotovane. Holandija, Španija i Švajcarska su bojkotovale igre zbog sovjetske intervencije u Mađarskoj, dok su Egipat, Irak, Liban i Kambodža bojkotovale igre zbog Suecke krize.

Na Letnjim olimpijskim igrama 1968. u Meksiku dvojica američkih crnih atletičara, Tomi Smit i Džon Karlos, su na pobedničkom podijumu podigle pesnice uvis, u znak protesta protiv rasnih podela u Sjedinjenim Državama. Zbog toga je predsednik MOK-a Ejveri Brundindž zahtevao Olimpijskog komiteta Sjedinjenih Država da ili pošalju ovu dvojicu atletičara kući, ili da povuku ceo atletski tim. Olimpijski komitet Sjedinjenih Država se odlučio za prvi predlog.

Kasnije, tokom 1970-ih i 1980-ih, zbog rasnih, političkih, hladnoratovskih i ostalih podela došlo je do četiri bojkota Olimpijskih igara koji su ozbiljno zapretili ideji olimpizma. Prvo su Olimpijske igre u Montrealu, 1976. bojkotovale mnoge afričke države, jer nije udovoljeno njihovom zahtevu da se sa igara udalji Novi Zeland čija je ragbi reprezentacija nastupala u, tada rasističkoj, Južnoafričkoj Republici, iako ragbi tada nije bio, kao ni danas, olimpijski sport. Tajvan nije učestvovao na ovim igrama pošto je Narodna Republika Kina uložila protest da on ne može da učestvuje na ovim igrama pod imenom Republika Kina, uprkos kompromisu da Tajvan može da koristi svoju zastavu i himnu. Tajvan je to odbio i nije učestvovao na olimpijskim igrama sve do 1984.

Zatim su Sjedinjene Američke Države i nekoliko drugih zapadnih zemalja, kao i još mnogo država sa drugih kontinenata, američkih saveznica ili ekonomski bliskih sa SAD (kao npr. Japan), zatim Kina — sveukupno 65 država, bojkotovale Letnje olimpijske igre 1980. zbog sovjetske vojne intervencije u Avganistanu. Odgovor je usledio 4 godine kasnije. Sovjetski Savez i zemlje Istočnog bloka, osim Rumunije, ali zato uz socijalističke države Kubu, Etiopiju i Severne Koreje - ukupno 14 država, uzvratile su bojkotom Letnjih olimpijskih igara 1984.

Poslednji, doduše mali bojkot zadesio je Letnje olimpijske igre 1988. u Južnoj Koreji. Na ovim igrama nisu se pojavile Severna Koreja, Kuba, Etiopija i Nikaragva.

Na Igrama u Barseloni 1992. reprezentativcima Savezne Republike Jugoslavije u timskim sportovima nije bilo dozvoljeno da učestvuju zbog sankcija koje su Ujedinjene nacije uvele Jugoslaviji zbog rata u bivšoj SFRJ. Takmičari iz SRJ koji su nastupali u pojedinačnim sportovima su se borili pod zastavom Olimpijskih igara.

Iran, od Islamske revolucije, savetuje svojim takmičarima da ne učestvuju u takmičenjima protiv olimpijaca iz Izraela.[92] Zbog pitanja statusa Tibeta, pojavili su se apeli da se bojkotuju Letnje olimpijske igre 2008. u Pekingu.

Najtragičniji i najgori incident u olimpijskoj istoriji desio se za vreme Olimpijskih igara u Minhenu, 1972. Palestinski teroristi iz organizacije zvane Crni septembar upali su 5. septembra, 11. dana igara, u olimpijsko selo, ubili dvojicu izraelskih sportista, a devetoricu uzeli za taoce. U nastavku drame, došlo je do masakra. Na minhenskom vojnom aerodromu, posle neuspele akcije spašavanja talaca, ubijeno je svih devet izraelskih sportista, petorica terorista i jedan nemački policajac. Svet je bio u šoku, ali su igre, posle 34-satnog prekida, nastavljene. [93]

Početak OI u Pekingu protiče u senci rata u Južnoj Osetiji. To je prvi put ne samo da je došlo do ratnog stanja za vreme OI još od vremena stare Grčke, već i prvi put da su se počeci rata i OI poklopili u dan.

Na OI u Riju 2016. učestvovali su takmičari iz Republike Kosovo jednostrano proglašene države na teritoriji Republike Srbije, što je protivno Ustavu Srbije i rezoluciji Saveta bezbednosti 1244, prema kojoj je cela teritorija Kosova i Metohije, pravno gledano, u sastavu Srbije.

Olimpijski pokret[uredi]

Brojne organizacije su uključene u organizaciju olimpijskih igara. One zajedno čine olimpijski pokret. Pravila i načela po kojima deluju regulisana su olimpijskom poveljom.

Na čelu olimpijskog pokreta je Međunarodni olimpijski komitet (MOK), čiji je trenutni predsednik (od 2013. godine) Nemac Tomas Bah. MOK se brine o tekućim pitanjima i donosi važne odluke, kao što su izbor grada domaćina Olimpijskih igara, program igara i druge odluke.

