Operacija Barbarosa

Operacija Barbarosa
Deo Drugog svetskog rata
Invazija Sovjetskog Saveza
Vreme 22. jun — 5. decembar 1941. Mesto Belorusija, Ukrajina, Zapadna Rusija (Sovjetski Savez) Ishod Taktička pobeda Osovine, Strateška pobeda Sovjetskog Saveza
Sukobljene strane
SSSR	Nacistička Nemačka Kraljevina Italija Kraljevina Rumunija Kraljevina Mađarska Slovačka NDH Finska
Komandanti i vođe
Josif Staljin Georgij Žukov Aleksandar Vasiljevski Semjon Buđoni Kliment Vorošilov Semjon Timošenko Markijan Popov Fjodor Kuznjecov Dmitrij Pavlov Ivan Tjuljenjev Mihail Kirponos	Adolf Hitler Valter fon Brauhič Franc Halder Vilhelm fon Leb Fedor fon Bok Gerd fon Rundštet Hajnc Guderijan Erih fon Manštajn Jon Antonesku Mikloš Horti Karl Manerhajm
Jačina
2.600.000	oko 3.200.000

Operacija Barbarosa (nem. Unternehmen Barbarossa) bio je nemački kodni naziv za invaziju Nacističke Nemačke na Sovjetski Savez tokom Drugog svetskog rata. Operacija je dobila ime po caru Svetog rimskog carstva Fridrihu Barbarosi.

Glavni cilj operacije je bio brzo osvajanje celog evropskog dela Sovjetskog Saveza, zapadno od linije koja je povezivala Arhangelsk i Astrahan. Neuspeh operacije Barbarosa na kraju je rezultovao celokupnim porazom Trećeg rajha. Istočni front koji je otvorila operacija Barbarosa bio je najveće bojište Drugog svetskog rata, sa najvećim i najbrutalnijim bitkama, velikim ljudskim gubicima i razaranjem. Nemačke snage su zarobile na milione sovjetskih ratnih zarobljenika kojima nije bila zagarantovana zaštita propisana Ženevskim konvencijama. Većina njih nisu preživeli; Nemačka je namerno izgladnjivala zarobljenike do smrti kao deo plana izgladnjivanja, čiji je cilj da se smanji broj stanovnika istočne Evrope i da se ona kasnije ponovo naseli Nemcima. Preko milion sovjetskih Jevreja su ubile ajnzacgrupe ili su stradali u gasnim komorama kao deo Holokausta.

Snage

Nemačke snage

Nemačke oružane snage, koje su 22. juna 1941. prešle sovjetsku granicu, bile su tada najmodernije i najbolje pripremljene na svetu, najbolje opremljene i organizacijski najefikasnije postavljene vojne jedinice sa već stečenim velikim iskustvom iz dotadašnjih ratova u Evropi. Udarnu snagu nemačke kopnene vojske predstavljale su tenkovske jedinice, ukupno 21 divizija. Nemačka je 1941. imala 5.262 tenka od kojih je 3.332 upotrebljeno protiv Sovjetskog Saveza. Za neposredno sadejstvo s oklopnim jedinicama, nemačka Vrhovna komanda raspolagala je sa 14 motorizovanih divizija. Oružane snage imale su 124 pešadijskih divizija, 6 brdskih divizija i 1 SS policijsku diviziju, ukupno 131 dobro opremljenu diviziju. Zatim je postojala još 41 posadna divizija sa ograničenom borbenom sposobnošću, namenjene za izvršenje lakših zadataka, uglavnom za kontrolu teritorije. Imali su i jednu konjičku diviziju. Slaba strana nemačkih oružanih snaga bila je u nedovoljnom broju transportnih sredstava i u nedostatku motornog goriva, kao i u relativno malom broju inženjerskih jedinica i u malom broju rezervnih jedinica. Sve do 1. oktobra 1941. samo je 370.000 nemačkih vojnika bilo na raspolaganju za popunu gubitaka. Nemačka je juna 1941. imala ukupno 7.234.000 vojnika, a njih 3.200.000 bilo je određeno za napad na Sovjetski Savez. Nemačko vazduhoplovstvo je juna 1941. imalo 3.440 aviona. Oni su uglavnom korišćeni u sadejstvu sa kopnenim snagama, posebno s oklopnim mehanizovanim divizijama. Nemačka ratna industrija je 1941. godine još radila tempom koji je bio iznenađujuće spor za drugu ratnu godinu. Proizvodnja municije je 1941. bila za čitavih 60% niža nego 1940. S opravdanjem se zato postavljalo pitanje da li će nemačke jedinice moći da se održe na nivou, jer je bilo neminovno da će slabiti njihova sposobnost.

Nemačke jedinice su bile raspoređene u tri grupe armija:

• Grupa armija Sever je bila razvijena na frontu dugačkom 230 km od Baltika do pola puta između Goldapa i Suvalkia. Njihov zadatak je bio da unište sovjetske trupe u Pribaltiku, zauzmu luke na moru i pravcem Daugavpils – Opočka – Pskov munjevito prodru na severozapad da bi sprečile povlačenje sovjetskih trupa iz Pribaltika i stvorile uslove za dalje napredovanje ka Lenjingradu. Tu grupaciju je podržavala 1. vazdušna flota sa 1.070 aviona.
  • 16. armija general Ernst Buš
  • 18. armija general Georg fon Kihler
  • 4. oklopna grupa general Erih Hepner
  • Ukupno 28 divizija
  • Komandant feldmaršal Vilhelm fon Leb
• Grupa armija Centar je bila razvijena na 550 km širokom frontu južno od Goldapa do Lublina i imala je zadatak da pravcem Bjalistok – Minsk – Smolensk prodre dalje na istok, uništi sovjetske snage u Belorusiji i stvori uslove za osvajanje Moskve. Tu grupaciju je podržavala 2. vazdušna flota sa 1680 aviona.
  • 9. armija general Adolf Štraus
  • 4. armija general Ginter fon Kluge
  • 3. oklopna grupa general Herman Hot
  • 2. oklopna grupa general Hajnc Guderijan
  • Ukupno 52 divizije
  • Komandant feldmaršal Fedor fon Bok
• Grupa armija Jug bila je razvijena od Lublina do ušća Dunava, na frontu dugom 780 km. Njen zadatak je bio da munjevito prodre prema Kijevu i dalje na istok. Iz vazduha ju je podržavala 4. vazdušna flota sa 1300 aviona.
  • 6. armija general Valter fon Rajhenau
  • 17. armija general Karl-Hajnrih fon Štilpnagel
  • 11. armija general Eugen fon Šobert
  • 1. oklopna grupa general Evald fon Klajst
  • 3. rumunska armija general Petre Dumitresku
  • 4. rumunska armija general Nikolae Kuperka
  • Jedan mađarski korpus
  • Ukupno 45 nemačkih divizija, 8 satelitskih divizija i 8 brigada
  • Komandant feldmaršal Gerd fon Rundštet

Sovjetske snage

Oružane snage Sovjetskog Saveza imale su, u izvesnoj meri, prednost nad nemačkim. Od 1921. se svake godine vršilo regrutovanje, tako da je 1941. godine, prema nekim podacima, na raspolaganju bilo oko 15.000.000 rezervista. Naoružanje ove ogromne mase ljudi bilo je ograničeno zbog još slabog proizvodnog kapaciteta sovjetske industrije. Postoje razne procene o ukupnom broju jedinica koje je Sovjetski Savez 1941. godine imao pod oružjem. Najviše procena govori o 9.000.000 vojnika, uključujući i rezerve mobilisane za vreme rata. Od tih 9.000.000 je, po strogo poverljivim podacima, 22. juna 1941. bilo 4.700.000 u sastavu Crvene armije. Oko 2.500.000 vojnika bilo je raspoređeno po zapadnim granicama Sovjetskog Saveza. Pošto su borbe počele, nemačka vojna obaveštajna služba je identifikovala: 173 pešadijske divizije, 32 konjičke divizije, 78 oklopnih brigada, 45 motorizovanih brigada. Brojni sastav i naoružanje sovjetskih jedinica bio je osetno slabiji od nemačkih. Osim toga, 25 pešadijskih divizija, 7 konjičkih i 6 oklopnih brigada nalazilo se na Dalekom istoku, a deo snaga bio je prema Turskoj.

