Operacija hapšenja Draže Mihailovića

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga

Operacija hapšenja Dragoljuba Draže Mihailovića izvedena je od 12. marta 1946. godine u okolini Višegrada od strane OZNA-e.

Operacija njegovog hapšenja je počela još maja 1945. godine kada je na Zelengori uništena Glavnina njegovih snaga. Sam čin hapšenja je i do danas ostao sporan. Prema zvaničnoj verziji OZNE u hapšenju je ključni faktor bio Nikola Kalabić, komandant Kraljeve garde. Dok drugi izvori tvrde da je Draža uhapšen na prevaru u saradnji sa Saveznicima.

Raspad JVuO 1945. godine i pripreme hapšenja[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Bitka na Zelengori

Posle sloma četničkih snaga na Zelengori, maja 1945. godine, Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA) otpočela je sa prvim pripremama na akciju zarobljavanja Draže Mihailovića. Kao pogodnost u tom cilju koristila im je pomoć uhvaćenih četničkih komandanata. Najveće pogodnosti u predstojećoj akciji OZNE bilo je prisustvo nekadašnjeg Mihailovićevog komandanta Centra za vezu br. 2, kapetana Nikole Milovanovića i zarobljavanje pomoćnika komandanta Drugog Ravnogorskog korpusa, majora Trifuna Ćosića i zaplenjena dokumenta.

Hapšenje Nikole Kalabića[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Nikola Kalabić
Nikola Kalabić

Nikola Kalabić, komandant Kraljeve garde, je uspeo da preživi uništenje Glavnine četničkih snaga, na Zelengori maja 1945. godine. Pri povlačenju se, u jednom selu kod Foče, susreo sa Dražom Mihailovićem i dogovorili si su se da Nikola pređe u Srbiju, dok će Draža još neko vreme ostati u Bosni i pokušati da prikupi preostale snage. Kalabić se tada, sa ostacima svoje garde, prebacio preko Drine i preko Zlatibora stigao u okolinu Valjeva.

U jesen 1945. godine, major OZNE Milovan Bata Pejanović, pod pseudonimom Ljuba Popović, advokat iz Beograda, predstavljajući se kao delegat „beogradske četničke organizacije“ uspeo je da stupi u kontakt sa četničkim komandantom za valjevski okrug, Milićem Boškovićem. Posle nekoliko sastanaka sa Boškovićem, zatražio je da ga poveže sa četničkim potporučnikom Dragišom Blagojevićem, za kojeg je OZNA znala da je bio Dražin pratilac i da se nalazi u okolini Valjeva. Plan je bio da se preko Blagojevića pokuša saznati gde se nalazi Draža. Posle dužeg ubeđivanja Ljuba je uspeo da nagovori Boškovića i on ga je 6. novembra odveo u šumu blizu Struganika, gde se sastao sa Dragišom Blagojevićem. Prilikom susreta Ljuba je od Blagojevića saznao da se Draža nalazi u Bosni, najverovatnije u okolini Višegrada, kod majora Dragiše Vasiljevića, bivšeg komandanta Višegradske četničke brigade. Blagojević je tada napomenuo da on ima mogućnost da se preko jedne udovice iz Veljeg Luga, kod Višegrada, poveže sa Dragišom Vasiljevićem. Na drugom sastanku sa Blagojevićem, 12. novembra kraj puta Mionica-Brežde, Ljuba je četnicima doneo nekoliko stvari kao poklon „beogradske četničke organizacije“, a sa sobom je nazad u Beograd poveo jednog četničkog radio-telegrafistu. Prilikom rastanka Blagojević je rekao Ljubi da je Nikola Kalabić izrazio želju da se sastane sa njim.