Tri grupe organizacija deluju i rešavaju pitanja iz svoje nadležnosti:

  • Međunarodne sportske federacije su najviša tela u datom sportu, (npr. FINA u plivanju, FIBA u košarci, FIFA u fudbalu, itd). Trenutno 35 međunarodnih sportskih federacija deluje unutar olimpijskog pokreta.
  • Nacionalni olimpijski komiteti, svaka zemlja članica ima svoj olimpijski komitet — npr. Srbija ima Olimpijski komitet Srbije, itd. Svaki olimpijski komitet pojedine zemlje članice zastupa u svojoj zemlji olimpijski pokret, unapređuje njegova načela i pravila. Trenutno pod okriljem MOK deluje 202 nacionalnih olimpijskih komiteta.
  • Organizacioni komitet olimpijskih igara formira nacionalni olimpijski komitet one zemlje članice koja dobije organizaciju igara. Organizacioni komitet se raspušta nakon obavljenog zadatka, t. j. po završetku olimpijskih igara (ne samim zatvaranjem igara, nego sređivanjem celokupnog bilansa upravo održanih igara). Međutim, njegov zadatak odmah nastavlja organizacioni komitet one države koja organizuje naredne Olimpijske igre.

Kritike[uredi]

Donedavno je MOK bio često kritikovan da je zatvorena organizacija sa nekoliko članova „zacementiranih“ u članstvu do kasne životne dobi, pa i doživotno. Naročito je donedavni predsednik MOK Španac Huan Antonio Samaran bio česta meta kritika. Pod njegovim vođstvom je olimpijski pokret veoma napredovao, ali mu se prebacivalo da se ponaša autokratski, a unutar MOK se razvila i korupcija. Sam Samaran je bio obeležen hipotekom saradnje sa bivšom Frankovom fašističkom vladom u Španiji,[94] a i njegovo dugo predsedavanje MOK-om (21 godinu, odnosno do svoje 81. godine) takođe je bilo predmet kritike.

Da bi se izbegli budući skandali u izboru grada-domaćina igara, predviđaju se neke reforme, jer je u prošlosti bilo korupcije, kao pri izboru za Solt Lejk Sitija za domaćina Zimskih igara 2002. Planira da se u članstvo MOK uvode bivši, ali i još aktivni veliki sportisti, jer se pretpostavlja da takav sportista, koji je svoju sportsku slavu godinama mukotrpno, znojem i odricanjima sticao na sportskom polju, neće biti sklon prevarama. Planira se, takođe, vremensko ograničavanje članstva u MOK.

Olimpijska znamenja[uredi]

Olimpijski plamen na Zimskim olimpijskim igrama 2002. u Solt Lejk Sitiju.

Olimpijski pokret koristi mnoga znamenja i simbole, od kojih mnoga predstavljaju ideje i ideale koje je Pjer de Kuberten imao u svojim vizijama. Svakako najpoznatiji simbol su olimpijski krugovi. Ovih pet međusobno povezanih krugova predstavlja jedinstvo pet naseljenih kontinenata (Afrika, cela Amerika, Australija, Azija i Evropa), a boje tih krugova (sleva na desno: plava, žuta, crna, zelena i crvena) izabrane su jer svaka država sveta ima na svojoj nacionalnoj zastavi bar jednu od tih boja. Olimpijski krugovi su prvi put predstavljeni na Olimpijskim igrama u Antverpenu, 1920. Olimpijski krugovi se nalaze i na olimpijskoj zastavi koja se podiže, vijori i spušta prilikom otvaranja, trajanja, odnosno zatvaranja olimpijskih igara, a u olimpijski stadion se unosi dok se svira svečana olimpijska himna. Službeni olimpijski moto je latinski izraz: „brže, više, jače“ (lat. Citius, Altius, Fortius). Ideali olimpizma su, verovatno, najbolje opisani u olimpijskoj izjavi:

„Najvažnije na olimpijskim igrama nije pobediti, nego učestvovati, kao što ni u životu nije najvažnija pobeda nego borba. Velik je čovek onaj ko ne osvaja nešto bez časne borbe.”

Olimpijski plamen pali se u grčkoj Olimpiji sunčevom svetlošću uz pomoć konkavnog ogledala. Zatim tako nastali plamen na olimpijskoj baklji nose hiljade trkača, štafetno, preko svih kontinenata, do grada u kojem će se održavati olimpijske igre. Na kraju se plamen donosi do istaknutog mesta na olimpijskom stadionu na kom će goreti za vreme održavanja igara.

Prvi put je plamen na otvaranju nekih OI upaljen na Letnjim olimpijskim igrama 1928., a način štafetnog prenošenja plamena bakljom uveden je u sklopu priprema i otvaranja Letnjih olimpijskih igara 1936. godine. Tradicija obilazaka svih 5 kontinenata je započeta 2004.

Olimpijski sportovi[uredi]

Na olimpijskim igrama u Sidneju sportisti su se takmičili u 28 sportova.[95] Ali samo je pet sportova zastupljeno na olimpijskim igrama od 1896. godine. To su atletika, biciklizam, gimnastika, mačevanje i plivanje. Tu bi spadalo i veslanje, jer su veslačka takmičenja trebalo se održe na prvim igrama, ali nisu zbog lošeg vremena.[96] Stalni sportovi na Zimskim Olimpijskim igrama su alpsko skijanje, skijaško trčanje, umetničko klizanje, hokej na ledu, nordijska kombinacija, skijaški skokovi i brzo klizanje. Treba napomenuti da su umetničko klizanje i hokej na ledu bili na rasporedu nekih olimpijskih igara i pre uspostavljanja posebnih, zimskih igara.