Upotreba sovjetskih oklopnih jedinica se, za razliku od nemačkih, još zasnivala na idejama iz 1918. i bila je prvenstveno usmerena na pružanje podrške pešadiji. Svaka pešadijska divizija imala je zato, za razliku od Nemaca, po bataljon tenkova. Prema nekima, Crvena armija je 1941. godine uoči nemačkog napada imala oko 24.000 tenkova, dok je trebalo da industrija svakog meseca isporučuje 1.500. Ovi tenkovi su velikim delom bili zastareli, jer je tek od 1939. počela proizvodnja modernog srednjeg tenka, kasnije toliko poznatog T-34, koji je bio bolji od svega što su Nemci mogli da pokažu i koji je za njih došao kao gorko iznenađenje. Sovjetski transportni motorizovani materijal bio je po konstrukciji jednostavniji od nemačkog, ali mnogo bolje prilagođen sovjetskim prilikama. Ovo se još više odnosilo na zimsku odeću i opremu vojnika. Jedan od najvećih nedostataka u sovjetskom naoružanju bio je mali broj protivtenkovskog oruđa. Zatim sredstva veze nisu bila najsavremenija.

Obe armije bile su obučene na principu stroge discipline. Posle Staljinovih čistki 1936-1938. sovjetsko komandovanje je stavljalo naglasak na disciplinu jedinica i starešina. Vazduhoplovstvo Crvene armije brojalo je, verovatno, više od 10.000 aviona, dok je vazduhoplovna industrija imala kapacitet proizvodnje od 1.800 aparata mesečno. Većina aviona bila je zastarela, bilo je nešto novih tipova, a noćnih lovaca uopšte nije bilo. Sovjetske snage nisu imale radar. Od avijacija velikih sila, sovjetska je 1941. bila nešto u zaostajanju. I ona se, uglavnom, koristila za potpomaganje kopnene vojske.

Kao što je već poznato, Hitler je imao rđavo mišljenje o odbrambenoj sposobnosti Sovjetskog Saveza. Njegova ocena počivala je delom na - manje ili više tačnim - podacima o slabom kvalitetu sovjetskog komandnog kadra i naoružanja. Drugim delom je, međutim, počivala na mišljenju o komunističkom teroru nad narodom i na niskoj proceni kvantiteta i kvaliteta rezervi i naoružanja.

Neposredno pre nemačkog napada na zapadnim granicama Sovjetskog Saveza nalazilo se 170 sovjetskih divizija sa 2 miliona 680 hiljada ljudi. Treba imati u vidu da su sovjetske divizije bile znatno manje od nemačkih. One su najčešće brojale 8-9 hiljada ljudi, često samo 5-6 hiljada, a retko 14 hiljada vojnika.

Pripreme

Rat sa Sovjetskim Savezom trebalo je završiti 1941, jer su Nemci imali u vidu da će dotle stalno jačati Britanija i Sjedinjene Američke Države. Zbog perioda kiša i blata u proleće i jesen i oštre zime koja zatim sledi, najpogodnije vreme za izvođenje bio je jedino period od sredine maja do sredine oktobra. Nemci su, međutim, smatrali da im neće biti potrebno toliko vremena. U dokumentima se može videti da su pretpostavljali da je osam do deset nedelja dovoljno da se završi rat sa Sovjetskim Savezom. Osim što je trebalo uništiti sovjetske armije u graničnom pojasu, trebalo je, naravno, sprečiti da Sovjetski Savez baci u borbu svoje ogromne ljudske i materijalne rezerve. To bi se moglo ostvariti jedino ako bi se brzo zauzela ona sovjetska teritorija koja je najnaseljenija i gde su se nalazili glavni izvori snabdevanja. Za Nemce je bila velika prednost što su se ta područja, nalazila, uglavnom, u evropskom delu Sovjetskog Saveza.

Ukoliko bi se zauzela područja zapadno od linije Arhangelsk - Volga - Astrahan, Sovjetski Savez bi izgubio najnaseljenije oblasti, zatim 76% svoje vojne industrije, 90% svoje proizvodnje nafte, a takav gubitak bi za njega bio fatalan. I zato je nemačka Vrhovna komanda planirala da osvoji ta područja. Da bi mogli realizovati taj zadatak, i to za tako kratko vreme, Nemci su morali u još većoj meri nego ranije da primene novu strategiju postupaka kojom su u Poljskoj i Francuskoj za veoma kratko vreme postigli velike rezultate. Trebalo je da se tenkovsko-mehanizovane jedinice koncentrišu u velike oklopne grupacije armije, koje bi dubokim klinovima probile sovjetsko granično područje i uz pomoć avijacije duboko prodrle u unutrašnjost Sovjetskog Saveza. Ratno vazduhoplovstvo je osim toga imalo zadatak da u pozadini sovjetskih jedinica razbije sistem veza, komandovanja i snabdevanja. Kad se probije sovjetski sistem odbrane prve linije, trebalo je da nemački oklopni klinovi krilima zatvore obruč okruženja i time obuhvate glavne neprijateljske snage i onda ih unište. Nemci su ovaj način borbe zvali „klin i kotao“. Jednom opkoljene sovjetske jedinice ne bi mogle dugo da izdrže u takvom kotlu i bile bi uništene.

Pošto bi se na taj način uništile glavne snage Crvene armije u evropskom delu Sovjetskog Saveza, nemačke armije bi se brzo probijale do linije Arhangelsk - Astrahan, i to pre nego što bi Sovjeti stigli da mobilišu svoje rezerve i uspore nemački napad do perioda kiša i blata. Prirodni položaj Sovjetskog Saveza u izvesnoj meri je otežao namere napadača sa zapada. Dva velika močvarna područja - poznata močvara Pripjat i manje poznata baltička šumska i močvarna zona - ograničavale su pristup zemlji na tri, srazmerno uska nadmorski viša prilaza koji su poznati kao Baltička visoravan, Zapadnoruska visoravan i Južnoruska visoravan. Samo po sebi je razumljivo da je nemački napad sledio ove prirodne pravce napada. Na ovim visoravnima nalazile su se, naravno, sovjetske armije, a preko ovih visoravni, duž ranije granice prema Poljskoj i drugim baltičkim državama, pružala se nedovršena linija bunkera (a ne utvrđenja) koju su Nemci predimenzionirano nazvali „Staljinova linija“.

Iz Tokija su sovjetski obaveštajci Rihard Zorge i Branko Vukelić još 5. marta 1941. godine poslali u SSSR foto-kopiju tajnih dokumenata, među kojima i telegram Joahima Ribentropa nemačkom ambasadoru u Tokiju generalu Otu o planiranju nemačkog napada na SSSR u drugoj polovini juna. Zorge je 19. maja javio Moskvi dosta precizne podatke o koncentraciji na zapadnim granicama Sovjetskog Saveza. A 15. juna, nedelju dana pre nemačkog napada, poslao je centru u Moskvi sledeću vest: “Rat će početi 22. juna”.

