Opsada Moskve (1611)
| Opsada Moskve (1611) | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo vremena Smutnje | |||||||||||
 Bitka pod Moskvom 1612. | |||||||||||
| |||||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||||
.svg){kind=small} Rusko carstvo |
 Poljsko-Litvanska unija | ||||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||||
|
vojvoda Prokopij Ljapunov knez Dmitrij Trubecki ataman Ivan Zarucki | Aleksandar Gosjevski | ||||||||||
| Jačina | |||||||||||
| oko 100.000 ratnika[1] | oko 3.000 [1] | ||||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||||
| oko 7.000 | Neznatni | ||||||||||
Opsada Moskve (1611), od strane Prve narodne vojske, bila je odlučujuća bitka Vremena smutnje i Poljsko-ruskog rata (1605—1618).
Uvod[uredi | uredi izvor]
Dimitrijade[uredi | uredi izvor]
Tokom Vremena Smutnje, Poljsko-Litvanska unija vojno je podržala Lažnog Dimitrija (1605—1606) i Tušinskog Razbojnika (1607—1610). Invazija dvojice uzurpatora bio privatni poduhvat nekolicine poljskih i litvanskih velikaša, koji su delovali nezavisno (ili čak protivno) od kralja i Sejma.[2]
Otvoreni rat sa Poljskom[uredi | uredi izvor]
Politička situacija izmenila se u proleće 1609, kada je car Vasilije Šujski sklopio savez sa Karlom IX, ličnim neprijateljem kralja Žigmunda, i to u toku Poljsko-švedskog rata (1600—1611). Švedska intervencija u Rusiji (1609—1610) dovela je do otvorenog rata sa Poljskom [3] i krajem septembra 1609. vojska kralja Žigmunda opsela je Smolensk. Planovi kralja Žigmunda bili su dalekosežni: ujedinjenje Poljske i Rusije i prevođenje Rusa u katolicizam.[4]
Bitka kod Klušina i pregovori[uredi | uredi izvor]
Poraz kod Klušina doveo je do pobune u Moskvi i zbacivanja cara Vasilija (27. jula 1610.) od strane Boljarske dume ( "Sedmorica boljara"). Posle bitke malobrojna poljska vojska je krenula na Moskvu i zauzela Možajsk, a Bojarska duma, bez vojske i u strahu od Tušinskog Razbojnika, upustila se u pregovore sa hetmanom Žolkevskim, nudeći carsku krunu poljskom kraljeviću Vladislavu. U toku pregovora, poljski hetman je na prevaru zauzeo Moskvu (21. septembra 1610).[2] U Moskvi je ostao poljski garnizon od 3.000 ljudi.[5]
U jesen 1610. u logoru pod Smolenskom kralj Žigmund je primio zarobljenoga cara Vasilija i delegaciju Boljarske dume, predvođenu patrijarhom Filaretom. Kralj Žigmund zahtevao je carsku krunu za sebe, i pregovori su propali zbog njegove poznate netrpeljivosti prema pravoslavlju. Ruska delegacija je zatvorena i rat je nastavljen, a Rusija je sve do 1613. bila bez vladara.[4]
Prva narodna vojska[uredi | uredi izvor]
Okupacija Moskve[uredi | uredi izvor]
U jesen 1610, Boljarska duma, zatvorena sa poljskim garnizonom u Moskvi, slala je naređenja svim gradovima da polože zakletvu novom caru Vladislavu. Patrijarh Hermogen podržao je kandidaturu kraljevića Vladislava pod uslovom da pređe u pravoslavnu veru, ali je u decembru saznao za neuspeh pregovora pod Smolenskom, i slabo prikrivene namere kralja Žigmunda da pripoji Rusiju Poljskoj i prevede je u katolicizam. Ne obazirući se na pretnje boljara i Poljaka, patrijarh Hermogen je u decembru 1610. iz Moskve bacio anatemu na kralja Žigmunda i princa Vladislava, i razaslao pisma po svim gradovima Rusije, oslobađajući ih od zakletve caru Vladislavu i pozivajući ih na ustanak za odbranu otadžbine i pravoslavne vere. Odmah je bačen u tamnicu, gde je ubrzo umro.[4]
Formiranje narodne vojske[uredi | uredi izvor]
Patrijarhovom pozivu odgovorio je vojvoda Rjazanja, Prokopije Ljapunov, koji je već u januaru 1611. podigao plemiće i građane na oružje, i objavio poziv svim Rusima za oslobođenje Moskve od poljske okupacije. Smrt Lažnog Dimitrija II u decembru 1610. olakšala je ujedinjenje ruskih snaga. Pomoć je došla iz Zarajska (pod vojvodom Dmitrijem Požarskim) i Nižnjeg Novgoroda, pa čaki i iz Kaluge - od bivših pristalica Tušinskog Razbojnika i kozaka (pod komandom kneza Dmitrija Trubeckog i atamana Ivana Zaruckog). Ruska vojska, nazvana "Narodnom milicijom" (rus. Narodnoe (zemskoe) opolčenie), krenula je u martu 1610. na Moskvu.[4]