Proteklih godina MOK je, naročito zbog mlađih gledalaca, uveo i neke nove atraktivne sportove kao što su snoubording i odbojka na pesku. Međutim, brzi porast broja olimpijskih disciplina i takmičenja prisiljava i na mere izbacivanja sportova. Verovatno će se desiti da će manje popularni sportovi ili zastareli sportovi, poput modernog petoboja, (ili skupi sportovi kao kajak i kanu na divljim vodama, za čije je održavanje potrebno izgraditi superskupu stazu koja je kasnije, obično, retko u upotrebi), morati da se bore svoj opstanak na Olimpijskim igrama. MOK je isključio bejzbol i softbol sa programa OI 2012.

Do 1992. godine, u cilju atraktivnosti, povremeno, a i privremeno su uvođeni novi, demonstracioni sportovi, obično po jedan, po izboru zemlje organizatora igara. Cilj je bio da se zainteresuje uglavnom domaća publika kojoj su ti sportovi bliski. Pobednici u ovim demonstracionim sportovima nisu sticali titulu olimpijskog pobednika.

Amaterizam i profesionalizam[uredi]

Po Kubertenovoj viziji na olimpijskim igrama sportisti treba da se takmiče iz sportskih ideala, a nikako za novac, i zato na igrama nije bilo mesta profesionalnim sportistima. Ovo načelo je rezultovalo sa nekoliko skandala tokom moderne olimpijske istorije.

Pobednik u petoboju i desetoboju na olimpijskim igrama u Stokholmu 1912, američki Indijanac Džim Torp, diskvalifikovan je kad je otkriveno da je poluprofesionalno igrao bejzbol pre svojih olimpskih pobeda. Zlatne su mu medalje oduzete, i umro je bez njih, a MOK ga je rehabilitovao tek 1983. godine.

Džim Torp, prva žrtva krutih amaterskih načela

Dvadeset i četiri godine kasnije švajcarski i austrijski skijaši bojkotovali su takmičenje na Zimskim olimpijskim igrama u Garmiš-Partenkirhenu 1936, solidarišući se sa svojim trenerima i kolegama kojima je bio zabranjen nastup jer su zarađivali kao učitelji skijanja.

Vremenom je mnogima postajalo jasno da je mnoga amaterska načela pregazilo vreme. Na primer, mnogi sportisti istočnog bloka vodili su se kao amateri, bili su službeno zaposleni pri državnim ustanovama, ali sav posao im je bio samo treniranje i bili su amateri samo na papiru. Svejedno, MOK je insistirao na amaterizmu.

Čak je i devetostruki olimpijski pobednik u plivanju Mark Špic na Letnjim olimpijskim igrama 1972. zamalo bio diskvalifikovan i ostao bez medalja jer je na jednom proglašenju, na pobedničkom postolju, slavodobitno podigao desnu ruku u vis, a u ruci je držao patike jedne renomirane sportske kuće.

Tokom 1980—ih godina stroga amaterska pravila su popuštana, nastupali su sve više mnogi sportisti za koje je bilo jasno da zarađuju isključivo baveći se sportom. Situacija se iskristalisala 1980-ih i 1990—ih godina. Mnogi sportisti u međuvremenu, više uopšte nisu skrivali da za svoje nastupe primaju novac. Činili su to svi vrhunski atletičari, pa i mnogi drugi. Tačka na i konačno je stavljena na Letnjim olimpijskim igrama 1992. godine, nastupom košarkaškogTima snova“, sastavljenog od najvećih zvezda američke profesionalne NBA lige koji su, i službeno bili profesionalci. Jedini sport u kojem se još uvek, profesionalci ne takmiče je boks, a u fudbalu se profesionalci takmiče, ali samo do 23 godine starosti (svaka reprezentacija može pozvati i trojicu igrača starijih od 23 godine), da maksimalna konkurencija najkvalitetnijih takmičara na Olimpijskim igrama ne bi kvarila draž takmičenja na Svetskog prvenstva u fudbalu, koje je inače veliki biznis i manifestacija (po gledanosti, ne po takmičarima, jer tu nastupa puno manje sportista: 32 reprezentacije sa po 23 igrača), tek nešto manja od Olimpijskih igara.

Međutim, pravila o reklamama i reklamiranju su i dalje vrlo stroga. Reklama ne sme biti na samim sportskim borilištima, a službeni sponzori olimpijskih igara sponzorišu sve takmičare. Od ličnog reklamiranja sportistima je jedino dozvoljeno da na dresovima, patikama ili trenerkama nose logotipe proizođača, ali su veličine tih natpisa limitirane.