Razna svedočenja maršala Žukova i ostalih sovjetskih generala govore da je Nemcima pošlo za rukom da obmanu najviše sovjetsko rukovodstvo. Zanimljiv je podatak da su Nemci glavninu svojih snaga predviđenih za napad na SSSR, a posebno oklopne jedinice, locirali na 200-250 km od sovjetske granice, a njihovo dovođenje na polazne položaje usledilo je tek dan-dva pre početka napada.

Noć uoči napada

Meteorološki izveštaji su zabeležili da je u subotu 21. juna 1941. godine u istočnoj Evropi bio topao sunčan dan. Istog tog dana uveče, Sovjetima su prebegli nemački podoficir i jedan vojnik. Gotovo u isto vreme granicu je prešao i Poljak Mečislav Stefanski, sovjetski obaveštajac, kasnije kapetan poljske vojske. Stefanovski je svedočio o velikim pokretima nemačke vojske, kao i o zahuktalim pripremama s one strane granice. Saopštenje Stefanovskog odmah je preneto u Moskvu. Najviše sovjetsko rukovodstvo se još uvek kolebalo da preduzme odgovarajuće mere.

Načelnik štaba Kijevskog vojnog okruga general-lajtnat Maksim Purkajev telefonirao je uveče 21. juna načelniku Generalštaba Georgiju Žukovu i obavestio ga da je sovjetskom graničarima prebegao jedan nemački narednik koji je ispričao priču da će nemačke trupe u zoru 22. juna napasti Sovjetski Savez. Žukov je zatim telefonirao narodnom komesaru odbrane Semjonu Timošenku i Staljinu o onome što je upravo saznao. Staljin se i dalje kolebao. I dalje je verovao da su te priče samo dezinformacije kojim se pokušava da se isprovocira sukob između Sovjetskog Saveza i Nemačke. Timošenko je predložio da se trupe u pograničnim oblastima stave u stanje pripravnosti.

Barbarosa

Predaja sovjetskih vojnika bila je čest prizor u početnoj fazi operacije Barbarosa. (na slici se vidi tenk T-26B)

U nedelju 22. juna 1941. rano ujutro je definitivno poništen nemačko-sovjetski sporazum o nenapadanju iz 1939. godine. Na dan kad su 1812. Napoleonove trupe u pohodu na Moskvu prešle reku Njemen, na dan kad je 1940. Francuska potpisala kapitulaciju, Hitlerova armija i avijacija prekinule su mir na zapadnoj granici Sovjetskog Saveza. Otpočelo je izvođenje operacije po ratnom planu „Barbarosa”. Većina mostova preko graničnih reka odmah je pala neoštećena u ruke Nemaca. Granične delove Crvene armije iznenadila je artiljerijska vatra i vazdušno bombardovanje; stotine sovjetskih aviona uništeno je na zemlji. Tehnički, ali pre svega psihički, sovjetske armije nisu bile spremne za rat, i to uprkos mnogim upozorenjima koje je Staljin dobio ne samo od sopstvene obaveštajne službe, nego i iz inostranstva. Zato je na sovjetskoj strani vladala opšta pometnja. Gotovo potpuno je izostala koordinacija odbrane, što je delom bila i posledica organizacije Crvene armije u kojoj je između vrhovne komande i pojedinih komandanata frontova i armija nedostajala prirodna spona. Za odbrambeni rat su sovjetski položaji, strateški gledano, bili daleko od idealnog. Jedva da se vodilo računa o tome da postoji mogućnost da će eventualni rat morati da se odvija na sovjetskoj teritoriji; jednostavno se polazilo od toga da bi Crvena armija prilikom neprijateljskog napada tako brzo reagovala, da bi rešenje rata palo na teritoriji protivnika.

Stanje jun-septembar 1941.

Tek u noći između 21. i 22. juna izdata su naređenja da se jedinice i protivvazdušna odbrana dovedu u stanje potpune pripravnosti. Na mnogim mestima je 22. juna još bilo u toku sprovođenje ovih naredbi; na drugih mestima ih još nisu ni primili kad je počeo iznenadni nemački napad. „Neprijatelj je očigledno duž cele linije fronta iznenađen“, zapisao je nemački general Franc Halder, načelnik generalštaba kopnene vojske u svoj dnevnik.

U 3:17 s nemačkih pograničnih aerodroma poletelo je hiljade aviona i napalo Murmansk, Kaunas, Minsk, Kijev, Odesu, Sevastopolj i druge gradove. Na kopnu su Nemci otpočeli ofanzivu moćnom artiljerijskom pripremom koja je nanela velike gubitke sovjetskim trupama. Koristeći se iznenadnim napadom nemačke trupe su odmah postigle krupne uspehe. Već prvog dana rata sovjetska avijacija je izgubila 1.200 aviona. Sovjetski general avijacije Kopec počinio je drugi dan samoubistvo. Velike gubitke pretrpele su tenkovske, artiljerijske i druge jedinice. Posle udara avijacije i artiljerijske pripreme nemačke kopnene trupe su prešle u napad na frontu od Baltika do Karpata.

Vojni rukovodioci u Narodnom komesarijatu odbrane su bili zbunjeni i još uvek nisu znali šta da rade. Maršal Timošenko je nervozno šetao po pravougaonom kabinetu smrknut i zamišljen. On je naredio Žukovu da telefonira Staljinu koji je tek legao da spava. U 4:30 svi članovi Politbiroa su bili na okupu u Staljinovom kabinetu. Staljin je bio bled, sedeo je za stolom, držao je u ruci napunjenu lulu. Rekao je da treba hitno telefonirati u nemačku ambasadu. Iz ambasade su odgovorili da ambasador grof fon Šulenburg traži da bude primljen zbog hitnog saopštenja… Primio ga je Molotov, koji se posle obavljenog razgovora vratio kod Staljina u kabinet i saopštio: “Nemačka vlada nam je objavila rat”.

Otprilike u isto vreme u Berlinu je Joahim Ribentrop uručio memorandum sovjetskom ambasadoru u kome je pokušao da “objasni” zašto je Nemačka “morala” da povede rat protiv Sovjetskog Saveza. Kada je sovjetski ambasador uzvratio nemačkom ministru inostranih poslova “da će Nemačka zbog ovoga skupo platiti”, Ribentrop se zbunio, istrčao u hol za njim i počeo da ga uverava kako on “lično nije za rat”.

U 8:00 duž čitavog fronta vodile su se žestoke bitke. Jedino je na sektoru Lenjingradskog fronta situacija još uvek bila mirna. U 12:00 preko Radio-Moskve potpredsednik sovjetske vlade Molotov je obavestio sovjetski narod da su nemačke trupe napale SSSR i izrazio uverenje da će napadač biti poražen. Narednog dana formirana je Stavka.

Tamo gde je Vermahtu pružen organizovan otpor njegove trupe su zaustavljene na samoj granici. U gradiću Sokalju, u zapadnoj Ukrajini karaula poručnika Lopatina, opremljena jedino puškama i mitraljezima, tukla se u okruženju čitavih 11 dana sa višestruko nadmoćnijim neprijateljem. Karaula je pala tek kada je i poslednji graničar poginuo.