Pošto je četnički radio-telegrafista bio zadovoljan smeštajem u Beogradu, uputio je, preko jataka, četnicima pismo puno hvale na račun „beogradske četničke organizacije“. Ovo pismo je dospelo do Kalabića i učvrstilo ga u nameri da se sastane sa Ljubom. Na sledeći sastanak sa potporučnikom Dragišom Blagojevićem, Ljuba je poveo jednog bivšeg Kalabićevog četnika, izvesnog „Maksima“ koji je radio za OZNU, i dva pisma „beogradske četničke organizacije“ upućena Draži Mihailoviću i Nikoli Kalabiću. Četnici su ih tada odveli do jedne usamljene kuće u blizini sela Paštrice, gde su se sastali sa Kalabićem. Nakon dužeg razgovora Kalabić je prihvatio Ljubin predlog da ga snabde sa lažnim ispravama i prebaci u Beograd. Kalabić je potom uputio Ljubu Popovića i Dragišu Blagojevića u selo Velji Lug da tamo udovici uruče pismo „beogradske organizacije“ za Dražu, kojem je Kalabić priložio i svoje pismo.

Nekoliko dana posle predaje pisama udovici u Veljem Lugu, Ljuba i Blagojević su bili obavešteni od udovice da je Dragiša Vasiljević nepoverljiv u pogledu izvora pisama. Ostavivši udovici još jedno pismo za Valjarevića, njih dvojica su se vratila u Beograd. Dva dana kasnije, Kalabić je poslao Ljubi kurira sa porukom da na već dogovoreni sastanak, 29. novembra, povede sa sobom i jednog oficira iz američke ambasade. Za ovu ličnost bio je izabran jedan agent OZNE koji je znao engleski jezik. Zbog čestih potera OZNE, Kalabić nije bio u mogućnosti da se pojavi na zakazanom sastanku, ali je već sutradan poslao poruku da želi ponovni sastanak.

Ljuba Popović i „američki oficir“ su se susreli sa Kalabićem 5. decembra u jednoj kući u blizini sela Brankovića. Kalabić koji se tu nalazio sa oko 30-ak četnika, nakon razgovora sa Ljubom i „američkim oficirom“, odlučio je da još iste noći krene za Beograd, a odatle u inostranstvo. Ova njegova odluka izazvala je burna negodovanja prisutnih četnika, koji su smatrali da je u pitanju klopka. Nakon burne rasprave, u kojoj su najoštriji bili Kalabićev pratilac Dragoslav Milosavljevića zvani „Čerčil“ i komandant Tamnavske četničke brigade Marko Kotarac, izgledalo je kao da će plan OZNE pasti u vodu. Ipak Kalabić je ostao nepokolebljiv i iste noći je, zajedno sa svojim pratiocima, pošao u Beograd.

Po dolasku u Beograd, Kalabić je, kao vođa grupe, odveden u jednu vilu, u ulici Bože Jankovića, na Voždovcu, a dok su njegovi pratioci Mišić, Čerčil i još jedan su odvedeni u vilu u Užičkoj ulici, u blizini Titove rezidencije. Njima je bilo rečeno da im se pruža prilika da izvrše atentat na Tita. Prilikom akcije njihovog razoružavanja koje, su izveli Đorđe Nešić i Nikola Bugarčić, sva trojica su ubijena. Kako bi mogao biti iskorišćen u akciji hapšenja Draže Mihailovića, Kalabić je morao biti savladan bez upotrebe oružja i preterane upotrebe sile. Kalabić je u kuću ušao prilično nepoverljivo i seo za sto držeći i jednoj ruci odšrafljenu bombu, a u drugoj pištolj. Da bi razbili napetu atmosferu, operativci OZNE, koji su kao članovi „beogradske četničke organizacije“, dočekali Kalabića, ponudili su ga kafom i rakijom i počeli da pričaju o raznim „akcijama“ koje oni izvode po čitavom Beogradu. Tokom večere pred Kalabića su iznesene velike količine alkohola, ne bi li ga pijanog lakše savladali. Operativci OZNE morali su i sami da piju, da ne bi izazvali sumnju, i bili su već gotovo pijani, dok Kalabić, naviknut na alkohol nije pokazivao znakove pijanstva. Potpuno raskravljen uverenjem da se nalazi na sigurnom u neko doba noći je zadremao, opružio se na kauč u sobi u kojoj su pili i zaspao. Najpre su ga razoružali, a u trenutku kada su mu stavljali lisice na ruke, on se probudio i počeo da pruža otpor. Operativcima OZNE je ipak uspelo da ga savladaju bez povreda.