Doping[uredi]

Jedan od najvećih problema i opasnosti današnjeg sporta u celini, a samim tim i olimpijskih igara je upotreba nedozvoljenih stimulativnih sredstava, droga, hemijskih i medicinskih medikamentata, jednom rečju poznatih kao doping. Uzimanje tih sredstava na kraći rok može doneti bolji rezultat, ako naravno, sportista poseduje ostale kvalitete potrebne da ga učine prvakom. Ali na duži rok to može dovesti do fizioloških, fizičkih, zdravstvenih smetnji, čak i raka, a može dovesti i do iznenadne smrti čak i za vreme takmičenja. Vrlo je opasno i to što se posledice mogu javiti i u kasnijim naraštajima.

Ipak kako je san svakog sportiste da učestvuje i da pobedi na olimpijskim igrama, neki sportisti pribegavaju svim sredstvima da bi došli do tog cilja. Još početkom 20. veka olimpijski takmičari su koristili slične medikamente za poboljšanje svojih sposobnosti, pa time i rezultata. Npr. pobednik u maratonu na Letnjim olimpijskim igrama 1904. godine, Tomas Hiks kao stimulans je od svog trenera dobijao strihnin i konjak, čak i za vreme trke.

Doping se tolerisao do kraja 1960—ih godina, kada su sportske federacije počele da uviđaju opasnost dopinga i zabranjuju ga, a MOK ga je zabranio 1967. godine.

Sportista koji je neslavno ušao u istoriju kao prvi pozitivan na doping kontroli bio je moderni petobojac, Šveđanin Hans-Gunar Liljenval, na Letnjim olimpijskim igrama 1968. godine. Preko devedeset sportista otkriveno je, poput njega, u sledeće 38 godina, najviše u dizanju tegova.

Međutim, daleko „najčuveniji“ slučaj dopinga uopšte u istoriji sporta, je slučaj kanadskog sprintera Bena Džonsona, na Letnjim olimpijskim igrama 1988. godine. On je pobedio u finalu trke na 100 m, koristeći nedozvoljenu supstancu stanozolol, koja, između ostalog, razara jetru. Pobeda i zlatna medalja su mu oduzete, a svetski rekord iz te trke (9,79 s) je poništen.

Uprkos proverama, mnogi sportisti koriste doping, a da ne budu uhvaćeni „na delu“. Tek 1990—ih godina na videlo su izašli dokazi da su mnogi istočnonemački sportisti koristili anaboličke steroide i mnoga druga sredstva medicinske i hemijske prirode, a u tome su bili podstrekavani od strane svojih stručnih centara, pa čak i od službene državne politike. Međutim, nekim od tih sportistkinja se dogodilo veliko zlo kao posledica dugotrajnog konzumiranja hemijskih medikamenata: neke su rodile malformiranu decu (slučajevi nekih, nekad vrhunskih, plivačica bivše Istočne Nemačke koje su suvereno vladale svetskim bazenima '70-ih i '80-ih godina XX veka).[97]

A američka atletičarka Florens Grifit Džojner, koja je 1988. postavila nedostižne svetske rekorde na 100 i 200 m (10,49 s na 100 m na američkim kvalifikacijama za OI i 21,34 s na 200 m na samim OI U Seulu) umrla je 21. septembra 1998, sa 39 godina u snu, od komplikacija izazvanih astmom.

Zbog ovakvih i sličnih sve brojnijih primera i skandala, krajem 1990-ih MOK je poveo oštru bitku protiv dopinga, zbog čega je formirana Svetska anti–doping agencija (WADA – World Anti-doping Agency). Na olimpijskim igrama 2000. i 2002. godine borba je počela da donosi plodove; otkriveni su i kažnjeni neki osvajači medalja u dizanju tegova i skijaškom trčanju jer su im otkrivena nedopuštena stimulativna sredstva primenom najsavremenijih i najsofisticiranijih naučnih metoda.

Ali uprkos svim primerima, upozorenjima i pretnjama, na Letnjim olimpijskim igrama 2004. 23 sportista i sportistkinja diskvalifikovano je zbog dopinga.

Nagrađivanje pobednika[uredi]

Srebrna medalja sa prvih modernih olimpijskih igara

U antičko vreme, pobednik na Olimpijskim igrama nagrađivan je vencem od lovorovog lišća. Danas, za sve discipline svih sportova zastupljenih na olimpijskim igrama, pobednicima u pojedinačnim i ekipnim, dodeljuju se medalje: za prvo mesto zlatna medalja (u stvarnosti je to srebro presvučeno zlatom), za drugo mesto srebrna medalja a za treće mesto dodeljuje se bronzana medalja. Ovaj način dodele odlikovanja uveden je na Letnjim olimpijskim igrama 1908. Na prvim modernim igrama, 1896. godine u Atini, medalje je primalo samo dvoje prvoplasiranih, a na igrama 1900. i 1904. godine najboljima su dodeljivane raznorazne nagrade i pehari.