Jedan od najslavnijih stranica u otadžbinskom ratu ispisali su branioci pogranične tvrđave Brest. U ovom sektoru nastupala je najjača Nemačka grupa “Centar”. Ujutro 22. juna na garnizon u Brestu nasrnule su tri nemačke divizije. Garnizon su sačinjavala samo dva pešadijska puka koja su već posle nekoliko časova bila opkoljena. Međutim, Nemcima je trebalo mesec dana krvavih borbi da bi zauzeli ovaj gradić na kome je lepršala sovjetska zastava čak i kada su nemačke trupe prodrle u Smolensk, udaljen samo 400 km od Moskve. Na jednoj od sačuvanih zidina mogu se pročitati sledeće reči: “Bilo nas je petorica: Sedov, Krutov, J. Bogoljub, Mihajlov, V. Selivanov. Stupili smo u boj 22. juna 1941 …Izginućemo, ali nećemo odstupiti”. Jedan nepoznati vojnik je napisao: “Umirem, ali se ne predajem. Zbogom otadžbino! 20. jul 1941”.

Poznat je i slučaj vazduhoplovnog kapetana Nikolaja Gastela koji je 26. juna napao jednu nemačku kolonu severno od Minska. Avion mu je pogođen pa se zatim zapalio. Gastelo je svoju zapaljenu letelicu usmerio na nemačku kolonu tenkova i cisterni. Junački je poginuo, ali je i neprijatelju naneo znatnu štetu. Tokom Drugog svetskog rata sovjetski piloti su preko 300 puta ponovili postupak kapetana Gastela.

Poznato je i pismo vojnika Aleksandra Golkova koji se u trenutku napada nalazio u Rovnu u Ukrajini, a koje je „uputio“ svojoj supruzi u Lenjingrad. Pismo je objavljeno 9. januara 1964. godine u listu „Krasnaja zvezda“, a pronađeno je posle rata u metalnoj kutiji olupine tenka u kome se nalazio Golkov.

Odmah po otpočinjanju neprijateljstava po rešenju Politbiroa CK SKP su zapadni pogranični vojni okruzi Pribaltički, Zapadni i Kijevski preimenovani u Severozapadni, Zapadni i Jugozapadni front. Lenjingradski vojni okrug preimenovan je 24. juna u Severni front, a 25. juna na bazi komande Moskovskog vojnog okruga bio je formiran Južni front, koji je ujedinio deo snaga Jugozapadnog fronta i 9. armiju koju je izdvojio Odeski okrug. Istovremeno je je SSSR počeo da stvara rezervu Vrhovne komande.

Međutim, i uveče prvog ratnog dana sovjetski Generalštab je očigledno imao slab uvid u situaciju na frontu. Tako su trupe Kijevskog vojnog okruga (Jugozapadi front) dobile naređenje da 23. juna otpočnu veliku ofanzivu koja bi 24. juna dovela do osvajanja Lublina, nekoliko desetina kilometara unutar poljske teritorije. Jedinice u Baltičkom vojnom okrugu (Severozapadni front) dobile su slično apsurdno naređenje, a osim toga su sva tri fronta dobila naređenja da opkole i unište nemačke jedinice. Komandanti na frontovima su malo šta mogli da započnu sa takvim naredbama. Nemci su izvodili jednu od najuspešnijih operacija munjevitog rata. Kvalitativno su bili daleko superiorniji; kvantitativno su bili jači na svim tačkama koje su bile cilj početnog napada. Od velikog značaja je bila i nemačka nadmoćnost u vazduhu. Do podne 22. juna uništeno je, otprilike, 800 sovjetskih aviona (naspram 10 do 20 uništenih nemačkih). Do kraja toga dana ovaj se broj popeo na 1.200 (od kojih je 900 uništeno na zemlji); dva dana kasnije su Sovjeti izgubili 2.400 aviona. Sovjetski bombarderi koji se u trenutku napada nisu nalazili blizu linije fronta, pokušali su da pređu u napad, ali su pritom izvršavali zastarele naredbe: preletali su preko linije fronta u pravcu poljske teritorije da bi tamo tražili nepostojeće koncentracije nemačkih trupa. Osim toga u većini slučajeva više nije bilo lovaca da ih prate, pa su lako postajali žrtve nemačkih lovaca i protivavionske artiljerije. Kad su se Nemci izborili za prevlast u vazduhu, mogli su gotovo neometano, po planu, da upotrebe svoju vazdušnu flotu za podršku kopnenoj vojsci, posebno oklopno-mehanizovanim divizijama.

U početku su grupe armija „Sever“ i „Centar“ postizale velike uspehe. Težište operacije po planu „Barbarosa“ bilo je u početku na pravcu Grupe armija „Centar“ pod komandom feldmaršala fon Boka. Ova Grupa armija imala je u svom sastavu najveći broj pešadijskih divizija, dve od četiri oklopne grupe (armije) i jaku vazdušnu flotu. Napad se odvijao po planu. Na severnom i južnom krilu su se Treća oklopna grupa pod komandom generala Hota i Druga oklopna grupa pod komandom generala Guderijana, brzo probile na istok. Između te dve oklopne grupe napredovala je 9. armija generala Štrausa i 4. armija generala fon Klugea. Samo u rejonu Bresta Nemci su naišli na žestok otpor; oko gradske citadele borbe su se vodile sve do polovine jula. Jedan deo Guderijanove oklopne grupe bio je zbog tog otpora nekoliko dana u zakašnjenju. Istureni deo 2. oklopne grupe prelazio je prvih dana rata prosečno 60 km na dan i već petog dana je bio pred Minskom. Drugi deo te iste grupe stigao je dan kasnije do Bobrujska na Berezini.

Treća oklopna grupa naišla je na slab otpor i 23. juna je kod Alitusa i Merkine došla do Njemena (mostovi preko ove reke pali su Nemcima neoštećeni u ruke); 24. juna je zauzela Vilnjus a zatim skrenula na jugoistok, da bi se kod Minska spojila sa 2. oklopnom grupom. To se odigralo 27. juna.

Ipak Guderijan nije bio potpuno zadovoljan. Nemačka pešadija nije mogla da sledi skoro neverovatan tempo napredovanja oklopnih divizija. Tome je doprinela i činjenica da je pešadija morala da napreduje po mnogo slabijem terenu; relativno dobri, čvrsti putevi bili su rezervisani za pokret oklopno-mehanizovanih snaga i njenih pozadinskih delova. Pogotovo je 4. armija fon Klugea morala da savlada izuzetno težak teren. Kad se pokazalo da se planirana velika klešta Grupe armija „Centar“, koja je trebalo zatvoriti kod Minska, moraju zameniti izvesnim brojem manjih klešta unutar tog prostora, postojala je opasnost da zaostajanje pešadije za oklopnim snagama poraste. Guderijan je nesumnjivo bio jedan od najsposobnijih nemačkih generala oklopnih jedinica. On je uviđao prednost brzog proboja oklopnih jedinica za izvođenje munjevitog rata. Po njemu je trebalo da oklopne jedinice operišu što samostalnije, vodeći računa o riziku da mogu nastati praznine između oklopnih i pešadijskih jedinica. Nemačka Vrhovna komanda je međutim tražila da oklopne jedinice smanje tempo nastupanja kako bi se što efikasnije zatvorio obruč okruženja oko protivničkih jedinica. To je bilo potrebno utoliko više što su sada 4. i 9. armija imale posla sa opkoljenim trupama koje su doduše bile izolovane i kojima je nedostajala municija i gorivo, ali koje uprkos tome nisu ni pomišljale na predaju i do kraja su se žestoko borile. Zbog odsustva podrške oklopnih jedinica koje su otišle već mnogo napred, pešadijske jedinice nisu mogle dovoljno čvrsto da zatvore obruč okruženja kod Bjalistoka i Volkoviska, pa su se mnoge sovjetske jedinice uspele da se probiju u pravcu istoka, a neke su se probile u Pripjatske šume i prešle na partizanski način ratovanja. Uprkos otporu Guderijana i fon Boka, fon Kluge je uspeo da deo oklopnih jedinica početkom juna uključi u sastav 4. armije i da time nešto poveća pokretljivost pešadijskih jedinica. Ova reorganizadžija je prilikom zatvaranja obruča okruženja kod Novogrudoka, zapadno od Minska, urodila plodom. Tu se uspešno zatvorio obruč okruženja oko glavnine sovjetskog Zapadnog fronta.

