Onomatopeja

Onomatopeja (grč. ὄνομα — ime, grč. ποιέωo — činim, pravim) je oponašanje zvukova iz spoljašnjeg sveta glasovima i drugim jezičkim sredstvima, sa ciljem da se kod slušaoca ili čitaoca izazove sličan akustički utisak.

Osobenost onomatopeje

Reč sastavljena od glasova kojima se oponaša neki zvuk naziva se onomatopejična reč (vetar huji, voda žubori, krava muče). Budući da je onomatopeja pretvaranje neartikulisanih krikova i buke u artikulisani ljudski govor, ona može biti samo približna, pa onomatopejske reči imitiraju ili boju zvuka, ili ritam, ili mimiku, ili artikulacioni mehanizam. Zbog te, samo približne, vrednosti sa imitiranim zvukom ona ostaje nerazumljiva bez poznavanja sadržaja reči, npr. u nekom nepoznatom jeziku. Pored toga, fonološko-fonetički sistem svakog jezika u velikoj meri određuje oblik onomatopejske reči. Otuda pojava da za isti prirodni zvuk (npr. lajanje psa ili kukurikanje petla) razni jezici imaju različite onomatopejske reči. Da li neki glasovi mogu sami po sebi predlagati neko značenje, vrlo je sporno i o tome se dosta raspravljalo. U Platonovom dijalogu Kratil, Sokrat pripisuje glasovima određenu značenjsku vrednost, pa je po njemu glas r instrument za izražavanje kretanja. Ovakav stav je u nauci poznat kao kratilizam i bio je naročito popularan u romantizmu i simbolizmu. Edgar Alan Po u Filozofiji kompozicije govori da je e najvažniji samoglasnik, a r najbogatiji suglasnik. Rembo je u svom sonetu Samoglasnici svakom vokalu pripisao određenu kolorističku vrednost (a — crno, e — belo, i — crveno,o — plavo, u — zeleno). Valeri u eseju Poezija i apstraktno mišljenje zastupa tezu da je cilj poezije da stvori iluziju o neraskidivoj povezanosti zvuka i značenja, a ne da poezija takvu vezu zaista i ostvaruje. Za razliku od pesnika i umetnika, naučnici i proučavaoci književnosti, počev od lingviste De Sosira, smatraju da je veza između zvuka i značenja proizvoljna. Onomatopeja se javlja već u antici kao termin antičke retorike. Česta je kod grčkih i rimskih pesnika, posebno kod rimskih epičara, npr: At tuba terribili sonitu tarantara dixit (Enije, o zvuku trube). Pored imitacije akustičkih oseta, moguća je i imitacija vidnih i opipljivih čulnih oseta, ali je ono dosta ređe (npr. sevati, bliskati).

Vrste onomatopeje

Životinjski zvuci

• mijau, vau, muu, kokodak, rok, auu, mee, blee, kukuriku, kva-kva, ga-ga, živ-živ, i-a, kre-kre

Od ovih reči izvode se i glagoli:

• mijaukati, ćurlikati, cijukati, blejati, mukati, kreketati

Zvuci iz okoline

• bum, bla-bla, tras, fuć, bong, hop, kuc, pljac, heh, brm

Primeri

• I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče (Vladimir Nazor)
• Krcnu kolac nekoliko puta / Zviznu pala nekoliko puta (Ivan Mažuranić)
• Kiša sitno sipi, sipi i rominja (Antun Gustav Matoš)
• Sve do sunca već se penje / Kukurikuj! (Antun Gustav Matoš)
• Kiša rominja, / glogolji, / žamori / kiša jadikuje / mijenja pravac / vraća se, / Bugari, / i opet sipi i sipi (Tin Ujević)
• Zuji, zveči, zvoni, zvuči / Šumi, grmi, tutnji, huči (Petar Preradović)

Onomatopejske reči u različitim jezicima

• Lajanje psa: woof woof (engleski), wau wau (nemački), gav gav (grčki), wan wan (japanski), hauv hauv (turski)
• Cvrkut ptica: cheep-chirp (engleski), tijep (nemački), tsiou-tsiou (grčki), pee-pee (japanski), jiyk-jiyk (turski)
• Mjaukanje mačke: meow (engleski), miau (nemački), miaou (grčki), nyan-nuan (japanski), miyav (turski)
• Predenje mačke: purr (engleski), srr (nemački), goro-goro (japanski)
• Kokodakanje kokoške: chich-chich (engleski), tock-tock (nemački), ko-ko-ko (grčki), ko-ko-ko (japanski), gut-gut-gdak (turski)
• Kukurikanje pevca: coo-coo-rikoo (engleski), kikeriki (nemački), kikiriku (grčki), ko-ke-kot-ko (turski)
• Gugutanje goluba: coo (engleski), guru guru (nemački), oo-ho-oo-ho (japanski), gu-gu-guk (turski)

Spoljašnje veze

• https://web.archive.org/web/20110217000528/http://www.eleceng.adelaide.edu.au/Personal/dabbott/animal.html