Baš zbog toga što se olimpijske igre održavaju svake četiri godine, i javnost i sportisti ih cene, i uspeh na njima priželjkuju mnogo više nego na svetskim prvenstvima ili raznim turnirima, kojih se svake godine održava mnoštvo. Mnogi vrhunski npr. plivači ili atletičari, neretko, jednostavno ne dođu na svetska prvenstva koja se održavaju u predolimpijskoj godini da im to ne bi remetilo zacrtani plan priprema za olimpijske igre. Naravno da je tu izuzetno važna i istorijska dimenzija olimpijskih igara. Nije zato nimalo čudno da mnogi olimpijski pobednici bivaju u svojim zemljama dočekivani i slavljeni kao istinski heroji, baš kao što je to bilo i milenijumima ranije, a u današnje vreme olimpijska pobeda donosi često i materijalnu nagradu. Zbog svega toga i tu velikim delom leži objašnjenje zašto se neki sportisti nastoje pošto-poto dokopati titule olimpijskog pobednika, rizikujući upotrebom dopinga svoje zdravlje, ponekad život, a ponekad i zdravlje svog potomstva.

Domaćini olimpijskih igra[uredi]

Do 2014, domaćini olimpijskih igra su bili 41 grad u 22 države. London je jedini grad koji je bio domaćin olimpijskim igrama tri puta, a Peking će 2022. postati prvi grad koji bio domaćin i letnjih i zimskih igara.

Domaćini olimpijskih igra
Letnje olimpijske igre Zimske olimpijske igre
Godina Redni broj Grad domaćin Država Grad domaćin Država
1896 I Atina (1) Kraljevina Grčka (1)
1900 II Pariz (1) Francuska (1)
1904 III Sent Luis, Misuri(1) (1) Sjedinjene Američke Države (1)
1906 Olimpijske međuigre Atina Kraljevina Grčka
1908 IV London (1) Ujedinjeno Kraljevstvo (1)
1912 V Stokholm (1) Švedska (1)
1916 VI (2) Berlin Nemačko carstvo
1920 VII Antverpen (1) Belgija (1)
1924 VIII Pariz (2) Francuska (2) I Šamoni (1) Francuska (1)
1928 IX Amsterdam (1) Holandija (1) II Sankt Moric (1) Švajcarska (1)
1932 X Los Anđeles, Kalifornija (1) Sjedinjene Američke Države(2) III Lejk Plesid, Njujork (1) Sjedinjene Američke Države (1)
1936 XI Berlin (1) Treći rajh (1) IV Garmiš-Partenkirhen (1) Treći rajh (1)
1940 XII (3) Tokio
Helsinki
Japan
Finska
V (3) Saporo
Sankt Moric
Garmiš-Partenkirhen
Japan
Švajcarska
Treći rajh
1944 XIII (3) London Ujedinjeno Kraljevstvo V (3) Kortina d'Ampeco Italija
1948 XIV London (2) Ujedinjeno Kraljevstvo (2) V Sankt Moric (2) Švajcarska (2)
1952 XV Helsinki (1) Finska (1) VI Oslo (1) Norveška (1)
1956 XVI Melburn (1) +
Stokholm (2)(4)
Australija (1) +
Švedska (2)
VII Kortina d'Ampeco (1) Italija (1)
1960 XVII Rim (1) Italija (1) VIII Skvo Vali, Kalifornija (1) Sjedinjene Američke Države (2)
1964 XVIII Tokio (1) Japan (1) IX Inzbruk (1) Austrija (1)
1968 XIX Meksiko siti (1) Meksiko (1) X Grenobl (1) Francuska (2)
1972 XX Minhen (1) Njemačka (2) XI Saporo (1) Japan (1)
1976 XXI Montreal, Kvebek (1) Kanada (1) XII Inzbruk (2) Austrija (2)
1980 XXII Moskva (1) Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika (1) XIII Lejk Plesid, Njujork (2) Sjedinjene Američke Države (3)
1984 XXIII Los Anđeles, Kalifornija (2) Sjedinjene Američke Države (3) XIV Sarajevo (1) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (1)
1988 XXIV Seul (1) Južna Koreja (1) XV Kalgari, Alberta (1) Kanada (1)
1992 XXV Barselona (1) Španija (1) XVI Albervil (1) Francuska (3)
1994 XVII Lilehamer (1) Norveška (2)
1996 XXVI Atlanta (4) Sjedinjene Američke Države
1998 XVIII Nagano (1) Japan (2)
2000 XXVII Sidnej (1) Australija (2)
2002 XIX Solt Lejk Siti, Juta (1) Sjedinjene Američke Države (4)
2004 XXVIII Atina (2) Grčka (2)
2006 XX Torino (1) Italija (2)
2008 XXIX Peking (1)(5) Kina (1)
2010 XXI Vankuver, Britanska Kolumbija (1) Kanada (2)
2012 XXX London (3) Ujedinjeno Kraljevstvo (3)
2014 XXII Soči (1) Rusija (1)
2016 XXXI Rio de Žaneiro (1) Brazil (1)
2018 XXIII Pjongčang (1) Južna Koreja (1)
2020 XXXII Tokio (2) Japan (2)
2022 XXXIII Peking (1) Kina (1)
2024 XXXIII Pariz (3) Francuska (3)
2026 XXV
2028 XXXIV Los Anđeles, Kalifornija (3) Sjedinjene Američke Države (5)
1 Prvo dodeljene Čikagu, kasnije premeštene u Sent Luis kako bi se podudarile sa Svetskom izložbom
2 Otkazane zbog izbijanja Prvog svetskog rata
3 Otkazane zbog izbijanja Drugog svetskog rata
4 Konjske trke su održane u Stokholmu, Švedska.
5 Konjske trke su održane u Hongkongu, koji nezavisno nastupa na Olimpijskim igrama i priznat je od strane MOK-a, ali se zvanično ne navodi kao grad domaćin pri kandidaturi i organizaciji, kao što je to bio slučaj sa Stokholmom 1956.