Pokazalo se, međutim, da nova nemačka taktika ima i svoje slabosti. Dovodila je, naime, do gubitka vremena na ostvarenju opšteg plana, a upravo je faktor vremena bio veoma važan za munjeviti rat. Na taj način su druge sovjetske jedinice dobile mogućnost da se reorganizuju i dobiju pojačanje. To se i desilo severozapadno od Smolenska (posle Minska to je bio sledeći cilj Nemaca na njihovom napredovanju ka Moskvi), duž Berezine, Daugave i Dvine i u području između ove dve reke. Nemci su jedino uspeli da brzo probiju sovjetsku odbrambenu liniju duž Berezine. Na ostalim linijama fronta se relativno duže vremena pružao otpor.

Komandant Severozapadnog fronta general Kuznjecov je pre nemačkog napada računao s agresijom, ali nije uspeo da ubedi Moskvu, pa nije mogao da preduzme efikasnije odbrambene mere. U trenutku napada, njegove jedinice, velikim delom slabo naoružane, bile su razvučene na širokom frontu po baltičkim zemljama. Jedan deo tih jedinica je upravo sprovodio reorganizaciju; a armije prvog ešelona bile su udaljenije od granice nego što je to bio slučaj na ostalim frontovima. Zato feldmaršalu fon Lebu nije bilo teško da se sa svojom Grupom armija „Sever“, koja je inače bila najslabija, u toku prvih dana rata brzim tempom probije iz Istočne Pruske dublje u Litvaniju. Na južnom krilu Grupe armija „Sever“ nalazila se 4. oklopna grupa pod komandom generala Hepnera (severna armijska grupa raspolagala je samo jednom oklopnom grupom). Hepnerova 4. oklopna grupa sastojala se iz dva oklopna korpusa: 56. pod komandom generala fon Manštajna i 41. pod komandom generala Rajnharda. Uspesi 56. oklopnog korpusa bili su impozantni: četiri dana posle napada, 26. juna, fon Manštajn je stigao na Daugavu u Letoniji, na visini Daugavpilsa. Korpus je već bio prešao 250 km i prokrstario celu Litvaniju. Mostovi kod Daugavpilsa pali su Nemcima u ruke. Međutim, i kod Manštajnovog korpusa došlo je do zastoja u daljem napredovanju ka Lenjingradu. Da bi se bez mnogo rizika krenulo dalje, bila je potrebna pomoć 41. oklopnog korpusa, koji je naišao na nepredviđeni otpor Crvene armije. Iz oblasti severoistočno od reke Njemena krenule su jake sovjetske snage sa više od dve stotine tenkova u pravcu severozapada da bi izvršile protivudar. Rajnhard je doduše uspeo da odbije ovaj protivudar, ali je njegovo napredovanje zbog toga bilo usporeno, pa je tek 29. juna kod Jekabpilsa stigao na Daugavu, nekoliko desetina kilometara severno od Daugavpilsa. Sovjeti su u međuvremenu radili na organizovanju odbrambene linije duž Daugave. Ona, međutim, nije na vreme bila u potpunosti izgrađena da bi mogla da zaustavi 4. oklopnu grupu. Posle žestokih borbi koje su trajale nekoliko dana uspelo je celoj oklopnoj grupi da 2. jula ponovo nastavi napredovanje u pravcu severoistoka. Dok je došlo do zastoja 4. oklopne grupe, zbog bolje koordinacije između oklopne grupe i pešadije nego što je to bilo kod Grupe armija „Centar“, dve armije Grupe armija „Sever“ (18. armija pod komandom generala fon Kihlera i 16. pod komandom generala Buša) postigle su za kratko vreme velike uspehe, ne zaostavši mnogo za odmaklom 4. oklopnom grupom.

Osamnaesta nemačka armija je za deset dana zauzela luke Lijepaja, Venspils i Rigu (na ušću Daugave) i time oduzela sovjetskoj Baltičkoj floti njene baze na Baltiku. Pogotovo je pad Rige, glavne baze Baltičkog vojnog okruga, bio veliki gubitak za Sovjetsku mornaricu, iako je veliki deo jedinica flote u poslednjem trenutku uspeo da se povuče preko Finskog zaliva za Lenjingrad. Sovjetska flota koja je u proseku spremnije dočekala nemački napad nego kopnena vojska, uspela je da se povuče u prvoj etapi rata bez većih gubitaka, zahvaljujući, između ostalog, i razumevanju i aktivnostima admirala Kuznjecova (narodnog komesara mornarice), admirala Tribuca (komandanta Baltičke flote) i admirala Golovka (komandanta Severne flote u polarnom području). Još više od mesec dana pre nemačkog napada, Kuznjecov je uspeo da izdejstvuje da se mnogi brodovi iz srazmerno nezaštićenih luka Lijepaje i Venspilsa prebace u Rigu. Na sopstvenu odgovornost je 19. juna doveo flotu u stanje pripravnosti. Poslednje naređenje izdato u miru – „spremni za akciju“ - nije međutim smeo da izda na svoju ruku. Kad je naređenje došlo u noći između 21. i 22. juna, Tribuc i Golovko su već bili spremni. „Svakog trenutka smo očekivali telegram iz Moskve sledeće sadržine: rat je otpočeo“.

Na južnom delu sovjetsko-nemačkog fronta Nemci su u početku postizali manje uspehe. Grupa armija „Jug“, pod komandom feldmaršala Rundšteta, imala je, u svom sastavu dve rumunske armije i jedan mađarski korpus, koji su inače po kvalitetu bili daleko ispod nemačkih jedinica. Fon Šobertova 11. armija, koja je pripadala Grupi armija „Jug“, raspoređena na Prutu u Rumuniji, krenula je u napad kasnije zbog toga što su se neke njene divizije duže zadržale na Balkanu i što Mađari i Rumuni nisu bili spremni za nastupanje. Tako je feldmaršal fon Rundštet 22. juna, osim avijacijom, mogao, u suštini, da raspolaže samo 6. armijom (pod generalom fon Rajhenauom), 17. armijom (pod generalom fon Štilpnagelom) i fon Klajstovom 1. oklopnom grupom, koje su se nalazile u jugoistočnom delu Poljske. Verovatno da je Rundštetu od početka bilo jasno da će uprkos vojnom kvalitetu svojih komandanata armija imati probleme sa sovjetskim armijama na jugozapadnom frontu. One su, naime, bile, i po broju divizija i po broju oklopnih jedinica, isto tako jake kao snage Zapadnog i Severozapadnog fronta zajedno. Osim toga je Rundštet morao da otpočne svoj napad manje-više frontalno u nemogućnosti da pravi velika opkoljavanja. Već 23. juna je Halder u svom dnevniku izrazio zabrinutost zbog ovakve situacije: „Bićemo prinuđeni da nađemo slabu tačku u sovjetskoj odbrani i da na nju udarimo oklopnim snagama i svim sredstvima da bismo postigli uspeh u Ukrajini…“ Sovjetske armije su neprekidno prelazile u protivnapade i protivudare i bile su u prednosti što su mogle da nastupaju ne samo iz dubine nego i sa područja severnog i južnog krila Grupe armija „Jug“. Na severu su bile teško pristupačne Pripjatske močvare, a na jugu su sovjetske jedinice imale veliku slobodu manevrisanja, jer iz Mađarske i Rumunije nije još bio otpočeo napad na Sovjetski Savez.