Pripreme za operaciju hapšenja Draže Mihailovića[uredi]

Nikola Kalabić je istog jutra, posle hapšenja, prebačen u sedište OZNE u Zmaj Jovinoj ulici (vidi još: Glavnjača) i suočen sa mozgovima cele operacije komandantom OZNE za Srbiju Slobodanom Penezićem Krcunom i ministrom unutrašnjih poslova FNRJ Aleksandrom Rankovićem Markom. Oni su trebali da slome Kalabića i privole ga na saradnju.

Zbog toga mu je podmetnuto pismo koje dokazuje njegovu navodnu izdaju. Potom je Slobodan Penezić Krcun odabrao 12 najpoverljivijih operativaca OZNE koji su trebali da pođu u potragu za Dražom Mihailovićem. Za vođu ove grupe bio je imenovan Svetolik Lazarević, a u njoj su se, između ostalih, nalazili i narodni heroji Đorđe Nešić i Radenko Mandić.

Najpre im je naređeno da puste brade i smešteni su jedan stan u Kosovskoj ulici. Tamo su proveli petnaestak dana na obuci. Posebna pažnja je bila posvećena učenju novih imena i biografija. Dodeljene su im biografije četnika Avalskog korpusa, jer Draža i njegovi najbliži saradnici nisu direktno dolazili u kontakt sa Avalskim korpusom.

Potraga za Dražom[uredi]

Preobučeni u odela zarobljenih četnika, operativci OZNE, su krenuli 19. januara 1946. godine u pravcu Višegrada u potragu za Dražom Mihailovićem. Najpre su obišli teren oko Višegrada, Dobruna i Bijelog Brda. Svraćali su kod Kalabićevih jataka, ne bili preko njih saznali gde se nalazi Draža.

U selu Granje su došli u kuću kod Budimira Gajića, lokalnog četničkog komandanta. Ništa ne sumnjajući, Gajićev otac se raspričao o svome sinu i ostalim četnicima koji su se krili u šumi, a sa kojima se pretpostavljalo da je i Draža Mihailović. Budimirov brat Marko rekao je da jedino njihov komšija Vitomir Ruso može da pronađe Budimira, pa je otišao po Vitomira i doveo ga. Iste noći Vitomir je otišao do zemunice na Crnom vrhu, gde se krio Gajić. Pošto je on bio nepoverljiv prema sadržini pisma, dogovorio se sa Dragišom Vasiljevićem da ne obaveštavaju Dražu o ovome, a Vitomiru su rekli da oni sumnjaju da je to Kalabić i da mu kažu da ih nije našao.

Posle sedam dana, dva operativca, su se vratila u selo Vitomiru dali još jedno pismo za Gajića. Ovo je kod četnika u zemunici, na Crnom vrhu, izazvalo još veću sumnju pa su, ne obavestivši Dražu ni o čemu, naredili Vitomiru da se ne vraća kući jer je u pitanju klopka. Izgledi za uspeh operacije tada su ponovo svedeni na minimum, operativci OZNE, su se povukli na neko vreme, u Beograd. Po njihovom povratku, Slobodan Penezić Krcun je naredio veliku milicijsku poteru na tom terenu, da bi se u potpunosti stekao utisak da su tu bili pravi četnici.

Četnici su odmah po Vitomirovom odlasku napustili zemunicu na Crnom vrhu i uputili se u selo Reuševiće, kod Mila Kneževića. Tu su, u blizini Kneževićeve kuće, iskopali dva skloništa, jedno za Dražu i Vasiljevića, a drugo za ostale.