Najuspešniji olimpijci na Igrama[uredi]

Ime Država Sport Olimpijske igre Zlato Srebro Bronza Ukupno
Majkl Felps SAD Plivanje 2004–2016 23 3 2 28
Larisa Latinjina SSSR Gimnastika 1956–1964 9 5 4 18
Pavo Nurmi Finska Atletika 1920–1928 9 3 0 12
Mark Spic SAD Plivanje 1968–1972 9 1 1 11
Karl Luis SAD Atletika 1984–1996 9 1 0 10
Bjorn Deli Norveška Skijaško trčanje 1992–1998 8 4 0 12
Brigit Fišer Nemačka Kajak 1980–2004 8 4 0 12
Savao Kato Japan Gimnastika 1968–1976 8 3 1 12
Dženi Tomson SAD Plivanje 1992–2004 8 3 1 12
Met Bjondi SAD Plivanje 1984–1992 8 2 1 11
Rej Juri SAD Atletika 1900–1908 8 0 0 8

U nekim analima stoji da je Rej Juri iz SAD osvojio 10 zlatnih medalja Rej Juri, međutim to nije tačno i Međunarodni olimpijski komitet (MOK) mu priznaje 8 zlatnih medalja, jer je 2 zlatne medalje osvojio na međuigrama održanim 1906. godine u Atini, koje su održane kao proslava 10-godišnjice prvih olimpijskih igara, održanih 1896. godine u Atini.

Jedan rvač, odbojkaš ili dizač tegova, može osvojiti samo jednu medalju na jednim igrama. S druge strane, u nekim sportovima sportisti mogu, osim ličnih podviga, da računaju i na ekipne medalje (atletika, gimnastika, konjički sport, plivanje, mačevanje).

Dalje, bilo je velikih sportista koji nisu imali „ekipnu pozadinu“, a ušli su u istoriju sporta i olimpijskih igara, npr. ruski plivač Aleksandar Popov osvojio je na igrama 1992. i 1996. sam, četiri (2 + 2) zlatne medalje, i nije mogao više, jer Rusi nisu imali nekoliko tako kvalitetnih plivača da bi Popov mogao osvajati zlata i u štafetama. Suprotan je primer američke plivačice Dženi Tompson. Ona je na igrama 1992, 1996. i 2000. osvojila osam zlatnih medalja, ali sve u štafetama, a sama nijednu. Ali, postoje i sportisti koji su osvojili samo jednu zlatnu olimpijsku medalju, a zauvek su ušli u istoriju olimpizma. Najočigledniji primer za to je američki atletičar Bob Bimon, koji je na Letnjim olimpijskim igrama 1968. pobedio postavivši u finalu skoka udalj tada nezamislivi svetski rekord od 8 m i 90 cm, šokirao sportski svet i tim jednim skokom ušao u istoriju.

Predsednici Međunarodnog olimpijskog komiteta 1894—2001[uredi]

  1. Demetrios Vikelas, Grčka, 18941896
  2. baron Pjer de Kuberten, 18961925
  3. grof Henri de Baile-Latou, Belgija, 19251942
  4. Zigfrid Edstrum, Švedska, 19461952
  5. Ejveri Brundidž, SAD, 19521972
  6. lord Majkl Moris Kilanin, Irska, 19721980
  7. Huan Antonio Samaran, Španija, 19802001
  8. Žak Rog, Belgija, 20012013
  9. Tomas Bah, Nemačka, 2013

Palioci olimpijskog plamena[uredi]

Palioci olimpijskog plamena
Letnje olimpijske igre Zimske olimpijske igre
Godina Grad domaćin Palilac Sport Godina Grad domaćin Palilac Sport
1936. Berlin Fric Scilgen atletika
1948. London Džon Mark atletika
1952 Helsinki Pavo Nurmi atletika 1952. Oslo Eigil Nansen unuk polarnog istraživača Fritjofa Nansena
1956. Melburn
Stokholm
Ronald Klark
Hans Vikne
atletika 1956. Kortina d'Ampeco Gvido Karoli brzo klizanje
1960. Rim Đankarlo Peris atletika 1960. Skvo Vali Ken Henri brzo klizanje
1964. Tokio Jošinori Sakai atletika 1960. Inzbruk Jozef Rajder alpsko skijanje
1968. Meksiko Norma Enriketa Bazilio de Sotelo atletika 1968. Grenobl Alen Kalma umetničko klizanje
1972. Minhen Ginter Can atletika 1972. Saporo Hideki Takada brzo klizanje
1976. Montreal Sandra Henderson
Stiv Prefontejn
gimnastika
atletika
1976. Inzbruk Kristl Has
Jozef Fajstmantl
alpsko skijanje
sankanje
1980. Moskva Sergej Belov košarka 1980. Lejk Plesid Čarls Ker psiholog na Univerzitetu u Arizoni
1984. Los Anđeles Rafer Džonson atletika 1984. Sarajevo Sanda Dubravčić umetničko klizanje
1988. Seul Son Ke-čung atletika 1988. Kalgari Robin Peri umetničko klizanje
1992. Barselona Antonio Rebolo streličarstvo 1992. Albervil Mišel Platini
Fransoa-Siril Granž
fudbal
1994. 1994. Lilehamer Hokon Magnus norveški princ
1996. Atlanta Muhamed Ali boks
1998. 1998. Nagano Midori Ito umetničko klizanje
2000. Sidnej Keti Frimen atletika
2002. 2002. Solt Lejk Siti hokejaški tim SAD hokej na ledu
2004. Atina Nikolaos Kaklamanakis jedrenje
2006. 2006. Torino Stefanija Belmondo skijaško trčanje
2008 Peking Li Ning gimnastika
2010. 2010. Vankuver Katriona Lemej Doan
Stiv Neš
Nensi Grin
Vejn Grecki
brzo klizanje
košarka
alpsko skijanje
hokej na ledu
2012 London Kameron MekRiči Veslanje
2014. 2014. Vankuver Irina Rodnina
Vladislav Tretiak
umetničko klizanje
hokej na ledu
2016 Rio De Ženeiro Vanderlej de Lima atletika

