Opsada Moskve (1608)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Opsada Moskve (1608)
Deo vremena Smutnje

Tušinski logor
Vremejun 1608-mart 1610.
Mesto
Rusija
Ishod Pobeda cara Vasilija
Sukobljene strane
Rusko carstvo Poljski najamnici, pobunjeni ruski seljaci, kozaci i vlastela
Komandanti i vođe
Vasilij IV
Mihail Skopin-Šujski
Lažni Dimitrije II
Roman Rožinski
Jan Sapjeha
Jačina
oko 30.000 oko 100.000
Žrtve i gubici
Teški Teški

Opsada Moskve (1608) od strane Lažnog Dimitrija II bila je deo Smutnog vremena.

Uvod[uredi | uredi izvor]

Od smrti Lažnog Dimitrija 1606, njegove preživele pristalice širile su glasine o njegovom spasenju i povratku: u ime cara Dimitrija podignut je i ustanak Bolotnjikova (1606—1607), a brojni drugi samozvanci pod raznom imenima ("Lažni Petar") preplavili su Rusiju. Najzad se u leto 1607. u Starodubu na zapadnoj granici Rusije pojavio novi pretendent sa podrškom poljsko-litvanskih magnata, koji je ostao u istoriji pod imenom Lažni Dimitrije II.

Većina gradova u Severiji prišla je uzurpatoru, i Lažni Dimitrije II je u septembru 1607. uz pomoć Bolotnjikovljevog atamana Ivana Zaruckog i poljskih najamnika u Starodubu okupio vojsku sa ciljem da razbije opsadu Tule, ali je predaja Bolotnjikova osujetila ove planove. U toku zime 1607-1608. u Orelu pretendentova vojska je ojačala zbog priliva preživelih ustanika iz Tule, kozaka sa Dona, Volge i Dnjepra i novih odreda poljske konjice, koje je predvodio knez Roman Rožinski. U aprilu 1608. ova vojska je krenula na Moskvu preko Kaluge i Možajska, potukla trupe Vasilija Šujskog kod Bolhova i Hodinke (25. juna) i utvrdila se u selu Tušinu, u predgrađu Moskve.[1]


Opsada[uredi | uredi izvor]

U želji da oslabi "Tušinskog razbojnika", car Vasilije je u julu 1607. potpisao sporazum sa kraljem Žigmundom, kome je obećao oslobođenje svih poljskih zarobljenika u zamenu za povlačenje svih Poljaka od Moskve. U praksi, oslobođeni Poljaci prešli su u službu uzurpatora, carica Marina (udovica Lažnog Dimitrija) prepoznala je "Tušinskog lopova" kao svog muža, dok su novi odredi poljske vlastele stigli pod Moskvu pod vođstvom Jana Sapjehe. Do jeseni 1607. mnogi moskovski boljari napustili su Vasilija Šujskog i prešli samozvancu u Tušino, uključujući Filareta Romanova, koji je proglašen za patrijarha.

Opsada nije bila potpuna, pošto je Moskva dobijala namirnice iz Rjazanja, koji je ostao veran Šujskom, ali je vojska uzurpatora u jesen 1607. pokorila gotovo čitavu severnu i istočnu Rusiju (sem Novgoroda, Smolenska, Nižnjeg Novgoroda i Kazanja). Teški nameti od strane Poljaka i kozaka izazvali pobune ruskih seljaka, građana i vlastele. Početkom 1609. u Moskvi su ugušene dve pobune boljara pritiv Vasilija Šujskog, ali je car dobio pomoć u vidu švedske intervencije u Rusiji, i udružena rusko-švedska vojska pod komandom Mihaila Skopin-Šujskog krenula je u proleće 1609. iz Novgoroda na Moskvu, uništavajući odrede pobunjenika. Švedsko mešanje u ruski građanski rat dovelo je do direktne intervencije kralja Žigmunda, koji je u septembru 1609. opseo Smolensk. U decembru 1609. većina poljske vojske napustila je Tušino i otišla pod Smolensk. Na vesti o primicanju Šveđana, ostatak pobunjenika pokorio se caru Vasiliju ili povukao u Kalugu sa Lažnim Dimitrijem II. Marta 1610. opsada Moskve je dignuta.[1]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Udružena rusko-švedska vojska krenula je iz Moskve na Smolensk, ali je uništena kod Klušina, posle čega je car Vasilije Šujski svrgnut i zamonašen 17. jula 1610. U avgustu 1610. poljski hetman Stanislav Žolkevski zauzeo je Moskvu, ostavivši u Kremlju poljski garnizon od 3.000 ljudi, dok je Boljarska duma (predvođena Filaretom Romanovom) ponudila carsku krunu kraljeviću Vladislavu u zamenu za vojnu pomoć protiv "Tušinskog razbojnika", koga je napustio i ostatak poljskih najamnika. Kralj Žigmund pod Smolenskom odbio je da prekine rat i zatvorio je rusku delegaciju, zahtevajući carstvo sa sebe: tako je popularnost "cara Dimitrija" među Rusima ponovo porasla. Uzurpator je u jesen 1610. u Kalugi ponovo okupio znatne snage kozaka (predvođenih Ivanom Zaruckim) i Tatara, ali je 11. decembra ubijen od sopstvenih ljudi. Posle njegove smrti, carica Marina rodila je sina, Dimitrija Ivanoviča, u čije ime će nastaviti borbu za vlast u Rusiji.[1]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. (2006). The Cambridge history of Russia. Cambridge: Cambridge University Press. str. 419—425. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698. 

Literatura[uredi | uredi izvor]