Uz pomoć snažnog udara iz vazduha, Nemci su uspeli da odbiju gotovo sve sovjetske protivnapade i protivudare, ali su njihovi gubici u ljudstvu i materijalu bili veoma veliki. I kod sovjetskih jedinica je to doduše bio slučaj; po Halderovim rečima, ovde je besnela „veoma živa“ bitka. Tako Nemci na južnom delu sovjetsko-nemačkog fronta nisu spektakularno napredovali i o pravom munjevitom ratu tu u prvim sedmicama rata nije, u stvari, moglo da bude ni govora. To je bila velika prednost za sovjetsku stranu, jer vreme im je bilo značajan saveznik. Krajem juna i početkom jula 1941. počeo je, međutim, da slabi sovjetski otpor na jugu. Mnoge sovjetske jedinice počele su da se povlače na istok da bi duž nasipa reke Dnjepra gradile nove odbrambene linije, a veliki deo jedinica je prebačen na centralni deo fronta. Krajem juna su gradovi Kovelj, Rovno i Lavov bili u rukama Nemaca i nastupanje je moglo da se nastavi bržim tempom. Ovo nije važilo za severno krilo Grupe armije „Jug“, jer je tamo najpre trebalo očistiti Pripjatske močvare i osloboditi se sovjetskog pritiska sa te strane.

Trećeg jula je Halder imao razloga za optimizam u pogledu razvoja operacija na celom sovjetsko-nemačkom frontu. U svom dnevniku je tada zapisao: „Uglavnom se sad već može govoriti da je izvršen zadatak da se glavnina sovjetskih snaga potuče ispred Dvine (Daugava) i Dnjepra. Smatram da je tačna izjava jednog zarobljenog sovjetskog generala, da ćemo istočno od Dvine i Dnjepra naići samo na delove sovjetskih snaga koji već i po snazi neće biti u stanju da odlučujuće utiču na ishod nemačkih operacija. Ne preterujem, dakle, kad tvrdim da će se rat protiv Sovjetskog Saveza uspešno završiti u roku od četrnaest dana“.

U izjavi od 4. jula Hitler je bio još uvereniji od Hadlera: “Ja sve vreme pokušavam da se stavim u položaj protivnika. Praktično, on je rat već izgubio. Dobro je što smo mi uništili ruske tenkovske i vazduhoplovne snage na samom početku. Rusi ih više nikada ne mogu obnoviti“.

Potrebno je naglasiti da su nemačke snage do ovog datuma već počele da osećaju nestašicu u snabdevanju, a to je najviše došlo do izražaja kod Grupa armija „Centar“. Važan faktor u tome je bila i veća širina železničkog koloseka u Sovjetskom Savezu no u ostalom delu Evrope. Do 3. jula je nemačka inžinjerija uspela da prilagodi širinu železničkog koloseka na normalnu veličinu do pola puta na liniji poljska granica - Minsk, a do 5. jula bio je završen i ostatak.

Stvarno je tako izgledalo. Vrhovni komandant kopnene vojske, fon Brauhič, i njegov načelnik štaba Halder podneli su 8. jula izveštaj da su do tada identifikovane 164 sovjetske pešadijske divizije, da je od njih uništeno 89, a samo 46 je još sposobno da se bori, 18 je bilo na sporednim delovima ratišta, kao na primer u Finskoj, a da nije identifikovana lokacija za 11 divizija.

U cilju približavanja strategijskog rukovođenja trupama na frontu 10. jula su bile osnovane glavne komande za tri najvažnija strategijska pravca. Severozapadnim frontom je komandovao maršal Kliment Vorošilov, Zapadnim - maršal Semjon Timošenko i Jugozapadnim maršal Semjon Buđoni. Radi efikasnijeg funkcionisanja operativnog rukovođenja, sovjetska komanda je 20. jula ujedinila Front rezervnih armija i front Možajske odbrambene linije u jedinstven Rezervni front pod komandom Georgija Žukova. Na položaju načelnika Generalštaba Žukova je 1. avgusta zamenio maršal Boris Šapošnjikov. Na spoju centralnog i Rezervnog fronta 16. avgusta je bio formiran novi Brjanski front pod komandom maršala Andreja Jerjomenka.

Kijev, Smolensk, Lenjingrad

Uverenost u brzi završetak rata protiv Sovjetskog Saveza bila je toliko čvrsta da su Nemci računali da u najskorije vreme pristupe rešavanju zadataka predviđenih direktivom štaba nemačke Vrhovne komande broj 32 od 19. juna 1941. godine, u kojoj se govori, ni manje ni više nego o osvajanju basena Sredozemnog mora, severne Afrike, Bliskog i Srednjeg istoka, uz istovremeno obnavljanje „opsade Engleske“. Ujedno s tim, nemačko je rukovodstvo mamila perspektiva osvajanja Indije i prenošenja ratnih operacija na teritoriju Sjedinjenih Američkih Država. To su bili dalekosežni planovi o svetskoj dominaciji. Već su od 14. do 27. jula nemački generali razradi plan o ofanzivi preko Kavkaza i Irana na Bagdad i operaciju „protiv industrijske oblasti Urala“, izračunali su koliko vojske treba s fronta povući u Nemačku početkom septembra 1941. godine, odredili su mere za smanjenje brojnog stanja kopnenih trupa. Međutim, budući događaji će pokazati da su se Nemci poprilično prevarili u svojoj računici.

Sredinom jula naglo je povećan intenzitet i obim borbi na svim bojištima. Kada su se u borbu uključile nemačka armija pod nazivom „Norveška“ i finske trupe, ukupna dužina aktivnog fronta povećana je za još 1.200 km. Pored tri glavna strategijska pravca pojavio se i četvrti - severni sektor fronta, od Barencovog mora do Karelske prevlake, severno od Lenjingrada. Finska Karelska armija i nemačka armija „Norveška“ nastupale su na murmanskom, petrozavodskom i olonjeckom pravcu u nameri da ovladaju Kirovskom železničkom magistralom i lukom Murmansk, koja se zimi ne zaleđuje. Nova opasnost po Lenjingrad pojavila se od Jugoistočne finske armije koja je nadirala preko Karelske prevlake. Četvrta tenkovska grupa generala Hepnera iz sastava Grupe armija „Sever“, pokušala je da se u brzom hodu preko reke Luge probije do Lenjingrada. Grupa armija „Centar“, pod komandom feldmaršala fon Boka, nastupala je na širokom frontu od srednjeg toka Zapadne Dvine do Žlobina na Dnjepru. Njena udarna snaga, sastavljena od 2. i 3. oklopne grupe, usmerena je bila na pravcu Vitebska, Smolenska i Roslavlja. Cilj joj je bio da zauzme Smolensk i Vjazmu i otvori put prema Moskvi. Fon Rundštatova Grupa armija „Jug“ probijala se prema Kijevu. Rumunska 3. i 4. armija nastupale su iz Moldavije u pravcu Odese.

Do sredine jula trupe Vermahta su osvojile Letoniju, Litvaniju, Belorusiju, Moldaviju i deo Ukrajine.

Na lenjingradskom pravcu Nemci su se približili Lenjingradu na svega 120 km. U toku 17. i 18. jula sovjetske trupe pod komandom generala V. Morozova su izvršile snažan protivnapad na 56. nemački motorizovani korpus. Na prilazima reci Lugi i Novgorodu sovjetske trupe su uspele da prisile protivnika da tapka čitavih 20 dana u mestu. Nemcima je bilo jasno da bez novih pojačanje ne mogu da nastave napredovanje ka Lenjingradu.