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. „Jeux Olympiques - Sports, Athlètes, Médailles, Rio 2016”. International Olympic Committee. 
  2. Young, David; Maurice Abrahams, Harold. „Olympic Games”. britannica.com. Pristupljeno 31. 10. 2017. 
  3. 3,0 3,1 Hill (1996). str. 18.
  4. „No kidding: Teens to get Youth Olympic Games”. USA Today. 25. 4. 2007. Pristupljeno 31. 10. 2017. 
  5. „Future Directions of the Deaflympics”. Thefreelibrary.com. Pristupljeno 31. 10. 2017. 
  6. „Out of the Shadows: Events Leading to the Founding of”. Special Olympics. Pristupljeno 31. 10. 2017. 
  7. Benjamin, Daniel (27. 7. 1992). „Traditions Pro Vs. Amateur”. Time. Pristupljeno 31. 10. 2017. 
  8. Schantz, Otto. „The Olympic Ideal and the Winter Games Attitudes Towards the Olympic Winter Games in Olympic Discourses—from Coubertin to Samaranch” (PDF). Comité International Pierre De Coubertin. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 5. 5. 2013. Pristupljeno 31. 10. 2017. 
  9. „NO BOYCOTT BLUES”. olympic.org. Pristupljeno 31. 10. 2017. 
  10. Young (2004). str. 12.
  11. Richardson (1992). str. 227.
  12. Young (2004). str. 12–13.
  13. Dr. Mrs Rajani; John Dalvi. Introduction to physical education. 
  14. „Olympic Games”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 8. 11. 2017. [Registracija neophodna (pomoć)]. 
  15. „The Ancient Olympic Games”. HickokSports. 4. 2. 2005. Arhivirano iz originala na datum 22. 2. 2002. Pristupljeno 8. 11. 2017. 
  16. Encyclopædia Britannica
  17. Pausanias: v. 16. 2
  18. Pindar: Pythian Odes ix
  19. Plutarch, Numa Pompilius 1.4
  20. Dionysius, 1.74-1-3
  21. Denis Feeney in Caesar's Calendar: Ancient Time and the Beginnings of History. (Berkeley and Los Angeles, California: University of California Press, 2007), 84.
  22. "The Athletics of the Ancient Olympics: A Summary and Research Tool" by Kotynski, p.3
  23. Alfred Mallwitz "Cult and Competition Locations at Olympia" p.101.
  24. Hugh Lee: The First Olympic Games of 776 B.C.E. p.112.
  25. Olympic Museum, "The Olympic Games in Antiquity", p. 2
  26. „{Ancient Olympics: Athletic nudity}”. Ancientolympics.arts.kuleuven.be. Pristupljeno 8. 11. 2017. 
  27. 27,0 27,1 27,2 27,3 27,4 Greece Country Study Guide: Strategic Information and Developments
  28. Swaddling (1999). str. 90–93.
  29. „Ancient Olympic Games- Gods. Olympic Committee”. Olympic.org. Pristupljeno 8. 11. 2017. 
  30. Swaddling 2000 p54
  31. „The Olympic Truce – Myth and Reality by Harvey Abrams”. Classics Technology Center, AbleMedia.com. Pristupljeno 8. 11. 2017. 
  32. Crowther (2007). str. 59–61.
  33. „Ancient Olympic Events”. Perseus Project of Tufts University. Pristupljeno 8. 11. 2017. 
  34. Golden (2009). str. 24.
  35. Pausanias, Description of Greece, 5.12.5.
  36. „Počeci - Antička Grčka”. sportske.net. 6. 7. 2012. Pristupljeno 8. 11. 2017. 
  37. Burkert (1983). str. 95.
  38. 38,0 38,1 Crowther (2007). str. 54.
  39. Galligan, Frank (2000). Advanced PE for Edexcel. Heinemann. str. 59. ISBN 0-435-50643-9. 
  40. Granger, James (1824). A biographical history of England: from Egbert the Great to the revolution: consisting of characters disposed in different classes, and adapted to a methodical catalogue of engraved British heads: intended as an essay towards reducing our biography to system, and a help to the knowledge of portraits: interspersed with a variety of anecdotes, and memoirs of a great number of persons (5 izd.). W. Baynes and Son. str. 240. 
  41. Haddon, Celia (2004). The First Ever English Olimpick Games. Hodder & Stoughton. str. 152. ISBN 0-340-86274-2. 