Ustanak u Moskvi[uredi | uredi izvor]
Prvi odredi Narodne vojske, na čelu sa Dimitrijem Požarskim, stigli su pod Moskvu 19. marta 1610.: u gradu je zazvonilo na uzbunu i građani su skočili na oružje. Poljski garnizon zapalio je grad i pobio 6.000-7.000 ustanika, dok je Požarski, koji im je došao u pomoć, teško ranjen i potisnut u Trojice-Sergijevu lavru.[4]
Opsada[uredi | uredi izvor]
Glavnina Narodne vojske stigla je pod spaljenu Moskvu 27. marta, nateravši malobrojni poljski garnizon da se zatvori u Kremlj. Iako veoma brojna, Narodna vojska nije imala dovoljno topova i municije da zauzme tvrđavu na juriš, dok za opsadu nije bilo dovoljno hrane. Uz to, vojska se sastojala iz tri dela: provincijski plemići slušali su vojvodu Ljapunova, bivši Tušinci kneza Trubeckog, a kozaci atamana Zaruckog.[4] Pod zidinama Kremlja Ljapunov je sazvao Zemski sabor, od predstavnika boljara, kozaka i sitne vlastele iz cele vojske. Tu se ispoljilo neprijateljstvo između slobodnik kozaka i vlastele, koja je tražila zavođenje reda i discipline u vojsci. To su iskoristili Poljaci da pobune kozake protiv vojvode Ljapunova, koji je ubijen u kozačkom logoru 22. jula 1611. U isto vreme, patrijarh Hermogen umro je u zatočeništvu, i većina vlastele razišla se kućama.[2]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Po raspadu Prve narodne vojske u leto 1611. nastao je haos u Rusiji. Kazanj i Vjatka priznale su cara Ivana, sina Tušinskog Razbojnika, a Novgorod se predao Šveđanima (jula 1611). Istovremeno, u Pskovu se pojavio Lažni Dimitrije III (čiju su vlast nakratko priznali knez Trubecki i ataman Zarucki pod Moskvom), a Poljaci su konačno zauzeli Smolensk.[4]
Kozaci kneza Trubeckog i Ivana Zaruckog nastavili su da opsedaju Kremlj sve do dolaska Druge narodne vojske kneza Požarskog u leto 1612.
U ruskoj kulturi[uredi | uredi izvor]
Moskovski ustanak iz 1611. detaljno je prikazan u sovjetskom filmu "Minjin i Požarski" iz 1939.[6]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Vojna enciklopedija, tom 5. str. 622.
- ^ a b v The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. str. 423—429. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.
- ^ Živojinović 2000, str. 326
- ^ a b v g d đ e Fajfrić 2008, str. 242–248
- ^ Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 622,tom 5.
- ^ Pudovkin, Vsevolod (03. 11. 1939), Minin i Pozharskiy, Aleksandr Khanov, Boris Livanov, Boris Chirkov, Pristupljeno 07. 05. 2018
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. izd.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. str. 242—243. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.
- Gažević, Nikola, ur. (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 380,tom 4.
- Gažević, Nikola, ur. (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 622,tom 5.
- Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope, 1450-1789 (4. dopunjeno izd.). Beograd: Službeni list SRJ. str. 326. ISBN 978-86-355-0446-9. OCLC 54529759.
- Djurant, Vil. Početak doba razuma : istorija evropske civilizacije u doba Šekspira, Bejkona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta : 1558-1648 / Vil Djurant ; [preveo s engleskog Ljubomir Veličkov]. Beograd : Vojnoizdavački zavod : Narodna knjiga, 2004 (Beograd : Vojna štamparija). str. 518—519. ISBN 978-86-335-0165-1. COBISS.SR 115976204
- The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. str. 429. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.