Prema nemačkim izvorima do polovine jula samo kopnene snage Vermahta su imale 92.000 poginulih i ranjenih, oko 50% tenkova od prvobitnog broja su uništeni, dok su gubici vazduhoplovstva dostizali 1.284 aviona.

Dana 19. jula nemačka Vrhovna komanda je izdala Direktivu br. 33 u kojoj su bili dati glavni zadaci o nastavku rata na Istoku koji su se pre svega odnosili na Grupu armija „Centar“ i Grupu armija „Jug“. Trebalo je da one unište već opkoljene sovjetske snage. Što se tiče Grupa armija „Jug“ ona je trebalo da koncentričnim napadom iz Mogileva Podoljskog, Vinice i jedne jedne tačke severno od Umana opkoli i uništi 12. i 16. sovjetsku armiju. Guerijanova 2. oklopna grupa trebalo je da se odvoji od Grupe armija „Centar“ i da skrene ka jugoistoku, kako bi sprečila da se ove sovjetske snage povuku preko Dnjepra. Grupa armija „Centar“ bi onda pošto uništi opkoljene snage, nastavila isključivo pešadijskim jedinicama da napreduje ka Moskvi. Istureni delovi oklopnih jedinica Grupe armija „Sever“ morali bi da sačekaju dok ih ne sustignu pešadijske snage kako bi onda udruženim snagama napali Lenjingrad. Zbog toga bi 3. oklopnu grupu trebalo prebaciti iz Grupe armija „Centar u Grupu armija „Sever“.

Zbog novonastale situacije Hitler je 21. jula specijalnim vozom doputovao na okupiranu sovjetsku teritoriju na sektor GA „Sever“, gde se sastao sa njenim komandantom feldmaršalom fon Lebom. Da bi ubrzao napredovanje ka Lenjingradu, Firer je odlučio da 3. oklopnu grupu generala Hota povuče sa moskovskog pravca i prebaci je na severoistok u cilju sadejstva u osvajanju Lenjingrada. Istovremeno je naređeno 2. tenkovskoj grupi generala Guderijana da se okrene na jugoistok, dok bi ka Moskvi nastupale samo kombinovane pešadijske jedinice.

Na kijevskom pravcu vojska Jugozapadnog fronta odbila je sredinom jula prve nalete fon Runštatovih jedinica.

Smolensk

Od 10. jula do 10. septembra 1941. godine na zapadnom pravcu, na bojištu dugom 650 i dubokom 250 km vođena je Smolenska bitka. Smolensk je udaljen od Moskve oko 400 km i već je u ranijim periodima ruske istorije nekoliko puta bio važna tačka u odbrani Moskve.

Već 10. jula oko 30 mehanizovanih i oklopnih čelnih divizija nemačke 2. i 3. tenkovske grupe i 9. i 2. kombinovane armije, iz sastava Grupe armija „Centar“, izbile su na Dnjepar i Zapadnu Dvinu. Glavnina im je ostala na 120-150 km pozadi, ali su i pored toga napadači prevazilazili sovjetske jedinice na smolenskom pravcu u ljudstvu, artiljeriji i avijaciji dva puta, a u tenkovima — četiri puta.

U prvoj fazi bitke koja je vođena od 10. do. 20. jula, Nemci su postigli zapažen uspeh. Uspeli su da probiju odbranu Zapadnog fronta na njegovom desnom krilu i u centru. Brze nemačke jedinice uspele su da zauzmu Oršu, Smolensk, Jeljnu i Kričev razbivši prethodno 22. armiju generala F. A. Jeršakova. U obruču se našla 19. armija generala Ivana Konjeva, 16. armija generala M. F. Lukina (koja je neposredno branila Smolensk) i u centru fronta 20. armija P. A. Kuročkina. Na levom krilu Zapadnog fronta 21. armija pod komandom generala F. I. Kuznjecova prešla je 13. jula u protivnapad i oslobodila gradove Rogačev i Žlobin.

U drugoj fazi Smolenske bitke – od 21. jula do 7. avgusta sovjetska komanda je pokušala da preduzme protivnapad. U blizini Jarceva malobrojna grupa sovjetske vojske pod komandom generala Konstantina Rokosovskog neočekivano je prešla u ofanzivu, oslobodila ovaj grad i prešla u forsiranje reke Vop. Posle uspešno izvedenog kontranapada, Nemci su bili prinuđeni da privremeno obustave ofanzivu na Moskvu. Tako je prvi put u toku Drugog svetskog rata, Vermaht morao na glavnom strategijskom pravcu da pređe u odbranu.

Treća faza Smolenske bitke trajala je od 8. do 21. avgusta. U njoj su se najžešće bitke odvijale na južnim delovima ovog rejona. 8. avgusta 2. tenkovska grupa i 2. pešadijska armija ustremile su se na jug i potisnule sovjetske trupe ka jugu i jugoistoku. Ali i pored žilave sovjetske odbrane Nemci su uspeli da 21. avgusta probiju odbrambene linije Centralnog, a zatim i Brjanskog fronta i prodru u dubinu 120–140 km i izbiju na liniju Gomelj – Starodub, duboko se uklinivši između Brjanskog i Centralnog fronta, ugroživši time krila i pozadinu sovjetskog Jugozapadnog fronta.

Za to vreme na lenjingradskom pravcu GA „Sever“ probila je 8. avgusta liniju odbrane na reci Lugi, kod Kingsepa i severozapadno od jezera Iljmen posle jednomesečnih borbi zauzela Novgorod, a 20. avgusta Čudovo, da bi potom presekla put i železničku prugu Moskva – Lenjingrad. Fon Lebove jedinice izbile su na Finski zaliv u rejonu Streljne i preko Čudova napredovale prema Ladoškom jezeru.

U noći 8. avgusta 1941. poletelo je sa aerodroma na ostrvu Saremu 15 sovjetskih bombardera i napalo Berlin. U toku narednih mesec dana sovjetska avijacija stacionirana na ovom ostrvu izvršila je ukupno devet napada na Berlin i druge nemačke gradove.

1. 8. general-pukovnik Franc Halder je u svom dnevniku zabeležio da je Vrhovna komanda kopnene vojske na početku rata računala sa 200 sovjetskih divizija, a da ih je sada već bilo identifikovano 360.

U Lenjingradu je zbog novonastale situacije izvršena reorganizacija fronta tako da je 27. avgusta od jedinica iz Lenjingrada formiran Lenjingradski front, a od trupa Severnog fronta i jedinica u polarnom području stvoren je Karelijski front, pod komandom generala V. A. Frolova. Zatim je maršal Kliment Vorošilov zamenio genrala Popova na položaju komandanta Lenjingradskog fronta. Nemci su 8. septembra zauzeli Šliselburg i potpuno blokirali Lenjingrad.

Prema nemačkim podacima, od 22.6. do 31.8. 1941. godine. Nemci su imali 409.998 mrtvih i ranjenih vojnika. Ti gubici su bili popunjeni sa samo 217.000 ljudi; od 24 divizije koje su bile u strategijskoj rezervi Vrhovne komande kopnene vojske, već je 21 bila ubačena u borbu.

1. 9. samo je 47% svih nemačkih tenkova na Istočnom frontu bilo upotrebljivo; 32% bilo je na listi za opravke, a 30% bilo je neupotrebljivo.

Finci koji sebe nisu smatrali nemačkim saveznikom, već su jednino imali istog neprijatelja, nisu hteli da pređu granicu od 1939. Ograničili su se na to da zauzmu teritorije koje su morali da ustupe Sovjetskom Savezu posle Zimskog rata 1939-1940.