  42. 400 Years of Olimpick Passion, Robert Dover's Games Society, Arhivirano iz originala na datum 6. 6. 2010, Pristupljeno 8. 11. 2017 
  43. 43,0 43,1 „Histoire et évolution des Jeux olympiques”. lepotentiel.com. Arhivirano iz originala na datum 9. 8. 2008. Pristupljeno 8. 11. 2017. 
  44. 44,0 44,1 Beale, Catherine (2011). Born out of Wenlock, William Penny Brookes and the British Origins of the Modern Olympics. DB Publishing. str. 25. ISBN 978-1-85983-967-6. 
  45. Beale, Catherine (2011). Born out of Wenlock. str. 183—184. List of Wenlock Olympian Society Office-Holders 1850–95
  46. Young (2004). str. 144.
  47. Young (1996). str. 28.
  48. Matthews (2005). str. 53–54.
  49. Weiler (2004)
  50. Girginov Parry (2005). str. 38.
  51. Young (1996). str. 24.
  52. „Much Wenlock & the Olympian Connection”. Wenlock Olympian Society. Arhivirano iz originala na datum 23. 1. 2009. Pristupljeno 8. 11. 2017. 
  53. Young (1996). str. 1.
  54. 54,0 54,1 Young (2004). str. 141.
  55. Matthews (1904). str. 42.
  56. Landry, Landry, Yerlès (1991). str. 102, 114.
  57. Young (2004). str. 7, 141-142.
  58. 58,0 58,1 Young (1996). str. 14.
  59. Young (2004). str. 145.
  60. 60,0 60,1 Landry, Landry, Yerlès (1991). str. 103-104.
  61. Brownell (2008). str. 36.
  62. Gerlach (2004). str. 29.
  63. Young (1996). str. 2, 13–23, 81.
  64. Young (1996). str. 44.
  65. Findling, Pelle (2004). str. 12.
  66. Young (2004). str. 148.
  67. 67,0 67,1 „Foundation of the Hellenic world”. Arhivirano iz originala na datum 30. 3. 2010. Pristupljeno 8. 11. 2017. 
  68. „Building the Zappeion Exhibition Hall”. The Zappeion Megaron Hall of Athens. Pristupljeno 8. 11. 2017. 
  69. Findling, Pelle (2004). str. 13.
  70. Young (2004). str. 151.
  71. David C. Young (2004). A Brief History of the Olympic Games. Blackwell Publishing. str. 144. ISBN 1-4051-1130-5. 
  72. Hill (1996). str. 11.
  73. Hill (1996). str. 12–13.
  74. Hill (1996). str. 12-13.
  75. Young (1996). str. 36.
  76. Hill (1996). str. 6.
  77. Hill (1996). str. 13–15.
  78. 78,0 78,1 78,2 Hill (1996). str. 8.
  79. 79,0 79,1 Hill (1996). str. 18–20.
  80. 80,0 80,1 Hill (1996). str. 20–22.
  81. Coubertin et al. (1897). str. 8.. Part 2
  82. Young (1996). str. 100–105.
  83. „Athens 1896”. The International Olympic Committee. Pristupljeno 8. 11. 2017. 
  84. Young (1996). str. 117.
  85. de Martens, Frédéric (1893). Mémoire sur le conflit entre la Grèce et la Roumanie concernant l'affaire Zappa (na jeziku: francuskom). Athens: [printer Anestis Constantinides]. Pristupljeno 8. 11. 2017. 
  86. Streit, Geōrgios S. (1894). L'affaire Zappa; Conflit Gréco-Roumain (na jeziku: francuskom). Paris: L. Larose. Pristupljeno 8. 11. 2017. 
  87. 87,0 87,1 Young (1996). str. 128.
  88. Coubertin (1897). str. 232–234.
  89. IOC Olympic Museum exhibition panel, 2010
  90. 90,0 90,1 90,2 „Athens 1896–Medal Table”. International Olympic Committee. Pristupljeno 8. 11. 2017. 
  91. „1896 Athina Summer Games”. Sports Reference. Pristupljeno 8. 11. 2017. 
  92. Preuss & Liese (2011). str. 50.
  93. Wallechinsky (2004). str. 17.
  94. „OLYMPICS: BARCELONA PROFILE; Samaranch, Under the Gun Shoots Back”. ALAN RIDING. New York Times. 30. 6. 1992. Pristupljeno 24. 6. 2008. 
  95. „Sports”. International Olympic Committee. Pristupljeno 18. 3. 2007. 
  96. „The Olympic Games” (PDF). AAFLA. Pristupljeno 1. 4. 2007. 
  97. „{Sarah Naimzadeh: Wonder Girls and Steroids}”. Serendip.brynmawr.edu. Pristupljeno 8. 11. 2010. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]