Hapšenje[uredi]

Posle pauze od mesec dana i velike milicijske potere, početkom marta, grupa operativaca OZNE, ponovo se vratila u okolinu Višegrada. Pešice su se zaputili po selima oko Višegrada od jednog do drugog jataka. Uveče 11. marta su se na groblju u selu Ravanici sastali sa Budimirom Gajićem i Blagojem Kovačem. Nakon susreta i uveravanja da u Srbiji navodno postoji jaka četnička organizacija, koju je Kalabić pokrenuo, Gajić je poruku poslao Draži.

Draža Mihailović je tada odlučio da se satane sa njima i poručio je Gajiću da ga dovede u Reuševiće. U noći 12. marta Draža se sastao sa njima. Tada je nastao jedan od najkritičnijih trenutaka operacije, pošto su se Draža, Dragiša Vasiljević i vođa grupe OZNE, Svetolik Lazarević, povukli nasamo u kuću, da razgovaraju. Ostali operativci OZNE su ostali napolju sa 20-ak četnika. Prilikom razgovora u kući, uveravali su Dražu da u Srbiji postoji jaka četnička organizacija i pozivali ga da sa njim pređe u Srbiju. Draža je u početku bio sumnjičav, dok je potpukovnik Vasiljević bio u potpunosti nepoverljiv prema i uveravao je Dražu da ne ide. Kasnije tokom razgovara Draža je popustio u pristao da krene u Srbiju.

Dogovoreno je bilo da krenu još iste noći, podeljeni u dve grupe: u jednoj je trebalo da budu Draža, Vasiljević, tri četnika i Dražinog obezbeđenja (Srpko Medenica, Budimir Gajić i Blagoje Kovač) i svi „pratioci“, u stvari operativci OZNE. Druga grupa je trebala da krene u drugom pravcu da bi zavarala eventualnu poteru, pa bi se obe grupe sastale ujutru u mestu Brezovac i odatle nastavile zajedno za Srbiju. Nakon dogovora grupe su krenule po određenim prvacima.

Obračun je trebalo da počne na jednom mestu u blizini puta Dobrun-Priboj, gde ih je u zasedi čekala grupa OZNE. Znak za obračun je trebala da bude komanda: „Učo stani!", pošto je na čelu trebalo da ide operativac OZNE Uča Krstić, ali pošto su išli u koloni po dvoje, na čelu su bili četnici Budimir Gajić i Srpko Medenica, a iza njih operativci Krstić i Ciklovan. Pošto se Draža umorio, on je nepredviđeno rekao da stanu. To se prenelo po koloni i nastalo je kolebanje. Operativac Ciklovan je, umesto mašinkom, pripucao pištoljem, tako da je Gajić, iako ranjen, uspeo da pobegne. Čim je nastalo pucanje Radenko Mandić je odmah legao na Dražu, tako da ovaj nije ništa posumnjao, misleći da ga štiti. Đorđe Nešić je ubio potpukovnika Vasiljevića, a potom su on i Radenko Mandić stavili Draži lisice.

U istražnom zatvoru[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Beogradski proces
Draža Mihailović pred sudom

Draža Mihailović je najpre odveden u jednu kuću u blizini, gde su se nalazili operativci OZNE, a zatim je prebačen u Višegrad gde se tada već nalazio general Jovo Kapičić. Po dolasku u Beograd, doveden je u sedište OZNE za Srbiju, u Zmaj Jovinoj ulici, gde su potom došli Slobodan Penezić Krcun i Aleksandar Ranković. U vreme Dražinog hapšenja, Tito se nalazio u službenoj poseti NR Poljskoj, a o hapšenju ga je obavestio Aleksandar Ranković. Vest o Dražinom hapšenju ostala je u tajnosti sve do 27. marta 1946. godine, kada je na zasedanju Savezne skupštine, ministar unutrašnjih poslova FNRJ Aleksandar Ranković objavio ovu senzacionalnu vest.