Četvrta faza Smolenske bitke počela je 22. avgusta, a završila se 10. septembra. Sovjetska komanda je pokušala da energičnim operacijama razbije GA „Sever“ i osujeti njeno napredovanje u pozadinu Jugozapadnog fronta. Neočekivano, 2. tenkovsku grupu pod komandom Guderijana napalo je 460 sovjetskih aviona i nanelo joj veoma teške gubitke, koje je, međutim, nemačka komanda brzo popunila. Ali to nije bilo dovoljno da se zaustavi napredovanje neprijatelja. Nemci su uspeli da probiju front na delu na kome se nalazila 22. sovjetska armija. Potom su potisnule i 29. armiju na istočnu obalu Zapadne Dvine. Jedino je sovjetska 24. armija Rezervnog fronta uspela da potpuno razbije protivničku grupaciju na sektoru Jeljne. Početkom septembra u okolini Smolenska prvi put u toku rata su upotrebljene „Kaćuše“, kojih su se Nemci veoma plašili, a koje su još nazivali „Staljinove orgulje“.

Trupe Zapadnog, Rezervnog i Brjanskog fronta prešle su, po naređenju Stavke, 10. septembra u odbranu čime je završena Smolenska bitka. Smolenska bitka je imala veoma važnu ulogu u daljim dešavanjima na Istočnom frontu jer je zadržala Nemce skoro 2 meseca u njihovom pohodu ka Moskvi.

To zaustavljanje je sprovedeno uz velike gubitke. Prema nemačkim podacima u bici za Smolensk zarobljeno je 348.000 ljudi, zaplijenjeno je 3.000 tenkova i više od 3.000 artiljerijskih oruđa. Sovjetski podatak govori o 32.000 nestalih.

Kijev

Na južnom krilu sovjetsko-nemačkog fronta vođene su ogorčene borbe dva i po meseca. Dužina ovog fronta u julu je iznosila oko 1.200 km, a u septembru blizu 800 km, dok su se u dubini okršaji odvijali na 500-600 km.

Hitler je naredio da se 8. avgusta zauzme Kijev. U Ukrajini su u prvoj polovini avgusta sovjetske trupe uz ogorčene napore odbijale napade nemačke 1. tenkovske grupe generala Klajsta, kao i 6, 17. i 11. armije, zatim 3. i 4. rumunske armije i Prvog mađarskog korpusa. Sve su te jedinice pripadale GA „Jug“. Krajem avgusta Nemcima je pošlo za rukom da zauzmu Dnjepar, na sektoru Kremenčuga do Hersona.

S obzirom da nije raspolagao potrebnim rezervama, Hitlerov Glavni stan je odlučio da privremeno uzme 2. tenkovsku grupu i 2. armiju od GA „Centar“ i njime ojača GA „Jug“.

Glavna komanda sovjetskog Jugozapadnog pravca formirana je 10. jula. Ona je bila koordinator borbenih operacija Jugozapadnog, Južnog i Brjanskog fronta, a u operativnom smislu jedno vreme joj je bila potčinjena i Crnomorska flota. Jugozapadni pravac postojao je do 13. septembra 1941. godine, a potom su frontovi koji su ga sačinjavali delovali samostalno. Komandant trupa Jugozapadnog pravca maršal Semjon Buđoni zatražio je od Stavke dozvolu da povuče na istočnu obalu Dnjepra 5. armiju i 27. pešadijski korpus koji su se nalazili na ugroženom desnom krilu Jugozapadnog fronta, što im je Staljin sa izvesnim zakašnjenjem dozvolio, stavljajući im istovremeno zadatak da drže Kijev što je moguće duže. Staljin je ovim potezom napravio katastrofalnu grešku koja je dovela do jednog od najvećih sovjetskih poraza u Drugom svetskom ratu.

Tek 11. septembra trupe Jugozapadnog fronta su se povukle na novu odbrambenu liniju na reci Psjol, a u panici koja je zahvatila sovjetsku vrhovnu komandu odlučeno je da se umesto maršala Semjona Buđonija na položaj komandanta postavi maršal Semjon Timošenko.

Međutim, 1. i 2. nemačka oklopna armija nisu dozvolile Timošenkovim trupama da organizuju odbranu na reci Psjol, već su nastavile da im nanose teške gubitke. Tenkovi generala Klajsta uputili su se 12. septembra iz Kremenčuga na sever u susret 2. tenkovskoj grupi. Obe grupe spojile su se 15. septembra u rejonu Lovhice i time završile opkoljavanje pet sovjetskih armija Jugozapadnog fronta. Opkoljene su 5, 37. i 26. armija, kao i delovi 21. i 38. armije sa ukupno 452 hiljade vojnika. Nemci su energičnim akcijama od 18. do 20. septembra ispresecali opkoljene jedinice na manje delove i počeli da ih uništavaju ponaosob.

U novonastaloj situaciji Stavka je naredila delovima 37. armije koji su branili Kijev da se 19. septembra povuku iz grada, tako da su posle 71 dana odbrane Nemci zauzeli glavni grad Ukrajine. Neke sovjetske jedinice su uspele da se probiju iz obruča ka severu, dok su druge jedinice prešle na partizanski način ratovanja. I pored toga Nemci su u borbama za Kijev zarobili preko 250.000 sovjetskih vojnika (neki istoričari pišu da se ta cifra kretala i do 665.000 zarobljenih crvenoarmejaca).

Posle pobede kod Kijeva u Hitlerovom Glavnom stanu u Rastenburgu pojavile su se nove nesuglasice. Komandant nemačke Kopnene vojske feldmaršal Valter Brauhič smatrao je da treba obnoviti ofanzivu na Moskvu. A Hitler i Generalštab su bili za nastavljanje ofanzive na severu i jugu, kako bi se Moskva odsekla i pripremili uslovi za pohod na nju, jer u tom trenutku Vermaht nije raspolagao snagama koje bi mogle uspešno da vode operacije na sva tri glavna strategijska pravca.

Zanimljivo je da je načelnik štaba Vrhovne komande kopnene vojske, general-pukovnik Franc Halder smatrao da je bitka za Kijev bila „najveća strategijska greška rata na istoku“ s obzirom da je za uništenje ovih snaga utrošeno mnogo vremena i jedinica, što je usporilo ostale operacije, naročito one u pravcu Moskve.

Odesa

Glavni članak: opsada Odese

Po nesnosnoj vrućini 5. avgusta otpčočela je bitka za veliku crnomorsku luku Odesu koja se u to vreme nalazila u dubokoj pozadini neprijatelja. Grad su branile Samostalna primorska armija i delovi snaga Crnomorske flote. Branioci su uz pomoć stanovništva izgradili tri odbrambene linije i na gradskim ulicama podigli barikade. Odesu je branilo oko 35 hiljada vojnika i isto toliko dobrovoljaca, koji su 73 dana vezivali za sebe 18 rumunskih divizija, potpomognutih gotovo čitavom rumunskom ratnom flotom i nemačkom avijacijom. Branioci su bili praktično odsečeni od sovjetskog Južnog fronta, pa je uprkos njihovoj izuzetnoj hrabrosti i čvrstini, Stavka odlučila da se grad evakuiše, jer je pretila opasnost da budu potpuno okruženi. Crnomorska flota prebacila je 16. oktobra na Krim pripadnike Primorske armije koja nije imala neke ozbiljnije gubitke.

Vidi još

• Sveti rat (pesma)

Literatura

• Müller, Rolf-Dieter; Uebershar, Gerd R. (1997). Hitler's War in the East, 1941-1945: A Critical Assessment. Berghahn Books. str. 73. ISBN 978-0-85745-075-3. 

Spoljašnje veze

• Staljin protiv „Barbarose“ („Večernje novosti“, feljton, oktobar 2014) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. oktobar 2014)