Sve do početka sudskog procesa, Draža se nalazio u jednoj posebno pripremljenoj sobi u sedištu OZNE za Srbiju u Zmaj Jovinoj ulici. Dan uoči početka suđenja prebačen je u pomoćnu zgradu Pešadijskog vojnog učilišta na Topčideru.

Dražu Mihailovića je prvobitno na sudu trebala da zastupa Desa Berić, ugledni beogradski advokat, ali se Draža opredelio za vođe Demokratske stranke u JNOF-u, Nikolu Đonovića i dr Dragića Joksimovića. Isledni postupak je trajao od 9. aprila do 31. maja 1946. godine. Glavni islednik bio je partizanski prvoborac Josif Malović, koji je na tom položaju zamenjivao glavnog tužioca FNRJ Josipa Hrnčevića, tada odsutnog. Odluku o postavljenju Malovića za islednika potpisao je Politbiro CK KPJ na sednici održanoj 29. marta 1946. u Beogradu. Optužnica je uručena 3. juna 1946. i nju je zastupao pukovnik JA Miloš Minić. Suđenje je otpočelo 10. juna 1946. godine.

Poslednji čin[uredi]

Sve pojedinosti o hapšenju Dragoljuba Draže Mihailovića puštene su u javnost tek 1962. godine. Mada ni do danas nije poznata dalja sudbina Nikole Kalabića, postoji nekoliko verzija o tome šta mu se dogodilo. Prema nekim tvrdnjama on je ubijen pre ili u isto vreme kada i Draža Mihailović, a prema drugim njemu je dodeljen drugi identitet i on je nastanjen negde u Bosni, gde je živeo izvesno vreme, ali posle je ubijen od pripadnika UDBE jer je postojala je opasnost da otkrije svoj pravi identitet.

Inspirisan hapšenjem Draže Mihailovića, reditelj Miomir Stamenković je 1971. godine snimio film "Klopka za generala", koji nema skoro nikavih dodirnih tačka sa stvarnim hapšenjem. Godine 1981. Televizija Beograd je snimila TV seriju "Poslednji čin", po scenariju Siniše Pavića, a u režiji Save Mrmka, koja je vrlo slikovito prikazala čitavu operaciju hapšenja Draže Mihailovića.

Osporavanje zvanične verzije[uredi]

Posle raspada Jugoslavije i političkih promena u Srbiji, počela su osporavanja zvanične verzije hapšenja Draže Mihailovića razotkrivajući ih kao komunističku propagandu. Posebno je osporavana uloga Nikole Kalabića u hapšenju, nakon sumnje da je njegovo pismo fasifikat.[1]

Nezvanična verzija[uredi]

Po nezvaničnoj verziji na poduhvatu hapšenja su operativci OZNE koristili pomoć engleskih oficira koji su im predali šifre. Posle toga je OZNA, Dražu Mihailovića pratila preko radio-stanice i locirala je mesto njegovog boravka. U akciji zarobljavanja korišćeni su avioni koji su bili udešeni da izgledaju kao saveznički. U jedan takav avion koji se spustio nedaleko od Višegrada službenici OZNE su prerušeni u savezničke uniforme i snabdeveni savezničkim propusnicama nagovorili već bolesnog Dražu da pođe sa njima u inostranstvo, ali umesto inostranstva avion je odleteo za Beograd.

Reference[uredi]

Literatura[uredi]

  • Boro Krivokapić, „Beskonačni Tito“, razgovor sa Đorđem Nešićem
  • Intervju Profilu o hapšenju Draže Mihailoviću: Radenka Mandića, Josipa Malovića, Branka Mihailovića, Miloša Minića i Milovana Bate Pejanovića
  • List Borba od 20. marta do 2. juna 1946. godine
  • Jovan Keser i Dragoje Lukić „Ne osećam se krivim“ - Stenografske beleške sa suđenja Draži Mihailoviću 1946, Beograd, 1991.
  • Žan Kristof Buson "Heroj koga su izdali saveznici". Jagodina, 2006.
  • Miloslav Samardžić „Istina o Kalabiću“, Novi Pogledi, Kragujevac, 1999.